Ko bi to mogao da predvidi da će narodi iz afričkih, azijskih i južnoameričkih zemalja, nakon više vekova tlačenja i ropstva, početi da ustaju i skidaju lance i bukagije? Kolonijalne apologete pričaće o tome kako su im države donele struju, vodu, kulturu, zakone i slične kazališne predstave, ali će često preskakati da su uz tu tobožnju modernizaciju donosili i čitava istrebljenje populacija, porobljavanja i eksploatacija zarad uživanja onih po evropskim metropolama.
Kako je vreme prolazilo, a svet se kroz globalizaciju zbližavao, tako su i forme tlačenja morale da se menjaju ali je sve vreme suština ostajala ista, a to je izrabljivanje, izrabljivanje i još izrabljivanja zarad profita. Relativizatori će vam onda reći da su mnogi od njih se asimilovali i adaptirali, te da ćete u Izraelu pronaći Palestince na ključnim mestima, dok ćete u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) npr. videti multikulturalni vrtić, ali će zaboravljati da spomenu nad kakvim sistemskim rasizmom počiva taj identitetski igrokaz. Čak ćete i u Srbiji imati na ključnoj poziciji pripadnicu LGBT populacije, Anu Brnabić, vernu lojalistkinju naprednjačke doktrine, ali se položaj te zajednice nimalo nije popravio uprkos tome što je ona jedna od glavnih u ovom kazamatu.
No, kada smo već tu, da se spustimo u ove močvarne predele, budući da prolaze dani, prolaze i noći, prolaze i godine u pećini Aleksandra Vučića, koja se raspada već prethodnih trinaest meseci, ali se nekako sve vreme premazuje ružičastim bojama, stvarajući iluziju da se u njoj navodno ništa naročito ne dešava. Međutim, dešava se, i te kako se dešava. Dragi auditorijume, na Istočnom frontu, ukoliko gledate iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore, naprednjačko čudovište – taj poslednji stadijum kompradorskog tezgarenja – počinje da puca po svim šavovima.
Poslednja informacija jeste da je ultrabogataška porodica Donalda Trampa, predsednika SAD i ujedno predvodnika mahnitog i ludog sveta, odustala od izgradnje hotelske palate na poziciji gde se nalazi srušeni Generalštab. Za neupućene: zgrada Generalštaba je srušena tokom NATO bombardovanja 1999. godine Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), nakon što su Miloševićeve falange prethodno pokušale da zatru albansko tkivo na području Kosova i Metohije, ali to je sada druga tema. Ona tu stoji više kao artefakt iz tog zločinačkog vremena – neko će ga čitati kao opomenu, neko kao spomenik – ali uglavnom tu ruinu niko nije dirao, niti spominjao, dok nisu došli na vlast naprednjački manijaci.
U ovim kriznim vremenima, kako u našem kazamatu, tako i u globalnom paklu, vazda trguje svako sa čime stigne, stoga su se vlastodržni štakori dosetili da produže svoje mesto pod suncem tako što će doslovno da poklone tu poziciju u centru Beograda kapitalističkim zverima koje se ionako kupaju u zlatu i krvi. Studentska pobuna koja traje već godinu dana uvrstila je i tu borbu za očuvanje Generalštaba u svoj meni, te je uspela kroz svoje proteste da uzdrma bedeme svega nad čime opstaje ovaj srpskosvetaški karcinom koji se manifestuje kroz vladavinu neoradikalskih beštija.
U toku tih peripetija, Tužilaštvo za organizovani kriminal (TOK) se probudilo, nakon više godina hibernacije, i počelo da juri za popečiteljom kulture Nikolom Selakovićem i njegovim pomoćnicima, pošto se sumnjiče za nezakonitosti prilikom skidanja svojstva kulturnog dobra nad zgradama Generalštaba. Dotični je pretprošle nedelje saslušan u ovom slučaju, prenosi beogradski medij KRIK, a tužilaštvo je saopštilo da je osumnjičen za zloupotrebu službenog položaja. Ali, ne lezi vraže, nakon što su trampovci obelodanili da neće da imaju ništa sa našim velikašima, jer, kako portparol njihove investicione kompanije “Affinity Partners” navodi da “značajni projekti treba da ujedinjuju, a ne da dele”, i da “iz poštovanja prema narodu Srbije i gradu Beogradu”, povlače prijavu u ovom trenutku”, oglasili su se i Aleksandar Vučić, i Ana Brnabić, i Vladimir Đukanović, inače istaknuti SNS borac i advokat svakojakih mutivoda, kako, eto, izgubismo radna mesta i veliku investiciju. Iako ta srušena zgradurina ničemu ionako ne služi, barem na prvi pogled, ona zaista simboliše nešto mnogo dublje.
Projekat našeg života
Vratimo se malčice unazad. Prošlog meseca, velepoznata kompanija “Rio Tinto” obustavila je svoj litijumski projekat „Jadar“ u Srbiji, vredan 2,95 milijarde dolara. Godinama unazad, otkako je dospeo u mejnstrim, taj projekat, koji još nije dostigao fazu proizvodnje, nosio je sa sobom čitavu paletu problema. Iako je nalazište u zapadnoj Srbiji poznato po visokim koncentracijama i velikim količinama litijuma, ključnog metala za baterije, vlast je odugovlačila izdavanje dozvola, dok se projekat suočavao sa oštrim protivljenjem lokalnih zajednica, postavši simbol šireg talasa nezadovoljstva javnosti. Kako bi jasnije podsetili na ovaj paradigmatičan slučaj, Radomir Klasnić još 2021. u svom tekstu za Mašinu objašnjava šta je Rio Tinto za savremeni svet: “Korporativnog giganta, čiji je spisak nepočinstava širom sveta duži nego šoping lista porodice Kardašijan, podupire Vlada Srbije, ali i brojne zapadne ambasade. Rio Tinto već duže vreme od lokalnog stanovništva u selima doline reke Jadar otkupljuje zemljište na kom će se nalaziti rudnik, jer je vlasništvo neophodno kako bi se uopšte dobila dozvola za eksploataciju.”
On dalje piše da “nakon što je tema postala prevruća u javnosti, kompanija čiji je konsolidovani prihod od prodaje u 2020. godini bio tek dvadeset odsto manji nego ukupna vrednost srpske ekonomije, pojačala je svoje finansijske ponude srpskim seljacima, pa se egzodus stanovništva u poslednjih nekoliko meseci značajno intenzivirao.”
Rio Tinto je u tom periodu najviše ogolio šta sve ova srpskonaprednjačka vlast može da učini kako bi sačuvala svoje počasno mesto u ligi izuzetnih džentlmena. Na krilima apsolutne političke i autokratske moći Vučićevi bašibozuci su bili u stanju da izvrše nedvosmislene zločine nad sopstvenim stanovništvom zbog trideset Judinih srebrenjaka. Naime, ekipa koja je devedesetih žarila i palila – iako nisu to svi bili – i klela se u srpstvo, ćirilicu, grumen zemlje i istoriju, sada bi zarad sitnog ćara zgazila sve to, što samo govori da ni tada, kao ni sada, nije nikada ni u šta verovala.
“Prinudna prodaja i selidba sa ‘vekovnih ognjišta’, podseća na ‘humano preseljenje stanovništva’, zlokobnu eufemističku kovanicu Franje Tuđmana, koju su ratnohuškački političari Balkana nemilice zlorabili tokom ratova devedesetih. Finansijski projektili kojim je Rio Tinto slomio otpor meštana odgovorni su za stanje kuća sa početka teksta. Ironično, deluje da je Srbija sprovodeći tranziciju u globalni kapitalistički poredak, na neki perverzan način, završila na početku svog putovanja. U 2021. godini, kao da se rat vodi i dalje, samo drugim sredstvima. Država, jureći za nacionalnim suverenitetom koji je navodno gušen u socijalističkoj Jugoslaviji, sada otvoreno delegira suverenitet multinacionalnoj korporaciji. Iako sama eksploatacija minerala jadarit, iz koga bi trebalo da se ekstrahuje dragoceni litijum, nije odobrena, jer nije završena ni studija o proceni uticaja na životnu sredinu, Vlada je već načinila brojne ustupke Rio Tintu. Javno preduzeće zaduženo za puteve, dalo je punomoćje Rio Tintu da podnese dokumentaciju za izgradnju pristupnih saobraćajnica do puteva koji bi vodili do rudnika, koji još uvek nije odobren, i da umesto javnog preduzeća za ‘javni’ put pribavlja lokacijske uslove, izradi idejno rešenje, kao i sam projekat za građevinsku dozvolu. Multionacionalka je ‘opunomoćena’ i da skrene prugu Valjevo-Loznica sa njene prvobitne trase, kako ne bi prelazila preko rudne žile jadarita, koji ta kompanija namerava da eksploatiše”, jasno Klasnić navodi.
U prethodnih godinu dana, Srpska napredna stranka (SNS) je totalno izgubila politički kredibilitet u investitorskim krugovima. Zaustavljanje Rio Tinta – do daljnjeg – upravo je pokazatelj kako ova kompradorska vlast više ne drži konce u svojim rukama, kao što je nekada to činila i mogla bez prevelikog problema sve da sprovede zarad proboja krupnog kapitala.
Jedan svet, jedno ludilo
Ipak, priđimo sada temi sa druge strane. Studentska pobuna se ogleda i kroz internacionalni problem i vražju krizu globalnog kapitalizma. Mnogi pokušavaju da je izoluju i predstave kao neku vrstu puke borbe za smenu ove dijabolične vlasti, ali ona nije samo to. Teoretičarka i književnica Saša Savanović u jednom svom napisu, između ostalog, poredi Srbiju i Izrael, te navodi da se “Izrael može videti i kao model ‘liberalne’ policijske države u kojoj aparthejd i ‘demokratija’ idu ruku pod ruku, a kome SNS teži”.
Drugim rečima, ono što se u Srbiji doživljava kao lokalna anomalija zapravo je samo periferni izraz globalnog poretka koji se sve otvorenije oslanja, kao što se da videti, na represiju.
“Kriminalizacija otpora i jačanje državnog nadzora i represije zarad ‘nacionalne sigurnosti’ i kapitalističke akumulacije pod maskom ‘razvoja’, neobuzdanog konzumerizma ili ‘zelene tranzicije’ trend je u celom svetu”, piše ona.
Ono što se, dakle, prodaje kao stabilnost, razvoj ili bezbednost, u praksi se svodi na disciplinovanje društva i neutralizaciju svake smetnje pri akumulaciji kapitala, budući da je represija njegova osnovna infrastruktura, dok su, tipa, zelena tranzicija, stabilokratska sigurnost i ekonomski rast – te dečje bajke – postale zavese iza kojih ekipa radi i dalje prljavi posao. Nažalost, stvari ni danas više ne mogu nigde drugde da se sakriju, a to Savanović vrlo dobro primećuje.
“Pobuna u Srbiji korespondira sa masovnim privođenjem ‘ilegalnih migranata’ u SAD, sa proglašavanjem ‘Palestinske akcije’ terorističkom organizacijom u Velikoj Britaniji, sa kriminalizacijom pro-palestinskog govora širom Evrope, procesuiranjem aktivista koji spašavaju živote izbeglica na Mediteranu, sa zatvaranjem ekološkog aktivista i ali i sa praksama otpora u kojima se društvo organizuje protiv država, kao što su pokušaji dostavljanja pomoći Gazi broda Madleen i konvoja Marš na Gazu, nemiri u Los Anđelesu, ili pokreti za zemlju u Brazilu”, piše ona.
Navodi da je “to borba koja ne priziva nacionalno stradanje da bi bila sposobna da saoseća, koja prepoznaje obrasce globalnog sistemskog nasilja i u svom dvorištu.”
“To je borba, kako je odlično formulisala zagrebačka grupa ‘Nepokorena Palestina’ protiv represivnog aparata koji ne štiti nas već ‘granice kolonijalne utvrde, bijelu Evropu, kapital i ratne profitere, koja disciplinira sve nas u službi kapitalizma, kolonijalizma, rasne i rodne dominacije. To je borba za svijet bez logora, bez deportacija, bez detencija, bez granica, bez ubijanja. Ukratko, to je borba za preživljavanje”, piše ona.
Zatucani narod protiv modernih nakaza
Pre Rio Tinta, pre Generalštaba, pre studentske bune, imali smo još mnogo nepočinstava koje su naprednjačkim mufljuzima polazile za rukom. Prevashodno, izgrađen je privatni grad u Beogradu, pod nazivom “Beograd na vodi”, ali je isključivo bio rezervisan za novopečenu klasu multiomilionera. Bile je protesta i protiv toga, ali su oni stalno dobijali neke spinerske reakcije kako pobunjenici žele da na tom mestu ostanu “pacovi i narkomani”. Slično kao i sada sa Generalštabom ili pak Rio Tintom što se manipuliše, da su pobunjenici protiv modernizacije, progresa i radnih mesta.
Ivan Cingel i Sonja Dragović u svojoj analizi oko terora investicionog urbanizma dobro poentiraju kako ne bi trebalo da se borbe protiv pojedinačnih projekata vode izolovano. “Neostvarivanjem projekta ne gubi tek dotični investitor neki profit na rentnom jazu, politički serviser proviziju i domorodac sa zemljom priliku da postane gazda. Obrana prostora ruši makroekonomsku kulu od karata, predstavlja udar ne samo na investitora nego i na održanje samog sistema. Zato borba protiv pojedinačnog investitorskog projekta – strateškog, velevažnog, svjetski renomiranog, već kako nam ga sve vajni donosioci odluka vole predstaviti kao neizbježnog – nikad nije samo lokalna drama oko jedne uvale, šume ili brda: svaka takva bitka zapravo dira u srž problema, koja otkriva da je cijeli ekonomski sistem podešen tako da traži, da vapi, da zavisi od još gradnje, još apartmana, još kvadrata za prodaju”, pišu oni.
Oni dalje navode da “okupaciju Hrvatske i Crne Gore – u predodređenosti za kolonizaciju nekretninskom apsorpcijom – ne razlikuje se bitno od ostalih neokolonijalnih oblika izvoza inherentnih kontradikcija globalnog kapitalizma iz smjera centra prema periferiji”.
Ipak, u Srbiji je taj proces već otišao dovoljno daleko, budući da srbijanska vlast ne mora nužno da se krije ispod proceduralno-demokratskih blablatorija, već vrlo vulgarno i direktno krši sve moguće zakonitosti kako bi ostvarila profit. No, ono što se u poslednjim danima i mesecima dešava više se ne radi samo o profitu, kao što je bilo u prethodnim godinama, već o golom opstanku jednog od pipaka globalnog krakena.
Bitka svih bitaka
I konačno stižemo na početak. Je l’ pobeda što su belosvetski mešetari odustali od Generalštaba do daljnjeg? Jeste. Je l’ pobeda što je multinacionalna hijena Rio Tinto odustala od glodanja do daljnjeg? Jeste. Je l’ pobuna protiv izvoza municije Izraelu zarad istrebljenja palestinskog naroda vid otpora? Jeste. Kako onda ova celokupna buna u Srbiji nije buna protiv ugnjetavačkih struktura svih vrsta? To dalje znači da ovo nije samo buna protiv Aleksandra Vučić i njegovih jahača apokalipse, iako to jeste primarni cilj da se taj Kartel razbuca u paramparčad, već protiv čitave skalamerije koja stoji iza njega, a sada očigledno se diskretno povlači i čeka bolji trenutak, budući da ćacilendski misionari više ne znaju gde udaraju.
To što buna protiv dahija nije preko noći skinula ovu vlast to i dalje ne znači da je neće demontirati u budućnosti. Neki to ne vole da čuju u Srbiji, ali ovo jeste zaista proces, mukotrpan, težak, redefinišući u svom korenu i strukturi, i zbog toga boli, zbog toga umara, i zbog svega toga postaje nepodnošljiv, ali, voila, pokazuje rezultate. Pored svega, u budućnosti nas čeka i EXPO, ta poslednja slamka spasa za čume na vlasti, plus igranje s putinofilijskom vatrom i Naftnom Industrijom Srbije (NIS) – sve su to predstojeće bitke koje očekuju ljude u ovoj zemlji u borbi protiv stoglave aždaje.
A ona nadstrešnica koja je pala u Novom Sadu čini se kao da je zdrobila ovu vavilonsku kulu, prepunu dekadencije i razvrata našeg političkog establišmenta.
Ali, ima tu neke velike simbolike, taj srpskosvetaški kapitalizam, koji je postao korozija našeg društva, sada dolazi do totalnog kolapsa jer ne ume i ne može da reši ovu krizu, toliko duboku, toliku uznemirujuću i toliko jaku. Naprednjačka vlast kao najgnusobnije karpenterovsko Stvorenje više nema snage da izvuče ovaj brod iz potonoća ka ambisu. U toj melodrami, može se reći, možda postoji i neko rešenje, i to rešenje možda nije u izborima, već u nečemu što počinje ispočetka. Nisu ni zemlje širom sveta se preko noći oslobodile okova, imale su uspone, imale su padove, ali im je cilj uvek bio jasan. A i profesor u penziji Todor Kuljić je dobro rekao: “Ne misliti kraj kapitalizma znači sudbinski verovati da je sve zapisano. Ništa nije zapisano.”
Tako i ovde, ništa nije zapisano, zato ova pobuna nije garant boljeg sveta, ali jeste kraj jedne laži – da ništa ne može drugačije. Očigledno da može. I to je već dovoljno opasno za poredak koji opstaje samo dok ga svi prihvataju kao sudbinu.