Kada tvoja zemlja vodi odvratnu politiku i po svetu njome plaše decu, šta to govori o tebi? Primetila sam da je veoma lako odbiti odgovornost za zemlju u kojoj plaćamo porez, doprinosimo javnoj debati i, barem nominalno, imamo pravo glasa – ako je ta zemlja Amerika. Ljudi prosto kažu „Ne u moje ime“ i uživaju u obilju i slobodi kretanja koji pripadaju državljanima. Ali kad ta zemlja sateruje imigrante u kaveze, vojnom silom nasrće na ljude po ulicama naših gradova, rutinski vrši ubistva na otvorenom moru i sistematski uništava naše demokratske institucije, taj stav može da se promeni. Trebalo bi da se promeni. Šta onda da radimo? Kako da budemo dobri građani loše države?
Nedavno sam bila u Izraelu i razgovarala s nekim jevrejskim aktivistima koje muči to isto pitanje. Poslednje dve godine, otkad izraelska država sprovodi genocid nad Palestincima i odustaje od svake pretenzije na demokratiju, mnogi Izraelci se plaše da kažu iz koje su zemlje. Neki misle da je to nepravda jer nikada nisu podržavali političare ekstremne desnice ili premijera, već čine sve što je u njihovoj moći da promene izraelsku politiku. Drugi – tanka manjina – zahvalni su svima koji preziru izraelsku politiku u nadi da će to dovesti do nekog preokreta.
Ljudi s kojima sam razgovarala ne slažu se u svemu. Ali svi su razmišljali o pitanju pripadanja i saučesništva, pitali se da li treba da ostanu u zemlji i šta su moralno dužni da učine da bi zaustavili ili usporili postupke svojih vlasti. (Oko 20 odsto izraelskih građana su Palestinci, ali za ovaj članak sam razgovarala samo s Jevrejima jer izraelska vlada tvrdi da radi to što radi u ime sigurnosti i nacionalnog identiteta Jevreja.)
„U slobodnom društvu svi su upleteni u ono što čine neki od nas“, rekao je Abraham Džošua Hešel, američki rabin koji se suprotstavljao Vijetnamskom ratu i učestvovao u pokretu za građanska prava. „Neki su krivi, ali svi su odgovorni.“ Majkl Sfard, advokat za ljudska prava, koji veći deo svog profesionalnog života zastupa Palestince pred izraelskim sudovima, usvojio je to načelo. S vremenom su počeli da ga smatraju disidentom, a ne opozicionarem: nema političke partije koja se zalaže za takve stavove, dok je sve teže izboriti se za pravdu u izraelskom pravosudnom sistemu. A ipak Sfard kaže: „Kao građanin Izraela imam neku korist od svega toga.“
Doručkovali smo u jednom od bezbroj divnih telavivskih kafea, u kojima se pored dobre kafe može dobiti sveža hrana, dok šezdesetak kilometara odatle ljudi umiru od gladi. Moglo se s razlogom pretpostaviti da mnogi ljudi u kafeu osećaju bar nelagodu zbog toga, ali to se nije videlo; s druge strane, sasvim su vidljiva, napomenuo je Sfard, tri različita izložbena prostora posvećena izraelskim taocima u Gazi, koji još nisu bili oslobođeni kad smo nas dvoje razgovarali. Nema ništa protiv tih izložbi, požurio je da doda; zabrinjava ga nešto drugo – izostanak bilo kakvog priznanja da se vrši genocid. I genocid i zaborav su politika države kojoj Sfard, kao što je naglasio, i dalje daje svoj doprinos, „ne samo plaćanjem poreza već i sada, dok razgovaram s vama, doprinosim razumevanju Izraela, a Izrael ima koristi od toga“.
Preko leta, rekao mi je, „morao sam da odem“. Otputovao je s porodicom u Italiju. Dok su bili tamo, do njih su stizali neki od najstrašnijih izveštaja o umiranju od gladi. Udaljenost mu je pomogla da bolje sagleda stvari. Kad se vratio, napisao je esej, koji je levičarski list Haaretz objavio pod naslovom „Mi Izraelci smo deo mafijaške zločinačke porodice. Naš zadatak je da se protiv nje borimo iznutra.“ Mnogi ljudi gledaju u ministre ekstremne desnice Itamara Ben Gvira i Bezalela Smotriča, „tu dvojicu malih fašista koji – za razliku od svojih italijanskih ili nemačkih pandana – nemaju ni klasu ni estetiku, već su samo sirovi i surovi sadisti“, napisao je Sfard i dodao s olakšanjem: „Oni nisu naši predstavnici.“ Ali, nastavio je, „kriminalni, zločinački, neoprostiv projekat uništavanja Gaze je sveizraelski projekat. Ne bi se mogao dogoditi bez saradnje – aktivnog doprinosa ili bar ćutanja – svih delova jevrejskog izraelskog društva.“ Priznanje saučesništva je poziv na delanje, pa i na ono delanje koje mnogi Izraelci smatraju nelojalnošću. Sfard je pozvao svoje čitaoce da stanu iza ljudi koji odbijaju vojnu službu u Gazi i da podrže sankcije, političku izolaciju i međunarodnu istragu izraelskih akcija.
Mnogi Sfardovi prijatelji i kolege – „neverovatan“ broj, rekao je – otišli su iz zemlje u poslednjih nekoliko godina. Ponekad poželi da nešto pokaže bliskom kolegi i tek posle nekoliko minuta se priseti da taj advokat više ne živi u Izraelu. Sfard je ostao: „Rekao sam sebi da ću biti ovde sve dok budem mogao da se borim.“ Ali ne radi se samo o njemu i njegovoj borbi: Sfard se pita da li želi da njegovo dvoje dece žive u politički ekstremnom, društveno konzervativnom, sve religioznijem i dublje podeljenom Izraelu. Mnogi Izraelci se bore s nekom verzijom tog pitanja. Srela sam jedan par koji je, kao i Sfard, odlučio da ostane što je moguće duže; njih dvoje su mi rekli da je njihov dvogodišnji sin proveo oba svoja rođendana u skloništu. Drugi roditelji su mi priznali da su zabrinuti da bi preseljenje u Evropu izložilo njihovu decu snažnim protivizralskim osećanjima.
***
Pitanje koje proganja sve izraelske jevrejske roditelje jeste šta će se dogoditi kad njihova deca napune 18 godina, jer ih tada čeka obavezan vojni rok. Najveći doprinos porodice državi je dete koje služi vojsku. Opšta vojna obaveza (izuzeci su ultraortodoksni vernici i palestinski građani Izraela) stub je bezbednosti i nacionalne kohezije izraelske države još od njenog osnivanja. To je u isti mah i najdelotvorniji instrument države za uvlačenje najvećeg mogućeg broja ljudi u njene politike i zločine. U Tel Avivu se već mesecima hiljade ljudi okupljaju subotom uveče da bi zahtevali primirje i vraćanje talaca. Na jednom od tih protesta srela sam novinarku, levičarku, čije je dvoje dece služilo u Gazi, kao i deca njene dve prijateljice koje su joj se obično pridruživale na protestu.
Pre skoro 35 godina, kad je napunio 18 godina, Sfard je otišao u vojsku. Ali kad je raspoređen da služi u Hebronu, na okupiranoj Zapadnoj obali, odbio je – i bio poslat u vojni zatvor. Sada se, kaže, ne bi odazvao pozivu – zato što se vojska promenila, ali i zato što on mnogo šta bolje razume: shvatio je da cela vojna struktura ojačava sistem aparthejda.
Odbijanje služenja vojske je verovatno najmoćniji oblik protesta koji je dostupan izraelskim Jevrejima. Tokom masovnih protesta 2023. protiv plana premijera Benjamina Netanjahua da ukine nezavisnost pravosuđa, hiljade rezervista su se javno zaklele da se neće javiti na dužnost ako ih pozovu, a više od 200 tinejdžera je potpisalo otvoreno pismo u kom stoji da neće služiti vojsku. Nemoguće je pratiti svakog potpisnika svakog takvog pisma, ali čini se da su tinejdžeri bolje održali reč – mnogi rezervisti su se prijavili na dužnost posle 7. oktobra 2023, to jest posle napada Hamasa na jugu Izraela.
Najpoznatija među onima koji odbijaju vojnu obavezu je Ela Kajdar Grinberg, koja je imala 16 godina 2023, kad je potpisala zakletvu da se neće odazvati na regrutaciju. Trebalo je da se javi 19. marta ove godine. Dan ranije je postavila video, u kom je rekla: „Ne želim da učestvujem u genocidu u Gazi. Odbijanje je imperativ.“ Sledećeg dana je otišla u vojnu bazu i odmah su je poslali u zatvor. Grinberg, koja je transrodna osoba, provela je mesec dana u izolaciji jer su transrodni zatvorenici odvojeni od ostalih.
Ovih dana Grinberg provodi mnogo vremena u Masafer Jati, u brdima južnog Hebrona, oblasti u kojoj je snimljen dokumentarni film Nema druge zemlje, nagrađen Oskarom. Masafer Jata obuhvata više od deset malih sela, a svako od njih se bori da preživi stalne napade izraelskih jevrejskih doseljenika i vojnika. U julu je učitelja i aktivistu Audaha Hatalina, saradnika na filmu Nema druge zemlje, ubio jedan doseljenik. Bilo je i drugih incidenata, rekla mi je Grinberg: doseljenici su zaplenili ovce i iskoristili otpad sa svojih građevina da onemoguće ulaz u pećine u kojima žive neki seljaci. Vojnici i doseljenici rutinski drže u pritvoru palestinske stanovnike satima ili danima i podvrgavaju ih fizičkom zlostavljanju i ponižavanju. Grinberg je jedna od desetak aktivista – svi su izraelski Jevreji ili strani državljani – koji se angažuju u takozvanom zaštitnom prisustvu. Oni često svojim telima razdvajaju napadače i seljake. Napadači obično vide ta jevrejska ili zapadna tela kao vrednija od palestinskih. Ipak, i Grinberg je dobila svoju porciju batina. Nekoliko nedelja pre nego što smo se srele, dogodio se „pogrom“ u kom su doseljenici razbili bar jednu aktivističku lobanju.
Kakav je to osećaj braniti Palestince od sopstvenih sunarodnika? „Stidela sam se i osećala krivicu, ali me nije to navelo da se angažujem“, rekla mi je Grinberg. „Navela me je odgovornost. I gnev.“ Ne vidi načina da ne prizna da je Izraelka. „Šta god da radim, ja sam Izraelka. Nemam izbora da to ne izaberem.“ Ipak, ona može da odlučuje o tome na koji način će biti Izraelka – a ne činiti ništa nije opcija. „Čak i dokoni prolaznik nešto radi. Ili održavaš sistem ili ga razgrađuješ.“
Grinberg je mesecima živela na Zapadnoj obali. U Tel Aviv, gde joj žive majka, baka i starija sestra, odlazila je svakog drugog vikenda. Višesatno putovanje od Jerusalima bilo je najteži deo njenog života. „U vozu sam s tim vojnicima – i u izvesnom smislu sam jedna od njih“, kaže. Posle onog što je preživela na okupiranoj Zapadnoj obali, nepodnošljivo joj je da se nađe među ljudima u izraelskoj uniformi. „Previše je sve to odjednom. Kažeš sebi: ʼOvi mladi ljudi su moji vršnjaci, vaspitani su na taj način.ʼ A onda se ispraviš – ne, moram drukčije da mislim: ʼOni su prokleta čudovišta.ʼ“ Pre nekoliko godina njena starija sestra je bila na odsluženju vojnog roka. Grinberg je jednom došla kući pravo s protesta koji su Izraelske odbrambene snage razbile šok bombama, gumenim mecima i batinama, a za trpezarijskim stolom je sedela njena rođena sestra – u uniformi.
***
U Njujorku još nisam videla nijednog policajca Službe za imigraciju i carine (ICE), a znam da su zgrade u mom komšiluku bile pretresane. Može se dogoditi da nedeljama, pa i duže ne razmenim ni reč s nekim Trampovim pristalicom. Ali izraelski disidenti se uvek osećaju kao da plivaju u moru drugosti. Noam Šuster Elijasi, komičarka i protagonistkinja novog dokumentarnog filma Koegzistencija, ma daj! živi u Vahat al Salamu / Neve Šalomu, selu u kom su nekad šezdesetak palestinskih porodica s izraelskim državljanstvom i isto toliko jevrejskih izraelskih porodica živele zajedno pokušavajući da zamisle i pokažu kakva bi mogla biti njihova zemlja. Šuster Elijasi je odrasla u tom selu i govorila je i hebrejski i arapski; vratila se u Vahat al Salam pre nekoliko meseci, kad je saznala da je trudna. Ali čak ni u utopijskom selu nema bekstva od vladajuće izraelske stvarnosti. „Odem u bolnicu, a tamo je jedan otac s M16 preko ramena; prati svoju partnerku vrlo nežno, baš kao i moj partner mene.“
Poslednji put kad sam intervjuisala Šuster Elijasi, pre godinu i po dana, sedele smo u kafeu u Jafi i ljudi su svraćali da nas pozdrave ili tražili da se slikaju s njom. Ona je popularna. A ipak je sve manje angažuju, kaže. Komedija i dalje postoji. Neki komičari pričaju viceve o Gazanima koji ginu od paketa humanitarne pomoći koji im padaju na glavu. „Ti komičari što zbijaju šale s decom koja umiru od gladi – poznajem agenta, poznajem tog tipa, znam kako gadno smrdi jer sam s njim delila scenu“, kaže. Šuster Elijasi smatra da je imala sreće što je odrastala drukčije od većine Izraelaca. Njen otac je više puta bio u zatvoru zato što je odbijao da služi vojsku. Njena baba po majci, rođena u Iranu, celog života se suočavala s diskriminacijom. U selu je Šuster Elijasi rasla pored palestinske dece čije su porodice pamtile Nakbu. „Da nije bilo tog izuzetnog detinjstva“, kaže ona, „lako se moglo desiti da se pogubim“. Ta svest je čini skromnom – i ujedno je podseća na to da ne može tek tako da odbaci svoje izraelstvo. „Čak i da spalim svoj pasoš, ne bih mogla da pobegnem. Bilo bi to neodgovorno od mene.“ Šuster Elijasi se ugleda na iranske umetnike koje poznaje i koji uspevaju da nađu način da se odupru u zemlji koja je daleko represivnija od njene.
***
Odlazila sam u Vahat al Salam / Neve Šalom oko sedam godina i pratila kako se selo menja s vremenom, a posebno posle napada od 7. oktobra i izraelskog rata u Gazi. Kad sam prvi put otišla tamo posle 7. oktobra, srela sam Džonatana Dekela, reditelja koji je potpisao zakletvu rezervista da neće služiti nedemokratskoj vlasti. A onda se 7. oktobra sam javio na dužnost. Kad je saznao da su mučki ubijeni ljudi – među njima i neko koga je upoznao u jednom kibucu na jugu – osetio je da ne može da bira. Neposredno pre 7. oktobra završio je film Provera, mračnu satiru o izraelskoj vojnoj obaveštajnoj službi. Sad je služio baš u toj službi i prvi zadatak mu je bio da pregleda snimke s Hamasovih kamera na telu – snimke koji su bili jezgro filma od 47 minuta koji izraelski zvaničnici već dve godine prikazuju širom sveta da bi opravdali pokolj u Gazi. Izraelci taj film zovu „film o zverstvima“. Kad sam ga upoznala nekoliko meseci kasnije, činilo mi se da pokušava da otkrije neki smisao u svom životu: još je bio u vojsci i svake večeri se vraćao kući u utopijsko selo u koje je otišao s porodicom, u nadi da će odgajiti svoju decu za drukčiju budućnost. Bilo mu je sve teže da ono što Izrael radi u Gazi vidi kao pravedan rat, a ipak je osećao da treba da ostane u vojsci.
Ovog puta smo se Dekel i ja sreli u gornjem zapadnom Menhetnu. Par meseci ranije – bezmalo dve godine od početka rata – Dekel se s porodicom doselio u Sjedinjene Države jer je to, kao što mi je rekao, bio jedini način „da zauvek izbegnem aktivnu službu u vojsci“. Osećao je da ne bi mogao da se ne odazove pozivu svoje jedinice. Ovako, na udaljenosti od desetak hiljada kilometara, neće morati da odlučuje.
Primirje je trajalo već nekoliko dana, a Dekel je opet – i dalje – pokušavao da sredi misli u glavi. Rekao mi je da bi voleo kad bi mogao da razmišlja crno-belo, kao njegovi prijatelji koji su veći levičari od njega. Oni su ga u Izraelu osuđivali zato što je služio u vojsci. On im je odgovarao da bi i oni mogli da pruže veći otpor. „To što ne nosite uniformu ne znači da morate nastaviti da plaćate porez za te uniforme.“ Onda je prokomentarisao američke levičare. „Lepo je što idete na protest ʼNećemo kraljaʼ, ali ko plaća bombe koje pljušte po Gazi? Trampizam i bibizam su sijamski blizanci.“
Dok je pokušavao da prebaci odgovornost za sopstvene postupke – za sopstveni otpor koji je osećao kao nedovoljan – na neimenovane druge, Dekel nam je zapravo rekao važnu istinu o otporu uopšte. Kad vidimo druge da se bune, manje se plašimo da se pridružimo protestu. Još važnije je neizgovoreno načelo na koje su me podsetili razgovori s ovim Izraelcima: da bi bio dobar građanin loše države, čovek mora raditi ono čega se plaši. Može napisati članak u kom poziva na izolaciju sopstvene zemlje, kao što je uradio Sfard iako je znao da će zbog toga izgubiti neke prijatelje i biti proglašen izdajnikom. Ili može sopstvenim telom štititi nekog ranjivijeg, kao što to radi Grinberg. Ili može odbiti ekonomsku saradnju s državom. Ili može birati između odlaska i ostanka, moralne obaveze i straha, letenja ispod radara i preuzimanja rizika – i izabrati rizik.