Ima onaj horor film „Hostel“, izašao je negde početkom dvehiljaditih godina, šokantan, morbidan, ogavan, nezamislivo grozomoran u svakom mogućem smislu. Ubrzo je izašao i drugi deo, koji je donekle objasnio pozadinsku priču svemu tome što se dešava. Naime, priča je sledeća: tajna i, dabome, ilegalna organizacija otima turiste po Evropi kako bi ultrabogataši mogli da se iživljavaju nad njima u zabačenim, napuštenim i izolovanim skladištima, fabrikama i kojekakvim budžacima. No, film ko i svaki drugi takvog žanra, prepun vrištanja, krvi, mesa, nasilja i trčanja tamo-vamo nije bog zna šta, ali je svakako ostavio zastrašujuću sumnju, negde u dubini gledalačkog uma, da tako nešto možda i postoji.
To je tamo, zapravo, sve predstavljeno kao ekstrem, kao neka vrste zloćudne fantazije koja navodno nema veze sa realnošću, ali, nažalost, realnost se, kao i obično, potrudila da prevaziđe tu fikciju. Ono što ovaj film prikazuje trebalo bi da bude metaforički kondenzat onoga što istorija već vekovima uredno beleži, ali, hajde, ne moramo čak ni da idemo predaleko, već je dovoljno samo da se otvore evropske arhive pa da se vidi kako su se do juče, ali bukvalno do juče – priređivali ljudski zoološki vrtovi. Da, baš tako, internet je prepun fotografija robova sa svih kontinenata koji stoje u kavezima, iza ograde, po kojekakvim vašarima u kojima su oni izlagani kao egzotične životinje, a dame i gospoda iz visokog društva dolazili sa svojim prijateljima i porodicama da gledaju takve prizore. Belgija, Francuska, Nemačka, you name it, pa i skandinavske zemlje, svi su imali svoj udeo u tom vrhuncu čovečje dekadencije, jer, najprostije rečeno, ljudi su, poput stoke, prevoženi preko kontinenata da bi beloj, bogatoj publici služili kao živi eksponati.
Raspad čovečanstva
Ipak, reći će neki da se sa time završilo i da je ovaj svet od tada uznapredovao, međutim, već tokom devedesetih godina XX veka, kada je bila opsada Sarajeva – ovih dana je to u medijima postalo opet viralno – ljudski safari je bio aktuelan. Možda je forma malo drugačija, ali je suština ostala ista, a to je da pojedine populacije se spuštaju na nivo pikavca na trotoaru, koji bi samo trebalo zgaziti. Snajperske ture za imućne, o kojem svedoče preživeli, bile su ništa drugo nego još jedan oblik iste te perverzije u procesu dehumanizacije, budući da ono što se gađalo kroz tu optiku nisu, jelte, bili ljudi, već životinje, pošto je poništavanje ljudskosti muslimanskog stanovništva na području Bosne i Hercegovine već uveliko bilo na snazi.
Ako bismo hteli da idemo korenitije u prošlost, kako bismo zaokružili kontinuitet, dovoljno je samo prizvati u sećanje da je čitava evropska civilizacija već jednom bila izgradila najsofisticiraniji, industrijski uređen zoološki vrt u istoriji – onaj nacistički. Imre Kertez, mađarski književnik, koji je preživeo Holokaust, rekao je da „Aušvic nije prolazna istorijska epizoda, već trajni beleg Evrope“. E sada, neko će ovde reći, kakve sada ovo veze ima sa bogatašima, nacisti su bili ontološko zlo, ali će ga autor ovog teksta zaustaviti u daljoj misli. Jer, nažalost, ima – i te kako ima! Hitlerovi nacisti dolaze na vlast kao neka vrsta spasa krupnog kapitala i tadašnjih elita u Nemačkoj, koje su gubile bitke na svetskom tržištu. U tom tonu, ono što je nacistička Nemačka uradila tokom Holokausta je takođe visoko racionalizovana politika jedne klasne elite, najbogatijeg industrijskog i finansijskog staleža tog vremena, samim time je veliki nemački kapital (Krupp, IG Farben, Siemens, Volkswagen) ugrađivao se u nacističku ekonomiju, koristio je logoraše kao ropsku radnu snagu, a čitav rasni aparat bio je, naime, ideološka legitimacija za projekat, odnosno drugačije rečeno – pretvarali su čitave narode u sirovinu kapitalističke akumulacije.
Međutim, to se takođe danas dešava i sa palestinskim narodom. Izrael je Pojas Gaze pretvorio u najveći koncetracioni logor u XXI veku, te je od ljudi koji su tamo kreirao biološki otpad koji bi trebalo potamaniti. Sve elite ovoga sveta su stale uz Izrael u njegovom genocidnom planu, te su neke proslavljene ličnosti i odlazile na položaje sa kojih su se gađali civili.
120 dana sodome
Dobro, hajde da se malo odmaknemo od ratišta i vratimo u mirnodopske uslove, te možemo videti i da je takozvana lista Džefrija Epstina takođe aktuelna. Ne brinite se, stižemo polako i do poente. Naime, za neupućene: Epstinova lista odnosi se na sudske dokumente, letne liste njegovog privatnog aviona i imenovane saradnike koji su se pojavljivali u njegovoj orbiti – među njima su bili političari, biznismeni, naučnici i javne ličnosti iz Sjedinjenih Američkih Država i inostranstva. Sama činjenica da se neko našao na letnim listama ne predstavlja dokaz krivičnog dela, ali je pokazala obim njegovih kontakata i društvene mreže koja je decenijama prikrivala njegovu kriminalnu aktivnost. Ta kriminalna aktivnost se oslikvala u trgovini ljudima i podvođenju maloletnih lica za seksualne usluge raznorazne klijentele po tropskim krajevima i ostrvima. Nije Epstinova lista jedina u ovome, možda je samo najpoznatija, imali smo skandale i sa bivšim premijerom Italije Silivijom Berluskonijem i njegovim žurkama za odabrane, takođe i Džimi Savil, popularni britanski voditelj, odlikovan od kraljice, za kojeg se ispostavilo da je bio silovatelj dece, ali da se o tome, manje-više, znalo.
U Srbiji Aleksandra Vučića, hajde da se spustimo u ove krajeve, ovoj neoliberalnoj ultrahuliganskoj žabokrečini, vrlo ogoljeno se takođe pokazuje da najviša klasa ljudi najbolje prolazi. Imali smo skandal sličnih razmera u kojima je preminuli i velepoznati kabadahija Dragan Marković Palma optužen da je pravio „bunga-bunga“ žurke na koje su dolazili mnogi naši političari i druge javne ličnosti, a koje su ličile na Kaliguline orgije. Sve je to, razume se, ostalo u senci.
Takođe, da ne bude sve u istom stilu, novinar BIRN-a Saša Dragojlo istraživao je kako Srpska napredna stranka ima fond za pomoć privilegovanima da izbegnu plaćanje poreza, odnosno podstičući ulaganja u alternativne investicione fondove, Srbija je omogućila najbogatijim građanima da svoje poreske obaveze praktično prepolove, ostavljajući i mogućnost za zloupotrebe. To je samo jedan od primera ovakvog javašluka, ali sasvim logičnog divljezapadnog poretka u kojem ratnozločinački pit-bulovi i ostali pajaci čuvaju to uređenje od pobunjenih ljudi. Beograd na vodi i Ekspo su par ekselans primeri, oni najispupčeniji i najblistaviji, kako bogataške kaste uživaju sve blagodeti tamo gde je državno bezakonje u totalnom usponu.
Sve ovo samo govori o jednoj mnogo dubljoj i mračnijoj stvari koja se ne zasniva na desničarskim fantazijama o tome kako bogataši obožavaju đavola i jedu dece, već o jednoj solidarnoj, isprepletanoj i, pre svega, internacionalnoj konekciji ultrabogataških elita, kojima je sve omogućeno na ovom svetu, jer pripadaju klasi kojoj je sve dopušteno, pošto im novac i pozicija moći to obezbeđuju.
U limbu bez kraja
Ako ovo sve pokušamo da sagledamo iz jedne klasne vizure, postaje zaista očigledno da ovde ne govorimo o izolovanim incidentima niti o moralnom padu pojedinaca, već o strukturi moći koja vlada poprilično i vrlo kompleksno, budući da ono što se u svim ovim primerima ponavlja jeste elementarna činjenica da kapitalistička klasa, naročito njen ultrabogati vrh o kojem je reč, funkcioniše kao istorijski kontinuitet nasilja. Oni u biti kreiraju sopstveni svet u kojem se mogu uvideti zasebni zakoni, moralni kodeksi, načini življenja i sve ono što obične smrtnike ovog sveta ne može ni da dotakne.
Marks je to opisivao kao prvobitnu akumulaciju, da ne kažemo primitivnu, ali je njen duhovni nastavak i danas življi nego ikada, jer logika akumulacije uvek zahteva dehumanizaciju i poništavanje ljudskosti drugih, a to je osnovni preduslov za održavanje najvišeg staleža. Kroz celu istoriju čovečanstva upravo je dehumanizacija, svođenje određenih ljudskih grupacija na nivo amebe, bila pogonsko gorivo svake eksploatacije, bilo da se radi o logorašu koji robuje za fabrike, kolonizovanom čoveku u kavezu evropske izložbe, Sarajliji na nišanu snajpera ili seksualno eksploatisanoj devojci u rukama milijardera koji svoju poziciju smatra prirodnim imunitetom.
Tokom povijesti su vladajuće klase uvek stvarale taj svoj paralelni svet u kojem je postojala mreža uzajamne zaštite, krugovi solidarnosti odozgo, paktovi ćutanja, čitave strukture korumpiranih koje zatvaraju oči jer znaju da služe centrima akumulacione moći. Drugim rečima, nije problem samo u zlim pojedincima – iako bi to, ruku na srce, mnogo lakše rešilo probleme da je tako – već u klasi koja je oslobođena društvenog nadzora, pošto upravo ta kapitalistička liga izuzetnih džentlmena postoji kao neka vrsta transnacionalne kaste koja funkcioniše po logici feudalnih povlastica. U tom smislu, Epstin, ljudski safari, evropski kolonijalni zoološki vrtovi, današnja partnerska veza elita sa Izraelom i još milijardu sličnih primera iz istorije čovečanstva ne smeju da se posmatraju kao incidenti, već kao slika i prilika kako vladajuća klasa istorijski jaše na talasu nekažnjivosti koji se proteže preko kontinenata i epoha, a upravo ta nekažnjivost proizlazi iz toga što su svojim materijalnim statusom kupili takvu licencu, da se tako izopačeno izrazimo.
I na kraju, da budemo potpuno iskreni, sam naslov ovog napisa bi najbolje sve opisao kada bi se jedno slovo u njemu promenilo, mada bi tekst onda došao pod udarac internetske cenzure, a i neke nežne duše bi ga pronašle vulgarnim. Ali bi to napreciznije opisalo vrhunac morbidarije, jer, nakon što ta klasa izrabi potlačene i dovoljno se obogati, te više ne zna kuda će i šta će sa tim silnim bogatstvom, uvek će da sklizne u razularenost, pa će tražiti za sebe zabavu u ubijanju ljudi iznad Sarajeva ili pak silovanje maloletnica po dalekim ostrvima.