„To su automobili bez oznaka“, kaže prijatelj koji je odrastao pod diktaturom u Argentini. Gledao je snimak otmice studenta Univerziteta Kolumbija, Mahmuda Halila. Na videu koji je snimila Halilova supruga, čuje se kako ona pita za imena muškaraca u civilu koji njenom mužu stavljaju lisice.
„Ne dajemo svoje ime“, odgovara jedan od njih. „Možete li molim vas da kažete koja služba ga vodi?“, pita ona. Nema odgovora. Sada znamo da je Halila privela Imigraciona i carinska služba (Immigration and Customs Enforcement, ICE) koja radi u okviru Ministarstva za unutrašnju bezbednost.
Mi koji smo živeli u zemljama pod terorom tajne policije, imamo sablasni osećaj već viđenog. „Do ovog trenutka nisam znala koliko straha nosim u sebi još od detinjstva u komunističkoj Rumuniji“, rekla mi je prijateljica, književnica Marijana Hirš. „Hapšenja su bila proizvoljna i svaki put kad bih čula zvono na vratima, počela bih da drhtim.“
To je katastrofalan prekid svakodnevnog života, kao kad je petoro agenata u civilu, većinom maskiranih, zgrabilo studentkinju Univerziteta Tafts, Rumejsu Ozturk, sa ulice u predgrađu. Na snimku sigurnosne kamere vidi se kako Ozturk hoda, gleda u telefon, možda da proveri adresu na kojoj je te večeri trebalo da se nađe sa prijateljima na večeri, kad se pred nju isprečava agent. Ona nešto kaže – pita nešto – trudi se da kontroliše svoj glas, i za nekoliko sekundi joj stavljaju lisice na ruke i uvode je u vozilo bez oznaka.
To su prisilni masovni transporti imigranata. Ne čak ni deportacije, u uobičajenom smislu te reči. Umesto da budu vraćeni u zemlju porekla, građani Venecuele su poslati u El Salvador, gde su zatvoreni, na neodređeno vreme, bez odgovarajućeg postupka. To je prizor muškaraca prinuđenih da marširaju u formaciji, obrijanih glava, na stotine ljudi istrgnutih iz svoje svakodnevice i svedenih na bezličnu masu. To je prizor, danima kasnije, ministarke za unutrašnju bezbednost koja pozira ispred muškaraca u kavezima i preti istom kaznom većem broju ljudi.
To je sve manji značaj zakona i nemoć sudija i advokata. Jedan savezni sudija je naredio da se avioni sa muškarcima iz Venecuele vrate nazad i zatražio informacije o otetima. Drugi savezni sudija zabranio je vladi da deportuje, bez prethodne najave, Rašu Alaviju, profesorku medicinskog fakulteta na Univerzitetu Braun, koja je privedena po povratku sa putovanja u Liban. Drugi sudija je zabranio iseljavanje Rumejse Ozturk iz Masačusetsa bez prethodne najave. Izvršna vlast je po svemu sudeći ignorisala ove odluke.
To su strašne priče koje se prenose od usta do usta. ICE proverava dokumenta po metrou. ICE stoji ispred njujorških javnih biblioteka u kojima se drže časovi engleskog kao drugog jezika. Agenti ICE-a su lisicama vezali američkog državljanina koji je pokušao da interveniše prilikom jednog hapšenja u Harlemu. ICE vozila su parkirana ispred Univerziteta Kolumbija. ICE dolazi na vaše radno mesto, u vašu ulicu, vašu zgradu. ICE agenti nose smeđe uniforme koje podsećaju uniforme dostavljača UPS-a – ne otvarajte vrata za isporuke. Ne napuštajte kuću. Ulice u njujorškim kvartovima sa najvećom imigrantskom populacijom su opustele.
To je nevidljiva ruka vlasti. Medijska kuća Zeteo prenosi da zaposleni u državnoj bezbednosti ukidaju status stranim studentima u bazi podataka koju obično održavaju univerziteti. (U normalnim okolnostima, kada osoba uđe u zemlju sa važećom akademskom vizom, ona ima pravo da ostane sve dok pohađa program za koji je viza odobrena i to je proces koji prate univerzitetski službenici.) Promene statusa su navodno unete bez obaveštenja i u odsustvu bilo kakvog transparentnog procesa. Naravno, ministarstvo za unutrašnju bezbednost, kada je formirano posle 11. septembra, trebalo je da funkcioniše na neproziran način i sa širokim ovlašćenjima; bilo je osmišljeno kao tajna policija. Državni sekretar Marko Rubio pohvalio se novinarima da je ukinuo pravni status za više od 300 ljudi i obećao da će ih biti još: „Svaki dan tragamo za tim ludacima.“
To su stalno pokretne mete. Ne odvode samo ljude koji su u Sjedinjenim Državama bez pravnog statusa, već i one koji su ovde na turističkoj vizi, pa i one koji imaju legalan stalni boravak. Ne ciljaju samo ljude koji su osuđeni za krivična dela, već i one za koje se navodno sumnja da pripadaju nekoj bandi, kao i one koji su učestvovali ili podržavali studentske proteste, pa onda i nekoga, poput Ozturk, koja je sa još troje kolega iskazala svoje stavove u studentskom glasilu.
Pa onda i nemačkog građanina sa zelenom kartom kog su službenici granične kontrole na aerodromu Logan u Bostonu navodno mučili lišavanjem sna i sprečavanjem pristupa lekovima – što bi moglo da odgovara pravnoj definiciji torture. (Služba je demantovala optužbe.) I Kanađanka koja je došla zbog ponude za posao, ali je privedena na granici i zadržana 12 dana. I Nemica, turistkinja, koja je zadržana na južnoj granici i držana u pritvoru više od šest nedelja. I ruska biomedicinska istraživačica sa Harvarda, pritvorena na povratku iz Francuske, koja se nalazi u zloglasnom zatvoru u Luizijani preko mesec dana.
To je način na koji tražimo više detalja iz ovih priča da bismo se uverili da se to neće dogoditi nama, ili da u tim hapšenjima ima neke logike. Nemac je pre deset godina imao prekršajnu prijavu. Kanađanka je verovatno koristila prelaz koji nije namenjen za one koji podnose zahtev za radnu vizu. Nemica je nosila svoju opremu za tetoviranje pa su carinski službenici možda posumnjali da planira da radi na crno. Ruska naučnica je nosila žablje embrione za koje ministarstvo za unutrašnju bezbednost tvrdi da ih nije uredno prijavila. Kada se raspon faktora koji mogu dovesti do nečijeg hapšenja protegne od političkog stava do greške u papirologiji, nalazimo se na teritoriji koju opisuje ruska izreka: „Daj mi čoveka i naći ću šta je skrivio.“
Kako upozorava istoričar Timoti Snajder, kad se nedržavljanima rutinski uskraćuje pravna procedura, biće uskraćena i američkim građanima. I ranije se ljudima dešavalo da ne mogu dokažu da su američki građani, na primer kada je nepoznat broj državljana bio obuhvaćen deportacijama više stotina hiljada meksičkih Amerikanaca kasnih 1920-ih i 1930-ih.
To su spiskovi. Više od svega drugog, zapravo, to su spiskovi. Jedna privatna kompanija pokrenula je aplikaciju pod nazivom ICERAID, koja se promoviše kao „protokol koji građanima delegira zadatke prikupljanja obaveštajnih podataka koje inače obavljaju službe za sprovođenje zakona“. Aplikacija obećava nagrade za „snimanje i slanje slika kriminalne ilegalne aktivnosti stranaca“ a možda još veće nagrade za samoprijavljivanje – za dobrovoljno upisivanje u ICERAID registar svakog ko je „pošten, vredan imigrant bez dokumenata i bez kriminalne prošlosti“. Aplikacija, drugim rečima, kombinuje dve oprobane tehnike tajne policije: podsticanje jednih da denunciraju svoje komšije i navođenje drugih da se sami prijave na spisak.
To su prijave zabrinutih građana. Pre nego što je osmišljen ICERAID, bilo je nekoliko grupa koje su sastavljale spiskove ljudi koje smatraju antisemitima, posebno studenata i profesora. Među tim organizacijama su „Majke protiv antisemitizma na koledžima“ (Mothers Against College Antisemitism), Fejsbuk grupa sa preko 60.000 članova; „Betar US“, cionistička organizacija toliko ekstremno desničarska da ju je osudila i Liga protiv kleveta (Anti-Defamation League); i još nekoliko grupacija koje od početka drugog mandata Donalda Trampa prijavljuju ljude vlastima i aplaudiraju kada oni budu privedeni, deportovani ili otpušteni. Kada je Rubio upitan da li Stejt department koristi spiskove koje su mu dostavile ove privatne grupe, odgovorio je: „Nećemo govoriti o procesu identifikacije jer očigledno tražimo više ljudi.“
Čini se da je država autsorsovala nadzor. Jedan profesor sa Univerziteta Kolumbija podelio je na Instagramu objavu kineskog umetnika i disidenta Ai Veiveia sa simbolom „X“ Ilona Maska koji se rotira i pretvara u kukasti krst. Profesor je to radio u svoje privatno vreme, iz svog privatnog stana, na svom privatnom nalogu. Instagram objava je trajala samo 24 sata, ali neko je primetio i prijavio univerzitetu. Profesor je proveravan tri meseca. Njegovo ime i slika, zajedno sa novim popisom navodnih prekršaja, pojavili su se na jednom od spiskova navodno antisemitskih profesora. Naravno, nije bilo ničeg antisemitskog u njegovoj objavi na Instagramu ili bilo čemu drugom. Profesor je Jevrejin, kao i mnogi ljudi na tim spiskovima.
Prošlog petka, samo nekoliko minuta pošto je Univerzitet Kolumbija objavio ime svoje nove privremene predsednice, Kler Šipman, entitet koji sebe naziva „Dokumentovanje mržnje prema Jevrejima na kampusu“ obratio joj se na mreži X: „Identifikovali smo profesore“ koje, po mišljenju ove grupe, treba proterati sa fakulteta. Samozvani sprovoditelji zakona budno motre. I to je obeležje policijske države.
Građani takve države žive sa osećajem da su stalno posmatrani. Žive sa osećajem nasumične opasnosti. Slučajni prolaznik, muškarac koji stoji iza vas u redu u prodavnici, žena koja živi na vašem spratu, upravnik vaše zgrade, vaš student ili učitelj vašeg deteta – bilo ko od njih može biti agent u civilu ili samozvani sprovoditelj zakona. Ljudi žive u sve većoj izolaciji i sa stalnim osećajem straha, to su uslovi života u policijskoj državi. Ljudi gube sposobnost da planiraju budućnost, jer osećaju da nemaju kontrolu nad svojim životima i trude se da budu nevidljivi. Kreću se kroz svet ne gledajući, iz straha da će videti previše.
Ali dok smo još u stanju da gledamo, moramo da kažemo šta je to što vidimo: Sjedinjene Države su postale policijska država. Verujte mi da je tako, jer sam sve to već videla.