Ideologija je daleko važnija u Sjedinjenim Državama nego u Evropi. Ovde nećete često čuti da političari govore o „ovoj našoj velikoj zemlji“ ili prave pobožne aluzije. A ako se to ipak dogodi, recimo u Briselu ili Vulverhemptonu, prosto ćete spustiti pogled i čekati da prođe.
Plameni, visoki ton američkog političkog govora („s rukom na srcu“) ima verske korene. U stvari, ne možemo razumeti SAD ako ne shvatimo da je ta zemlja veoma religiozna. Sjedinjene Države i Veliku Britaniju ne razdvaja samo zajednički jezik, kao što je primetio Džordž Bernard Šo, već i pitanje metafizike. Amerikanci se lakše snalaze s kabastim apstrakcijama kao što su sloboda i bogomdana prava nego empirijski nastrojeni Britanci.
Neko duhovit je jednom rekao: kad religija počne da ti se meša u svakodnevni život, vreme je da je se okaneš, što tačno izražava britanski odnos prema tim stvarima. Religija u Britaniji retko izlazi na ulice, a u Sjedinjenim Državama ne silazi sa njih. Tamo ljudi govore o Bogu kao što ovde govore o Gariju Linekeru. Anglikanski sveštenici, međutim, ne buncaju o demonskim snagama koje su zaposele Izviđačko društvo jer su suviše zauzeti organizovanjem seoskih svetkovina.
Naravno, tu postoji jedna ključna istorijska razlika. Sjedinjene Države su duboko puritansko društvo, a puritanci veruju da svakodnevni život mora biti podređen veri. Ne tako davno, činilo se da u zemlji Las Vegasa i Stormi Danijels nije ostalo mnogo šta od te plemenite doktrine, ako ne računamo visokoparni ton koji njihova politička retorika pozajmljuje od sveštenika. Ali s usponom Mage jedna ružna forma teokratije preti da preplavi ovu zemlju.
Puritanci su se vratili na scenu s osvetničkim žarom, ne najmanje zbog toga što mogu da se hvališu da su upravo oni osnovali tu zemlju. Sjedinjene Države su još dovoljno mlada zemlja koja oseća vibracije svoje revolucionarne prošlosti, onog vremena kad je bog puritanizma bio na strani subverzije. Kao i sve zemlje nastale u antikolonijalnoj borbi, Amerika ima ustaničko poreklo. Nasilje, razdor, anarhični individualizam i podozrivost prema državnoj vlasti ugrađeni su u samo njeno tkivo, za razliku od onih delova sveta u kojima je konzervativni poredak na jednoj strani, a pobuna na drugoj. Anarhični individualizam uvek može biti kanalisan u slobodno tržište, ali čim se to tržište povuče pred transnacionalnom korporacijom, iz koje zrači ista vrsta apsolutne suverenosti kao nekad iz Crkve i monarha, nije neobično što ponovo izbijaju simptomi pobune.
Mi ovde malo drukčije funkcionišemo. Britanija je bila preplavljena verskom ideologijom u 17. veku, kad su se puritanske i revolucionarne snage sukobile s uspostavljenim poretkom i kralju odrubile glavu; ali taj poredak je imao mnogo vremena da se učvrsti, te je bio u stanju da se sporazume s buntovnim snagama. Odatle potiče legendarni britanski talenat za kompromis i srednji put. Preduzetnici iz srednje klase počinju da se žene pripadnicama plemstva, a sinovi vojvoda stiču obrazovanje u skupim privatnim školama, rame uz rame s trgovačkim sinovima.
U Americi, naprotiv, nije postojao takav tradicionalni poredak koji bi ublažio revolucionarne sile. To je jedan od razloga što je ideologija postala tako važna, a drugi je što morate imati velike planove da biste izveli revoluciju. Zbog toga Francuzi imaju suviše ideja, bar po mišljenju žitelja Dorkinga ili Ist Grinsteda. Oni imaju pojmove dok mi imamo zdrav razum. Ali razlog je i to što aristokrati smatraju da je ideologija vulgarna i nepotrebna. Gospoda ne moraju da raspravljaju o pravima i svojini i političkim interesima. Oni prosto osećaju te stvari u svojim kostima.
Otud velika rasprava između Tomasa Pejna i Edmunda Berka na prelazu iz 18. u 19. vek. Pejn je bio duboko upleten i u Francusku i u Američku revoluciju, i u svojim čudesno popularnim Pravima čoveka bio je zaokupljen apstraktnim pojmovima slobode i jednakosti. Berk pak tim buntovnim idejama suprotstavlja običaje, navike, pobožnost, tradiciju, naklonost i osećanja. Ako morate da raspravljate o tim stvarima, time zapravo kazujete da ih ne razumete. Ideje razbijaju lobanje, a osećanja ujedinjuju građane. Irci iz zapuštene, poluizgladnele kolonije pohitali su da brane aristokratsku Britaniju od revolucionarne Francuske, baš kao što su za nju morali da napišu dobar deo velike nacionalne književnosti.
Možete, međutim, tvrditi da su Britanci mogli sebi dopustiti da gledaju popreko na Robespjerove apstrakcije. Na kraju krajeva, više od sto godina pre Francuza i sami su doživeli vrtlog revolucionarnih ideja, a kad su s tim završili i posvetili se trezvenijem poslu pravljenja novca, nisu baš bili željni da ih neko podseća na ta vremena. Pored toga, ako sami postavljate barikade, mogli biste dati ideju onima ispod sebe da rade to isto. Doba revolucije u Americi i Francuskoj bilo je i doba kad se jedan novi akter – industrijska radnička klasa – pomaljao na političkoj pozornici, te je srednja klasa tokom celog 19. veka živela u strahu od te pretnje samoj njenoj egzistenciji.
Suprotnost između Berka i Pejna, tradicije i ideologije, nije tako potpuna kao što su njih dvojica mislili. Danas reč „ideologija“ označava sistem apstraktnih ideja i doživljava se kao suprotnost pragmatičnijem pristupu politici. Ja vidim stvari onakve kakve jesu, ti si pod uticajem ideologije, a on je fanatik. Ali ideologija se ne tiče samo ideja. To je nevidljiva boja svakodnevnog života, suviše blizu da bi se mogla objektivizovati. I ideologija je stvar navike, instinkta, običaja i osećanja. Rečeno jezikom Donalda Ramsfelda, u pitanju su stvari koje znamo, ali ne znamo da ih znamo pošto su ugrađene u samu potku našeg znanja. Rasuđivanje Kira Starmera jednako je ideološko kao i ono Džeremija Korbina; stvar je samo u tome što su mnoge Starmerove ideje danas prihvaćene kao zdravorazumske, dok mnoge Korbinove treba dokazivati. Zašto je dirigovana ekonomija ideološka stvar, a pravo na privatnu svojinu nije? Zašto je nacionalizam ideološka pojava, a patriotizam nije?
Sve u svemu, današnji kapitalizam se protivi ideologiji, što je jedan od mnogih Trampovih aspekata koji ga čine tako izuzetnim. Ideal je da sistem funkcioniše automatski ne oslanjajući se ni na šta tako nepredvidljivo kao što su uverenja. Sve dok uredno dolazite na posao, ne razbijate mnogo izloga i ne pokušavate da srušite državu, možete da verujete u šta god hoćete. Nikog nije briga da li ste đainista ili adventista sedmog dana. Tačnije, niko i ne zna šta je to. Materijalni interesi će uvek prevagnuti nad vizijama i principima. Pošto su ubeđenja izvor sukoba, ona se uglavnom obeshrabruju. U postmodernoj kulturi uverenja su bezmalo isto što i dogmatizam. Zbog toga ljudi, na primer, kažu: „Nejednakost nije nužno smanjena.“ Oni misle da nejednakost uopšte nije smanjena, ali pošto to zvuči suviše doktrinarno, opreznost nalaže da se doda „nužno“. Manje je sporno reći „Izgleda da se pogoršava“ nego reći „Sve ide nagore“. U ovoj agnostičkoj klimi mnogima je neprijatno da kažu „Sad je devet sati“.
Ako prognamo ideologiju, postoji opasnost da će se ona pojaviti u patološkom obliku, kao što se danas događa u Sjedinjenim Državama. Moguće je da se svi vraćamo u 17. vek. Muškarci i žene ne žele samo blagostanje i sigurnost; oni žele i priznanje. Žele uveravanje da su voljeni i potrebni, da su važni i uključeni. A birokratska država i transnacionalne korporacije nisu naročito vične takvim aktivnostima, što je jedan od razloga uspona populizma i fašizma. US Steel može da vam obezbedi plate ili da vas snabde raznim vrstama robe, ali ne može da vam podari smisao. To ćete morati da potražite na drugom mestu, u seksu i sportu, kod prodavaca zmijskog ulja i nadobudnih autokrata, pokvarenih propovednika, neonacističkih siledžija, holivudskih mistika i nastranih biskupa, a svaki od njih se trudi da nadbudali svog suseda. Neobuzdani iracionalizam počinje da se razvija u samom jezgru tehnološkog racionalizma. Što se razum više svodi na skup naučnih proračuna, to više školske dece biva masakrirano i to češće mali zeleni ljudi radoznalo pilje kroz prozore spavaćih soba.
Ne tako davno, kad je objavljeno da je nastupio kraj istorije, Zapad je imao racionalnost, a Istok ideologiju. Postavljalo se pitanje da li su prilično anemični zapadni pragmatizam i liberalizam dovoljno žilavi i snalažljivi da izdrže apsolutizam radikalnog islama ili su već suviše iscrpljeni i civilizovani da bi imali posla s nekim kao što je Bin Laden. Sada su se, međutim, fanatici i varvari uveliko razbaškarili u tvrđavi. Dok ovo pišem, stiže vest da je Tramp dao zeleno svetlo Centru Džefrija Epštajna za porodične vrednosti. To nije istina. Ali u naciji u kojoj linija između činjenice i fantazije postaje sve tanja to bi se moglo dogoditi.