Jenʼ, dva, tri, ovaj čovek nogu nema,
Srećom, samo do kolena.
Mogla je biti i viša cena.
Šta ćemo, takva su vremena.
Tvojoj deci ne godi promena,
Alʼ došô si u hitnoj, ni kovčega ni pomena.
Geslo je zanata u ova vremena:
Mogla je biti i viša cena.
Prva strofa pesme iz vijetnamske ere; autor teksta, bolničar američkih vazdušnih snaga Bob Boardman, bio je nadahnut antiratnom pesmom I Feel Like I’m Fixin’to Die Rag, koju je pevao Country Joe McDonald.
Imali smo stari američki levičarski list Guardian, kao i Village Voice, koji je svetu otkrio šezdesete, i njegove kasnije imitatore kao što je Boston Phoenix. Imali smo Liberation News Service, Rat u Njujorku, Great Speckled Bird u Atlanti, Old Mole u Bostonu, upadljivo psihodelične Chicago Seed, Leviathan, Viet-Report i L.A. Free Press, kao i jedan teksaški list čije sam ime odavno zaboravio, ali pamtim da je bio sklon karikaturama s armadilom. Svi su oni postojali šezdesetih i ranih sedamdesetih godina prošlog veka i tiskali se među stotinu „andergraund“ listova – reč andergraund zvučala je vrlo romantično u tom političkom trenutku. U „alternativnom“ svetu opozicije bilo je na desetine vojničkih antiratnih novina i na stotine srednjoškolskih krpara koje su nekako kružile poštom ili išle iz ruke u ruku, u svetu – danas bezmalo nezamislivom – međuljudskog društvenog umrežavanja, koji je više decenija prethodio internetu. Naravno, tu je bio i Nedeljnik I. F. Stonea (I. F. Stone’s Weekly, 1953–1971): jedan posvećen novinar ispisivao ga je 19 godina i svaka reč je izašla ispod njegovog pera (osim, naravno, onih beskrajnih gluposti koje bi izbunario iz gomila zvaničnih dokumenata proizvedenih u Vašingtonu, Vijetnamu i drugde).
Sećam se dolaska tog biltena, mada više ne znam da li sam bio pretplaćen ili sam delio nečiji primerak. U vreme kad se pretpostavljalo da je biti mlad sjajna stvar, Stone je bio star – otprilike istih godina kao moji roditelji – a ipak smo nestrpljivo iščekivali njegove reči. Značilo nam je što neko iz prethodne generacije potvrđuje, u osnovnim crtama, da je ono što je zaokupljalo mnoge od nas – Vijetnamski rat – zaista američki zločin.
Poziv na služenje zemlji
Kažu da se ne možeš vratiti u godine svoje mladosti jer ih je nostalgija u međuvremenu ulepšala, ali sam nedavno, bezmalo 44 godine otkad sam video poslednji broj Stoneovog nedeljnog biltena – Stone je imao 64 godine kad je stavio tačku, a ja sam tada imao 27 – otkrio da na mreži postoji ceo arhiv njegovih tekstova, svih 19 godina, i počeo ponovo da ih čitam. Time sam prizvao vreme vrtoglavica u kom smo se osećali „oslobođeni“ od većeg dela onog u šta su nas učili da verujemo, ali smo istovremeno bili ljuti i ogorčeni zbog tog gubitka – mada to tada nismo tako videli. U to vreme je spadala i verzija Amerike koju je oličavao John Wayne: na kraju svakog ratnog filma, dok odjekuje himna marinaca, američki vojnici slave zasluženu pobedu koja će svet učiniti boljim. U to vreme je spadala i daleko pitomija, ali srodna vizija zemlje, države koja je istinski naša i kojoj dugujemo neku vrstu služenja – štaviše, sanjamo o tome da ga ponudimo. To je bilo duboko usađeno u nas i zato je slavni poziv koji nam je predsednik John F. Kennedy uputio u svom inauguracionom govoru izazvao tako snažan odgovor. („Pa zato, moji zemljaci Amerikanci, ne pitajte šta vaša zemlja može da učini za vas; pitajte šta vi možete da učinite za svoju zemlju.“) Ubrzo potom, moja buduća supruga se pridružila mirovnim snagama kao i desetine hiljada drugih mladih Amerikanaca, dok sam ja i dalje sanjao svoj san iz detinjstva: da postanem diplomata i predstavljam svoju zemlju u inostranstvu.
Osećanje da smo dužni da služimo svojoj zemlji bilo je tako duboko da je prvim opozicionim pokretima tog vremena, posebno Pokretu za građanska prava, ono bilo glavni pokretač, kao što je očigledno bilo i I. F. Stoneu. Otkriće da ispod sjajne glazure naše zemlje postoji mnoštvo noćnih mora možda je promenilo ideju o tome kako ispuniti svoju dužnost, ali nije promenilo impuls. Ni najmanje.
Stoneovi tekstovi su bili mirni, uljudni, promišljeni, zasnovani na činjenicama, a ipak su prikazivali jedan američki svet koji je bio dramatično različit od onog iz „mejnstrim medija“ (tada se nisu tako zvali) ili večernjih televizijskih vesti. (Naša televizija je imala samo 13 kanala, a daljinski još nije bio ni na vidiku). Iako je bio prvoklasan istraživač, Stone, kao ni mi ostali, nije imao sposobnost da vidi budućnost, što znači da se neki njegovi strahovi („Treći svetski rat“), kao ni njegovi snovi, nisu obistinili. Ali kad je govorio o tadašnjoj američkoj sadašnjosti, bio je zadivljujuće tačan. Ponovno čitanje nekih njegovih tekstova posle više decenija navelo me je na razmišljanje o sličnostima i razlikama između vremena beskrajnog rata u Indokini i sadašnjeg vremena beskrajnog rata protiv terora.
U času kad već 14 godina trošimo novi vek, jedna od najneobičnijih stvari u Stoneovim tekstovima o Vijetnamu, Laosu i Kambodži jeste to što nam se mnogi od njih čine vrlo aktuelni, kao da pripadaju dvadeset prvom veku. Pokazuje se da država nacionalne bezbednosti ponavlja ne samo ono što je bezuspešno radila poslednjih 13 godina već ono što je bezuspešno radila poslednjih šest decenija. Navešću nekoliko primera iz Stoneovih biltena da bi bilo jasno o čemu govorim.
– Imajući na umu propast iračke vojske u junu, vojske koju su obučavali i naoružavali Amerikanci, i nedavna otkrića o njenih 50.000 „fantomskih vojnika“, navodim Stoneove reči o Laoskoj vojsci iz januara 1961: „Brojnost najskuplje plaćene vojske u Aziji različito se procenjuje – od 23.000 do 30.000. (Lukavi Laošani nisu nam dopustili da saznamo stvarne brojeve, možda zato da ne bismo otkrili koliko novca namenjenog vojsci skreće u džepove nekolicine vođa.) Ali ona nikad nije bila kadra da se odupre šačicama gerilskih boraca ili nekolicini posvećenih bataljona poput onog koji predvodi kapetan Kong Le.“
– Kad je reč o ofanzivi ISIS u Iraku prošle godine ili o napadima od 11. septembra, ili o bilo čemu drugom u vezi s ratovima koje smo u međuvremenu vodili, naša gargantuovska birokratija, sa 17 sve većih obaveštajnih službi, više puta se pokazala kao nedorasla. Pogledajte Stoneov komentar o Tet ofanzivi iz februara 1968. U vreme kad je američki vrhovni komandant u Vijetnamu uveravao Amerikance da vijetnamski neprijatelj gubi rat, severnovijetnamski vojnici i Nacionalni front za oslobođenje Južnog Vijetnama („Vijetkong“) izvršili su napade na svaki veći grad u Južnom Vijetnamu, pa i na američku ambasadu u Sajgonu: „Još ne znamo šta nas je pogodilo jer se neki tragovi nalaze izvan Sajgona i Huea. Najveći obaveštajni aparat na svetu bio je zatečen.“
– O našim ubistvima dronom i drugim vazdušnim kampanjama, pa i današnjim u Iraku i Siriji, kao o globalnom ratu ne protiv terorista, već za njih – jer im sve to pomaže da regrutuju više ljudi – Stone kaže u februaru 1968: „Kad se završi prebrojavanje mrtvih, videće se da je jedna od glavnih žrtava naša iluzija o pobedi izvojevanoj vazdušnim snagama: sav taj bum-bum nije sprečio neprijatelja da dođe s tenkovima u Lang Vei… Cela zemlja je postepeno spaljivana da bi bila ʼspasenaʼ. Primenjivati taktiku spržene zemlje na sopstvenoj teritoriji herojski je čin; primenjivati je u zemlji koju ʼspasavamoʼ brutalna je i kukavička strategija… Mi pridobijamo ljude za drugu stranu.“ Evo ga opet u maju 1970: „Vazdušne snage, koliko god nadmoćne, nigde nisu bile u stanju da pobede u ratu.“
Demobilizacija Amerikanaca
Tako izgleda čitanje Stonea danas. Pet decenija kasnije američki način ratovanja je sablasno sličan, ali jedna veoma važna stvar se promenila: postoji nešto što se redovno viđa u Nedeljniku I. F. Stonea, ali ne i u našem današnjem svetu. Trinaest godina nakon što je započela naša runda katastrofalnih ratova, gde je masovni antiratni pokret? Gde je vojska spremna da se pobuni i gde je Kongres sa značajnim kritičarima na značajnim položajima?
Razmišljajmo ovako: godine 1968. na čelu Senatskog odbora za spoljne odnose bio je J. William Fulbright, čovek koji se suprotstavljao američkoj politici u Vijetnamu i napisao knjigu pod naslovom Arogancija moći (The Arrogance of Power); danas nijedan senator koji želi da ostane u Vašingtonu 2015. godine ne bi tako opisao Sjedinjene Države. Na čelu Senatskog odbora za oružane snage danas je John McCain. Toliko o tome.
U poslednjih šest decenija, američka država nacionalne bezbednosti uspešno je uradila samo jednu stvar (ako ne računamo to što se pretvorila u delatnost koja beleži veliki rast): ratosiljala se i nas i Kongresa. U godinama posle Vijetnamskog rata, američki narod se uspešno demobilisao i izgubio poriv služenja zemlji, a rat je privatizovan i građanin-vojnik zamenjen „u potpunosti volonterskom“ snagom i mnoštvom plaćenika koji rade za ratničke korporacije. Posle 11. septembra, građanstvo je podsticano da posveti najveću moguću pažnju „našim vojnicima“ ili „ratnicima“, a bezmalo nikakvu ratovima u kojima se oni bore. Danas je zvanična uloga države nacionalne bezbednosti, veće i moćnije nego u doba Vijetnama, da Amerikancima pruži „bezbednost“ od terora. U svetu rata, koji je nestao u senkama, i Vašingtona, u kom su sad bezmalo sve informacije strogo poverljive i obavijene velom tajne, građanin može osećati da je „bezbedan“ i „siguran“ samo ako što manje zna o onom što „naša“ vlada radi u naše ime. Time se može objasniti zašto je u Obaminim godinama jedini zločin u zvaničnom Vašingtonu bio curenje informacija ili uzbunjivanje, to jest obaveštavanje građana o nečem što oni ne treba da znaju o funkcionisanju „svoje“ vlade.
Predsednik Richard Nixon je 1973. ukinuo vojnu obavezu da bi se rešio buntovne građanske vojske. Otad su naši lideri na razne načine uspevali da gurnu građanstvo u zapećak, pa je poriv služenja zemlji ustupio mesto ciničnom odnosu prema vlasti (što je urodilo, između ostalog, pokretom Čajanke na desnici). Tako su se rešili i nas i gotovo svakog kongresnog nadzora, pa su onda mogli da rade sve što bi im dunulo, a to u praksi znači da u beskraj ponavljaju iste brutalne, militarizovane gluposti. Iz repetitivne gluposti američke spoljne, to jest ratne politike mogli bi izvući zaključak (ali ga neće izvući) da građani čak i svojom pobunom mogu da nauče državu nečem suštinskom.
Služenje zemlji u opoziciji
Ipak, naše demobilisanje treba videti kao važno postignuće. To znači da morate pripadati određenoj starosnoj grupi da biste se uopšte sećali kako je izgledao taj poriv za služenjem, posebno kad je masovno prešao u opoziciju. I. F. Stone je bio rani model; čak sam i ja to bio mada se nisam posebno isticao. Nebrojeni Amerikanci poput mene, vojnici i civili, upuštali su se u takve aktivnosti smatrajući da time služe svojoj zemlji. Iako se očigledno nisu uklapali u normalnu definiciju američkog „patriotizma“, dolazili su s istog mesta.
Aprila 1968, nekoliko meseci posle Tet ofanzive, otišao sam s dva bliska prijatelja na miting u Boston Komonu koji je organizovala grupa protivnika vojne obaveze. Sva trojica smo tamo vratili svoje vojne knjižice. Za tu priliku sam obukao sako i stavio kravatu da bih istakao da nismo hipi radikali. Bili smo ozbiljni Amerikanci koji se protive paklenom ratu u režiji svoje zemlje, koja se na njihove oči preobražava u najgoru noćnu moru.
Posle mnogo godina sećam se ushićenja, čak osećanja slobode, ali i straha. (Pošto sam tih godina bio relativno krotak momak koji poštuje zakon, često sam u takvim situacijama osećao nelagodu i bio pomalo – i ne baš pomalo – uplašen.) Sledeće godine, pošto sam već napustio školu i radio u štampariji jednog „andergraund“ pokreta, odvažna mlada saradnica i ja vozili smo dvojicu nervoznih i iritantnih dezertera iz Zelenih beretki u Kanadu. Priznajem da sam se uznemirio kad su odglumili mitraljiranje krajolika kroz koji smo prolazili, a kad su izvadili drogu (složili smo se da nikakva droga ne dolazi u obzir na putu koji vodi preko kanadske granice), poželeo sam da nisam u tom automobilu. Ipak, uprkos svim mojim strahovima, nisam sumnjao ni u to što radim ni u važnost pomaganja američkim vojnicima koji više nisu hteli da učestvuju u užasnom ratu.
Najzad, 1971, bolničar vazdušnih snaga Bob Boardman, ogorčen zbog reke američkih ranjenika koji su se vraćali iz rata, prošvercovao me je u svoju sanitetsku jedinicu u bazi vazduhoplovnih snaga Trevis, u severnoj Kaliforniji. Iako nisam imao nikakvog reporterskog iskustva, „intervjuisao“ sam gomilu unezverenih, ljutih momaka s patrljkom umesto ruke ili noge, koji su bili protivnici rata na sve moguće složene, neočekivane i gnevne načine. Sve zajedno bilo je vrlo turobno, grozničavo i potresno. Otišao sam kući, napisao izveštaj od tri dela o onom što sam video i čuo, i odneo ga u Pacific News Service, malu antiratnu organizaciju u San Francisku (u kojoj ću posle toga raditi).
Čak ni tada većina Amerikanaca nije tako shvatala služenje zemlji. Ali ja jesam. Smatrao sam da me je moja država izdala i da je moja građanska dužnost da učinim sve što mogu da bih to promenio (tako mislim i danas). Na neki uvrnut način, zadržao sam perverznu veru u tu državu ili u našu sposobnost da je promenimo onako kao što je to učinio Pokret za građanska prava.
Slutim da je upravo to nestalo iz našeg američkog sveta. Ponovno uvođenje vojne obaveze, koje se često pominje kao odgovor na naše probleme, ne bi bilo dobro rešenje. Ono bi svakako donekle promenilo sastav američke vojske. Ali nama nedostaje vojna obaveza, već vera u služenje zemlji, srž nekadašnje definicije patriotizma. Na još osnovnijem nivou, možda je nestala i sama ideja aktivnog građanina, da i ne govorimo o demokratiji koja je pratila takvo shvatanje građanske dužnosti za razliku od današnjeg bizarnog sveta multimilijardera u kom o rezultatu izbora odlučuje 1% stanovništva.
Ako posle toliko godina strašnog rata protiv terora, beskrajnog Afganistanskog rata, Iračkog rata 3 i Sirijskog rata 1 nema znatnijeg antiratnog pokreta u ovoj zemlji, za to možete zahvaliti jedinoj sjajnoj zamisli države nacionalne bezbednosti. Četrdeset godina po završetku Vijetnamskog rata, jedini zadatak koji je ostavila Amerikancima je komično zahvaljivanje vojnicima na njihovom služenju zemlji, nešto što bi 50-ih i 60-ih godina prošlog veka bilo nezamislivo zato što biste, u suštini, zahvaljivali sami sebi.
Nestali u akciji
Evo reči I. F. Stonea iz pretposlednjeg pasusa poslednjeg izdanja njegovog biltena:
„Nema nikog srećnijeg nego što sam bio ja sa svojim Nedeljnikom. Pružiti malu utehu potlačenima, pisati istinu tačno onako kako je vidim, ne praviti kompromise osim onih u smislu kvaliteta, koje su mi nametnuli moji sopstveni nedostaci, nemati gospodara osim sopstvenih poriva, živeti u skladu s idealizovanom slikom novinarstva, a ipak obezbediti sredstva za život svoje porodice – šta više može čovek da traži?“
Evo i poslednje strofe gnevne pesme bolničara Boba Boardmana, čijom je prvom strofom započet ovaj tekst:
Onda je došlo, četiri, pet,
I on je napustio ovaj svet.
Sve smo učinili da bude bolje,
Alʼ u njemu više nije bilo volje.
Kakva je agonija taj život bio, kažete dižući kovčeg čilo,
Moglo je biti mnogo gore da se nije ovako završilo.
A evo i nekoliko krajnje svečanih reči kojima je dvadesettrogodišnji Tom Engelhardt u aprilu 1968. napismeno obrazložio dekanu odbijanje stipendije Nacionalne odbrane za proučavanje Kine („general Hershey“ koga pominjem bio je direktor Selektivnog sistema službe, koji je izdao dopis, objavljen u publikaciji Studenata za demokratsko društvo New Left Notes, o „usmeravanju“ američke radne snage tamo gde bi mogla najbolje doprineti ostvarivanju državnih ciljeva):
„Ujutro 3. aprila, u Boston Komonu, vratio sam svoju vojnu knjižicu. Smatrao sam da je to odgovor na tri vrste ʼusmeravanjaʼ koje su, po mom mišljenju, uticale na moj život. Pre svega, bio je to odgovor na tvrđenje generala Hersheya da je ʼusmeravanjeʼ radne snage ʼamerički ili posredan način da se postigne ono što se u drugim zemljama, u kojima ne postoji pravo na izbor, postiže direktivamaʼ. Isključio sam se iz sistema regrutacije, koji je bio flagrantan pokušaj da me nateraju da živim životom bez slobode…
Na kraju sam pristupio otporu protiv američkih vlasti, koje su, uz pomoć regrutovanih vojnika, pokušavale da sprovedu najmučniju vrstu ʼusmeravanjaʼ izvan naše zemlje. To je posebno očigledno u Vijetnamu, gde se građanima Južnog Vijetnama oduzima prilika da razmisle o održivim alternativama njihovoj današnjoj vlasti. Štaviše, kad je taj pokušaj ʼusmeravanjaʼ (koji se naziva ʼPridobijanje srca i duša Vijetnamacaʼ) naišao na protivljenje, američka vlada je pomoću svojih oružanih snaga uradila užasne stvari koje su nepodnošljive mislećem biću.“