Bulgakov: Izgledi za budućnost

Sad kad je naša nesrećna otadžbina dotakla samo dim srama i bede na koje ju je bacila „velika socijalna revolucija”, mnogima od nas sve češće navire jedna ista misao.

Ova je misao nametljiva.

Nejasna i turobna – ona iskrsava u svesti i odlučno zahteva odgovor.

Ona je jednostavna: A šta će s nama biti?

Javlja se ona prirodno. Mi smo analizirali svoju nedavnu prošlost. O, vrlo dobro smo proučili gotovo svaki trenutak u protekle dve godine. Mnogi su je ne samo proučili već su je i prokleli. Sadašnjica nam je pred očima. Takva je, da bismo radije da ih zatvorimo. Da ne gledamo! Ostaje budućnost. Zagonetna, neizvesna budućnost.

Zbilja: šta će s nama biti?…

Nedavno mi se pružila prilika da pregledam nekoliko brojeva engleskog ilustrovanog časopisa. Dugo, kao opčinjen, gledao sam sjajno urađene slike. I dugo, dugo potom razmišljao…

Da, prizor je jasan! Džinovske mašine, u džinovskim fabrikama, iz dana u dan, grozničavo proždirući kameni ugalj, kloparaju, lupaju, razlivaju mlazeve rastopljenog metala, kuju, ispravljaju, sastavljaju…

One kuju svetsku silu, odmenivši one mašine koje su još nedavno, sejući smrt i razarajući, kovale moć pobede.

Na Zapadu, veliki rat velikih naroda je završen. Oni sad ližu svoje rane. Oporaviće se oni, naravno, vrlo brzo će se oporaviti. I svima kojima se um razbistrio, koji ne veruju u to nesrećno buncanje da će se naša zlokobna bolest proširiti na Zapad i zahvatiti ga, postaće očigledan taj silovit napredak kolosalnog rada u svetu, onaj koji će zapadne zemlje vinuti u visine još neviđene svetskemoći. A mi? Mi ćemo da kasnimo…

Mi ćemo tako mnogo da kasnimo, da nijedan ovovremeni prorok, verovatno, neće moći da kaže kad ćemo najzad da ih stignemo i da li ćemo uopšte da ih stignemo. Jer, mi smo kažnjeni. U ovom času mi ne možemo da gradimo.

Pred nama je težak zadatak – da osvojimo, preotmemo sopstvenu zemlju. Obračun je počeo. Heroji-dobrovoljci otimaju iz ruku Trockog pedalj po pedalj ruske zemlje. I svi, svi – i oni koji neustrašivo izvršavaju svoju dužnost, i oni koji se zbijaju u pozadini, u gradovima na jugu, u teškoj zabludi verujući da će posao spasavanja zemlje moći da prođe bez njih, svi žudno iščekuju njeno oslobođenje.

I ona će biti oslobođena.

Jer, nema zemlje bez heroja, i nedopustivo je misliti da je otadžbina umrla. Ali, biće potrebno mnogo borbi, mnogo prolivene krvi, jer sve dok iza zlokobne figure Trockog, s oružjem u ruci, i dalje nadiru bezumnici, oni koje je on nasamario, života biti neće, nego borba na život i smrt. Borba je neophodna.

I dok tamo na Zapadu budu štektale mašine napretka, kod nas, s kraja na kraj zemlje, štektaće mitraljezi.

Bezumlje u protekle dve godine gurnulo nas je na strašan put, za nas nema predaha, nema odmora. Prineli smo ustima čašu stradanja i ispićemo je do dna. Tamo na Zapadu blistaće bezbrojna električna svetla, piloti će parati osvojeni vazduh, tamo će se graditi, istraživati, štampati, učiti…

A mi… Mi ćemo se tući. Jer nema sile koja bi mogla to da promeni. Mi ćemo osvajati sopstvene prestonice. I osvojićemo ih. Englezi, pamteći kako smo, zastirući polja krvavom rosom, tukli Nemačku i odvlačili je od Pariza, pozajmiće nam još šinjela i čizama, da se što pre dokopamo Moskve. I dokopaćemo se. Hulje i bezumnici biće prognani, rastureni, uništeni. I rat će se završiti. Tada će okrvavljena, uništena zemlja početi da se uspravlja…

Lagano, s mukom da se uspravlja. Oni koji se žale na „umor”, avaj, biće razočarani. Jer, moraće još više da se „umaraju”… Prošlost će morati da se iskupi neizmernim radom, životom u teškoj nemaštini. Da se iskupi u prenesenom i doslovnom smislu reči. Da se iskupi za bezumlje martovskih dana, za bezumlje oktobarskih dana, zaodmetnute izdajnike, za izopačenost radnika, za Brest, za sumanuto korišćenje mašina, za štampanje novca… za sve!

I mi ćemo se iskupiti. I tek onda, kada bude već prilično kasno, počećemo ponovo ponešto da gradimo, da bismo postali punopravni, da bi nas opet primili u versajske dvorane. Ko će dočekati te svetle dane? Mi? O, ne! Naša deca možda, a možda i unuci, jer zamah istorije je širok i ona decenije„prelistava” sa istom onom lakoćom kojom prelistava i godine. A mi, predstavnici zlosrećnog pokoljenja, umirući kao kukavni bankroteri, bićemo prinuđeni da svojoj deci kažemo:

– Plaćajte, pošteno plaćajte i večno se sećajte socijalne revolucije!

list Grozni, 13. novembar 1919.
Žuna: Mit o sreći
Milano: 750 km za dvotočkaše
Online ili offline fanatici?
Latifić: Real s Nišave