foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Na vrhuncima autošovinizma

Zaljubio se bog Apolon u prelepu Trojanku Kasandru, ćerku kralja Prijama i kraljice Hekabe, pa joj je darovao moć proricanja, nadajući se da će mu smrtnica uzvratiti nežna osećanja. Avaj, Kasandra je ostala hladna na Apolonovo udvaranje, jednostavno nije bio njen tip. Ljubomorni bog, kivan i razjaren zbog odbijene ljubavne ponude, u žaru povređene sujete prokleo je Kasandru: zadržaće sposobnost da vidi buduće događaje, ali joj niko neće verovati, niko njena proročanstva neće uzimati za ozbiljno. Kada su Ahejci sagradili trojanskog konja, Kasandra je objavila da su u njegovoj utrobi smešteni naoružani vojnici, ali su uzaludna bila njena upozorenja – niko joj nije poklonio poverenje. Uzalud je i vidoviti Laokoon, Antenorov sin, vikao na sav glas: „Budale, ne verujte Danajcima ni kad darove donose!“, umalo da ga strmeknu niz gradske zidine.

Vergilije u „Eneidi“ opisuje lutanja Eneja i oca mu Anhisa, koji su uspeli da se evakuišu iz osvojene i zapaljene Troje. Lutali su po tuđini, te napokon shvatili da ih Apolon diskretno upućuje prema Hesperiji, odnosno Apeninskom poluostrvu, pa je Anhis ispričao Eneji o Kasandrinim predviđanjima: “Sine i patniče s udesa Troje, / Takvu je jedina sudbu proricala meni Kasandra; / Sada se sjećam, sve to da slutila rodu je našem, / Italsko kraljevstvo često, Hesperiju često je ona / Spominjala, al’ ko bi i mislio, da će Trojanci / U Hesperiju doći? Kasandri vjerovo ko bi?”

Ne samo da Kasandra nije mogla da bude proročica u svom selu, tj. polisu, već joj vidovnjačka karijera nije išla ni među Ahejcima, nakon što ju je mikenski kralj Agamemnon poveo sa sobom kao ratni plen i naložnicu. Kako u „Agamemnonu“ izveštava naš reporter sa lica mesta, Eshil, Euforionov sin, Kasandra je u proročkom zanosu ovako besedila: „Jao, jao! Oh, šta to sada izlazi? / To neka mreža hadska! Sekira je, / njen drug na odru, krivac krvi! / Nek užasnu sada pozdravi žrtvu / razdora kućnog mahniti duh! (…) Oh, gle! Oh, gle! Od krave bika sačuvaj! / Na njega tkanja padaju i tajno / već crni rozi bodu. / On u vodu pada, ruši se ranjen, / podmukle banje pričam ti kob”.

Džaba, teško je proročku reč zabosti u debelo uvo, omađijano i podebljano božanskim obmanama, niko nije uzeo za ozbiljno njene reči iz kojih se jasno može odgonetnuti da će Klitemnestra, Agamemnonova zakonita supruga, malo priklati svog muža u kupatilu.

Hor srpskih Kasandri

Tužna je sudba svih Kasandri ovoga sveta, kako juče, tako i danas. Nije baš sigurno da se istorija ponavlja, ali mitologiji repeticije odlično idu od ruke. Puna je Srbija Kasandri koje već decenijama upozoravaju na pošasti koje dolaze, a na njihova proroštva se malo ko obazire u meri koja bi bila dovoljna da predupredi apokalipsu. Najumnije glave srpskoga naroda već dugo upozoravaju na zloguki autošovinizam koji je uzeo maha među nacionalnim izrodima, ali neka konkretnija akcija izostaje. Desetine viđenih intelektualaca predviđaju da će nam autošovinizam doći glave, a za te prekognicije nadležni ne mare previše.

Nema tog nacionalnog dušebrižnika koji nije upozorio na ovu kugu našeg doba, izređali su se silni doktori nauka, univerzitetski profesori, intelektualne gromade, istoričari, pisci, književni kritičari, književni istoričari, sociolozi, filozofi, političari, aktivisti, reaktivisti, naučnici raznih fela i slučajni prolaznici – a organi gonjenja ni mukajet. Matica srpska organizovala je okrugli sto “Autošovinizam i kosmopolitizam”, Fakultet političkih nauka naučni skup “Zašto mrzimo sebe, o srbofobiji i autofašizmu”, besede uglednici protiv ove pošasti na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, na tribinama i saborovanjima eksperata, na poselima i panađurima, virtuelnim i stvarnim, offline i online, ali džaba, proročka reč se loše čuje.

Sam pojam “autošovinizam” zapatio se po društvenim mrežama za odstrel, narodski rečeno – ušao je u narod, postao je stajaća imenica, oznaka za domaće izdajnike, strane plaćenike i domicilne ništarije. Pod autošovinizmom ovlašćeni profeti uglavnom podrazumevaju izrazitu kritičnost prema sopstvenoj naciji i državi, nedodirljivim svetinjama kojima pridaju božanske prerogative. Majstori kumovanja i nadimkovanja autošovinizam definišu kao obračun sa srpskom nacionalnom tradicijom, mržnju prema svemu srpskom, uništavanje srpske kulture, duh samoporicanja koji je zaposeo ljubitelje srpske krivice.

Maligna izraslina na zdravom telu nacije

Proroci upozoravaju da će nas autošovinizam načisto razoriti i rasrbiti, te da će uništiti naš nacionalni identitet koji se temelji na beatifikaciji Ratka Mladića, negiranju genocida u Srebrenici, sanjama o teritorijalnim proširenjima, fantazmu o našoj nacionalnoj superiornosti, mržnji prema drugim narodima i držanju kolevke srpstva (ruski: Kosova) u maglovitom statusu na liniji izgubljeno-nađeno. Kako lepo reče jedan manje znani egzorcista i osujećeni inkvizitor: “Cenim da je autošovinizam najveća rak rana srpskog naroda, kancer koji treba odstraniti”.

Umesto da nas lepo odstrane hirurškim rezom, da iseku malignu izraslinu autošovinizma sa zdravog tela nacije, svojeručno, da odbace od sebe i svojih sve koji nisu svojtljivi, pa da najzad budu svoji na svome, svojevlasni i svojevoljni, sa svojtom, svojbinom i svojinom, da međusobno svojatljivi uživaju u svojim nacionalnim svojstvima; da svojataju, svojakaju, prisvajaju i osvajaju komšijska imanja, da svojski pucaju od zdravlja na okolni neprijateljski svet, rafalnom i jedinačnom paljbom – proroci samo zbore protiv svojih arhineprijatelja i prirede poneki verbalni linč i medijsku harangu. Dok im u budnim snovima pred očnim kapcima promiču slike vešala na Terazijama i blago zanjihanih obešenjaka kojima ništa nacionalno ni državno nije sveto.

Nije im ni zameriti, na veliko su se zlo namerili, ni sami ne znaju koliko je snažna demonska sila na koju su zavojštili. Ni sam toga nisam bio svestan do pre neki dan, dok nisam prelistao nekoliko knjiga iz kućne biblioteke. Autošovinizam ne samo da je u stanju da menja svest i ništi nacionalni identitet, što bi se od jedne nevidljive duhovne sile moglo očekivati, već je sposoban za čuda i paranormalne delatnosti – da menja predmete iz fizičkog sveta, da retroaktivno utiče na istoriju kulture, da falsifikuje dela najvećih filozofa i pisaca, a da ne ostavi nikakve tragove.

Falsifikovani Heraklit

Evo samo nekih primera podmuklog dejstva demona autošovinizma. Listajući fragmente predsokratovaca u redakciji Hermana Dielsa naleteo sam na ovu misao Heraklita Mračnog iz Efesa, na 160. stranici, pod rednim brojem 121: “Dobro bi učinili Efežani da se svi odrasli redom objese i nedoraslima ostave grad, koji Hermodora, svoga najboljeg čovjeka, protjeraše govoreći: ‘Neka niti jedan od nas ne bude najbolji, inače neka bude najbolji drugdje i među drugima’”. Ta misao uopšte nije bila tu, niti bilo gde drugde među sačuvanim Heraklitovim fragmentima, pojma nemam kako se ovde stvorila. Pa ovo je najcrnji autošovinizam, ne bi veliki starogrčki filozof mogao ništa slično da pomisli, a kamoli da zapiše. Demon autošovinizma bacio je čini na knjigu, izmenio njen sadržaj i od Heraklita napravio sebi podobnog.

Zamislimo da neko danas napiše nešto slično, na primer: “Beograđani bi najbolje učinili kad bi se svi odreda, koliko god ih je odraslih, obesili, i grad prepustili nedoraslima. Oni koji su Bogdana Bogdanovića, najboljeg čoveka između sebe, iz grada i zemlje izbacili rečima: ‘Među nama neka niko ne bude najbolji, a ako ko jeste – drugde i među drugima!’” Čak ni ovi današnji mrzitelji svega srpskog, patološki slučajevi koji povazdan olajavaju Srbe i Srbiju, jadnici ogrezli u bolesnu samomržnju ne bi mogli da smisle nešto ovako podlo, pokvareno, samomrziteljski, autorasistički, izdajnički – a kamoli veliki i umni Heraklit. Pripisivati jednom od rodonačelnika filozofije ovakve sulude ideje potpuno je sumanuto i fantastično, falsifikovati njegovo delo još je sumanutije i luđe, ali eto, demonu autošovinizma ništa nije sveto, a kako vidimo – ni nemoguće.

Demonska podmetačina

Nakon Dielsa, zavirio sam u “Živote i mišljenja istaknutih filozofa” Diogena Laertija, tu mi je pogled pao na kinika Kratesa, ovako veli autor: “Govorio je da je njegova domovina preziranje slave i siromaštvo, koje ne može potresti nikakvo zlo, i da je on sugrađanin Diogena, koji je bio siguran od svake zavisti”. Otkud ova rečenica ovde, na 211. stranici, ni nje ranije tu nije bilo. Pa ovo je sve luđe od luđeg, kakvo crno preziranje slave, kakvo još crnje siromaštvo! Pa zar nije slavno za otadžbinu mreti, nema veće slave od pogibije na bojnom polju, po mogućstvu Kosovom, ne nagovaraju tek tako naši sredovečni nacionalni radnici omladinu da pogine za srce Srbije u nekom budućem ratu, što pre to bolje. Ne žele oni srpskoj mladeži ništa loše, već je u pitanju najnormalnija želja da naslednici postignu ono što njihovi očevi nisu uspeli, jer su bili zauzeti naučnim radom, karijerom, fakultetskim obavezama, a neki su morali hitno da tetki odnesu lek. O siromaštvu da i ne pričam, to je direktno propagiranje defetizma i izdaje, jer rat za oslobođenje srpskih zemalja košta kao svetog Petra kajgana, mnogo jaja u obliku ljudskih glava treba razbiti, nešto se posle nadoknadi pljačkom, ali premalo je to u odnosu na uložena sredstva.

Zameniti jedinu otadžbinu tako nedostojnim surogatima kao što su preziranje slave i siromaštvo, proglasiti se sugrađaninom onog mahnitog Diogena što je živeo u buretu – to je kulminacija autošovinizma koji je, kao što znamo, plod domaće raspameti, a ne delo velikih grčkih mislilaca. Kakva demonska podmetačina! Čovek bi pomislio da su ovakvi fantastični događaji mogući samo u Borhesovim pričama, a onda se i sam zatekne usred raspamećujuće stvarnosti. Zli duh samoporicanja krišom se ušunjao u knjige i prepravlja njihov sadržaj, briše napisano, pa preko klasičnih tekstova ispisuje svoje dušegubne misli, palimpseste koji se lažno predstavljaju kao original.

Ne doć na svijet – to nad svako se diže dobro

U istom primerku Laerćaninove knjige može se pronaći i odlomak iz Kratesove tragedije: “U mojoj domovini ne postoji samo jedna kula, niti samo jedna koliba. Svaki dvorac i svaka kuća na svetu spremna je da nas prihvati”. Tu je i sumnjivi fragment o Anaksagori koji se posvetio proučavanju prirode i bagatelisao političke probleme svog doba: “Jednome koji ga je upitao: – Nije li ti draga tvoja domovina, rekao je: – Jest, i ništa mi nije draže nego moja domovina, – pokaže rukom prema nebu”.

Za Teodora zvanog Ateista Laertije navodno veli: “Govorio je da je njegova domovina ceo svet.” Čist autošovinizam i mondijalizam, sa primesama akutnog kosmopolitizma. Puna je knjiga sličnih blasfemije kojih u njoj ranije uopšte nije bilo, zli duh samoporicanja i autošovinizma izlio se iz moje pakosne mrziteljske duše i započeo krivotvoriteljski pohod po kućnoj biblioteci. To je jedino racionalno objašnjenje ovog fantastičnog i potpuno neobjašnjivog fenomena.

Nije zloduh zahvatio samo navedene knjige, već se uvukao u bukvalno svakog klasika. Evo, recimo, jednog odlomka iz Sofoklovog “Edipa na Kolonu” koji govori hor: “Ne doć na svijet – to nad svako se / Diže dobro, a drugo je, / Kad se rodiš, što prije poći / Onamo, otkud ti i dođe”. Teško je zamisliti radikalniji autošovinizam, ovo je totalni apsurd, nema dalje. Ako je čoveku najbolje ne roditi se, a ako se već rodi – da što pre umre, onda je svaki napor na zemlji uzaludan i besmislen, ništa od borbe za otažbinu, ništa od odupiranja evropeizaciji i pozapadnjačenju, ni genocid ne možeš da poričeš kao čovek, a kamoli da pogineš u nekoj novoj Kosovskoj bici.

Sveti Duh samoporicanja

Hajde što je zli duh samoporicanja preinačio starogrčke filozofe i pisce, nego je udario i na ono što je najsvetije – na Sveto pismo. Reč je o knjizi koja je, kao što znamo, bogonadahnuta, dakle tu se Bog lično i personalno obraća smrtnicima. E, pa evo šta veli dobri Savaot kroz usta svog Propovednika: “Rekoh u srcu svom za sinove ljudske da im je Bog pokazao da vide da su kao stoka. Jer šta biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva; kako gine ona tako ginu i oni, i svi imaju isti duh; i čovek ništa nije bolji od stoke, jer je sve taština”. Kakav gnusni i providni falsifikat božanskog originala! Ko bi još poverovao u Boga koja govori ovakve gnusobe, koji izjednačava čoveka i govedo? Da neko napiše kako Srbi nisu ništa bolji od stoke, jer umiru i jedni i drugi, taj se ne bi nanosio glave. Ovo ne zbori Jahve, već Sveti Duh samoporicanja.

Ima još, isto u “Knjizi propovednikovoj”: “Opet videh sve nepravde koje se čine pod suncem, i gle, suze onih kojima se čini nepravda, i nemaju ko bi ih potešio ni snage da se izbave iz ruku onih koji im čine nepravdu; nemaju nikoga da ih poteši. Zato hvalih mrtve koji već pomreše više nego žive koji još žive. Ali je bolji i od jednih i od drugih onaj koji još nije postao, koji nije video zlo što biva pod suncem”.

Teško je pronaći bolji i ubedljiviji dokaz da je ista ruka pisala, to jest krivotvorila i “Edipa na Kolonu” i Bibliju: i ovde se izriče pohvala mrtvima, a najboljim se proglašavaju oni koji nikada nisu rođeni. Ista tema, ista ideja, gotovo istim rečima izrečena, rukopis više nego prepoznatljiv. Ako je neki sumnjičavi čitalac do sada mislio da sam paranoičan i sklon deluzijama, eto mu krunskog dokaza da je daleko od istine. Dobro, zli duše autošovinizma, šaraj malo, ovakva količina očiglednosti je zaista uvredljiva, ne potcenjuj našu inteligenciju, moraćeš ipak više da se potrudiš, provaljen si.

Hristov autošovinizam, samomržnja i mizantropija

Ni Novi zavet nije prošao bez odurnih autošovinističkih intervencija. Ne udara zloduh samo na otadžbinu i naciju, već i na ostale osveštane vrednosti, na primer na porodicu. U Jevanđelju po Mateju Hrist je sada prikazan kao mrzitelj porodice, kao jedan nakaradni familiošovinista, ako tako može da se kaže: “Dok On još govoraše s ljudima, gle, mati Njegova i braća Njegova stajahu napolju i čekahu da govore s Njime. I neko Mu reče: Evo mati Tvoja i braća Tvoja stoje na polju, radi su da govore s Tobom. A On odgovori i reče onome što Mu kaza: Ko je mati moja, i ko su braća moja? I pruživši ruku svoju na učenike svoje reče: Eto mati moja i braća moja. Jer ko izvršuje volju Oca mog koji je na nebesima, onaj je brat moj i sestra i mati”.

Nije to najgori i najblasfemičniji deo za svakog poštenog patriotu i nacionalistu. U istom jevanđelju Hrist direktno i otvoreno propoveda protiv braka, dece, razmnožavanja i umnožavanja, što je radikalan autošovinistički čin bez premca: “Reče im: s obzirom na tvrdoću vašega srca Mojsije vam je dopustio da otpustite svoje žene; ali od početka nije bilo tako. Nego vam kažem da ko otpusti svoju ženu, sem zbog preljube, i oženi se drugom, čini preljubu, i ko se oženi otpuštenom, čini preljubu. Rekoše mu učenici: ako je tako sa čovekom i ženom, nije dobro ženiti se. A on im reče: ne shvataju svi ove reči, nego oni kojima je dano. Jer ima uškopljenika koji su se iz utrobe materine tako rodili, i ima uškopljenika koje su ljudi uškopili, i ima uškopljenika koji su sami sebe uškopili radi carstva nebeskoga. Ko može da shvati neka shvati”.

Nepotrebno je napominjati da su iz Svetog pisma netragom nestali svi oni delovi u kojima se veličaju pravoslavlje i svetosavlje, u kojima se govori o svetoj srpskoj zemlji, vekovnim ognjištima, grobovima predaka, narodu kao teodulu, nebeskoj Srbiji, kosovskom zavetu i sličnim svetinjama nad svetinjama kod Čumića. Hrist malo drugačijim rečima širi dobro poznatu ideju da je čoveku najbolje ne roditi se, antinatalizam kao finale autošovinizma, samomržnje i mizantropije.

Ne bilo dana u koji se rodih

Među svim autošovinističkim palimpsestima posejanim diljem svete knjige, izdvaja se čitavo jedno poglavlje iz “Knjige o Jovu”. Tu se objavio najviši zamislivi stepen autošovinizma, mržnje prema sebi i celom ljudskom rodu, Jovov solilokvij je vrh vrhova pesimizma, nihilizma, poricanja i negacije, krajnja tačka do koje može da dođe čovek porinut u apsurd. U odnosu na čika Jova, Sioran, Bernhard, Kami, Jonesko, Beket, De Sad, Lotreamon i ostali mračnjaci su bezazlena dečica i puki amateri. Zato ovo antologijsko autošovinističko poglavlje vredi navesti u celini i celosti:

“Potom otvori usta svoja Jov i stade kleti dan svoj.
I progovorivši Jov reče:
Ne bilo dana u koji se rodih, i noći u kojoj rekoše: Rodi se detić!
Bio taj dan tama, ne gledao ga Bog ozgo, i ne osvetljavala ga svetlost!
Mrak ga zaprznio i sen smrtni, oblak ga obastirao, bio strašan kao najgori dani!
Noć onu osvojila tama, ne radovala se među danima godišnjim, ne brojala se u mesece!
Gle, noć ona bila pusta, pevanja ne bilo u njoj!
Kleli je koji kunu dane, koji su gotovi probuditi krokodila!
Potamnele zvezde u sumračje njeno, čekala videlo i ne dočekala ga, i ne videla zori trepavica;
Što mi nije zatvorila vrata od utrobe i nije sakrila muku od mojih očiju.
Zašto ne umreh u utrobi? Ne izdahnuh izlazeći iz utrobe?
Zašto me prihvatiše koljena? Zašto sise, da sem?
Jer bih sada ležao i počivao; spavao bih, i bio bih miran,
S carevima i savetnicima zemaljskim, koji zidaše sebi pustoline,
Ili s knezovima, koji imaše zlata, i kuće svoje puniše srebra.
Ili zašto ne bih kao nedonošče sakriveno, kao dete koje ne ugleda videla?
Onde bezbožnici prestaju dosađivati, i onde počivaju iznemogli,
I sužnji se odmaraju i ne čuju glas nastojnikov.
Mali i veliki onde je, i rob slobodan od svog gospodara.
Zašto se daje videlo nevoljniku i život onima koji su tužnog srca,
Koji čekaju smrt a nje nema, i traže je većma nego zakopano blago,
Koji igraju od radosti i vesele se kad nađu grob?
Čoveku, kome je put sakriven i kog je Bog zatvorio odsvuda?”

Pod krabuljom besmislice

Pošast autošovinizma nije zahvatila samo moju kućnu biblioteku. Po svemu sudeći, zli duh samoporicanja je protutnjao kroz sve štampane primerke navedenih i mnogih drugih knjiga, ostavljajući iza sebe pustoš i odlomke slične ovima koje sam citirao. Celokupna svetska kulturna baština premrežena je zloduhovim krivotvoriteljskim intervencijama i preradama. Za saniranje štete je kasno, jer duh samoporicanja raspolaže strahovitim magičnim moćima kojima je čitavom čovečanstvu izbrisao iz sećanja originalne verzije klasičnih dela.

Čak i da nekim čudom neko otkrije pravu istinu, za to ne bi imao nikakve dokaze. Ako bi insistirao na svom otkriću, brzo bi bio strpan u ludnicu, i to sa punim pravom – tamo skončavaju oni koji misle i doživljavaju drugačije od ostalih. Džaba što je logika na njegovoj strani kad ceo svet misli drugačije. Jedina mu je nada da se zaodene u ruho dvorske lude, pa da svoja otkrovenja provuče pod krabuljom besmislice i rugalice, kao što to čine lude i budale kod Šekspira.

Da, to je onaj dramski pisac u čijim delima se može pročitati da je istina pas koji mora u štenaru, njega bičem teraju napolje. Takođe je natuknuo nešto u smislu da je život bajka koju priča idiot, prepuna buke, pomame i besa, a ne znači ništa. A spomenuo je i da smo građa od koje se prave snovi, i kako nam je naš mali život snom zaokružen. Naravno, suvišno je napominjati da se sve ovo u Šekspirovim komadima može pročitati odnedavno, otkad je zli duh prčkao po njegovim dijalozima, monolozima i replikama.

Tomislav Marković

Marković: Babunske reči
Marković: Večno prokletstvo