Knjige su napisane o tome kakvi su umovi nacistički bili. Kakve li su misli prolazile kroz glavu feldmaršala, Hitlerovog pobratima, uživaoca raskošnog života, morfijumskog zavisnika i jednog od najodgovornijih za zlo koje je počinjeno nad jevrejskim narodom pre i tokom Drugog svetskog rata, Hermana Geringa? Šta li je on, zapravo, pomislio kada je u Nirnbergu, tokom suđenja, imao priliku da vidi na snimcima i slikama, kao dokaznom materijalu, sve one leševe, skelete, rupčage i ostale grozote koje su počinjene na tlu Evrope? Je l’ Rudolf Hes, još jedan Hitlerov saputnik, barem progutao knedlu, iako se pravio da je izgubio pamćenje, kada su mu se pred očima pojavila izobličena ljudska bića, koja je tada svet tek mogao da ugleda na taj način? Kako li je ostalima na optuženičkoj klupi bilo kada su morali da skuže da to što vide je njihovih poteza rezultat?
Kako li je bilo poglavniku Nezavisne Države Hrvatske (NDH) Anti Paveliću, arhiustaši i direktnom proizvodu nacističke ideologije za balkansko podneblje, kada se prerušio u babu kako bi pobegao od nadiruće Crvene armije i jugoslovenskih partizana? Jesu l’ Vjekoslavu Luburiću prošle kroz glavu, kada su ga maljem udarili asasini Službe, sve one hiljade i hiljade zaklanih Srba, Jevreja, Roma? Šta li je privedeni ustaša Andrija Artuković, onako mator i propao, mislio kada je stao pred lice pravde?
Konačno, je l’ se haški osuđenici poput Radovana Karadžića, Ratka Mladića i ostale bratije iz devedesetih godina barem promeškolje tokom noći? Je l’ ih u snovima dozivaju vapaji iz Foče, Omarske, Prijedora, Srebrenice, Sarajeva i drugih otvorenih rana Bosne i Hercegovine? Je l’ takvi ljudi uopšte čuju i vide ono što su svojim zamislima proizveli? Da li je čovečanstvo zaista mislilo, nebrojeno puta do sada, da će se Zlo kao takvo umiriti sudskim presudama? Jeste, zaista je mislilo da se neke stvari ne mogu ponoviti, ali one se i te kako ponavljaju. I to upravo sada, dok se ovaj tekst kucka, a zatim i čita.
Već dve godine je prošlo otkako se raspalamsao i dospeo u mejnstrim genocid nad palestinskim narodom u Pojasu Gaze, koji sprovodi Izrael. U najvećem otvorenom koncentracionom logoru u XXI veku, prema procenama, ubijeno je oko 100.000 ljudi, svih uzrasta i polova, ali deca čine izuzetan deo u celoj toj smrti. Na stotine hiljada povređenih, osakaćenih, bez doma na glavom, umiru u mukama, od žeđi i gladi.
Ono što razlikuje ovo zločinaštvo od svih prethodnih jeste to što je Izrael dobio bezuslovnu podršku većine zemalja Evrope i Sjedinjenih Američkih Država (SAD), kao i nešto pasivniju i abolacionu od Rusije i Kine, dok su arapske vlade ostale ili pak neme ili su svesrdno blagosiljale masovno ubijanje. Upravo zbog svega toga Gaza ne sme da bude zaboravljena i potisnuta, iako je kozmetički mir uspostavljen. Od tog navodnog zatišja, ubijanje palestinskih civila se nastavilo, u manjem intenzitetu, mimo kamera i veće zainteresovanosti sveta, ali se nastavilo. Samo u jednoj noći krajem oktobra, vazdušni udari su usmrtili 104 osobe, među kojima je bilo 46 dece – to je bio najkrvaviji dan u Gazi od stupanja na snagu tzv. mira. U trećoj nedelji novembra 2025, još jedan talas odneo je najmanje 33 života, uključujući žene i decu. Sve to ostavlja utisak kao da je svetu bilo potrebno da umiri savest time što će se na neki papir nažvrljati ta reč “Mir”. Gaza je pokazala da je sve suprotno od toga.
Čvorište koje pulsira
U sumraku ove stvarnosti, kako ove u Srbiji i u ostalim jugoslovenskim zemljama, tako i na globalnom nivou, naime, tiha i diskretna odluka jedne drugarske Komisije je pala da ove godine ne dodeli Nagradu za društveno-kritički angažman „Ivan Radenković‟ za 2025, po prvi put od 2021, odnosno da ne dodeli individualnom dobitniku ili dobitnici iliti pak zasebnoj grupi, nego svim organizovanim antikolonijalnim borbama protiv genocida u Palestini. Za neupućene: ova nagrada je ustanovljena prevashodno kao politika sećanja na druga i prijatelja, a onda i kao politička nagrada, u simboličkoj formi, kao priznanje incijativama, delima i poduhvatima u svim poljima u kojima je Ivan delovao: teorija, filozofija, muzika, prevođenje, politika i aktivizam. No, u ovom saopštenju je, zapravo, vrlo dobro sažeto zbog čega je Gaza bitna. Tu se navodi da je ona kapitalistički čvor, te da u borbama protiv izraelskog genocida, ogleda se uvezanost svih dimenzija antikapitalističkih borbi.
“Istorijski posmatrano, kolonizacija Palestine nam pokazuje da nema kapitalizma bez rasizma i imperijalizma, bez povlačenja granica za nacionalne i etničke konstrukte, bez ekoloških katastrofa, bez industrije zatvora i vojne mašinerije smrti, bez eksploatacija u svim nijansama, bez otimanja zemlje porobljenim narodima, kao i bez politika koje određeno stanovništvo tretiraju kao apsolutni višak. Ovde su zgrušani svi kapitalistički odnosi. Zato je Gaza ogledalo celokupnog koloniziranog, perifernog, potčinjenog i pokradenog sveta. Urlik koji zahteva apsolutnu dekolonizaciju kao uslov emancipacije”, pišu oni. Dalje se navodi da je “Gaza i najpakleniji kapitalistički čvor u današnjem svetu”, te da je “i pre aktuelnog genocida, Gaza bila najveći zatvor na otvorenom, a sada je taj zatvor pretvoren u brdo leševa, u ruševine i u parcele o kojima fantaziraju nekretninski kolonijalni vladari”.
Dalje piše da je Gaza u stvari obelodanila represivnu suštinu liberalne demokratije. Genocid u Gazi nisu sprečile ni desne ni liberalne vlade, kaže Komisija u saopštenju, štaviše, na mnogo načina su ga omogućavale i potpirivale, i po ko zna koji put pokazale da su njima ljudski životi samo oznake od kojih je važnije debljanje njihovih profita i sluganjsko usaglašavanje s imperijalističkim pozicioniranjima.
S druge strane, tokom poslednjeg antifašističkog protesta u Hrvatskoj, pošto je tamo uspon ustaštva došao u mejnstrim, jedna grupa pod nazivom “Inicijativa Slobodna Palestina” prepoznala je problem Gaze kao mnogo veći nego što bi liberalne snage želele da ga predstave. “Naš glas protiv fašizma na ulicama hrvatskih gradova neodvojiv je od našeg protivljenja genocidu u Gazi i drugim genocidnim pohodima globalne ratne mašinerije. Ujedinjavanje protiv fašizma beskompromisni je protest protiv svih ružnih lica kapitalizma i kolonijalizma. Ujedinjavanje protiv fašizma je i rad na širenju polja borbe, onaj koji se odvija u zajednici koja prepoznaje vezu između struktura moći i njihovih teških posljedica u sudbinama tzv. malog čovjeka”, pišu oni.
Samim time, može se vrlo lako iz ovo malo priloženog materijala doći do konkluzije da stvari oko Gaze nisu nimalo jednostavne, a da je ona u stvari vrlo internacionalan problem, budući da su odrođene elite, nebitno bile one na vlasti direktno ili pak pri položajima moći i kraj akumuliranog kapitala, zapravo, na direktan ili pak indirektan način, upletene u genocid u Gazi.
Kasapnica s ljudskim mesom
Kada je Rusija izvršila agresiju na Ukrajinu, bilo je jako važno moralno se zapljunuti na čijoj si strani, što je sasvim legitimno i razumljivo. U tim prvim danima, znalo se odmah gde su svi antiratni intelektualci širom sveta, narativ o ruZkom ludilu je već u martu 2022. postao totalni zvezda-vodilja, te je Rusija bila izbačena iz apsolutno svega iz čega je mogla biti izbačena. Međutim, kada je Izrael ceremonijalno započeo istrebljenje jednog naroda, nekako su svi ustuknuli. Štaviše, Holivud je brže-bolje potrčao da pruži podršku Izraelu, dok su ih svi ostali u tome pratili. Na ovom regionalnom planu, ljudi koji su vazda znali u po dana i po noći gde sve velikosrpski nacionalizam vreba, kada će i koga da napadne, gde se Rusi sve kriju, šta Putin smera, šta će Dodik prvo učiniti, nekako je upravo oko tih nastala Omerta nad ovim alarmantnim pitanjem.
Samir Beharić i Emina Zoletić su pokušali da pokrenu to pitanje jednim tekstom na Al Jazeeri, odnosno zašto mnogi u bošnjačkoj akademskoj zajednici ćute kada je to u pitanju, pogotovo kada znaju da su u svojoj nedavnoj istoriji imali takvo zlo u svojoj avliji. Ipak, tekst je imao odjeka taman toliko da malčice zatalasa virtuelne sokake, ali je tišina ostala zacementirana. U Srbiji, s druge strane, postoje protesti – u vezi sa time što ovaj kazamat je jedan od zvaničnih sponzora istrebljenja palestinskog naroda, te se i naš predsednik jednom prilikom hvalio kako on jedini u Evropi šalje municiju za Izrael – ali, opet, nedovoljno uticajni i snažni da uzdrmaju bedeme.
Uprkos protestima i istupima pojedinih javnih ličnosti, uglavnom je mejnstrim – onaj antivučićevsko najtvrđi – ostao mutav pred tim tekućim infernom, dok su neki nedvosmisleno podržali izraelski režim koji se navodno bori protiv terorizma. Postojao je i narativ koji je izjednačavao obe strane ili se pak pričalo o tome kao da se tamo dešava nekakva saobraćajna nesreća. Sve to dalje ukazuje da mnoge moralne gromade, iz bilo koje sfere, koje tako žustro i jako se bore protiv svih sila mraka na ovim prostorima, tako glasno ćute pred užasima koje sprovodi imperijalistička kasapnica ljudskog mesa u bliskoistočnom infernu.
U Vučićevoj Srbiji su ljudi vazda navikli na konstantan zločin. Ovde nema potrebe za daljnjim pojašnjavanjem zašto je Aleksandar Vučić izabrao da podržava zločinački režim Benjamina Netanjahua, ali svakako ostaje gorko i retoričko pitanje zašto su mnoge druge struje ostale vrlo pasivne i neme. Ruku na srce, opoziciona stranka “Zeleno-levi front” jeste jasno osudila i tražila da se zaustavi naoružavanje Izraela, ali nije išla dalje od toga, što je razumljivo iz praktičnih razloga i zbog političkih poena, a svakako je potrebno mnogo veće poniranje u dubinu tog pakla koji se dešava ispred našeg doma.
U saopštenju “Ivan Radenković” obrazlaže se vrlo dobro i taj signalirajući problem: “Borba za Palestinu koja je organizovana i antikapitalistička nije humanitarna, moralističko-građanska akcija. Moralna svest zabrinutog građanina, iako ima sve razloge na svojoj strani i pravo na indignaciju, jeste jedna ambivalentna forma iskazivanja protesta koja negira princip kolektivne organizacije i kooperacije. Isključivo moralno i humanitarističko užasavanje pred cionističkim zločinima – a samo psihopate se ne užasavaju nad time – ipak ostaje udobna pozicija, jer ne preduzima ništa da bi se stvar politizirala i ozbiljnije organizovala. Samo organizovan otpor palestinskog naroda, kao i internacionalni pristanak uz tu borbu mogu da donesu nadu.”
Problem je u tome što je moralna higijena samo jedna performativna kategorija, više je potreba da istakneš da si bolji od ovih Drugih, nego što bilo šta drugo činiš, ali se predstavlja kao najveći politički adut u sadašnjem svetu. Stoga, šta god da se kaže o Gazi, mora biti izrečeno tako da ne naruši balans koje su liberalne elite oko nas već skrojile, te je zato moralo da usledi i pi-arovsko udaljavanje pojedinih evropskih država kako bi pokušale sebe da predstave kao nešto drugačije u odnosu na njihovo razjareno čedo na Bliskom istoku, ali za tako nešto je uveliko kasno.
Završiti posao
Izrael nije nikakva vanzemaljska država, niti je to nekakva udaljena civilizacija, već je produkt doseljeničkog kolonijalizma i ekspozitura evropske civilizacije na onim prostorima. Njeno prisustvo na Bliskom istoku jeste prisustvo Evrope i Sjedinjenih Američkih Država, stoga se time i može vrlo lako reći da su naše države postale zvanične saučesnice u krvoločnim pohodima nad palestinskim stanovništvom. Očigledno je bilo potrebno zbog problema sa Rusijom da se taj genocid zamaskira diplomatskim oblandama, te da se natezanje sa pomahnitalim Vladimirom Putinom nastavi, dok će Izrael očigledno i vrlo diskretno završiti Posao.
Ali, da ne bude da nije rečeno, Evropa je već jednom videla šta znači kada se kolonijalno nasilje vrati kući. Nacizam je predstavljao pravu pravcatu eksploziju evropskog kolonijalnog mentaliteta u samom srcu kontinenta. Isto to gledamo danas u neoliberalnoj epohi – kako Gaza postaje idejni koncept, prototip logora projektovanog za daljnju budućnost. Gaza je dvostruka prilika, da se tu odmah razumemo, za testiranje novih oblika nasilja, ali i za njegovo kapitalizovanje. Dakle, pokazna je platforma dokle se može dogurati sa neselektivnim uništavanjem civilnog stanovništva, a da pritom budeš politički zaštićen, ekonomski nagrađen i propagandno opravdan, jer, jelte, ako si povezan s ekipom koja drži konce globalne moći, onda svaki masakr može biti upakovan kao legitimna operacija. Pravo pitanje autor ovog teksta uvek sebi postavlja: šta bi bilo da je Slobodan Milošević zajedno sa društvom poljubio carski prsten na vreme? Dokle bi se njegovo carstvo prostiralo i da li bi Srpski Svet zapravo bio na vrhuncu?
No, istorija nas takođe uči da može drugačije i da je bilo drugačije, pogotovo na ovim prostorima, a to podseća i Komisija u svom saopštenju u vezi sa nagradom: “Istorija naroda na našem području bogata je antikolonijalnim, antiimperijalističkim i antifašističkim borbama, i svedoči o mnogim srodnostima i bliskostima sa palestinskom situacijom. Dovoljno je podsetiti se primera socijalističke republike Jugoslavije koja je nakon šestodnevnog rata 1967. prekinula diplomatske odnose sa Izraelom pružajući snažnu političku podršku Palestini (PLO osniva 1971. prvo predstavništvo u Evropi u Beogradu), priznavši na kraju Palestinu kao državu, kao i nudeći ostale oblike humanitarne i društvene pomoći za Palestince_ke (stipendije za studente). U tom smislu su bili ohrabrujući palestinski simboli, marame i zastave koje su se pojavile na studentskim protestima u Srbiji, kao znak da ima nade da se istorija međunarodne solidarnosti nastavlja.”
Elem, da ne dužimo, stiže Nova godina, stižu hrišćanski praznici, stiže i Hanuka, čak i u Ukrajini zavlada primirje tokom tih dana, ali očigledno je nad Gazom pala večna noć. Tamo nema ko da okiti jelku, nema dečje radosti, nema mira, nema ni vode, pa ni na polarnoj mapi Deda Mraza – barem onog sa reklame – to mesto više ne postoji. Svet danas prema Gazi gleda isto onako kao što su nacisti gledali prema leševima na suđenju u Nirnbergu; ono što je tada bio šok za ceo svet, sada je postao deo svakodnevne normalnosti. Internet nam je pružio da pratimo uživo uništavanje miliona ljudi, a da pritom ništa ne možemo po tom pitanju da uradimo, osim da ćutimo i gledamo u te prizore hiljadama kilometara daleko.
Praznici stižu svima. Svima osim njima.