Ima nečeg ironičnog u tome kad nekog kritikuju zbog pristrasnosti u ovom postmodernom vremenu. Pristrasnost podrazumeva mogućnost istine, a istina kao pojam sve više gubi kredibilitet. Sama reč „bezinteresno“ danas se pogrešno koristi. Većina ljudi verovatno misli da ona znači „nedostatak interesovanja“, a ne „objektivnost pristupa“. Verovatno se to delimično može pripisati činjenici da je istina uglavnom neprijatna, kao i tome što živimo u društvu koje ceni egalitarizam. Kad nekom kažemo da je njegovo gledište pogrešno, smatra se da smo ga ponizili kao ličnost i uskratili mu status koji pridajemo onima čija su gledišta ispravna.
Negde smo na pola puta između verovanja da svako ima pravo da izrazi svoja uverenja i militantnijeg stava da je svako uverenje istinito zato što odražava nečije duboko, autentično osećanje. To je jedan oblik radikalnog individualizma u kom se ogleda nedostatak zajednice i konsenzusa u modernoj civilizaciji. U ovom modernom dobu, ne možemo se složiti čak ni o osnovnim pitanjima; stara društva bi takvu situaciju smatrala krajnje neobičnom. Verovali ili ne, postoje ljudi koji zastupaju čudnovato mišljenje da je svako gledište istinito. Ako nabasate na njih, treba samo da ih upitate da li misle da je istinito i gledište da nisu sva gledišta istinita. Sama logika njihovog stava morala bi ih naterati da ga napuste. Možete se, međutim, opkladiti da oni to neće učiniti. Verovatnije je da će reći: „U redu, to je istinito za tebe, ali nije za mene.“
To bi imalo smisla kad bismo raspravljali o tome da li je Šenberg bolji kompozitor od Malera, ali ne i kad razgovaramo o tome da li postoji zemlja koja se zove Irak ili da li ćemo se otrovati ako se najedemo nekih vrsta pečuraka. Možemo biti duboko, autentično uvereni da je Vilijam Hejg vanzemaljac, a ipak se varati. Istina nema veze s tim kako se osećamo – i to je drugi razlog njene nepopularnosti u društvu koje osećanje i osećaj uzdiže iznad činjenice. (Prethodni put se to masovno događalo u britanskom društvu u 18. veku, u vreme kulta osećajnosti.)
Fraza „istinito za mene, ali ne za tebe“ nema smisla, bar onda kad govorimo o nečem što je utvrđeno kao činjenica. Ne može biti istinito za tebe, ali ne i za mene da je nekad postojalo nešto što se zove trgovina robljem ili da postoje ljudi koji mogu istovremeno pevušiti i zviždati dve različite melodije. Postoje istine o ljudskim subjektima, ali sama istina nije subjektivna. Možda je istina o jednom ljudskom subjektu to da mene u ovom trenutku boli glava, ali ja to znam samo zato što raspolažem pojmom glavobolje i znam kako da ga primenim na druge i na sebe; a sve to znamo zato što učestvujemo u javnom jeziku u kom pojam glavobolje ima određenu funkciju – i ima je sviđalo se to meni ili ne.
Naravno, duboko je kontroverzno, ponekad i nerešivo pitanje šta možemo smatrati činjenicom. To je važno zrno istine u postmodernoj teoriji. Možemo posmatrati činjenice prosto kao kolektivna tumačenja sveta koja su se slučajno primila – i koja su sada tako ukorenjena u svemu što govorimo i radimo da ne možemo zamisliti način da izađemo iz tog okvira. Na taj način postaje moguća budućnost u kojoj iskaz „pijenje ključale vode nije dobra ideja“ više neće biti činjenica, možda zato što smo našli sjajan način da izolujemo grlo od temperature koja bi ga inače povredila ili zato što nas je evolucija odvela dalje od mogućnosti da se opečemo. Dakle, ono što je danas činjenica, tada neće biti. S druge strane, možemo tvrditi sledeće: ako je divljenje Horacijevoj poeziji u starom Rimu bilo činjenica, ono je to i danas iako se više ne divimo toj poeziji.
Ako su činjenice samo verzije sveta koje su prihvaćene, zašto se to dogodilo? Da li je to samo stvar slučaja? Jedan uverljiv odgovor bio bi da su se one ukorenile zato što odražavaju svet kakav jeste. Ali kakav je svet, takođe je stvar tumačenja, što znači da ni taj odgovor nije lišen teškoća. Da bismo utvrdili istinu, potrebni su nam dokazi. Pored toga, moramo biti spremni da se odreknemo svoje verzije stvarnosti ako dokazi snažno sugerišu da je ona pogrešna. To je, po svemu sudeći, ono što BBC pokušava da uradi da bi došao do nepristrasnog zaključka o nekoj stvari. Ali BBC je očigledno pristrasan u odnosu na razne vrste pojava. Nije nepristrasan kad je reč o silovanju ili pedofiliji; prezire terorizam i podržava monarhiju; suprotstavlja se rasizmu i kao da gaji neobično uverenje da je slučajno oslobađanje zatvorenika izvanredno važna tema.
Neke od tih predrasuda čine mi se divne, ali taj iskaz bi mogao uznemiriti neke liberale. Zar predrasuda nije loša stvar sama po sebi? Nije, izvesno nije. Imati predrasude znači držati se negativnog ili pozitivnog stava o nekoj pojavi tako da kad se sretnemo s njom, već imamo određeno mišljenje. (Reč „predrasuda“ doslovno znači „pre rasuđivanja“.) A to je izvesno istina o svakom. Teško da iko pristupa pitanju terorizma ili monarhije sasvim praznog uma, oslobođenog od pretpostavki i vrednosnih sudova. Nesvesno unosimo tovar svog prethodnog iskustva kad razmišljamo o tim temama; pored toga, na nas utiče moralna klima u kojoj živimo. Nema nepristrasnosti kad je reč o rasizmu ili pedofiliji, i to s dobrim razlogom. Problem za medije je utvrđivanje činjenica o takvim zločinima – da li su se zaista dogodili, ko ih je počinio, kako ih je počinio i tako dalje. Biti pristrasan u pogrdnom smislu te reči ne znači ne biti moralno neutralan u odnosu prema samim tim zločinima, već iskrivljavati dokaze o njima.
Gledamo svet iz određenog ugla i sudimo o njemu iz određene perspektive. Ne treba posmatrati stvari iz božje tačke gledanja, što nenamerno potvrđuje sama ta formulacija („tačka gledanja“). Postmoderna teorija drži da ne možemo imati ništa osim sudara rivalskih perspektiva, dakle osim neke vrste intelektualnog tržišta: gledišta koja pobede proglašavaju se za istine. Ali to znači pogrešno razumeti pojam perspektive. Kad posmatram neku katedralu, vidim je iz određenog ugla, ali sam svestan da postoje druge tačke gledanja, druga mesta s kojih se ona može posmatrati, i moje opažanje to uzima u obzir. Kao da su ta druga gledišta prisutna u njemu. Ne zamišljam da je gotičko pročelje koje u ovom trenutku gledam cela građevina. Tako je i u intelektualnoj debati. Posmatrati nešto iz određenog ugla, to znači biti svestan da su mogući i drugi uglovi, ali ne znači da su svi oni jednako vredni.
U stvari, niko istinski ne veruje u to da je svaki ugao gledanja na neku pojavu jednako dobar kao i svi drugi. Niko ne smatra da je najbolji način zbrinjavanja slomljene noge golicanje pacijenta sve dok ne počne da se histerično bacaka po podu. Neki liberali, međutim, zamišljaju da se svaka tačka gledišta mora poštovati – ne zato što je nužno istinita, već zato što zbir svih tačaka gledišta daje istinu. Istina je, kao što je primetio Hegel, celina. Ako je naše viđenje sveta iskrivljeno, ono je takvo zato što je jednostrano. Ali tu imamo očiglednu besmislicu. Ne dolazi se do istine o duhovima tako što se uverenje da oni postoje sabere s uverenjem da ne postoje. Liberalna argumentacija previđa činjenicu da različita mišljenja mogu biti u direktnom sukobu. A previđa je zato što je liberalima neprijatna ideja sukoba. Zato su skloni da insistiraju na tome da treba poštovati sva uverenja, što je duboko neprijatna vrsta širokogrudosti. Neprijatna je zato što nas poziva da poštujemo uverenja Himlera i Tomija Robinsona. Pokušaj da budeš fin prema svima uvaliće te u nevolju. Ne smeš omogućiti pobedu Donaldu Trampu i desničarskoj štampi tako što ćeš se krotko povući.
„Borba za istinu je u toku“, kaže slogan BBC-ja. Ali je u toku i borba protiv pristrasnosti, a pitanje je da li se te dve borbe mogu pomiriti. Očekuje se da izveštavanje prikazuje svet kakav jeste, nepristrasno i bez predrasuda; ali šta ako je sam svet pristrasan? Šta ako je stvarnost jednostrana? Ako hoćeš da prikažeš stanje stvari i tačno i neutralno, onda imaš problem kad jedna strana u borbi ima pravdu na svojoj strani, a druga je nema. Ako kažeš da Izraelci i Palestinci jednako greše, kupuješ svoju neutralnost po ceni istine. Bar tako to vide ljudi koje smatraju moralnim realistima. Moralni realisti drže da su aktivnosti poput mučenja i genocida – kad se dogode – objektivne osobine sveta. One nisu samo stvar našeg tumačenja određenih događaja, već su pre činjenice – ili mogu biti činjenice – i jednako su deo svetskog inventara kao i Klodija Vinkelman ili grad Remsbotom. Ako ovo zvuči suviše dogmatično, prisetimo se da utvrđivanje da li je nešto činjenica može biti strahovito složen zadatak. Ovde se tvrdi tek to da pojave poput ugnjetavanja i nepravde nisu samo načini gledanja na događaje, već su u jednakoj meri deo onog što se događa kao i tenkovi i dronovi.
Tvrditi da je odnos Izraela prema Palestincima strahovito nepravedan znači reći nešto što smatramo činjenicom. Ovde ne govorimo o mišljenjima. Ako je to tvrđenje pogrešno, onda treba dokazati zašto ono nije činjenica – zašto su dokazi njemu u prilog manjkavi i pristrasni, zašto je rasuđivanje pogrešno, a zaključak pun predrasuda u najnegativnijem smislu. Ako protivnik uspe to da dokaže, onda smo dužni da odustanemo od svoje tvrdnje. Ako je pak tvrdnja tačna, to znači da je, u ovom slučaju, sama istina jednostrana. Kako se onda može nepristrasno izveštavati o njoj?