Jedna od privilegija civilizovanih naroda je to što imaju pravo da s varvarima postupaju krajnje necivilizovano. U javnom obraćanju predsedniku Bidenu, u Tel Avivu 18. oktobra, Benjamin Netanyahu je rekao: „Jasno ste povukli liniju koja snage civilizacije deli od snaga varvarizma“. Istorija pokazuje da što je ta linija jasnije postavljena, to je masovno nasilje lakše opravdati. U pitanju je sekularni ekvivalent apsolutnog deljenja sveta na vernike i nevernike, podele koja je Hamasu omogućila da bez uzdržavanja masakrira Jevreje. Takvo stanovište ne dopušta mogućnost da su neki Jevreji samo civili. Kao što ni stanovnici Gaze ne mogu biti civili, jer u Gazi žive varvari.
Veliki engleski liberal John Stuart Mill pisao je 1859. godine da „civilizovane države“ koje „za susede imaju varvare“ imaju obavezu da takve susede ili sasvim pokore ili im „nametnu sopstveni autoritet“ u dovoljnoj meri da im „slome duh“ – što je stav koji je izgleda odredio način na koji Izrael razmišlja o Gazi posle zverstava počinjenih 7. oktobra. U tom poslu, kaže Mill, prosvećene države nisu dužne da se pridržavaju pravila morala i zakona. „Verovanje da u međunarodnim odnosima isti običaji i ista pravila međunarodnog morala treba da važe u odnosima između civilizovanih zemalja kao i u odnosima civilizovanih i varvarskih zemalja velika je greška koju državnici ne smeju učiniti.“
To je bila ključna doktrina političke zajednice iz koje je i sam Izrael proistekao – Britanske imperije. Civilizovane države (među kojima je Britanija najcivilizovanija) nisu dužne da potčinjenim narodima pružaju zaštitu i prava koja su rezervisali za sebe. Kabineti u Londonu, piše Caroline Elkins u knjizi Nasleđe nasilja: istorija Britanske imperije (2022), „pobrinuli su se da za one narode za koje smatraju da ne pripadaju civilizovanom čovečanstvu i žive u nekom drugačijem poretku izgrade alternativni moralni univerzum“. Ako se u nekim aspektima sukob Izraela i Palestine može posmatrati kao najopasniji nezavršeni posao pomenute imperije, mišljenje da stanovnici Gaze obitavaju u nekom alternativnom moralnom univerzumu najživlji je deo nasleđa vladarskog mentaliteta Britanske imperije.
Istorija Izraela pre sticanja državnosti pokazuje koliko su takve kolonijalne kategorije perfidne. Najveći problem Britanaca za 23 godine upravljanja Palestinom (1923-1948) bio je u tome što nikako nisu mogli da razluče ko su u ovom slučaju varvari. Obično su Arapi više odgovarali opisu, ali bilo je perioda kada su morali da im laskaju kao prijateljima i saveznicima ili da ih zaogrću romantizmom Lorensa od Arabije. Kako stoji stvar s Jevrejima? Koliko su oni bili civilizovani?
Posle žestokog sukoba verskih zajednica nastanjenih u Jerusalimu 1920. godine, komandant britanskih snaga u Egiptu i Palestini, general Walter Norris Congreve, priznao je da su mu „svi jednako odbojni. Arapi, Jevreji i hrišćani, u Siriji i Palestini, sve je to isto, zverski narodi“. Kada su 1943. i 1944. Irgum pod vođstvom Menachema Begina i Lehi pod vođstvom Yitzhaka Shamira (dve militantne cionističke grupe koje su se borile da za jevrejsku državu dobiju celu Palestinu) započele kampanju terora protiv Britanaca, svi Jevreji, ne samo u Palestini nego i u dijaspori, bili su opisivani u oštrim reakcijama Britanaca kao varvari, kao narod koji je dozvoljeno kolektivno kažnjavati bez ograničavanja zakonom. Zvanična Jevrejska agencija, proto-vlada koju je predvodio David Ben-Gurion (ubrzo prvi premijer Izraela), primila je od vlade Winstona Churchilla u Londonu poruku s upozorenjem da će „u slučaju odbijanja aktivne saradnje s Britanijom na iskorenjivanju terorizma jevrejska zajednica u Palestini osetiti punu snagu njenih kaznenih mera“. U kontekstu tekućeg holokausta takve pretnje zvuče gotovo neverovatno, ali one imaju dugu predistoriju kao modus operandi imperijalnih sila.
***
Nakon što je čitava jevrejska zajednica poistovećena s teroristima, sa snagama varvarizma, britanski vojnici i policajci su imali odrešene ruke za oružane napade na kibuce u kojima su civili terorisani, prebijani, u nekim slučajevima i ubijani. Elkins prenosi izjavu policajca koji je tvrdio da su „on i ostali policajci bili isprovocirani da tuku žene i decu koji su napravili živi štit; jevrejski civili su se ’ponašali kao pobesnele divlje zveri’ i ’nemilosrdno su napadali“ policajce i vojnike, navodi se u zvaničnim izveštajima“. Pobesnele divlje zveri, ili „ljudske životinje“, zaslužuju sve što će im se dogoditi – kao i njihova deca.
Jedan visoki britanski oficir je zapisao da više nije bilo moguće „razlikovati pasivne posmatrače od naoružanih pripadnika jevrejske populacije, pa reč ’terorista’ više nije ni korišćena da bi se naglasila razlika između jednih i drugih“. Kada je organizacija Irgun javno izložila tela dvojice obešenih britanskih narednika koje su prethodno kidnapovali, ukidanje ove razlike direktno je pogodilo i Jevreje u Britaniji. Pet dana su trajali antisemitski neredi u Engleskoj i Škotskoj, uz napade na sinagoge, prodavnice i grobove. Na zidovima je pisalo „Obesite sve Jevreje“, Hitler je bio u pravu“ i „Uništite pleme Judino“.
U Manchester Guardianu je objavljen sledeći komentar: „Svako ko osuđuje sve cioniste u Palestini zbog zločina nekolicine kriminalaca iz Irguna nije ništa bolji od dece koja su mržnju iskazivala napadima na nedužne muškarce i žene na Čitam Hilu ili Vejvertriju. Nema raširenije niti opasnije političke greške od primitivnog poistovećivanja manjine s većinom“. Jewish Chronicle je objavio uvodnik: „Antijevrejski protesti organizovani u nekoliko gradova povodom ubistava u Palestini zaslužuju svaku osudu, kako po sebi, tako i zbog činjenice da je ovo još jedan primer zla koje proističe iz krivljenja nedužnih umesto pravih počinilaca“.
Autori oba teksta su, naravno, u pravu. Ali primitivno poistovećivanje manjine s većinom i zlo prebacivanja krivice na nedužne tada nisu predstavljali odstupanje od norme. Bili su, kao što su i danas, izraz kolonijalističke ideje da varvari snose krivicu upravo kao narod, a ne kao pojedinci. Zverstva pojedinaca tumače se kao izraz kolektivnog civilizacijskog deficita koji zaslužuje kolektivnu kaznu. Okrivljena rasa, pisao je Mill, mora se pokoriti ili podvrgnuti dominaciji koja će joj jednom zauvek slomiti duh.
Ista stara logika danas je na delu u Izraelu. Počinioci terorističkih zločina su poistovećeni (kao što su i želeli) s narodom za koji tvrde da ga predstavljaju. Narod se tako svodi na zločine počinjene u njegovo ime i za njih se kažnjava. Takva logika, osim što uvećava značaj i učvršćuje pozicije terorista, istovremeno ukida individualnost civila koji su svedeni na pripadanje kriminalizovanoj grupi. Mnogo puta kroz istoriju ta ista logika je korišćena protiv jevrejskog naroda.
Može li Izrael – i po ekstenziji Amerika – prevazići takav kolonijalni pristup? U obraćanju Amerikancima 19. oktobra, Biden je eksplicitno odbacio ideju o kolektivnoj krivici Palestinaca: „Hamas ne predstavlja palestinski narod“. Takođe je rekao: „Predsednik Netanyahu i ja smo ponovo razgovarali o kritičnoj važnosti postupanja u skladu s pravilima ratovanja. To podrazumeva zaštitu civila u najvećoj mogućoj meri. Ljudima u Gazi hitno su potrebni hrana, voda i lekovi.“ Ipak, nije rekao da li je Netanyahu pristao da odustane od kolektivne krivice i poštuje međunarodno pravo. Nije rekao ni šta će Sjedinjene Države preduzeti ako Izrael odbije da se pridržava pravila ratovanja ili da dozvoli isporuke hrane, vode i lekova civilima u Gazi. Jesu li načela o kojima Biden govori preporuke ili postavljeni uslovi, predlozi ili zahtevi?
Moguće je da od odgovora na ovo pitanje zavisi sudbina Bliskog istoka. Biden je obraćanje započeo rečima: „Nalazimo se pred prelomnim istorijskim trenutkom. Jednim od onih u kojima odluke koje donosimo mogu odrediti budućnost sveta u dolazećim decenijama“. Možda je u pravu. Moguće je da je katastrofa koja se upravo odvija posledica povratka kolonijalnom načelu kojim se čovečanstvo deli na ljude vredne zaštite pravilima morala i zakona i one koji to ne zavređuju. Druga mogućnost je da granica između civilizacije i varvarstva ne deli različita društva jedna od drugih, već prolazi posred njih.