Od malena me progoni iracionalni strah da će stvari u Americi krenuti po zlu. U osnovnoj i srednjoj školi bio sam opsednut Građanskim ratom. Među figuricama vojnika – kauboja i Indijanaca, britanskih vojnika u crvenim i onih u zelenim uniformama iz Drugog svetskog rata (rata mog oca) – i tomovima knjiga o američkoj istoriji koje sam slagao po podu da budu brda i doline za bitke i zasede iz filmova koje sam gledao u bioskopu – moji omiljeni su uvek bili olovni vojnici Severa i Juga, uključujući generala Julisiza S. Granta na konju. (On je i dalje u sedlu na maloj polici pored kompjutera za kojim, skoro 70 godina kasnije, pišem ovo.)
Moji roditelji su me u to vreme pretplatili na istorijski časopis American Heritage koji je uređivao Brus Katon. Gutao sam i njegove knjige o Građanskom ratu, za koje je dobio Pulicerovu nagradu (i dalje imam stara izdanja nekih od njih: „Put slave“, „Ova sveta zemlja“ i „Tišina u Apomatoksu“). Moj otac me je čak odveo u Getisburg da iz prve ruke doživim mesto možda najvažnije i najrazornije bitke tog rata.
Ali nikada nisam slutio da će ova zemlja biti svoj najveći neprijatelj kao što je to danas. Ni u snu nisam zamišljao da bi svet u kome sam odrastao (uprkos senatoru Džou Makartiju) ikada mogao da se raspadne. A ipak je Amerika stigla do same ivice nečega – ko zna čega, ali verujte mi ničega čega bi naša deca ili unuci želeli da se igraju na podu svojih soba (ili ekranu svojih kompjutera). Koje dete bi se igralo Donalda Trampa i njegove ekipe, iako na moje iznenađenje već postoje Tramp igračke, figura Elona Maska, čak i akciona figura Pita Hegseta (ako to nije šala). Kako god bilo, neka mi neko objasni kako bi se na podu svoje dečje sobe igrao Trampove Amerike.
Drill, baby, drill / Buši, dušo, buši
Ne znam ko će biti naš Brus Katon niti šta će ta osoba napisati, ali znam da neće biti Bitke kod Bul Rana, ni Getisburga, ni Apomatoksa, niti slave na tom nimalo slavnom putu ka ko zna čemu. Jedno je sigurno: biće grozno.
Donald Tramp nije Džeferson Dejvis (i svakako nije Abraham Linkoln), niti je Benito Musolini ili Adolf Hitler u povoju. On je sebi svojstven, čudan i čudno poremećen lik. Sve dok iznenada nije postao predsednik bio je poznat kao voditelj rijalitija The Apprentice / Pripravnik, u kojem su se takmičari borili za posao u njegovim kompanijama (uz njegovo čuveno: „Otpušten si“). Autor je niza knjiga koje su drugi pisali u njegovo ime i vlasnik šest kompanija koje su, sa zapanjujućom doslednošću, sve bankrotirale pre nego što je izabran za predsednika Amerike. Izabran je i drugi put, iako su mu američki birači 2020. poručili: „Otpušten si.“ Sada živimo u njegovom svetu u kome je bankrot uvek tema dana.
On je Predsednik Bankrot. Ne tvrdim da će Amerika pod njegovom vlašću doslovno bankrotirati – mada je lepo uništava sa Ilonom Maskom, uvodi carine svih vrsta na zapanjujući spektar proizvoda i survava berzu – ali svet koji on predstavlja jeste duboko bankrotiran.
U tom smislu on nije neočekivana figura. Tokom mog svesnog života temeljno je trasiran put za njegov dolazak: vođenjem ratova širom planete i vođenjem rata protiv same planete. To je čovek koji je drugi put došao na vlast sa sloganom „Buši, dušo, buši“, dok njegovi saradnici daju sve od sebe da zatvore Agenciju za zaštitu životne sredine. Koliko god da je glasan i neprekidno brblja on je vesnik velike tišine koja će zavladati planetom kad on završi s njom.
Kao i svaki američki predsednik od kada je Džordž V. Buš izvršio invaziju na Avganistan nakon 11. septembra, i Tramp ima svoj rat (koji će se završiti jednako neslavno kao i svi ostali koje smo vodili u ovom veku) – u Jemenu. Već je obećao da se kampanja bombardovanja koju je tamo pokrenuo (i Džo Bajden je dao svoj doprinos) potrajati: „Mogu samo da kažem da su napadi svakodnevni, svake noći… bili veoma uspešni, daleko iznad naših najsmelijih očekivanja… Radićemo to još dugo. Možemo da nastavimo još dugo.“ Zaista dugo pre konačne tišine u Jemenu.
Pritom su oružani sukobi najmanji problem s Trampom. On je u istom takvom brutalnom ratu s celom planetom. Celo čovečanstvo učestvuje u usporenom trećem svetskom ratu za planetu kao mestu pogodnom za život. U tom ratu naš predsednik se istakao kao veliki ratnik zla.
Prvog dana stupanja na dužnost poništio je skromne pokušaje Džoa Bajdena da odgovori na klimatsku krizu. Amerika ostaje zemlja koja proizvodi više nafte i izvozi više prirodnog gasa od bilo koje druge u poznatoj istoriji sveta. S njim srljamo u zaista usijanu budućnost.
Njegova administracija je ukinula „vodeći program strane pomoći za podršku projektima obnovljive energije i povećanje pristupa električnoj energiji širom Afrike“, koji je vodila sada uglavnom razmontirana Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). A sve što je do sada uradio tek je početak njegovog klimatskog rata koji će voditi protiv svih nas i naše budućnosti.
Uprkos napretku koji je postignut u proizvodnji čiste energije, korišćenje fosilnih goriva koja emituju gasove s efektom staklene bašte i dalje je u porastu na globalnom nivou, čak i bez Donalda Trampa u Beloj kući. A on je sada rešen da na svoj prepoznatljivo destruktivan način bankrotira planetu kao mesto pogodno za život. Šest bankrota njegovih kompanija biće zanemarljivi u poređenju s bankrotom koji ćemo doživeti u naredne tri godine i par meseci pre nego što on ode s funkcije predsednika (ako ikada ode) i svima nam dovikne „Otpušteni ste“.
Slobodni pad
Prve dane svog drugog mandata on je proveo, kako je to lepo rekao Robert Rajh, „zastrašujući advokate, advokatske firme, univerzitete, medije i sve druge institucije civilnog društva“. I da tome dodamo još jednu stavku – on daje sve od sebe da uništi ovu planetu.
Zemlja je već pregrejana. Prošla godina bila je najtoplija ikada zabeležena, prema Svetskoj meteorološkoj organizaciji Ujedinjenih nacija (mada se to ovih dana može reći za gotovo svaku godinu, s obzirom na to da je poslednjih deset bilo najtoplije u istoriji), s rekordnim 151 ekstremnim vremenskim događajem (toplotnim talasima, poplavama i olujama) širom planete. To onih 1,6% glasova razlike sa kojima je pobedio 2024. čini najpogubnijim glasovima u skorijoj istoriji.
Ludilo, zar ne? Zamislite kako će brojevi o ekstremnim vremenskim prilikama izgledati za tri godine i par meseci. A onda zamislite naslove knjiga koje će čitati naši unuci: „Put do pakla“, „Prokleta zemlja“, „Tišina kod…“ (popunite prazninu).
On je i Predsednik Propasti, lider zemlje koja je pre tridesetak godina, nakon raspada Sovjetskog Saveza, važila za „jedinu super-silu“ na planeti, što danas svakako nije. U tom smislu, on je simbol pada jedne imperije. Zemlja koja se hvalila time da je vode „najbolji i najpametniji“ sada je u rukama ekipe koja se bez sumnje kvalifikuje kao najgora i najgluplja. Pred nama je bankrot prve klase.
Imperije redovno padaju, ali planetarni bankrot kojim Tramp rukovodi spada u vrstu propasti nezabeleženu u dosadašnjem ljudskom iskustvu.
Naravno, moguće je da se javno mnjenje polako okreće protiv njega i republikanaca. Možda se čak i trvenja nalik građanskom ratu pomalo stišavaju (iako se ne bih kladio u to). Ali naša planeta će proključati brže od ovih pozitivnih promena.
U doglednoj budućnosti svi ćemo živeti u „Gori, dušo, gori“ svetu na čelu s našim stručnjakom za bankrote Donaldom Trampom.