Na dan druge inauguracije Donalda Trampa, u Odesi je veći deo popodneva na snazi bila uzbuna za vazdušni napad. Ljudi su gledali svoja posla. Na uličnim tezgama i dalje se prodavala kafa. Tramvaji su i dalje vozili. Na Privozu, ogromnoj pijaci za voće i povrće (i sve ostalo) na neko vreme je nestala struja, ali to kao da nije imalo uticaja na trgovinu; ako je bilo malo kupaca, to je zato što je bio ponedeljak. Za dve godine i 11 meseci otkako je Rusija napala Ukrajinu, Odesa je prošla kroz razne faze: posle više meseci šoka i straha usledilo je nešto nalik poricanju a onda, na kraju, prilagođavanje.
Odesa je jedan od onih gradova – poput, recimo, Nju Orleansa – sa specifičnim karakterom, samosvojnom mitologijom koja podstiče živahnu i razdraganu vrstu patriotizma. Odesa se s pravom ponosi svojom primorskom panoramom, arhitekturom, hranom, multikulturalnošću, preduzetništvom i slobodarskim duhom, ali ono po čemu je jedinstvena jesu meštani brzi na jeziku, uvek spremni za urnebesnu šalu.
Hana Šelest, vojna analitičarka, napravila je jednu na početku rata. Kako se priseća, nedugo pošto je Rusija pokrenula invaziju, jedan italijanski novinar ju je upitao – onako kako muškarci umeju da „pitaju“ stručnjakinje koje intervjuišu, dok im zapravo govore šta da misle: „Vi shvatate da ćete morati da date nešto Putinu?“ Šelest je uzvratila: „U pravu ste. Daćemo mu jezero Komo.“ Bio je to savršen način da se ukaže na apsurdnost premise da Ukrajina duguje Putinu sve što on poželi.
Pozvala sam Šelest da sa mnom gleda Trampovu inauguraciju u mojoj hotelskoj sobi. Šelest, koja ima 43 godine, i njeni roditelji, koji imaju po 65, žive u ustupljenom stanu otkako se ruski dron zabio u njihovu zgradu 14. novembra prošle godine. U trenutku kada je završila intervju za neku francusku televiziju, začula je udar, a onda je luster u njenoj radnoj sobi pao na pod, tik pored njene majke. Ubrzo su shvatile da su neke sobe u njihovom stanu u ruševinama, a susedni stan u plamenu. Ipak, imale su sreće: dron nije eksplodirao. Narednih dana, pošto je vatra ugašena, Šelest i njena majka su pomoću dizalice vatrogasnog kamiona ušle u svoj stan kroz prozor i pokupile nešto odeće.
„Ovo je pomalo uvrnuto“, rekla je Šelest kada je Tramp završio svoj inauguracioni govor. „Ne razumem zašto ističe suverenitet. Jel neko ugrožava suverenitet Sjedinjenih Država? Naročito je uvrnuto gledati to iz Ukrajine, gde se vodi stvarna borba za suverenitet. Kao da umanjuje našu borbu.“ Nije se naročito iznenadila što Tramp nije pomenuo Ukrajinu, mada je ranije obećao da će zaustaviti rusko-ukrajinski rat u roku od 24 sata. Možda je mislio na Ukrajinu kada se požalio što je Bajdenova administracija „dala neograničena sredstva za odbranu tuđih granica“. Šelest veruje da će prećutkivanje Ukrajine uznemiriti na primer Japan i Tajvan, i neke proizvođače oružja. „A tek Panama,“ dodala je. „Šta je skrivila tiha, mirna Panama?“
Meni je sve to zvučalo poznato. Kao predsednik Rusije, Putin je dugi niz godina trgovao imaginarnim pritužbama i zamišljenim pretnjama ruskom suverenitetu. Kako to često biva u istoriji, takav rečnik je uvod u pokretanje nemilosrdnih ratova. Čak je i Trampov način izražavanja o Panamskom kanalu, koji je nazvao „budalastim poklonom koji nikada nije trebalo uručiti“, bio direktna repriza Putinovih izjava o Krimu, koji je više puta opisao kao poklon Ukrajini od Nikite Hruščova 1950-ih. Po svom običaju, Tramp je uvek brži od svog uzora. Čim je predstavio ideju povređenog suvereniteta, obećao je da će „Sjedinjene Države ponovo smatrati sebe nacijom u zamahu – koja uvećava naše bogatstvo i proširuje našu teritoriju“. Totalitarne vođe koji žele da zauvek ostanu na vlasti uvek vode osvajačke ratove.
Ovaj aksiom totalitarizma čini malo verovatnim da će Tramp biti u stanju da ispuni svoje obećanje o okončanju rata u Ukrajini. Putinu je ovaj rat potreban.
Putin takođe želi samit sa Trampom, što će se izgleda desiti ove godine. Sastanak sa američkim predsednikom označio bi kraj perioda međunarodne izolacije u koji je Rusija ušla nakon što je napala Ukrajinu u februaru 2022.
Sastanak sa Trampom ne bi samo pokazao Rusiji – i ostatku sveta – da je Putin ponovo legitiman glas u svetu; isporučio bi mu i ono što je dugo zahtevao: razgovor o sudbini Ukrajine u kom Ukrajina ne učestvuje. Nedelju dana pre Trampove inauguracije, pojedini visoki ruski zvaničnici davali su agresivne izjave i isticali da Ukrajina uopšte ne bi trebalo da postoji.
Tokom poslednje tri godine Kremlj je ili direktno odbijao da uđe u pregovore o okončanju rata ili je postavljao teritorijalne zahteve koji daleko prevazilaze ono što je Rusija bila u stanju da vojno zauzme. Ako dođe do bilo kakvih razgovora, napominje Šelest, Rusija neće biti zainteresovana za pronalaženje održivog rešenja, već samo za maksimizovanje sopstvene pozicije.
Ali Šelest se nada da će se Putin preigrati. Na dobrom je putu. Prošlog meseca, jedan ruski oligarh i Putinov pristalica rekao je za Fajnenšel tajms da će Rusija reda radi pogledati Trampov mirovni plan za Ukrajinu, a zatim ga odbaciti. (Reagujući na ovu izjavu, Trampov savetnik Kit Kelog uputio je oligarha da se „vrati u rupu iz koje je izmileo“.) Putin je povremeno ukazivao da ima nisko mišljenje o Trampovoj inteligenciji. „Možda je u iskušenju da ponizi Trampa, da ga stavi na njegovo mesto“, kaže Šelest.
Da li bi to moglo da razbesni Trampa? „Možda će hteti da pobedi“, navodi Šelest. Možda će Ukrajini dati ono što joj je Bajdenova administracija uskratila: dovoljno vojnih resursa i odobrenje da ih koristi tako da stvarno naudi Rusiji. Nije lako biti u situaciji gde je Trampova sklonost da se inati najbolja nada za vašu zemlju.
Sat vremena nakon što je Šelest otišla iz mog hotela, ponovo se oglasila sirena za vazdušni napad.