U januaru, kada je New York Times pitao Donalda Trumpa ima li granica njegovoj globalnoj moći, on je odgovorio: „Da, postoji jedna stvar. To je moj moral. Moj sopstveni um.“ Pošto je moral koga je nekada možda i bilo, odavno nestao, preostaje samo da se pitamo da li je u međuvremenu izgubio i razum. S obzirom da je u ratu protiv Irana odabrao da se prikaže svetu kao genocidni manijak – objavljujući na svojoj društvenoj mreži poruku da će „cela jedna civilizacija večeras umreti i nikada se više neće vratiti. Ne želim da se to dogodi, ali verovatno hoće“ – može se učiniti da je odgovor očigledan.
Ipak, da bismo to ispitali, prvo moramo rasplesti odnose koji su oduvek činili srž njegove persone: komplikovane odnose između glume i stvarnosti, metodičnosti i ludila, bombastičnosti i bombardovanja. U Trumpovom slučaju, te opozicije nikada nisu apsolutne. Njihove granice su porozne. S jedne strane, nema sumnje da iz nekog prikrajka Trumpovog haotičnog uma vreba teorija ludaka, verovanje da se sumanuto ponašanje može koristiti kao racionalna strategija. To je fraza koju je upotrebio Richard Nixon u razgovoru sa svojim šefom štaba, H.R. Haldemanom, za vreme rata u Vijetnamu:
„Ja to zovem teorija ludaka, Bobe. Želim da Severni Vijetnam poveruje da sam stigao do tačke u kojoj mogu učiniti bilo šta da bih završio ovaj rat. Treba im servirati priču: ’Zaboga, znate valjda da je Nixon opsednut komunizmom. Nećemo moći da ga zauzdamo kada pobesni – a to je čovek koji drži prst na nuklearnom obaraču’ – i lično Ho Ši Min će za dva dana doći u Pariz da moli za mir.“
Mišljenje da se Trump u sukobu s Iranom ugleda na Nixona široko je prihvaćeno u poslednjim medijskim analizama. To je svakako validna tvrdnja. Ali, postavlja se još jedno pitanje: da li je moguće da je čovek koji se ponaša kao ludak zapravo lud? Suočeni smo sa sudbonosnom verzijom pitanja iz Kvake-22. U romanu Josepha Hellera, čovekova tvrdnja da je lud uzima se kao dokaz njegovog duševnog zdravlja. Jedini dokaz da Trump možda nije lud jesu njegovi veliki napori da ostavi baš takav utisak.
Da bismo se snašli u tom lavirintu, moramo se vratiti do čoveka po imenu Irving. Irving se pominje – bez prezimena – u autobiografiji koju je Tony Schwartz napisao za Trumpa, Umetnost dogovora (1987). Trump je prvi posao sklopio dok je još studirao, kada su on i otac zajedno kupili i renovirali stambeni kompleks u Sinsinatiju. Za upravljanje projektom angažovao je izvesnog Irvinga. Trump je sumnjao da ih Irving potkrada. Opisao ga je kao „niskog, debelog, ćelavog čoveka s debelim naočarima i rukama mekim kao puding, koji nikada u životu nije podigao ništa teže od olovke i nije imao nikakve fizičke sposobnosti“.
Njegovo tajno oružje bio je „pogan jezik“. Trump opisuje kako je Irving prikupljao kiriju od najgorih neplatiša glumeći ludilo:
Pozvonio bi na vrata i kada bi neko otvorio, jednostavno bi pobesneo. Crveneo je u licu i urlao najružnije reči i pretnje koje su mu padale na pamet. To je bila predstava, ali veoma delotvorna predstava: obično su odmah plaćali.
Jednog dana, dok je bio u obilasku, pokucao je na vrata i otvorila mu je desetogodišnja devojčica. Irving je zaurlao: „Idi i reci ocu da plati jebenu kiriju ili ću ga uništiti.“
„Irving je ostavio dubok utisak na mene“, kaže Trump. Rano je naučio da su urlanje opscenosti na desetogodišnje devojčice i razbacivanje pretnjama dobar način da čovek dobije ono što želi. Reklo bi se da postoji jasna putanja koja vodi od Irvinga do poremećenog Trumpa i njegove uskršnje jutarnje objave: „Utorak će biti dan elektrana i mostova u Iranu, sve u jednom. Ništa slično niste još videli!! Otvorite jebeni moreuz, nenormalni skotovi, ili ćete završiti u paklu – SAMO GLEDAJTE! Hvaljen Alah.“
Za Trumpove apologete to je potvrda da on nije poludeli kralj Lear, (gotovo) osamdesetogodišnji monarh koji bunca, već Hamlet koji je izabrao „da uzme na se držanje ludaka“ da bi postigao svoje ciljeve. Imamo sve razloge da zaključimo da Trump sebe vidi upravo tako. William Barr, Trumpov državni tužilac u drugom delu prvog mandata, priseća se u knjizi memoara, Jedan problem za drugim (2022), kako mu je Trump rekao da planira da objavi na tviteru da ga Muellerov izveštaj oslobađa svake krivice: „Onda me je pažljivo pogledao, sa sjajem u očima, i rekao: ’Objaviću tvit o tome.’“ Nelagodno sam podigao pogled. On se vragolasto nasmešio. ’Znate li u čemu je tajna zaista dobrog tvita?’ pitao je, gledajući nas u oči jednog po jednog. Svi smo zbunjeno ćutali. ’Prava mera ludila’, rekao je.“
Isto tako, Nikki Haley se seća Trumpovih uputstava kako da se nosi s predstavnicima Severne Koreje u Ujedinjenim nacijama: „Reci im da si upravo razgovarala s predsednikom… Pusti ih neka misle da sam lud.“ Axios je 2017. objavio razgovor između Trumpa i njihovog trgovinskog predstavnika Roberta Lighthizera koji je tada pregovarao s Južnom Korejom: „Reći ću im da imaju rok od 30 dana“, rekao je Lighthizer. Trump je odgovorio: „Ne, ne, ne. Ne pregovara se tako. Ne kaže se imate 30 dana. Kaže se: ’Onaj ludak bi svakog časa mogao da se predomisli.’“ Trump je 2024. godine objasnio urednicima Wall Street Journala da ne mora da koristi vojnu silu da bi sprečio kinesku blokadu Tajvana, jer me predsednik Si „poštuje i zna da sam jebeno lud“.
Vera da se glumljenje ludila može iskoristiti kao dobitna geopolitička strategija ima dugu istoriju. Henry Kissinger je govorio o tome na predavanju u Peševaru 1962. godine. U hladnoratovskoj konfrontaciji sa Sovjetskim Savezom, rekao je on, jedini način da se pokaže odlučnost jesu politike koje ukazuju na visok stepen iracionalnosti. Morate pokazati da je sasvim verovatno da ćete pod određenim okolnostima izgubiti kontrolu, da ćete zanemariti sve trezvene kalkulacije i od prevelikog rastrojstva zapucati. Ludak s ručnom bombom u ruci uvek ima prednost u pregovorima.
U tom bleferskom pozorištu, predsednik Sjedinjenih Američkih Država je Irving na kvadrat. Dok crveni u licu i prosipa gadosti i pretnje koja mu padaju na pamet, on je zapravo hladno proračunat i lukavo lucidan. Prema takvom tumačenju, tu nije u pitanju samo nesklad već potpuna suprotnost između pojavnosti i stvarnosti. Prema istom tumačenju, što je privid iracionalnosti naglašeniji, to je predsednik, zapravo, racionalniji u svom postupanju, jer je verovatnije da će neprijatelj ustuknuti i učiniti ustupak. To je logika po kojoj Trumpovo genocidno buncanje o Iranu pokazuje da je on, zapravo, kao što sam tvrdi, savršeno uravnoteženi genije.
Kinezi, naravno, imaju odgovor na teoriju ludaka: to je papirni tigar. U svakoj predstavi glumljeno ludilo mora biti dovoljno uverljivo da navede gledaoce da obuzdaju nevericu. U Trumpovom slučaju, beskrajno ponavljani blefovi su imali za rezultat opadanje kredibiliteta i uverljivosti. Posle upozorenja iz 2017, da „nećemo imati drugog izbora osim da potpuno uništimo Severnu Koreju“ i da ćemo na njihove pretnje odgovoriti „vatrom kakvu svet ne pamti“, naredne godine je usledila izjava da su se on i Kim Džong Un posle razmene pisama „zaljubili“ jedan u drugog. Tigar od papira je upao u drobilicu.
Neobično je, međutim, da te dve stvarnosti – ona u kojoj Trump izvodi sopstvenu verziju Nixonovog ludaka i ona u kojoj je njegova gluma odavno izgubila uverljivost – naizgled upućuju na isti zaključak. Prvoj teoriji su naklonjeni njegovi sledbenici, drugoj protivnici. Ali obe potvrđuju da je sve samo predstava. Jedni tvrde da je predstava sjajna, drugi da je katastrofalna. Ali istina je da se na obe strane Trump doživljava kao glumac. Nestala je granica između pretvaranja i istine, između senke i suštine.
Shakespeare nam nije ostavio samo Leara i Hamleta, stvarnu i glumljenu mentalnu poremećenost. Postoji i treća mogućnost. Andronik počinje pretvarajući se da je lud, da bi onda zaista poludeo. Da bismo pronašli odgovarajući primer u istoriji američkih predsednika dovoljno je da se vratimo do Nixona. To što je neko smislio i koristio teoriju ludaka ne znači da je imun na ludilo: Nixonova paranoja, spiskovi neprijatelja, teorije zavere i naizgled pijano naređenje da se bace nuklearne bombe na Severnu Koreju ne ukazuju na zavidno mentalno zdravlje. Teorija ludaka može biti i samoispunjavajuće proročanstvo.
Ipak, Trumpove genocidne pretnje su neuporedivo luđa verzija te teorije od bilo čega što je bilo ko ikada mogao imati na umu. One narušavaju dva temeljna preduslova za uspešnu primenu ovog metoda. Kada je Kissinger izlagao teoriju 1962. godine, dodao je da, nažalost, „imajući u vidu javno mnjenje zapadne demokratije, to nije politika koju možemo koristiti“. Kada ju je Nixon koristio u praksi, teorija ludaka se ispoljavala kao striktno ograničen oblik koterije, kao predstava izvedene samo za oči neprijateljskih država. Građanstvo ne bi smelo da je vidi, jer je javno mnjenje ipak važno; demokratski lider ne želi da birači pomisle da je zaista sišao s uma.
Drugo, Kissinger zaključuje da bi, s obzirom na ograničenu mogućnost primene strategije od strane demokratski izabranih lidera, poželjna alternativa za SAD bila da svoje saveze transformiše „iz oblika u kom se oni svode na jednostrano date američke garancije“ u zajednički „napor usmeren na razvijanje istinske saradnje da bi se eliminisala pretnja da neka zemlja bude pregažena“. Sjedinjene Države ne smeju dopustiti da saveznici poveruju da je predsednik Amerike lud. Dakle, umesto ludila, bolje bi bilo ponuditi stvarnu saradnju na zajedničkim planovima odvraćanja.
Trump je u svojoj ubilačkoj histeriji prekršio oba pravila. To nije bio privatni igrokaz za probranu publiku (u ovom slučaju, pripadnike iranskog režima). Napravio je stadionski spektakl koji se uživo prenosio u celom svetu. Pokazao je svoju psihotičnost i biračima i saveznicima. Time su potkopani zajednički interesi deljeni s prijateljskim evropskim i anglofonim zemljama. Ludilo se otelo kontrolama koje postavljaju demokratija i međudržavni savezi.
To više nije pokazivanje „visokog stepena iracionalnosti“. Njegovo postupanje jeste krajnje iracionalno. Donekle bi imalo smisla jedino ako su birači i navodni saveznici i sami označeni kao legitimne mete ludačkih pretnji i terora poremećenog imperatora. Ovakvo Trumpovo glumljenje ludila ima smisla jedino ako sopstvene birače i saveznike doživljava kao protivnike kojima treba uterati strah u kosti.
Trump je rekao Barru da dobar tvit sadrži „pravu meru ludila“. Ali njegov osećaj za meru nikada nije bio impresivan: ako mu je formativni uzor bilo urlanje opscenosti na desetogodišnje devojčice, fina podešavanja mu sigurno nisu jača strana. I koliko god da je u prošlosti možda i bio vešt u tome, sada je očigledno izgubio sposobnost da kontroliše doziranje. Pretnja genocidom ne može biti prava mera – pogrešna je po sebi, a i po tome što ljudima kojima je upućena poručuje da nemaju šta da izgube. Ako je već tako, onda se mogu pobrinuti da za sobom povuku što više neprijatelja.
Bilo bi neukusno razmatrati ovde moguće Trumpove kliničke dijagnoze, mada je to uljudnost koju je on mnogima uskratio. Navodno je svog prvog državnog tužioca, Jeffa Sessionsa, opisao kao „mentalno zaostalog“, više puta je izražavao sumnju da Joe Biden nije „mentalno sposoban za funkciju predsednika“, govorio je da njegov šef osoblja John Kelli „nije mentalno dorastao svom poslu“, da „Kamala Harris nema mentalne kapacitete za pravu debatu“, a svog bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost Johna Boltona opisao je kao „totalno poremećenog ratnog huškača, pocrveneli ’usijani kotao spreman da eksplodira’, jedan od onih tupana koji su nas gurnuli u živi pesak Bliskog istoka“.
Ali, bez obzira na klinički profil, političku dijagnozu Trumpovog oblika ludila odavno je postavio Thomas Hobbes u Levijatanu: „Strast čija silina ili dugotrajnost stvara ludilo jest velika taština, koja se općenito zove ponos i uobražavanje… Ponos izlaže čovjeka srdžbi, a pretjerivanje u tome jest ludilo koje se naziv GNJEV i BIJES.“ Ili, u ovom slučaju, Operacija Epski bes.
Bes se javlja, piše Hobbes, kada se čovekova vera da je jedinstveno nadahnut sukobi s odbijanjem drugih ljudi da se priklone tom izuzetnom uvidu: „Čak i kad ništa drugo ne bi odavalo njihovo ludilo, i samo to drsko svojatanje takvog nadahnuća dovoljan je dokaz.“ Dok najtrezveniji ljudi „nerado pokazuju javnosti ispraznost i neumjerenost svojih misli“, oni koji su u vlasti ove zablude više su nego spremni da to čine. Hobbes ističe da ako se neko predstavlja kao „Bog Otac“, nikakav dodatni dokaz ludila nije potreban. Kada je papa Lav XIV nedavno osudio „zabludu svemoći“, Trump je odgovorio postavljanjem slike generisane uz pomoć veštačke inteligencije na kojoj je prikazan kao Isus koji isceljuje bolesnog čoveka, dok ga vojnik i medicinska sestra gledaju sa strahopoštovanjem. Trump je onaj Spasitelj kome se Papa obavezao na vernost – vera u sopstvenu veličinu ne može ići dalje od toga.
Gnev i bes su reči koje Shakespeare najčešće povezuje s ludilom. Znamo da su posle pobede 2016. republikanci koji su ga prvi put videli izbliza počeli da strahuju od erupcija njegovog neobuzdanog temperamenta. Bob Woodward i Robert Costa u Opasnosti (2021) beleže da je tadašnji predsednik Predstavničkog doma Paul Ryan tim povodom osetio potrebu da istraži temu narcisoidnog poremećaja ličnosti: „Ryanov glavni zaključak je glasio: nemojte javno ponižavati Trumpa. Ponižavanje narcisa nosi rizik stvarne opasnost i sumanutih ispada ako se oseti ugroženim ili izloženim kritici.“
Takve sumanute ispade opisuju svi koji su sarađivali s Trumpom u njegovom prvom mandatu u Beloj kući. „Razmišljao sam o Trumpovom besu. Čuo sam njegov glas kako mi odzvanja u glavi“, seća se lojalni asistent, Cliff Sims. „Trump je u to vreme svakoga ogovarao. Predsednika Federalnih rezervi Jeromea Powella nazivao je ’prljavim kopiletom i drkadžijom’“, priseća se bivša sekretarka za štampu Bele kuće Stephanie Grisham u knjizi Sada ću odgovoriti na vaša pitanja (2021). Predsedavajući združenog štaba Mark Milley „bio je siguran da je Trump doživeo ozbiljan mentalni pad posle izbora [2020] i sada je na ivici manije, urla na zvaničnike i konstruiše sopstvenu alternativnu stvarnost prepunu teorija izborne zavere“.
Ono što je relevantno u tim maničnim ispadima jeste činjenica da oni nisu performativni. To nije strateško korišćenje teorije ludaka. Oni su to što jesu. Grisham je verovala da su Trumpovi javni ispadi samo predstava dok ih nije iskusila izbliza: „Nisam bila spremna za način na koji razgovara i viče na ljude. Znam da to zvuči neverovatno, ako se ima u vidu njegov tviter nalog, pa čak i ono što govori u intervjuima. Ali kada sam počela da shvatam da to nije samo pokušaj da šokira ili nešto što radi za kamere, zažalila sam zbog odluke da uđem u Zapadno krilo.“
Taj bes – koji saradnici porede s tantrumima malog deteta – zaista je opasan, kao što primećuje Ryan, a još je opasniji kada se udruži s drugim aspektom njegovog karaktera: gubitkom kontakta s objektivnom stvarnošću. Bes se mora staviti pod kontrolu kada se sudari s ograničenjima spoljašnjeg sveta. Međutim, u određenom smislu, spoljašnji svet za Trumpa više ne postoji. U knjizi Delitelj (2022) Petera Bakera i Susan Glasser, posvećenoj istoriji prvog Trumpovog mandata, autori prenose kako su John Kelli i „drugi visoki zvaničnici Trumpove administracije došli do zaključka da je Trump mentalno bolestan, nesposoban ili nevoljan da obradi osnovne informacije neophodne za obavljanje funkcije, i uz to je opasno neobavešten“. Sam Kelli je „smatrao da je Trump patološki lažov, lišen ne samo kontakta sa stvarnošću, nego i razumevanja da postoji neka druga stvarnost, različita od one koju je on odabrao“.
To su, ne zaboravimo, svedočenja iz prvog mandata, kada je Trump bio mlađi i pokazivao je manje znakova kognitivnog pada. Bes osujećenog narcizma i odsustvo osećaja za spoljašnju stvarnost biće još opasniji u drugom mandatu, jer je sada još razulareniji i sluša samo one glasove koji bi u ulizičkom ponavljanju njegovih želja jednako mogli dolaziti iz Trumpove glave.
Predlog da se primeni Dvadeset peti amandman Ustava za opoziv predsednika solidno je utemeljen, a i sam Trump se šalio na tu temu na sastanku kabineta krajem marta. „Ne mogu da vam kažem šta ćemo uraditi jer onda verovatno ne bih još dugo ostao ovde. Sigurno biste… kako ono beše? Dvadeset peti amandman?“ Demokrati u Kongresu su sada mnogo spremniji da otvoreno traže opoziv na osnovu Trumpove mentalne nesposobnosti da upravlja. Ali to onemogućuje ona ista republikanska poslušnost koja Trumpovo ludilo čini posebno opasnim.
Ludilo, na kraju krajeva, nije samo lična stvar. Ono je strukturno. Kada se ravnoteža moći poremeti, a demokratska odgovornost zameni kultom božanski nadahnutog vođe, oni uslovi koji su doveli do produbljivanja poremećenosti postaju temeljna načela upravljanja. Pišući o Nixonovoj Beloj kući, Arthur Schlesinger primećuje:
Pod takvim okolnostima želje počinju da upravljaju činjenicama, a vlada, kao što je rekao George McGovern, postaje žrtva „sopstvenih zabluda i fantazija“. Na kraju tog puta čekaju ludilo totalitarne vlasti i lideri koji pokušavaju da preoblikuju stvarnost snagom sopstvene ličnosti i terora.
Nixon je konačno pao, ali američka republika je jednog trenutka i sama bila žrtva zablude da ne može stići do krajnje tačke tog puta. Preoblikovanje Amerike i sveta snagom ličnosti i terora upravo je ono što je Trump ponudio američkom biračkom telu 2024. godine, nakon što je teoriju ludaka već primenio u praksi u krvavom pozorištu invazije na Kapitol 6. januara 2021. godine. Ako je većina birača ocenila da je to prava mera ludila, bilo bi ludo ne očekivati još dublju poremećenost u narednom koraku.