Vašington i Moskva ubrzano popravljaju odnose, dok Trampova administracija jednakom brzinom uništava stvari kod kuće. Nakon sastanka sa državnim sekretarom Markom Rubiom u Saudijskoj Arabiji 18. februara, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izjavio je da su se dve strane dogovorile da „eliminišu prepreke“ za poboljšanje bilateralnih odnosa, što je izraz koji ledi krv u žilama ruskih izbeglica – uključujući i mene – koji su u Sjedinjenim Državama potražili sigurno utočište.
Naravno, predsednik Rusije Vladimir Putin cilja na mnogo više od grupe političkih emigranata. I njegovi pregovori sa predsednikom Trampom o Ukrajini ne tiču se samo Ukrajine. Njegove ambicije su mnogo veće, po ugledu na Josifa Staljina i sporazume koje je postigao sa Frenklinom Ruzveltom i Vinstonom Čerčilom na Jalti februara 1945. godine. On već dugo želi da prekroji svet po svojoj meri. Sada mu je Tramp predao makaze za to.
Kako znam da Putin to želi? Zato što je to rekao. Zapravo on, Lavrov i čitava grupa kremaljskih propagandista i revizionističkih istoričara ne prestaju da pričaju o Jalti već više od deset godina. Nakon što je 2014. godine nezakonito anektirao Krim, Putin se obratio okupljenima na proslavi 70. godišnjice sporazuma na Jalti i onda otkrio spomenik trojici savezničkih lidera.
Njegovo poštovanje sporazuma sa Jalte nadilazi puku glorifikaciju nekada moćnog Sovjetskog Saveza i njegovog vođe Staljina; on veruje da je sporazum koji su tri šefa država postigli na Jalti – kojim je Sovjetski Savez zadržao tri anektirane baltičke države, kao i delove Poljske i Rumunije, i kasnije osigurao dominaciju nad šest istočno i centralnoevropskih zemalja, kao i nad delom Nemačke – jedini legitimni okvir za određivanje evropskih granica i bezbednosti. U februaru, dok je Rusija obeležavala 80. godišnjicu sporazuma na Jalti i pripremala se za razgovore sa Trampovom administracijom, Lavrov i zvanični ruski istoričari ponovili su ovu poruku u nizu članaka.
Ovih dana je Aleksandar Dugin, samoproklamovani filozof koji Putinu dosledno obezbeđuje ideološki jezik za pravdanje njegove politike, dao je dug intervju Glenu Grinvaldu, nekada levo orijentisanom američkom novinaru. Dugin je tu ljubazno objasnio zašto je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu: zato što je želela i morala da povrati svoje nekadašnje evropske posede, ali je za sada realno mogla da okupira jedino Ukrajinu. Takođe je izložio moguće puteve za okončanje ovog rata. U najmanju ruku, rekao je, Rusija bi zahtevala podelu, demilitarizaciju i denacifikaciju Ukrajine. Namerno je koristio terminologiju koju su saveznici koristili za Nemačku na Jalti.
Na mreži X, gde je Dugin poslednjih nedelja izuzetno aktivan, nastupio je još direktnije. Uoči nedavnih izbora u Nemačkoj, objavio je: „Glasajte za AfD ili ćemo ponovo okupirati Nemačku i podeliti je između Rusije i SAD“. (Prijatelj novinar iz Nemačke pitao me je da li je ta objava stvarna – nemački novinari su manje od nas naviknuti na nezamislive izjave.)
Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski razume razmere tih pretnji, ne samo u odnosu na svoju zemlju već i Evropu, kojoj Ukrajina služi kao smrtonosna tampon zona. Ali kada je pokušao da govori o ovoj pretnji tokom sastanka u Ovalnoj sobi, Tramp i potpredsednik Dž. D. Vens su pobesneli. Vikali su na njega, zahtevajući da prizna svoju nemoć i ponizno izrazi zahvalnost. Razgovori su propali.
Šta je sledeće za Ukrajinu? Pre posete Zelenskog Vašingtonu, najbolji mogući scenario bio je da Rusija pristane na prekid vatre u zamenu za otprilike 20 odsto ukrajinske teritorije koju trenutno okupira. To bi milione ukrajinskih građana – one sa okupiranih teritorija i one raseljene na istok zemlje – osudilo na vlast ruskog totalitarizma. Sada se taj ishod, koji nikada nije bio verovatan, čini gotovo nemogućim. Došli smo do najgoreg scenarija, po kojem je moguće da Putin obnovi ofanzivu protiv Ukrajine, sa ciljem da je celu osvoji, uz aktivnu pomoć Sjedinjenih Država.
Putin ne želi samo povratak u 20. vek. On već živi tamo, konkretno u 1938. godini, kada je britanski premijer Nevil Čemberlen, koji je sebe smatrao briljantnim pregovaračem i ekspertom za sve i svašta, posredovao u dogovoru kojim je Hitleru predata Sudetska oblast, deo Čehoslovačke. Zauzvrat, ostatak Evrope bi navodno bio bezbedan od nemačke agresije. Godinu dana nakon potpisivanja Minhenskog sporazuma, Nemačka je naravno napala Poljsku i Drugi svetski rat je zvanično počeo.
Kada je pobesneli Tramp zapretio Zelenskom Trećim svetskim ratom, možda je povukao tačniju istorijsku paralelu nego što je i sam bio svestan.
Šta će se desiti ako Rusija krene u agresiju na Evropu, neometana ili čak podržana od strane Sjedinjenih Država? Tačne konture nadolazeće katastrofe nemoguće je predvideti. To ne bi bio bipolarni svet druge polovine 20. veka u kojem smo do sada živeli i u kojem su stanovnici većine bogatih zemalja bili bezbedni.
To me podseća na ispovesti izbeglica u Parizu 1930-ih. Nemački Jevreji i komunisti, koji su tu pobegli od progona, posmatrali su kako se svet komeša i menja. Političke partije koje su nekada bile antifašističke preko noći su promenile stavove, zauzimajući pozicije koje su varirale od popuštanja pred fašizmom do njegovog potpunog prihvatanja. Francuski i britanski lideri pustili su Hitlera da ispituje svoju moć van granica Nemačke. Antifašizam je potiskivan i antisemitizam je postao mejnstrim. Hitlerove žrtve su smatrane krivima za svoju nesreću.
Većinu svog vremena provodim u kontaktu sa ruskim ili beloruskim prijateljima u egzilu, koji proživljavaju zastrašujući dežavi. Možda smo čak i više šokirani od naših američkih prijatelja brzinom kojom su oni najbogatiji i najmoćniji, poput vlasnika Vašington Posta Džefa Bezosa, postali saučesnici u trampizmu dok Zelenski, sa svojom jasnom vizijom i čvrstim principima, deluje kao anomalija.
Sve smo ovo već videli, i to je jedan od razloga zašto smo šokirani: videli smo kako se to završava. I svakako nismo očekivali da ćemo to gledati u Americi. Mislili smo da su naše zemlje posebno sklone deformaciji zbog decenijske istorije totalitarizma. „Bilo je lepo znati da postoji bar jedna zemlja u kojoj su ljudi na vlasti, ako već ne simpatični, onda barem razumni“, rekla je mlada ruska izgnanica Ksenija Mironova. Još važnije, bilo je utešno misliti da je i samo američko društvo razumno.
Novinarka od 26 godina, koja je pre tri godine pobegla iz Rusije, čiji verenik služi 22-godišnju kaznu za veleizdaju u kaznenoj koloniji, koja je prošla kroz šest zemalja pre nego što je pronašla utočište u Njujorku na studijama filma, Mironova je mislila da nije imala sreće zato što je rođena u Rusiji. Sada joj čitav svet izgleda kao nesrećno mesto. Na početku prolećnog semestra Mironova je primila imejl sa obaveštenjem da joj je finansiranje ukinuto kao rezultat jedne od Trampovih izvršnih naredbi. Gde da ode? Povratak u Rusiju nije opcija. To je sve manje i Trampova Amerika. „Ni Mars nije bezbedan, jer će ga kolonizovati Mask“, rekla mi je.