Sibir je srce Srbije
Od malopre me prati jeza zbog pomisli koliko smo kao ljudska vrsta otišli dođavola. Ležanje ispod Ajfelovog tornja mi dođe kao za neke plaža – opušta me, spajam se sa nevidljvim silama samo meni znanim – no, to je sada nebitno. Ležim na tom mestu gde je koncentrat čitave planete u malom, ležim i posmatram, dok čituckam knjigu, kako ljudi pokušavaju da simuliraju sreću. Uvek ih neko slika i snima, a oni, kao, đuskaju, pokušavaju da dodirnu vrh tornja – znate onu stupidnu i generičnu foru – i tako u nedogled i hiljadu puta. Međutim, čim se pametni telefon sklone, nestaje i osmeh sa lica, a umesto tih silnih ekspresija tobožnjeg užitka nailazi beskrajni ponor bezličnosti. Postali smo robovi – kliše je to reći – ali robujemo potrebi da nas drugi ljudi vide da smo srećni, iako to ni sami nismo sigurni da li osećamo. Ta iracionalna potreba da ljudi vide kako uživamo, smejemo se i volimo sopstveni život je nešto što, zapravo, deluje kao najavljivač apokalipse, a ne nirvane. No, to je i turizam, ta globalna pošast, novopečena i relativno mlada supkultura, gde gomila zemaljskog roblja kapitalističkim strukturama pokušava da oseti te blagodeti globalizacije i zbližavanja čitavog sveta, ali, neka nam neko već to jednom kaže, mi smo jedni od drugih sve dalji i dalji.
Vesti sa jugoslovenskih prostora su kao zaglavljene u vremenu: jedni oplakuju Oluju, drugi je slave. Košmar koji nikada nije prestao, samo je dobio na vremenu i, kao u onom kvazi-intelektualnom filmu „Interstelar“, nastavio je da se umnožava. Interesantno je kako smo tako fino i ljubazno uspeli da srušimo Jugoslaviju, a sada se hvalimo ovim mini-kolonijama kao da smo postigli nešto izuzetno veliko u ovom životu. Ove reči me podsetiše na jedan razgovor od juče sa gospođom iz Kanade, ima blizu 60 godina, došla sa ćerkom mojih godina, da provedu njen (ćerkin) rođ u Parizu. Sva puna sebe, kaže da je otišla u penziju, koliko sam je shvatio bila je neka vrsta fizioterapeuta, i sada, kako je sama rekla, putuje po svetu, zabavlja se i dejtuje sa mlađim momcima. Na pitanje odakle sam, odgovorio sam, dabome, da sam iz Srbije, a ona, ni pet, ni šest, pita da li je to beše deo Rusije. Iskren da budem, mislio sam da je ovakav odgovor samo deo urbane legende o neobrazovanosti severnoameričkog kontinenta, ali ne, on je stvaran. Spomenuo sam joj da smo sa Hrvatskom, Bosnom, Makedonijom, Crnom Gorom bili jedna država i da se ona zvala Jugoslavija. Ona mi je samo odgovorila da je čula za Jugoslaviju. Verovatno je slagala.
Nije ova gospođa bitna, niti je uopšte potrebno da se smejemo ili tugujemo nad njenim znanjem, već da se samo na sekund zapitamo koliko je naša bitnoća u stvari mizerna. Ima ona rečenica u filmu „Trainspotting“, ne znam da li je beše bilo u knjizi, kada glavni lik Mark Renton, poreklom Škot, poludi i počne da urla da su „Škoti i zaslužili da ih kolonijalizuju Britanci od kojih većih idiota nema“. Možda smo i sve ovo zaslužili, kažem i ja sebi, zato nećemo biti ni fusnota u svetskoj istoriji.
Noć je trenutno, kroz prozor se ništa ne čuje, samo u daljini, iz nekog stana, dopire galama. Jesam smešten blizu Kule, ali taman daleko da ne čujem onaj zemljotres naroda sa svih strana. Dok mi sve radimo, pišemo, smatramo i lupetamo, hiljadama kilometara daleko, dva miliona ljudi umire od gladi i žeđi u mukama. Spavajmo mirno, svete, na vrh Ajfelovog nas nabijem!
Trezvenost je precenjena
Jutros dok sam pokušavao da se informišem putem internetskih sokoćala šta se dešava u mojoj otadžbini, za mozak mi se zalepila laprdarija našeg patrijarha Porfirija o tome kako poziva da se izdignemo iznad podela i razdora, da moramo da živimo jedni sa drugima, i sve to u duhu pravoslavne sabornosti. Nema tu problema, sve to na papiru i u etru lepo zvuči, ali kako to da naš dobri poglavar najmoćnije nevladine organizacije na Balkanu nikako da kaže nešto o svojim redovima. O pedofiliji, srebroljublju, oportunizmu i bahatosti njegovih kapetana. Srpska pravoslavna crkva se drži ko prava koza nostra, ni slovo da izađe o njihovim nepočinstvima u javnost. Fućka se meni za manijake u mantijama, kao neko ko je agnostik, težim drugačijim shvatanjima života, ne vodim se institucionalnim religijskim običajima.
Dok se šetam po sokacima i ulicama Pariza u potrazi za ne znam ni ja čime, nailazim na marginama ovog grada na mini-rat nalepnica u kojima jedna strana piše, ako sam to dobro razumeo, da civilizacija mora da se odbrani od islamskih terorista, referenca je na Sedmi oktobar 2023. u Gazi, dok drugi omanji plakati optužuju za genocid Netanjahua i njegove komandire. Između svega toga, nailazim i na omanji protest, njih desetak, ispred neke prodavnice odeće, lupaju u šerpe, shvatam da su u pitanju veganski aktivisti, pošto drže fotografije odranih životinja. Francuzi pumpaju svoje borbe, objasni ti njima da se u Srbiji borimo protiv autokratije, protiv ogoljenog i razgoropađenog poretka onog najgoreg mogućeg kapitalističkog sistema, protiv čoveka koji ima podršku Evropske unije i Sjedinjenih Država.
U ovom gradu, defintivno, pio bih do besvesti, da se nisam otreznio pre dve i kusur godine. U ponoć bih naručivao da mi donose da žderem i šljokam, ne bih izbijao iz onih bistroa, to sam pomislio i prošli put kada sam bio, ali tačno znam da bih jako brzo završio u istom onom bifeu iz kojeg sam izlazio u sedam ujutru odvojen od sopstvene svesti. U Srbiji je jako teško izbeći da ne piješ i da se ne drogiraš, teško se podnosi robovlasnička stvarnost, zauvek izgubljeni u vrtlogu tranzicije, jurimo za nečime totalno nedostižnim, za tom obećanom šargarepicom, koju smo videli u holivudskim filmovima, a onda punimo svoje moždane sinapse veštačkom srećom, kako bismo nastavili da živimo u iluzijama obećanog carstva, koje nikako da stigne. Iz ovog grada se to mnogo čistije vidi. Kao što se ovde vidi da postoje građani i drugog, i trećeg, i četvrtog reda, i oni nevidljivi, oni koji više nisu deo sistema, kojima je pedeset centi ko kuća, da prežive dan. Zato su nam i dali alkohol, i kokain, i heroin, i ekstazi, jer trezvenost je i prokletstvo, i blagoslov.
Budućnost koja nam stiže
Jako je zanimljivo kada nemaš potpuni protok informacija zbog rominga, pa počinješ da hvataš u fragmentima šta se dešava u tvojoj zemlji. Neki bi rekli da bi trebalo da se manem toga i da se isključim skroz, ali neke stvari su mnogo jače, na ivici su patološke zavisnosti, navučeš se na dešavanja u Srbiji, ne možeš sa njima, ali ne možeš ni bez njih. Pa me tako, tu negde oko Notr Dama, pronalazi vest da je visokopoziconirani SNS funkcioner Darko Glišić, čini mi se, dobio moždani udar usred gostovanja na već nekoj od televizija. No, nije to sada toliko bitno koliko me je pomalo užasnula, ali ne preterano, histerija na internetu o nekakvoj božjoj kazni, karmi i sličnim glupostima. To me navelo na razmišljanje da li se ti ljudi zaista raduju što je ovaj tipus dobio moždani udar ili je to, zapravo, samo odigravanje društvene uloge, budući da nisam siguran koja osećanja u stvari u tebi prorade pa se stvarno i istinski veseliš nečijoj bolesti i smrti. Meni se zaista čini da je to ostatak nekog infantilnog pogleda na svet, donekle jeste okrutno, ali je duboko nezrelo i uglavnom veoma nepromišljeno.
E sada, ne branim SNS velikaša od bilo koga, daleko bilo, ali i gori su umirali, razboljevali se i odlazili u strašnim mukama, pa se nisam nikada veselio. Sutradan da umre Vojislav Šešelj, Ratko Mladić, Donald Tramp, Bendžamin Netanjahu ili ne znam više ni sam ko, ne bih se radovao, ali to ne znači ni da bi mi bilo žao, već ne bih osećao verovatno ništa. A zapravo suprotnost od ljubavi nije mržnja, već ravnodušnost. I to je ono zbog čega su se mnoga carstva urušila, jer kada imaš mržnju, tvoji neprijatelji i dalje imaju pogonsko gorivo, ali kada se sve ohladi, kada u potpunosti sve zamre, oni više nemaju za šta da se uhvate. Najveća bojazan svih nitkova ovog sveta jeste da će postati deo zaborava. Sa druge strane, dok sam prelistavao telefon na putu ka grobu Džima Morisona, naišao sam i na informaciju o tome da je Srbija za šest meseci ove godine oborila rekord prošlogodišnji za isporuku municije za Izrael. Nema šta tu više da se kaže, Vučićeva Srbija je saučesnica u genocidu nad palestinskim narodom.
Nekako se lakše diše ovde, toplota je podnošljiva, iako za sada nije toliko vruće, mada najavljuju u sledećim danima. U Beogradu čim pređe dvadeset i pet stepeni, počinje totalni pomor. Ipak, sve je ovo samo ovde fasada, blještavi sjaj i dimna zavesa za srednjoklasne turiste željne kojekakvog užitka i odmora, ali na granicama ove evropske metropole videćemo ljude koji ginu da zarade evro više, pokušavaju da namaknu život do sutra. U razgovoru sa jednim od njih, dok je pušio cigaru ispred Burger Kinga, shvatio sam da ga samo jedno nedobijanje plate u mesecu deli od beskućništva. U Srbiji ljudi toga nisu svesni, jer još postoje generacije koje imaju svoje stanove, ali kucka nam budućnost na vrata, budućnost za koju smo se tako zdušno borili, u kojoj će jedan da ima dvadeset i pet nekretnina, a ovaj drugi neće imati nijednu. Neoliberalni doktori će reći da je svako odgovoran za svoju sudbinu i da je u tome čarolija ovog kapitalističkog uređenja. Možemo slobodno da kažemo – to je nama naša borba dala!
Cunami bede
Sećam se onih krilatica – oduvek sam osećao nekakvu trulež u njima – da treba putovati kako bi se upoznale druge kulture, da je to dobro za mentalno zdravlje, kako bi mogao, jelte, da kažeš da si video sveta, ali ja gde god da odem, barem po Evropi, pa eto i ovde konkretno, vidim beskućnike, alkoholizam, narkomaniju, migrante koji beže od policije, ljude koji prodaju po ulicama i sokacima, uobražene turiste koji troše besmisleno mnogo novca na stvari koje misle da će biti njihove autentične uspomene, dok su u stvari samo deo generične kozumerističke kulture, da ne kažem globalne malograđanštine, i naravno domorodačku aristokratiju koja gaji prezir prema svemu navedenom. Ne isključujem sebe iz toga, naprotiv, saučesnik sam u tome.
Zbog toga sam, između ostalog, želeo da odem sa rodnog Vračara, nigde se ogoljenije nije mogao videti taj socijalni jaz, nego tamo. Ispred zgrade nam je svaki dan sedela žena i prosila, dok su pored nje prolazili svemirski brodovi iz kojih su izlazili kosmonauti u kravatama i nalakiranim cipelama. Ovo su prvi najavljivači cunamija, kojem još odolevamo usled socijalističkog nasleđa, ali sve vlasti rade na tome da unište i poslednji tračak toga.
Ovde u Parizu za ovo doba godine, vreme je prolećno, pa se stvarnost nekako i lakše podnosi. Vožnja metroom mi deluje kao da se vozim nekakvim čudom iz budućnosti, iako sam zakleti pešak, te prelazim kilometraže, ali razmišljam koliko bi metro Beogradu olakšao život. Koliko bi se samo nervoza u saobraćaju smanjila, koliko bi samo ljudi moglo da raspolaže svojim vremenom i znali bi kada i gde stižu. I to nema veze ni sa čime osim sa nama samima tamo. Nijedna vlast do sada to nije uspela da učini, ova naprednjačka obećava da će to uraditi već godinama, ali očigledno je da taj posao iziskuje nešto u čemu ne može dovoljno dobro da se ugradi. Drugo objašnjenje nemam. Ima jedna suluda teorija, koja možda i ima smisla, a to je da vlastima odgovara da se ljudi isprazne tokom vožnje u saobraćaju, jer bi u suprotnom taj nakupljeni bes, očaj i životno razočarenje morali da usmere prema nečemu drugom.
Od boema do alkosa
Našu državu definitivno vode ljudi koji su konstantno pokidani od alkohola i kokaina. Nema tu ničega lošeg, ko sam ja da sudim, ali, ipak, nije baš preporučljivo da pomućene svesti kokainski frikovi povlače poteze u ovom višemilionskom kazamatu. No, nije to više ni bitno, svi loču, svi se udaraju po nosu, i sledeća vlast će izvlačiti linije između sednica, samo kada ti je glava ko ekspres-lonac, a na čelu si kakve-takve zemljetine, onda uglavnom može samo da izbije neka nova nuklearna katastrofa.
Stižu do mene čak i u ovom udaljenom gradu informacije da je hrvatska pevačica Severina izbacila novu pesmu u vezi sa pumpanjem na protestima u Srbiji, nisam ni 15 sekundi mogao da slušam. Zaista nemam više snage za performanse, nemam snage ni za priče o lepim emocijama koje će da spasu ovaj svet. Oduvek sam mislio da je i ono manekenisanje po pisti, kao i onaj hor koji peva o pumpanju, težak blam, ali sam uvek držao jezik za zubima i mislio: “Pa, dobro, ćuti i ti nekada, ne mora sve da ti se svidi!” I ćutim i sada, ko ovo pročita, pročitaće, ali ono što je ostala kao zaostavština ovih protesta jeste gomiletina sredovečnih i starijih ljudi koji su se ponašali poput komesara, te su ućutkivali svakoga ko slučajno kaže nešto što je kontra narativu pobune.
Na ovom odmoru, osećam se mamurno, iako više od dve godine nisam pio. Devet meseci pobune u Srbiji je uzelo duševni danak, emocije koje sam potrošio na tamošnje događanje naroda su nepovratne, otišle su u taj mračni vir ničega. To što sam u januaru plakao pred televizorom dok sam ih gledao kako marširaju, ni sam ne znam zašto me je to tako radilo, ali znam da se u meni praznina osećala, nešto što nisam ni sam znao da nedostaje. Taj osećaj nemoći, taj osećaj strašnog bespomoćja, ta spoznaja da nam je sloboda u stvari bila samo deo matriksa. Ne kažem da se nešto čak ni promenilo od tada, ali sve ove političke nakaze na vlasti: Vučić, Dačić, Vulin i drugi, svi će oni jednog dana ispariti iz naših života, nestaće, poput kamenčića koje talas povuče nazad, ali ostaće pustoš, beznađe i ovo izdeformisano društvo. Ostaće nam samo blede i romantične slike na generaciju mladih ljudi koji su pokušali, barem iluzorno a opet optimistično, da nešto urade sa ovim zverinjakom. A onda su samo zajedno sa ostalima u tamu potonule.
Napolju se mešaju jezici. Pomislio sam prošli put, pa, eto, mislim i ovaj: možda bih nekada mogao da zamislim sebe kako živim ovde, ali to je samo moja glamurizovana slika o boemu koji sedi po bistroima i piše pesme. Dok bih u stvarnosti bio samo još jedan alkos koji bi molio turiste za pedeset centi i spavao ispod mosta.
Teror pristojnokratije
Kupiti šaku kupina ili malina u Parizu je oko pet evra, kilo paradajza isto je toliko. Pomišljam samo da li bi trebalo da budemo srećni što u Srbiji nekako, ipak, živimo na foru, snalazimo se, pronalazimo pukotine u sistemu i, što bi rekli neki, nos nam je iznad vode. Ljudi koji žive tamo non-stop priželjkuju da im dođe Švajcarska, Švedska ili već neka tako bajkovita zemlja u njihov život, pa se uvek božakaju kako bi im bilo da žive u toj i toj zemlji. Međutim, ljudima kada u Srbiji uvedeš da moraju da ulaze samo na prednja vrata u gradski prevoz – a bilo je vazda pokušaja – oni odmah krenu sa pretnjama i zapomaganjem kako su oni ginuli za tu državu, kako nemaju ’leba da jedu, i sada ih još teraju da gledaju na koja vrata ulaze. Ovo moje poređenje nije nikakav kulturološki rasizam, naprotiv, pomirio sam se ja sa našim ludilom koje traje, štaviše, ne mislim da bi se bilo kakav drugačiji uvozni sistem implementirao kako treba, ali mi tu negde dolazi i pitanje da li smo mi onda i osuđeni da budemo u konstantnom neredu i haosu.
Nikada nisam mogao da razumem tu potrebu građanskih prinčeva i princeza koji pene na izjave streljanog premijera Zorana Đinđića. Bez ikakvih ulazaka u to šta je on politički i ekonomski uneo u Srbiju, čovek je bio nemačka škola, ali naša krugdvojkaška sujeta želi da ima Nemačku na Dorćolu, da im ovi iz niže klase govore gutn tag i da im se sklanjaju sa puta kada prolazi viši stalež salonaca sa Terazija. Cela ta pristojnokratijska diktatura koja traje i dan-danas nije ništa više nego našminkani deo onog istog provincijalizma kojeg se ti ugledni i nabeđeni građani navodno gnušaju. Niko u Srbiji ni ne zna šta je autentično, pa prave povijesnofantastične i šestooktobarske konstrukcije o nekakvoj Srbiji koja nikada nije postojala, niti će.
Razumljivo je meni da svi oni imaju teške i žestoke komplekse od odvratnog sveta – pogotovo ovog Prvog – koji je svojim istorijskim siledžijstvom nametnuo svoje standarde i principe. I ova građanska, i ova narodnjačka, obe su u simbiotično-toksičnom odnosu prema zapadnoevropskim kulturama; jedna joj se divi do imbecilnosti, druga je se gadi do povraćanja, ali obe – doslovno obe – crpe snagu sopstvenog postojanja iz zapadnoevropske kulture, šta god ona njima u očima bila.
Nacisti su ipak pobedili
Bože, pomozi mi da preživim sopstveni beg od realnosti u Parizu, pokušavam da joj umaknem, ali me ona uporno prati poput sablasti. Jebeš ga, kada pišeš o krvožednim psihopatama, fašističkim karakondžulama, robotima-ubicama i čovekolikim bubašvabama koje gmižu po našim životima – onda nema mira nigde, pa ni dok piješ koktele i čačkaš one puževe iz njihovih kućica u ovom udaljenom gradu. Jednostavno je, ta volšebna senka te prati bilo gde da kreneš, uvek ćeš posmatrati svet tim očima i nijednim drugim. Zato sam se ranije i anestezirao, kako bih mogao da podnesem tu suvoću, samoprezir i okrutnost, ali sada, šta da radim, sve moram drugačije, težim i trnovitijim putem, morao sam sebi da produžim život, inače verovatno ne bih ni ovo mogao da pišem. U Srbiji počnu da piju sa 13, a do 18. su svi na spidu, pa se posle svi pitaju otkud to? Getoizirana država jede sopstvenu decu, mora nečime da se hrani.
Dočekuju me dve šizofrene vesti, takoreći internacionalističke, jedna iz Crne Gore o makljaži i ludilu o dizanju spomenika četničkom koljaču Pavlu Đurišiću, a druga je u Bosni i Hercegovini, konkretno u Prijedoru, vijorenje nekakve majice, na nekakvoj svirci, na kojoj piše “Jebeš grad bez tri logora”. Ne zna se šta je grđe i luđe, ali svuda je potpis isti. Krvavi trag te psycho ideje o velikoj, etnički čistoj i nebeskoj Srbiji. Da nije opasno i jezivo, bilo bi uglavnom patetično i jadno, jer slaviti koljačku ideju i rugati se preživelima Omarske, Trnopolja i Keraterma na ivici je teške psihopatologije, ali to bi samo aboliralo sve ono što je tome prethodilo. Ipak, pričati i pisati o takvim stvarima je crna rupa. Kada zaroniš u nju, više nema nazad. Možda je ponekada i dobro što ne znaju svi sve šta se tokom devedesetih desilo, pa i ranije. Ne bi verovatno više niko mogao na miru da se osmehne.
U toku pisanju ovog čuda, gledam u dvojicu tipova koji ispod Ajfelove kule, uz relativno glasnu muziku, đuskaju odvaljeni od pitajbogačega, ali suštinski bezopasni za okolinu. Ipak, pokondirene tikve širom sveta gledaju u njih dvojicu kao izuzetno opasnu vrstu, nešto što bi trebalo istrebiti, baciti u tamnicu, zaključati ih, a zatim taj ključ baciti u more. Jer kako objasniti deci i bilo kome drugom da im je na dohvat ruke, čim izađu iz kuće, to slatko i zabranjeno voće koje će da te odvede u carstvo nebesko, a onda da te strmoglavi u najdublje ponore pakla.
To znaju oni sa kojima sam sinoć sedeo pored super-marketa, ostali bez igde ičega, dao sam im po pet evra i kupio im flašu vodke. Posedeo sa njima, jedan je znao engleski, ovi ostali su dobijali prevode. Kada provedeš više godina u aktivnoj adikciji, a onda se skineš sa svega, nikada nemoj da zaboraviš da su ti ljudi pored prodavnice tvoji avatari iz paralelnog univerzuma, tvoje ogledalo. Ali, ako i nisi bio u tom Danteovom paklu, nemoj da misliš da ćeš biti pošteđen. Đavo prvo dolazi kao nagrada, posle kao kazna. U ovom prokletom svetu – u kojem su nacisti pobedili, samo su doduše vojno izgubili – postaje sve nepodnošljivije za život. Ponekada pomislim da li bi trebalo da se lobomotomiram, da budem samo još jedan zombi kome će biti bitno na slikama da dodirne vrh Ajfelove kule i da šeruje sa svojim fejk prijateljima na društvenim mrežama. Možda bih tada konačno odmorio.