Svi će ovih dana da potrče da objasne kako je došlo do pada mađarskog gospodara Viktora Orbana, tog ključnog saveznika Aleksandra Vučića i Milorada Dodika, čvrstorukaškog operativca Evropske unije (EU) za migrantske krize, ozbiljnog tezgaroša za ostvarivanje vašingtonskog i kremljanskog uticaja u ovom delu sveta. Ne može se ljudima oduzeti taj dašak optimizma da je jedan takav lord uspeo da bude poražen i to od svog dojučerašnjeg aparatčika.
Sto nas đavola nagoni da objasnimo i povežemo sa time da su sledeći na redu Erdogan, Putin, Lukašenko, Tramp, pa na kraju i Vučić, ali sve je to u opštem smislu korektno pomisliti, a na realnom terenu političkih previranja i zbivanja – jedno sa drugim kontekstualno nema veze.
Ipak, vrag jeste odneo šalu u Srbijatriji, te prija da se čuju dobre vesti kada voždovi padaju, odakle god dolazile, jer ovde vrlo crni dani dolaze, pošto se oko našeg Goniča Svih Robova steže obruč a izlaznih strategija je sve manje i manje. Primamljivo jeste i vrlo milo zvuči kada se vide jedva vidljive i teške suze naprednjačkih bašibozuka koji ne umeju da suzdrže svoja cepanja ličnosti između čestitke novoizabranom lideru Petru Mađaru i anksioznosti što nisu baš najsigurniji kakvi će se mostovi uspostaviti između njih.
No, nećemo se ovde više mnogo zadržavati na unutarmađarskoj situaciji, već ćemo u daljnjem pisaniju pokušati da proniknemo gde bi trebalo da bude vrlo konkretnog optimizma a gde su zapravo naše unutrašnje težnje i želje.
U potrazi za Mađarom
U Srbiji, dabome, to i vrapci u Knez Mihailovoj i na Baščaršiji znaju, kriza u svakom mogućem smislu traje od 1. novembra 2024. godine otkako je pad nadstrešnice usmrtio u Novom Sadu šesnaestoro ljudi.
Od tada do danas najširi mogući antirežimski front na čelu sa Studentima u blokadi vodi ozbiljan rat protiv sprskonaprednjačkih pljačkaša, ubica, silovatelja, ratnih i tranzicionih profitera, a sve bitke tokom ovog sukoba imale su raznorazne oblike, lica i naličja, ali su se svodila na neprestanu borbu da se četrdesetogodišnje carstvo apsolutno sruši.
Za dobar deo liberalne javnosti ovo je bio previše romantičarski shvaćen protest, bez jasnog cilja, previše taljiganja i govora u prazno, vele oni poput reditelja Stevana Filipovića, što je donekle razumljivo jer nemaju svi vremena i razumevanja za kiflice i kolačiće. Ali ispod svih tih kiflica, čokoladica, maskenbala i karnevala krila se vrlo intuitivna potreba za Drugačijim.
Kako primećuje filozofkinja Maja Solar, ljudi su se politizovali kroz praksu – kroz svakodnevni život u blokadama, kroz zajedničko odlučivanje, organizaciju, sukob sa institucijama, policijom, lojalistima, a i sopstvenim ograničenjima. Drugim rečima, politika je prestala da bude apstraktna i postala je nešto što se živi. U tome leži i ključna razlika, a to je da ovaj pokret nije nastao iz skuvanih i već viđenih ideoloških obrazaca, već iz duboke potrebe da se oni tek izgrade. Zato i deluje haotično onima koji očekuju gotove forme, ali odjeci ovog političkog gravitiranja će se tek osetiti u budućnosti.
I Zvonko Dan u svojoj analizi dodatno ukazuje na socijalnu osnovu pobune, odnosno na činjenicu da ovaj talas ne dolazi (samo) iz građanskog kruga, kako je uglavnom bilo u prethodnim godinama, već da ima izuzetno uporište u radničkoj klasi, što se jasno videlo u pozivima na generalni štrajk i pokušajima povezivanja sa sindikatima.
Samim time, mi ne možemo da pričamo o tome da Studenti u blokadi prepoznaju u Aleksandru Vučiću jedini problem – iako on to u biti nedvosmisleno i primarno jeste – kao što su i sami o tome pričali i pisali više puta, već niz ekstremno problematičnih faktora, aspekata i procesa koji su njemu prethodili i što je njegovu vlast takvu stvorilo. Dakle, pobuna nastala oko Studentskog pokreta nastala je iz antisistemske pobude da udari na tokove i temelje, a ne samo iz one popravljive antikorupcijske bajke nad kojom je upravo A. Vučić i doleteo na vlast 2012. godine.
Ipak, niko nije imun i bezgrešan, pa se u poslednje vreme može videti kako liberalne imaginacije i desničarske halucinacije iznova zahvataju Studentski pokret i reinstaliraju im binarnost od koje tako uporno sve vreme beže. I iz toga se možda može roditi neki srpski Peter Mađar – da tu budemo kranje pošteni i iskreni – koji će na nekim idućim izborima smeniti šejtana u naprednjačkoj odori, ali ustanak u ovom kazamatu je mnogo širi i dublji od tog pukog izbornog ciklusa.
Ujedinjene u Gazi
No, šta za to vreme onda radi vladajuća koalicija, da ne kažemo buržoaska frakcija na čelu države kada je u krizi i pred slomom? Pa, stavlja se u službu tamo gde se ponajviše akumulira moć, kapital i uticaj, a to je u ovom najkonkretnijem mogućem trenutku – Gaza. Svet se ujedinio oko Gaze. Naprosto vladajuće klase širom planete drže odstupnicu Izraelu u svojoj nameri da zagospodari Zapadnom Azijom. Iako će Aleksandar Vučić imati sukob sa, tipa, Aljbinom Kurtijem ili Andrejom Plenkovićem – oni će biti vrlo disciplinovani i složni kada bi trebalo da se podrži sejanje smrti i straha koje čine trenutno Izrael i Sjedinjene Američke Države (SAD). Velike kontradikcije nastaju u pristojnokratijskoj antivučićevskoj javnosti kada saznaju da SNSrbija šalje naoružanje za Ukrajinu, a istovremeno stoji i u Moskvi na Dan pobede, ali tu nije ništa toliko čudno za ovu perifernu tampon-zonu, štaviše, ona tome i služi.
Zemlje Globalnog severa su dovoljno moćne i zaokružene, sigurne u sebe još od 1492. godine, da su im važniji rezultat i praksa, nego unutrašnja identitetska pitanja. Mala digresija, ali korisna: kada su skoro izraelskog veleposlanika u Hrvatskoj pitali šta misli neoustaškom pevaču Thompsonu, on je rekao da je to unutrašnje pitanje te zemlje. Šta nam onda govori ta rogobatna, ali vrlo iskreno izjava? Da su politike identiteta igrokazne manifestacije za donje klase, dok je praksa ona suštinska za odrađivanje biznisa ez užual.
Kako piše esejista i arhitekta Ivan Cingel, preko 1.600 svetskih kompanija masno profitira na čerečenju i istrebljivanju Palestinaca. Za trajanja genocida, izvestila je Albanese s kraja proleća (prošle godine, prim. aut.), telavivska burza skočila je za 213 posto (akumuliravši kroz taj skok 226 milijardi dolara). Ili koliko već stotina postotaka ovisno o točnom danu merenja – do danas je za proceniti i više, piše on, naročito s obzirom na zabeleženu akceleraciju (68 od 226 milijardi akumulirano je samo u mesecu koji je prethodio izveštaju).
Zato Vučić – ne on konkretno, već on kao simbol ove nedićevske vlasti – može istovremeno da bude i u Briselu i u Moskvi, i da šalje oružje u Ukrajinu, i da učestvuje u genocidu u Gazi, i da dozvoljava obuku ruskih operativaca na području Srbije – jer je od ove zemlje stvorio vrlo funkcionalističku platformu za hrvenje različitih interesa, uticaja i tokova novca, koju sada rabi kako bi očuvao sopstvenu kožu koja se klati nad šiljkom u okviru globalnog haosa. Budimo do kraja opskurni, na toj najvećoj horor liniji imperijalističke strave i užasa, opstanak ove naprednjačke vlasti – koliko god to morbidno zvučalo – zaista i zavisi od njenog saučesništva u Gazi. Izjave i hvalospevi predsednika Vučića da će Srbija i Izrael praviti najbolje dronove u ovom delu sveta pokazuje da će ranjena zver i preko leševa trčati, samo da sačuva svoj život. Možda to pregrubo zvuči, ali masovni pokolji u Zapadnoj Aziji su, zapravo, džoker-karta opstanka za naprednjačku vlast u Srbiji.
Ipak, postoje dani, kao kod Orbana, kada se prostor toliko suzi na unutrašnjem planu, kao što se suzio i u Srbiji, da će doći momenat kada on više neće moći ni to osnovno da izvrši, a za tako nešto će biti potrebno novo tobože reformističko lice koje će preuzeti uže u svoje ruke i nastaviti da jaše ovu lešinu od države.
Niski start ka demokratiji
Uostalom, da ne budemo previše mračni, pad Viktora Orbana u najopštijem mogućem smislu može poslati optimističnu poruku da su padovi crnih jastreba, ovih neokonzervativnih monarha na tlu Evrope, zaista mogući. Mada, nije tako davno bilo, a očigledno smo zaboravili, da je nakon tri decenije vladavine skinut jedini pobednik svih ratnih i tranzitnih vremena na ovim prostorima, Milo Đukanović, ali je zato došla koalicija skupljena s koca i konopca i sve je ostalo, manje-više, isto. Zaboravili smo i dvadesetogodišnjeg neprikosnovenog vladara Makedonije, Nikolu Gruevskog, koji se, gle čuda, trenutno krije u Mađarskoj. Pa i Petog oktobra u Srbiji je pao gospodar Krvi i Tla Slobodan Milošević, zamenila ga pljačkaška družba prstena, i sve je ostalo relativno slično, osim što ratova, zločina i genocida više nije bilo, ali je zato bilo više para za privilegovane krugove, a sve manje za već uveliko siromašne i tranziciono poražene.
Šta nam sve to govori, pitaće neko radoznao? Pa, da smena pojedinaca na vrhu ne znači i promenu odnosa moći i sistema, već prije njihovu reprodukciju, čak i dalje usavršavanje, te da kapitalizam kao vrlo živ organizam, naročito ovaj izopačeni na periferiji, poznaje samo rotaciju posredničkih elita koje obavljaju sličnu funkciju, a to je ona da stvaraju prostor za protok, oplođivanje i umnožavanje krupnog kapitala, pogotovo u kriznim periodima.
Pobeda u liberalnoj demokratiji je kratkog daha, ona je euforična, emotivna i vrlo ljudska, ali na duže staze dosta pogubna i pasivizirajuća, pa čak i maligna ponekada. Trijumf liberalnodemokratskog orgazma doneo nam je 2012. godine Srpsku naprednu stranku na gvozdeni presto. Upravo na tom tragu se može dobiti odogovor zašto ljudi odustaju od izlaženja na klasične izbore, ne zato što su mnogo razmaženi ili pak ih mrzi jer pada kiša, već zato što neposredno ne vide nikakve razlike, pošto u biti jedna buržoaska frakcija zamenjuje drugu, a ljudi traže da se dese čuda, što je opet normalno, ali u kapitalističkom svetu nemoguće. Elem, u tom duhu, buna oko Studentskog pokreta jeste čudo, jer je povratilo nadu da možda i može drugačije, da možda i može da se pronađe alternativa svemu tome.
Vrlo praktičan rezultat jeste to što je pobuna u Srbiji pokazala potrebu da može da se politički razmišlja izvan kutije i da ne mora sve da se svodi na kampističku binarnost, ali ona, nažalost, zahteva veću angažovanost, vreme i prostor, što je u ovom neoliberalnom razdoblju postalo luksuz.
No, pitanje da li će pobuna protiv Vučića, nakon svih ovih lelujanja i krivudanja, otići u to da se izrodi neki srpski Petar Mađar koji će moći da sprovede konačni udarac protiv srpskonaprednjačkih kadija i sudija – ostaje nam da vidimo. Ali moramo napraviti jasnu distinkciju, nije nikakav Petar Mađar, niti bilo koja jasno definisana opoziciona grupacija, izvela 15. marta onih par stotina tisuća ljudi na ulice. Kao što nije u pitanju ni (samo) želja za manje korupcije ili više demokratije – što je, samo po sebi, takođe zamka – već ih je pogurao napolje taj iskonski vapaj potlačenosti i obespravljenosti u kolonijalnoj rupčagi koja deluje kao da će se uskoro urušiti, ukoliko se nešto hitno ne preduzme.