Ponekad mi se od vesti stegne grlo. Taj osećaj je pokojna sovjetska disidentkinja Larisa Bogoraz ovako opisala: „Postaje nemoguće živeti i disati.“ Desilo mi se to dok sam čitala o Omeru Abdelmaedu, Sudancu kog su agenti imigracione i carinske službe (ICE) uhapsili u San Francisku tokom razgovora za odobrenje azila. Abdelmaedov advokat Kejleb Aring, koji je hapšenje opisao u objavi na Fejsbuku, napisao je da nikada u životu nije video tako nešto.
Ali u Masačusetsu se takve stvari dešavaju već duže vreme: ICE hapsi supružnike američkih državljana dok podnose zahtev za zelenu kartu. To se ne razlikuje mnogo od poznatijeg slučaja hapšenja Ravija Ragbira, njujorškog aktiviste za prava imigranata, koga su agenti odveli kada je došao na redovnu godišnju proveru u imigracionom procesu. Ragbir je pušten na slobodu posle javnih protesta.
Pretpostavljam da je broj slučajeva koji ne privlače pažnju daleko veći od onih koji stignu do javnosti, delom zato što se uhapšeni, njihove porodice i advokati nadaju mirnom rešenju problema. (Aring je najpre pristao da razgovara sa mnom posle objave o hapšenju svog klijenta, ali je ubrzo prestao da odgovara na moje pozive.) Kao da se u takvim slučajevima aktivira refleks ljudi da se pritaje, što je reakcija na duboki osećaj nesigurnosti.
Krajnji efekat rata koji je predsednik Tramp poveo protiv imigranata, odbacivanjem politike odlaganja postupka za imigrante bez legalnog statusa koji su u zemlju došli kao deca (DACA) i puštanjem imigracione službe s lanca u očiglednoj nameri da se deportuje što veći broj ljudi, jeste stvaranje klase ljudi koji se nikada neće osećati sigurno. Zbog toga mi se steže grlo od vesti o ovim hapšenjima: ne samo zato što sam i sama imigrantkinja, ni zato što su ljudi koje volim najviše na svetu, uključujući i moju decu, imigranti – već zato što je pojava grupe koja se nikada ne oseća sigurno posledica zastrašujućeg razvoja događaja.
Hana Arent je to dobro razumela. Napisala je da je lik izbeglice, kada se pojavio u dvadesetom veku, razotkrio laž na kojoj počiva koncept ljudskih prava. Kada kažemo da svi ljudi imaju neotuđiva prava, zapravo mislimo da prava imaju ljudi koji uživaju zaštitu države. Jednom kada se osobi oduzme ta zaštita, kada je izopštena iz države, kao da njena prava nestaju zajedno sa njenim državljanstvom.
Na Trampovu priču o „ilegalnim imigrantima“ dobri ljudi Amerike uzvraćaju iskazom da su imigranti samo „nedokumentovani“. Ovaj termin izaziva pogrešan utisak. Većina onih za koje Amerikanci misle da su „nedokumentovani“ imigranti, imaju dokumenta – i to više dokumenata nego mnogi rođeni Amerikanci. Imaju pasoše, vize, privremene radne dozvole, debele fascikle sa informacijama koje su sakupili kao prilog svojim zahtevima za azil ili neku drugu vrstu promene statusa; vrlo često dodeljen im je broj za socijalno osiguranje. Većina odraslih „nedokumentovanih“ imigranata živi ovde najmanje deset godina, a ogromna većina je zaposlena; to znači da imaju i gomilu ugovora o zakupu, računa za komunalije, bankovnih računa, kreditnu istoriju i državne ili gradske lične karte – sve papire neophodne za slobodan život u Sjedinjenim Državama.
Mnogi od njih – verovatno većina – ušli su u Sjedinjene Države sa važećom vizom, ili ih zakon nije obavezivao da imaju vizu za ulazak. Tražilac azila, na primer, najčešće je neko ko je ušao sa turističkom ili nekom drugom privremenom vizom, a zatim podneo zahtev za azil. Sistem azila je osmišljen tako da se mnogima isplati da sačekaju da im istekne legalni boravak u zemlji – to jest do datuma koji im je službenik na granici napisao u pasošu – pre nego što podnesu zahtev za azil. Većina imigracionih sudija smatra da takvi podnosioci zahteva za azil u zemlji borave legalno, čak i pošto su im istekle prvobitne vize; sve češće, pod Trampovom administracijom, agenti ICE-a to ne tumače tako, već pretpostavljaju da su tražioci azila ušli pod lažnim izgovorom. Prosečno čekanje na intervju za azil u Njujorku kreće se između dve i tri godine. Ali 150 dana posle podnošenja zahteva za azil, osoba ima pravo da dobije radnu dozvolu. Dakle, većina tražilaca azila ima dokumente koji im omogućavaju da rade u SAD ali, po mišljenju ICE-a, ne i da budu u SAD.
Ukratko, kada kažemo da su neke osobe „nedokumentovane“, u stvari mislimo da im nedostaje dokument koji bi im dao pravo da se osećaju slobodno u zemlji zasnovanoj na deklaraciji o temeljnoj jednakosti i neotuđivim pravima svih ljudi. „Nedokumentovan“ je lenj, pseudo-liberalan, alternativni način da se kaže „ilegalan“.
Mnogi Amerikanci shvataju koliko je važno da se svaka osoba u ovoj zemlji oseća sigurno. Najčešći argument za tzv. gradove-utočišta (ili naselja, ili države gde se ilegalnim imigrantima garantuje sigurnost) kaže da se imigranti moraju osećati dovoljno sigurno da prijave zločin jer znaju da policija neće kontrolisati njihov imigracioni status. To je najjednostavniji izraz teze da niko od nas nije bezbedan ako to nismo svi.
Čini se da Tramp ovo instinktivno razume. Tirani – ili oni sa takvim aspiracijama – jačaju kad se stanovništvo oseća nesigurno i ugroženo. Aktuelni napad njegove administracije na gradove-utočišta više je od pokušaja postizanja opšte poslušnosti. To je deo namere da neki od nas zauvek žive u nesigurnosti, kako bi se postigao glavni cilj – da se više niko nikada ne oseća bezbedno.