Tu i tamo pojavi se izvesni Saša Janković, čovek koji je 2017. godine zauzeo drugo mesto po broju glasova na predsedničkim izborima u okršaju sa Aleksandrom Vučićem, a potom za vijeke vjekova nestao sa političke scene. Danas se povremeno oglasi ponekom pametnom rečenicom na Tviteru ili prozbori koju reč u pojedinim medijima o tome kako, eto, živimo u strašnoj državi. Možda pučanstvo izvan Srbije to ne zna, ali tada se oko njega okupio sav ugledni svet; intelektualci svih vrsta davali su mu podršku, svima su bila puna usta civilizacijskih normi, vrednosti i kulture; na sve strane žuborilo se kako je vreme da ova zemlja napokon počne da živi pristojnim životom.
Činilo se te davne 2017. – oh, kako sve to danas deluje daleko – da je dovoljno da se čovek kulturno ponaša i izgovori nekoliko lepih reči, pa će stoglava aždaja Srpske napredne stranke (SNS) i njenih pomoćnika nestati u crnoj rupi srpskopolitičkog kosmosa. Međutim, nestao je Saša Janković, nestala je i ta euforija, prošle su godine, prošlo je vreme, a u opozicionim redovima i dan-danas jedan od glavnih aduta ostaje ideja da moramo pod hitno biti pristojniji, ljubazniji, empatičniji, pa čak i lepši – i da će sve to, poput magičnog štapića, izbrisati mordorski šljam sa scene. Ipak, to se ne dešava, čak ni sa Studentima u blokadi koji su pokrenuli ovu bunu protiv naprednjačkih dahija nakon usmrćenja šesnaestoro ljudi u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine. Pokazalo se da lepota i osmeh ne skidaju neoradikalske nakaze sa gvozdenog prestola, kao što se pokazalo i da stotine hiljada ljudi na ulicama Srbije još uvek nisu dovoljna pretnja za Aleksandra Vučića i njegovu kamarilu.
Potpuno suprotno se pokazalo, uz pomoć ćacilendskih lojalista i policijskih falangi, naprednjačka klasa brani svoje nagomilano bogatstvo kroz brutalnu represiju. Postalo je jasno i da sveopšta pobuna protiv naprednjačke Sile osovine i svih njenih saveznika – od Kremlja i Pekinga preko Brisela do Vašingtona, od Rio Tinta do Ziđina – nije više samo moralna panika malograđanske srednje klase, kako bi režim voleo da je predstavi kao i pojedine levičarske tvrdolinijaške struje, već apsolutno racionalan politički odgovor na hohštaplerski model vladanja koji podrazumeva rasprodaju resursa, radne snage i, na kraju krajeva, naših života.
No, čak i kada bismo hipotetički otklonili sve te pristojnokratijske i kulturizacijske probleme – kada bi vlast govorila lepše, bila manje bahata, završila Harvard i Oksford, i više, jelte, radila sve po bontonu – mi bismo i dalje ostali suočeni sa ozbiljnom ekonomskom strukturom koja proizvodi nejednakost, nesigurnost i trajnu zavisnost od stranog kapitala.
Zbog toga je iluzija verovati da će puka promena lica na vlasti, ili zamena jednog zločinačkog režima poput ovog nekim pacifističkijim i uglađenijim, automatski rešiti problem. Aktuelni studentski protesti i blokade možda na prvu loptu jesu vapaj za pravdom zbog pogibije šesnaestoro ljudi u Novom Sadu, možda deluju čak i kao moralno-uzaludni apel protiv korupcije i nasilja, ali oni, zapravo, po prvi put posle dugo vremena intuitivno udaraju – iako toga možda nisu potpuno svesni – na samu infrastrukturu poretka. Otuda je bila i ostala tolika nervoza vlasti, jer su postojali signali da kada ljudi nauče da mogu da zaustave saobraćaj i da dođu do domova vlastodržaca, sutra mogu da zaustave fabrike i da dođu do njihovih nadređenih; a kada nauče da mogu da zaustave fabrike, počinju da postavljaju pitanje ko ih uopšte poseduje, zašto rade za bedne plate i kome odlazi višak vrednosti njihovog rada. A to je već pitanje koje prevazilazi Vučića i čitavu galeriju domaćih političkih likova & frikova, jer na tom mestu postaje moguće zaustaviti i čitav svet.
Uvod u čas kolonijalizma
Ipak, proces naše kolonizacije nije krenuo sa dolaskom SNS i njenih satrapa, već su koreni toga mogu pronaći u poraženosti velikosrpskog sna na kraju XX stoleća. Onog trenutka kada je postalo jasno da ratovima devedesetih nije moguće stvoriti etnički homogenizovan prostor pod političkom dominacijom Beograda, druge frakcije nacionalne buržoazije su bez mnogo razmišljanja prešle na novi projekat. Dakle, od nacionalističkog i ratnozločinačkog imperijalizma i stvaranja srpskosvetaškog geografskog prostranstva prešlo se na ekonomsko kolonizovanje sopstvene zemlje, odnosno vladajuća klasa se pretvorila u kompradorsku vlast, stoga je poraz na spoljnopolitičkom planu nadoknađen unutrašnjom rekonfiguracijom.
Dr Aleksandar Matković, naučni saradnik u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, koji se bavi temom neokolonijalizma, ukratko je objasnio na svom blogu koji su sve procesi da bi se jedna zemlja poput Srbije stavila u taj položaj. Neokolonijalni položaj Srbije nije nastao preko noći, već kroz nekoliko uzastopnih faza. Matković je to podelio u četiri različite faze, te ćemo u daljem nizu pokušati to da ukratko prepričamo. Prva je bila finansijska: tokom dvehiljaditih privatizovana je gotovo cela industrija, bankarski sektor je prodat stranim bankama, domaća akumulacija je uništena, a država je postala zavisna od stranog kapitala i zaduživanja. Kurs dinara vođen je tako da pogoduje uvozu i stranim korporacijama, čime je postavljen temelj ekonomije trajne zavisnosti.
Druga faza bila je fiskalna, prema Matkoviću. Rast je počeo da se oslanja gotovo isključivo na strane investicije koje država subvencioniše bez jasnog plana i bez realnih budžetskih ograničenja. Kapital se dovodi tako što mu se plaća dolazak, dug raste, a javne finansije se sve više prilagođavaju potrebama investitora, a sve manje potrebama društva.
Treća faza je pravna, po rečima Matkovića, zapravo je kroz zakone o stranim ulaganjima, rudarstvu, eksproprijaciji i niz posebnih ugovora, država sistematski podređuje svoj pravni poredak interesima korporacija. Zemljište se poklanja, ugovori skrivaju od javnosti, zagađivači se kažnjavaju simbolično, a čak se pokušava omogućiti oduzimanje privatne imovine građanima kako bi se olakšali projekti poput Rio Tinta. Država u toj tački prestaje da deluje kao politički subjekt i postaje servis u tuđem lancu proizvodnje.
Četvrta faza je ekološka i politička. Rudnici, metalurški pogoni i prljava industrija proizvode masovno zagađenje, uništavaju zemlju i vodu, i direktno ugrožavaju zdravlje ljudi. Lokalni otpori, od Bora do Jadara, postaju jedina tačka gde se ovaj model dovodi u pitanje, dok i vlast i opozicija ostaju zarobljene u istoj logici zavisnosti od stranog kapitala.
„Rezultat svega toga je društvo u kojem se ključne odluke o razvoju donose spolja, dok se stanovništvo polako odvaja od ideje da uopšte ima pravo da odlučuje o sopstvenoj budućnosti: da li želi da bude rudarska kolonija, zona jeftine radne snage ili zemlja koja sama određuje svoje tehnološke i društvene prioritete. Sve o čemu se faktički odlučuje jeste koju ćemo korporaciju i koju državu opslužiti sopstvenom radnom snagom i resursima, jer ne postoji demokratska kontrola nad tehnološkim razvojem koji je preduslov za svaku takvu odluku. Zbog toga se služi razvoju stranih sila i njihovih firmi, a ne potrebama sopstvenog društva. Iako je država formalno suverena, u četvrtoj fazi i građanska prava i životna sredina sistematski se žrtvuju u ime ’tehnološkog razvoja’ auto-industrije i stranih procesa akumulacije nad kojima društvo nema uticaj“, piše on.
On dalje u svom tekstu navodi da će biti potrebna i ekonomska, a ne samo politička promena. „Iz analize se nameće rešenje: ono počinje uspostavljanjem stvarne kontrole nad stranim investicijama – prekidom prakse blanko subvencija i tajnih ugovora, ograničavanjem posebnih režima i planskim usmeravanjem ulaganja upravo u razvoj domaćih tehnoloških kapaciteta, da ne bismo bili zavisni od onih spolja“, piše on.
Pred fajront
U suštini, Srbija je u ovom procesu stigla do samog, maltene, kraja. Industrijska baza je razmontirana, bankarski sektor predat stranim finansijskim institucijama, javna preduzeća svedena su na preostale fragmente koje je još moguće unovčiti, a zakonodavni okvir prilagođen tako da olakša svaki budući transfer vlasništva nad zemljom, resursima i infrastrukturom.
Na portalu anarhističke organizacije „Klasna solidarnost“ može se pronaći vrlo koncizan i jasan pregled šta nas otprilike može očekivati kroz vrlo brzu budućnost u kandžama naprednjačkih karakondžula. Naime, oni u svom tekstu pišu da su privatizovana preduzeća mahom u vlasništvu kriminalaca i tajkuna bliskih režimu, a koji su takođe bili u sličnim odnosima sa svim prethodnim vlastima. Sada kada aktuelna vlast najavljuje transformaciju a posledično i privatizaciju 142 javna preduzeća, pišu oni, može da se vidi vidi kako naizgled različite kapitalističke politike zapravo uvek vode ka istom cilju: Maksimalnoj koristi za privatni kapital.
„Ovo pokazuje da kapital suštinski ne zanima ko je na vlasti, dokle god ta vlast igra ulogu servisa za ispunjenje interesa buržoazije – donoseći zakone i propise koji idu na ruku kapitalistima a na štetu radničke klase. U neoliberalnom društvu, pravo kapitaliste na profit je uvek iznad prava radnika na dostojanstven život bez oskudevanja, mučenja i svakodnevnog poniženja. Sve vlasti u Srbiji, od devedesetih do danas su dosledno štitile interese vladajuće kapitalističke klase, sistematski radeći na rušenju radničkih prava. Usvajanje sve gorih zakona o radu i zakona o štrajku je poslednjih decenija dovelo do toga da je radnicima gotovo onemogućeno da legalnim putem organizuju štrajk koji će zaista naneti štetu državi i kapitalistima, primoravajući ih da ispune radničke zahteve. U takvoj stvarnosti ne možemo da se oslanjamo na zakone ili savest političara i kapitalista. Jedino što nam preostaje je da se međusobno povezujemo, organizujemo i stvaramo borbene, direktnodemokratske strukture koje će zajednički moći da direktnom akcijom stavljaju pritisak na državu i kapitaliste“, pišu oni.
Ako prihvatimo ovu vrlo precizno napisanu dijagnozu, onda postaje jasno da problem nije u moralnom posrnuću pojedinih političara, kao što se to u liberalnim krugovima često navodi, niti je to u nekakvim pogrešnim i malignim politikama koje se, jelte, mogu ispraviti boljim licima ili pak kulturnijim nastupom, naprotiv, problem je ovde vrlo strukturne prirode, koja je u svom dubokom korenu nastala u čistoj kapitalističkoj utrobi.
Naime, sadašanja država u kapitalističkom poretku ne može ni da se posmatra kao nekakav neutralni arbitar između društvenih interesa, to bi bilo naivno i vrlo arhaično, pošto je u eri globalnog kapitalizma to praktično na ivici nemogućeg. Nažalost, država je danas aparat koji obezbeđuje uslove za nesmetanu akumulaciju kapitala i tu se uglavnom svaka priča završava. U (polu)perifernim zemljama, poput Srbije, ta funkcija je još ogoljenija, monstruoznija i agresivnija, pošto tu čak država ne samo da štiti domaću buržoaziju, već aktivno posreduje u podređivanju sopstvene teritorije potrebama stranog kapitala. Zato je kliše reći da mi imamo kolonijalne upravnike na vlasti, a ne vladare, ali, nažalost, to jeste istina.
U komatoznom stanju
Šta nas očekuje u budućnosti, to zaista više niko ne može da predvidi. Na čelu Sjedinjenih Američkih Država – kao ubedljivo najmoćnije zemlje na svetu i glavnog hegemona – stoji Donald Tramp, raspojasana kreatura za sprovođenje imperijalističke sile nad čitavom planetom. Za nepunu godinu otvorio je milion kratera i, sa njim na čelu tog sveta, sve je postalo neizvesno. U takvom globalnom poretku periferne zemlje, poput naše, funkcionišu kao teren za ekstrakciju, kako smo već više puta pisali na ovom mestu, SNSrbija deluje kao poslednji stadijum pljačkaškog pohoda vladajućih klasa ove zemlje. Vlast Aleksandra Vučića i njegovih psihopata će proći – kako god se to završi, nije presudno, ali će proći; međutim, u duhu Matkovićevih reči, ekonomska zavisnost će ostati, a upravo će nas ona ponovo vratiti na početak kruga, kada prođe delirijumska euforija nakon skidanja naprednjačkih avetinja.
Zato, između ostalog, buna protiv dahija koja traje već duže od godine, manjeg ili većeg intenziteta, pokušava da udari na postojeći poredak stvari. Zbog toga se poziva na direktnu demokratiju, traži se da se građani organizuju u zborove, pokušavaju se graditi mostovi sa sindikatima i drugim organizacijama. Zbog toga se branio Generalštab, pozivalo na ustanak protiv Rio Tinta, zahtevao se prekid naoružavanja Izraela zarad istrebljenja Palestinaca. Mnoštvo stvari je učinjeno, otvoreno je mnogo malih frontova i pokazalo se da je drugačije, a opet sinergijsko delovanje u javnom prostoru moguće. Sve su to bili protesti koji su slali poruku da država ne sme da bude bude servis tuđeg kapitala i imperijalnih interesa. No, naprednjačke vampire, uostalom, nije ništa više bolelo od trenutaka kada su ljudi zaustavljali saobraćaj, jer se na taj način usporavao protok kapitala. Ali, nažalost, zlikovci su i dalje na vlasti i vrlo čvrsto vladaju.
E pa zbog svega toga borba mora da se vodi na mnogo frontova, uz mnogo više strategije, a ne da se prepuštamo pomisli „kako ćemo – lako ćemo“, jer se mora misliti šta će biti Dan posle Vučića. Ili ćemo se ponovo pronaći u istom starom vrtlogu, samo sa novim licima koja će nam objašnjavati kako, eto, opet mora da se buše nove rupe na kaišu. Čitav aparat koji je poslednjih dvadeset i šest godina – da ne računamo onaj ezoterični period miloševićevskog zla – prilagođavan potrebama stranog kapitala neće nestati padom jednog čoveka. Zato pokušaj povratka suverenosti jeste, zapravo, jedan od podtekstnih ciljeva ove tihe revolucije, budući da se decenijama unazad ona otimala iz ruku građana, a zauzvrat se prodavala simulacija slobode koja u suštini ničemu ne služi, kao što možemo videti. Istovremeno, najveća čast i najveća ludost ove borbe jeste u tome što deluje da se u Srbiji ljudi zaista bore za neko novo doba. To zvuči poetski i nadahnjujuće za eseje i govorancije u salonima punim sveta, ali ostaje ono partibrejkersko, gorko i tužno pitanje: da li je ta zemlja više uopšte naša? Ili smo samo postali deo nečijeg akumuliranog kapitala.