Ko zna šta je predsednik Srbije usnio kada su ga oko tri ujutru probudili sa informacijom da je pobunjeni narod u Čačku gađao grudvama narodnu pevačicu Anu Bekutu, pa se on tako nasrdio da je morao čak iz Abu Dabija da grdi ljude što su se usudili da tako nešto urade. Da li je sanjao kako njegovo carstvo se prostire na tri okeana? Da li se valjao po rosnim livadama sa Vojislavom Šešeljem i Tomislavom Nikolićem? Da li je sanjao da je dobio članstvo Srbije i u Evropsku uniju, i u BRIKS, i da je ona postala istovremeno i 51. sjedinjena država, a da radosni građani igraju oko njegove kuće kozaračko kolo? Da li je sanjao da je ukinuo ustav, skupštinu, da je sebe pretvorio u hologramsko izdanje gospodara koji će večno da vlada? Šta li je tako slatko naš vođa sanjao, pa se usplahirio iz tisućama kilometara daleke destinacije, ostaće zauvek misterija, ali ono što ne sme da ostane tajna, a ni tabu tema, zapravo jeste pitanje odgovornosti svih saučesnika i saučesnica u ovom velezločinaštvu, koje traje, evo, već trinaest godina, ako ne računamo sve ono što je prethodilo ovim naprednjačkim vremenima.
Za neupućene: narodna pevačica Ana Bekuta je upriličila koncert za čačanske žitelje, tokom dočeka tzv. Srpske nove godine (za BHS: 13. januar), u centru grada; događaj je, dabome, finansiran iz budžeta, a revoltirani ljudi – na sve ovo siromaštvo u zemlji – snežnim loptama iskazali su svoje nezadovoljstvo i bes. Pevačica je na bini vikala da li ti koji gađaju imaju bake, majke, ćerke, a zatim je nastavila da peva, ali iz kombija, koji se nalazio pored bine.
Bilo kako bilo, pevačica je odradila svoju tezgu, spakovala se i otišla svojim putem, dok je već sledećeg dana usledila sistemska hajka i policijska potera za onima koji su se usudili da potegnu za tim vidom otpora. Ivica Dačić, doktor svih politikantskih nauka, upešno preživeli kameleon svake vlasti, šarmantni kafandžija i trenutno vrlo stegnuti i uplašeni saradnik neoradikalskih manijaka, odmah se uzjogunio i digao sve na noge kako bi uterao zakon i red u te mase, pošto je popečitelj unutrašnjih poslova.
No, sve je to u redu, na vlasti je očigledno da progoni i maltretira, na ljudima je da se brane i uzvraćaju udarac, ali, ne lezi vraže, javlja se Boris Tadić, kršteni kum Srpske napredne stranke (SNS), utemeljitelj klijentelističke škole, zalutali zombi kome je mesto već odavno na smetlištu povijesti i bivši predsednik Srbije, odmah se oglasio glede novonastale situacije kako se sadašnja vlast ne skida tako što se gađa Ana Bekuta, jer to je – no, no, nije po bontonu, budući da ona nije političarka, kako on kaže, nego žena sa karijerom i talentom.
Naravno da nije sada bitna ova politička avet koja se uglavnom javlja za raznorazna crvena slova u našem cirkusu nakaza, već je ta njegova opskurna odbrana dotične, zapravo, iznova još jedan mlitav pokušaj pristojnokratijske ideje da ono što ne razume vrati u svoj poznati moralistički reon.
Vratimo se još korak do dva unazad. Naime, otkako traje ova pobuna protiv naprednjačkih jahača apokalipse, mi tokom revolta imamo zagovaranja svakojakih vidova borbe, ali jedan od onih koji najviše prednjače jesu ti tzv. pristojnity načini u kojem je najvažnije da mi budemo kulturniji, lepši, bolji, pametniji, mudriji i da posedujemo sve ostale poetske epitete, te da će SNSrbija se sama od sebe urušiti. Tako nešto slično je izjavio kolumnista Peščanika Dejan Ilić tokom prošlogodišnjeg gostovanja na N1 da „naša najveća vrlina je u borbi sa ovim režimom ujedno je i naša najveća mana“. „Mi smo pristojni i cenimo ljudski život. Pristojne osobe koje cene ljudski život i nisu u stanju da povrede druge ljude, ne mogu da izađu na kraj sa svojim životom. Ne znam da li je dovoljno jasno“, rekao je on tada. Takođe, psihološkinja Ana Mirković, koja često gostuje po nezavisnim i slobodnim medijima i priča protiv režimskih štakora, objašnjava ovu borbu kroz kulturizacijsku i psihologizacijsku prizmu. U jednoj od svojih izjava pojašnjavala je da su „studenti poslednjih meseci probudili u ljudima – solidarnost, empatiju, veru, nadu, ljubav”. Razume se da oni nemaju veze sa Borisom Tadićem i njegovim flertovanjem sa vlašću, te da su osvedočeni antirežimski borci, ali se vidi takođe da pristojnokratijski virus vlada apsolutno na svim stranama i da skoro niko nije imun na to. Da ne bude autor ovog napisa dežurni Gargamel i partibrejker, pohvaliće veru u ljubav i lepe emocije, ali će takođe dodati da one apsolutno nisu dovoljne, a čak ni presudne, za svrgavanje ove i ovakve vlasti, a može se reći da ponekada takve stvari zamagljuju suštinu problema.
U prilog tome da ljubav ne može da otera sile Mraka i Haosa za gvozdenog prestola jeste i poslednji studentski protest u Novom Sadu na kojem su obznanjene prve dve tačke buduće Studentske liste, a to je: lustracija i zakon o poreklu imovine. Koliko god te dve fraze bile rabljene u javnosti, mora se uzeti obzir da su i sada izrečene u korist populizma, jer su, maltene, na ivici vlažnog sna potlačenih i porobljenih ljudi u ovom kazamatu, ali su, ipak, u vrlo materijalističkom odnosu prema stvarnosti, te se ne zasnivaju na osmesima i lepim očima, već na konkretnim stvarima. Druga je priča što su te dve erotske želje širokih masa Pandorina kutija, ali o tome ćemo drugom temom, već ćemo ih sada uzeti hipotetički uzeti kao vrlo ozbiljne i praktične dve tačke. Idemo dalje, dakle, gađanje Ane Bekute grudvama, kao letošnje odlaženje pobunjenog dela naroda ispod domova vlastodržaca, kao i blokiranje puteva, pravljenja barikada, jurenje kojekakvih direktora po školskim klozetima, mlaćenje sa ćacilendskim misionarima i policijskim falangama – sve su to gnevni vidovi otpora prema svima onima koji podržavaju ili pak ćute pred naprednjačkim infernom.
Moral se na hleb ne maže
Ceo taj šizofreni moralizam nije unikatan, nije se ni u Srbiji rodio, kao što nije ni kod nas najjači, ali ima svoje autentične folklorne primese. On se danas može pronaći i u globalnim narativima da je sasvim u redu da Trampovi komandosi otmu predsednika Venecuele Nikolasa Madura, jer je diktator, ali će usput i riđokosi vojvoda dobiti osudu kako, eto, to nije lepo što je uradio. Kao što će Evropska unija, primera radi, da se duboko zabrine u vezi sa tobožnjim prekoračenjem sile Izraela nad palestinskim narodom, ali će zato biti prva u tome da osudi umiranje demokratije u Iranu. Nažalost, sve je to jedna liberalna fatamorgana koja se zasniva na marketinškim iluzijama da postoje good guys and bad guys, pa je izraelsko uništavanje palestinskog naroda, tipa, incident, dok je Maduro otelovljenje zla. Ono što cela ta ideja zapravo ne prikazuje jesu odnosi moći i uticaja, same strukture i protoci kapitala, jer – zašto bi?
Stoga ta mantra podrazumeva da u Srbiji moramo domovinu da branimo lepotom kako ne bismo bili isti kao oni koji brane četvorodecenijski poredak, ali je gorka i čemerna istina da tim pristojnokratijskim načinom borbe, zapravo, branimo sve ono protiv čega se borimo.
Filozof i publicista Boris Buden je to u poslednjem intervjuu za crnogorske „Vijesti“ dobro rekao da su „nam nabijali kompleks inferiornosti (misli na međunarodnu zajednicu za Balkan, prim. aut.), a naše građanske, liberalne elite, rasističke i autorasističke, kakve već jesu, u tome su im usrdno pomagale“.
„Kao uostalom i naši nacionalisti, koji su svu svoju suverenost potrošili upravo na dobrovoljnom poistovjećivanju s rasističkim, balkanističkim stereotipima – umjesto da shvatimo da smo devedesetih bili među prvima koji su iskusili nadolazeću evropsku budućnost. Mislim da su to, u svom najboljem dijelu, razumjeli studenti u Srbiji. Naime, da se nalaze u apsolutno novoj situaciji u kojoj im više nikakvi stari recepti, koliko god liberalni i demokratski – a pogotovo ne postojeće političke elite – ne mogu jamčiti, ne jednostavno bolju budućnost, nego ikakvu budućnost, goli opstanak pred novim prijetnjama pred kojima se nalaze, od neposredne opasnosti nuklearnog rata, nezaustavljivog globalnog zagrijavanja, demografske propasti nacije, digitalnog odumiranja njihovog jezika, globalne beznačajnosti njihovih navodno jedinstvenih kulturnih identiteta“, govori Buden.
Ono što upravo ovu borbu razlikuje u odnosu na sve prethodne pobune protiv naprednjačke i svake druge vlasti jeste to što se prepoznaje da nije dovoljno više da se smeni samo nekakva faraonska garnitura, već da se iščupa iz korena to cveće zla, inače će nas u budućnosti očekivati iznova još jedna vampirska ideologija isisavanja naših sredstva za život.
Svuda pođi, na periferiju dođi
Kako bismo bolje razumeli u kakvom odnosu je radni i porobljeni narod prema Kartelu na vlasti i svime onime što se iz njega grana kroz sve druge pore društva, poslužiće par rečenica filozofkinje Maje Solar iz njenog teksta o revoluciji: „Kapitalizam se ne može sveobuhvatno razumijeti bez promišljanja dimenzija nasilja. I dok je ta analiza vrlo razgranata, ona se ponajmanje odnosi na moralne i moralističke zapitanosti, još manje na filozofske ideje o nasilju, metafiziku zla itsl. Radi se o teorijsko-analitičkim pristupima koji nasilje smeštaju ne samo u istorijski okvir, već i u logičku strukturu kapitalističkog sistema proizvodnje.“
Ona dalje navodi da „nasilje, sila, brutalnost, krvavo zakonodavstvo, proterivanje i eksproprijacija, nisu nešto što se dogodilo samo na počecima kapitalizma, već: ne postoji nijedan istorijski oblik kapitalizma bez kontinuiranih praksi nasilja i prinuda.“
U sve to, moramo uzeti u obzir da je Srbija ekonomski zavisna od stranog kapitala, te da je usled svog poluperifernog položaja – a on se vazda ne razlikuje u odnosu na ostale jugoslovenske države – ima poprilično vezane ruke u donošenju suštinski važnih odluka o svojoj sudbini. Setimo se samo koliko je cela međunarodna zajednica da li dolazila sa Zapada ili Istoka, nakon pada nadstrešnice i početka događanja, bila vrlo rezervisana ili pak otvoreno blakonaklona prema vlasti. Upravo zato što su već prvi signali tadašnjeg studentsko-prosvetarskog buntovništva počeli da udaraju na tu zacementiranu spiralu eksploatacije, te se sve to kosilo sa sadašnjim geopolitičkim pitanjima.
Otuda i onolika kuknjava za zastavama Evropske unije – iako smo pisali na ovom mestu da je trebalo da se pronađe neko mesto i za njih – ali suštinski te zastave jesu bile prepoznate – ne samo zbog antiEU sentimenta u srbijanskom društvu, već zato što je upravo taj entitet bio svesrdan saveznik naprednjačkim mufljuzima u prekrajanju sudbine građana i građanki u ovoj zemlji.
Međutim, ni danas se to savezništvo nije mnogo osušilo, iako ima mnogo veće šumove i vidne razlike nego ranije. Mora se reći da se one ne zasnivaju na tome što su briselski komesari shvatili da je Aleksandar Vučić zajedno sa svojom svitom iz pakla u stvari nekakav pomahnitali rimski car, već zato što su skužili da on i njegova kamarila više umeju i ne znaju kako da umire situaciju. Ni kremljanskim lukavcima naprednjačka vlast više ne miriše ni na kakvo rusko proleće, te se odavno pokazuju simptomi i sa te strane Zemljine hemisfere da postoji određeni nivo svesti da je Vučićevim harambašama odzvonilo, ali se, nažalost, još nigde ne ukazuje alternativa. Niti Moskva, niti Brisel, niti Vašington, niti Peking ne vide još uvek alternativu u nečemu što se ugrupnjava i oformljava naspram ovih ala i bauka.
Oganj nije samo za naprednjake
Samim time, vraćamo se na početak naše odurne bajke o usnulom predsedniku, grudvanju narodne pevačice i pristojnokratijskom korpusu koji zagovara unutrašnja osećanja ljudi kao glavni politički adut. Nažalost, koliko god to mi to želeli, ne možemo da idemo lepim rečima protiv ljudi čije su ruke krvave od Vukovara preko Srebrenice do Batajnice, a zatim od kriminalnih privatizacija, uvođenja neoliberalne ideje u sve pore društva, ubijanja svake pomisli za drugačijim, pa sve do ove izopačene mutacije u kojoj ne postoji ništa drugo osim ovih naprednjačkih goniča robova i rasprodavača ljudskih tela pod okriljem jeftine radne snage.
S druge strane, još je previše rano i utopistički pričati, ali lustracija i zakon o poreklu imovine ne bi trebalo da se zadrže na 2012, već treba da se zagrabulja mnogo više od te naizgled prelomne godine, ali to je već ulazak u zonu sumraka. Mada, kao što smo već rekli, i te dve fraze su beskrajna crna rupa kosmosa. U toj mreži bi mogli da zagrabe duboko u kontinuitet političkih, ekonomskih i bezbednosnih struktura koje su ovu zemlju decenijama držale u stanju kontrolisane propasti, jer, da budemo krajnje pošteni, ovaj oganj koji je krenuo nakon smrti šesnaestoro ljudi može da zakovitla i prema onim naizgled antivučićevski nastrojenim ljudima. Pulsira bojazan i kod Borisa Tadića, što da ne, da će jednog dana možda se javno i ozbiljno postaviti i pitanje njegove odgovornosti za sve ovo što nam se zbiva, pa su zato njegove lažne suze za Bekutom u stvari možda i strah za soptvenim položajem u ovom raspalom društvu.
Grudvanje Ane Bekute može da se protumači šta nas očekuje u budućnosti, ali može i da se čita kao posledica svega onoga što se vremenom nakupljalo i taložilo. Nije ovde važna ona kao persona, ma jok, mogao je da na toj bini bude bilo ko; taj vid otpora je bio, dakle, udarac na čitav politički konglomerat koji je decenijama metastazirao kroz akademsku zajednicu, kulturu, medije, estradu, vojno-bezbednosne strukture i ostale sektore, i zbog toga će boristadićevske persone da pozivaju na dijalog i mir, jer znaju, negde duboko u sebi, da će ta grudva jednom da poleti i prema njima.