Eagleton: Da li su svi teroristi monstrumi?

Kao i mnoge druge navodno bezvremene pojave, terorizam je moderni izum. Prvi put se kao politička ideja javlja s Francuskom revolucijom, što znači da su se terorizam i moderna demokratska država rodili kao blizanci. U doba Dantona i Robespjera, terorizam je započeo život kao državni terorizam. Bilo je to nasilje države nad njenim neprijateljima, a ne udar disidenata na vladare. Daleko od toga da se zbivao u senci, teror je izgradio svoju kuću na javnom trgu. Odrubljivanje glave bilo je spektakl koji je organizovala država, a ne individualni varvarski čin.

Država oduvek ima dva lica, jedno civilizovano i drugo nasilno, i uglavnom je potrebna ravnoteža među njima. Kao što je rekao Edmund Berk, za autoritet nas vezuje naklonost; ali ako nam on istovremeno ne uliva strah, prestaćemo da ga poštujemo. Berk je video tu dilemu iz ugla roda: kako suverena vlast može izbeći da nas razmazi kao popustljiva majka ako nam istovremeno ne bude uterivala strah u kosti kao strog otac? Za vreme terora u Francuskoj na ravnotežu između popustljivosti i strogosti niko se nije obazirao jer je zakon mahnitao kao umobolnik.

Da li neko ko detonira bombu u prepunoj kafani zato što je kivan na njenog vlasnika vrši teroristički čin? Možda. Ali većina ljudi vidi teroriste kao aktere koje pokreću politički, a ne lični razlozi. Bolji primer bi bio detoniranje bombe u pabu iz protesta protiv dekadencije zapadne kulture. Ubijanje ljudi u tržnom centru iz čiste zabave ne smatra se terorizmom jer da bi bio terorista, moraš se boriti za neku ideju koja ti se čini nepravedno zanemarena, pa hoćeš na nju da privučeš pažnju javnosti na najdramatičniji mogući način. Terorizam je politika u svom najsmrtonosnijem teatralnom vidu.

Teroristi vrše nepojamno neljudske činove. Ako uprkos tome mirno spavaju, razlog je to što njihova namera nije da pridobiju simpatije. Za razliku od regularne vojske, oni nemaju legitiman vojni cilj i ne moraju da se izvinjavaju kad greškom ubiju pedesetoro školske dece. Cilj terorizma je upravo širenje panike i gneva.

Poput gerilske vojske, teroristička grupa izroni na jednom mestu, izvede udar, nestane i onda se pojavi na drugom mestu, što stvara utisak da se nalazi svuda; ona na taj način kompenzuje činjenicu da je brojno slabija od neprijatelja. Nevidljivi protivnik može biti jednako strašan kao onaj čiji se tenkovi protežu do horizonta. Odsustvo uniforme pojačava utisak sveprisutnosti pošto svako koga vidite na ulici može biti komandant terorističke grupe prerušen u perača prozora.

IRA se otprilike tako ponašala za vreme Nevolja u Severnoj Irskoj. Njeni pripadnici nisu mogli da poraze britansku vojsku tako što će pobediti u više bitaka protiv vazdušno-desantnih snaga, ali njima to nije ni bilo potrebno. Trebalo je samo da pobiju dovoljan broj ljudi da bi britanska vlast pomislila da će pat verovatno trajati doveka i odlučila da povuče svoju vojsku. Posle izvesnog vremena, računala je IRA, Britanci će biti tako zgroženi i izmoreni celom tom operacijom da će joj uskratiti podršku. Takav ishod je bio mnogo verovatniji nego da će IRA izgubiti podršku irske republikanske zajednice, koliko god da se ova na nju žalila iza njenih leđa.

Terorizmom se, međutim, ne bave samo teroristi. Ne sećam se koja je reč bila korišćena za američki napad na Irak Sadama Huseina, izveden pod sloganom „udari i zastraši“, ali to je bilo to. Terorizam u smislu vršenja zverstava od pamtiveka se nalazi na repertoaru regularnih vojski. Nisu ga upražnjavali samo nedržavni akteri ili (kako to kaže Oksfordski rečnik engleskog jezika) „neovlašćene“ snage. Mnoge nacionalne vojske su povremeno upražnjavale terorističke aktivnosti kao što su silovanje i ubijanje ratnih zarobljenika; s druge strane, teroristička grupa se ne bavi samo ubijanjem i mučenjem, već povremeno diže u vazduh mostove i skladišta municije. Linija između regularnog i neregularnog nije uvek jasna.

Oni koje revoltira moralna opscenost terorizma ponekad vide teroriste kao ludake. Sigurno su ludi, rezonuju oni, jer bismo inače morali da pretpostavimo da imaju neki razlog za to što rade, a pripisati razum njihovim akcijama značilo bi da im priznajemo izvesnu ljudskost. Ako postupaš svrhovito, makar tvoj cilj bio zloćudan, moraš biti neka vrsta racionalnog bića. Ako si pak umobolan, možeš biti isključen iz civilizovanog sveta ciljeva i namera, ali samo po cenu da budeš razrešen krivice, pošto umobolnik ne može biti smatran odgovornim za svoje postupke. Ne možeš istovremeno biti lud i zao. Za vreme irskih Nevolja, britanska tabloidna štampa ponekad je slikala pripadnike Irske republikanske armije kao monstrume ili životinje, ali Dauning strit je znao da oni imaju racionalne motive – ne nužno razumne u smislu prihvatljive, već razumne u smislu da se o njima može raspravljati. Nisu oni želeli prosto da podave Britance u moru krvi; želeli su Ujedinjenu Irsku. Ljudi koji žele ujedinjenu Irsku mogu biti fantasti, mogu biti sentimentalni, ali nisu ludaci.

Postoji izvesna zbrka oko praštanja i objašnjavanja. Neki smatraju da se ispitivanje razloga iz kojih teroristi rade ono što rade opasno približava pravdanju. Možemo, međutim, objašnjavati zašto je Hitler došao na vlast, ili zašto se Boris Džonson ponaša kao čovek kome se sve može, a ne opravdavati njihove postupke, baš kao što možemo razumeti da se neki ljudi svete zbog toga što je njihov narod decenijama držan u okovima i ponižavan, a ipak ne odobravati to što oni rade. U stvari, ako ne budemo videli njihove akcije kao razumljive s njihovog stanovišta, mala je verovatnoća da ćemo ih poraziti. Ako budemo poricali da oni deluju iz nekog razloga koji njima izgleda dobar, nećemo shvatiti ništa od onoga što oni rade. Njihovi postupci će onda za nas biti besmisleni ili apsurdni. Vratićemo se na pretpostavku o ludilu i opasno se približiti skidanju terorista s moralne udice. Moramo se kloniti toga da posmatramo neki pokolj mrmljajući da je to čisto ludilo.

Postoje, zapravo, istorijske veze između terorizma, besmisla i ludila. U svom romanu Tajni agent, u kom se govori o grupi opakih stranih anarhista u Londonu, Džozef Konrad nas poziva da zamislimo čin terora čije su razmere tako ogromne da on gubi svaki smisao. Obični ili zeleni anarhisti mogu napasti ovaj ili onaj delić sveta, ali savršeni anarhista je onaj koji je rešio da uništi samu stvarnost. Da bi to učinio, mora da izvede divljaštva koja će uzdrmati razum do temelja i raspršiti verovanje u samu mogućnost smisla. Vladajući društveni poredak može da podnese napad na određene institucije, ali ne i subverziju samog smisla monstruoznim apsurdnim činovima. U kontinentalnoj Evropi, otprilike u isto vreme, avangardni umetnički pokreti kao što su dadaizam i nadrealizam eksperimentisali su s vrlo sličnim projektom. Dok je civilizacija posrtala ka krahu smisla poznatom kao Prvi svetski rat, umetnost, zlo, anarhija i nihilizam počeli su da sklapaju čudna partnerstva.

Meta terorizma obično je država, ali mnoge države su i same rođene iz krvi i vatre invazije, pljačke, nasilne okupacije i istrebljenja. Da bi postale legitimne, one moraju da zatrpaju taj prvobitni greh i da više ne kopaju odveć duboko po sopstvenim prljavim počecima. Za to je obično dovoljno da prođe neko vreme. „Samo vreme“, rekao je filozof Dejvid Hjum, „učvršćuje prava vladara; delujući postepeno na svest ljudi, ono ih miri sa svakom vlašću i čini da im ona izgleda pravedna i razumna.“

Ukratko, legitimitet je dugovečnost. Što jedna nacija duže živi, to će više njeno prljavo poreklo isparavati iz kolektivnog sećanja i ona će postajati sve uglednija. Politička moć se delimično zasniva na zaboravu. Edmund Berk smatra da nasilje koje je u temeljima države ne treba iznositi na videlo i da će ga milosrdno prolaženje vremena na kraju sasvim baciti u zaborav. Iz toga sledi da političke države do čijeg osnivanja seže živo sećanje i u čijem poreklu se nalaze raseljavanje i okupacija imaju poseban problem s legitimnošću. Njih, poput Makbeta, progoni nezakoniti način na koji su stekle suverenitet i kao da se ukus pobede u njihovim ustima pretvara u pepeo. Opet poput Makbeta, one shvataju da moć bez sigurnosti nije ništa, a da im sigurnost neprestano izmiče.

Dobrim delom 20. veka bogate i moćne nacije borile su se protiv siromašnijih i slabijih u nizu antikolonijalnih ratova. Uzete u celini, borbe tih siromašnijih nacija promenile su lice zemlje. Pouka te istorije jeste da je želja za nezavisnošću i samoodređenjem jednako duboka u nacijama kao i u tinejdžerima. To je jedna od najvažnijih ideja našeg vremena. U modernom svetu ništa nije lakše od ubijanja ljudi; mnogo je teže poraziti ideju: ako je zatrete u jednom obliku, ona će verovatno ponovo nići u drugom.