Postoje pesme koje nisu napisane da bi se pevale. Neke od njih kriju previše toga iza tako malo izrečenog. Mnoge od njih su ostale kao zapisi u vremenu o ljudima i neljudima. Mnoge od njih pulsiraju i dan-danas, čitaju se kao opomena, kao nešto što je bilo, kao nešto što bi moglo ponovo da bude. Neke od njih su i dalje otvorene rane, neke krvare, neke i dalje vrište. Takva je i „Jama“, poema u kojoj je Ivan Goran Kovačić pokušao da jeziku podari ono što jeziku ne bi trebalo da pripada – to je krik čoveka kojem su izvađene oči dok pada u beskrajni ponor. U njegovim rečima nema utehe, nema svetlosti, nema optimizma, nema apsolutno ničega, osim mraka, krvi, patnje, muke, okrutnosti, očaja i pitanja koliko duboko čovek može da potone kada zlo preplavi naše živote.
Dok Evrovizija ugošćava Izrael i njegove izvođače kao da se ništa ne događa, ta ista zapadnoazijska ekspozitura Prvog sveta ruinira Liban, istrebljuje, malo po malo, palestinski narod u Pojasu Gaze i sprema se za nove udarce na Iran. A šta će još da čini – ostaje nam da vidimo i da sačekamo šta će riđokosa persona Donald Tramp na čelu najmoćnije države na svetu da učini kako bi zadovoljio svoju krupnokapitalističku kliku.
No, u Srbiji, pored toga što su bili organizovani i protesti protiv izvoženja municije u Izrael, ispred zgrade Radio-televizije Srbije u Beogradu održan je protest protiv učešća Srbije na ovom muzičkom festivalu, koji su organizovali kvir-zbor i drugi kolektivi, aktivisti i deo radnika javnog servisa, smatrajući da prisustvo ove kolonijalne tvorevine na tom takmičenju predstavlja pokušaj normalizacije genocida. Okupljeni su optuživali RTS da ignoriše stradanje Palestinaca jednako kao što ignoriše društvene sukobe i proteste u Srbiji, dok se iza parole o muzici i toleranciji, po njihovom mišljenju, zapravo skrivala politička i medijska legitimacija nasilja.
I nije to nikakva slučajnost, jer Aleksandar Vučić – kao nervni završetak različitih interesa, tokova novca i uticaja u ovom delu Evrope – već godinama pokušava da Srbiju predstavi kao pouzdanog partnera svima koji u svetu imaju moć i dovoljno da plate. Učešće vladajućeg režima u ovoj zemljetini od samog početka genocida u Pojasu Gaze nešto je zbog čega će tek potomstva ispaštati i nositi teret.
Časno i pošteno jeste protestovati i buniti se protiv toga, ali nema mesta čuđenju prema vlasti koja u svojim redovima ima ljude koji su ili direktni ili pasivni učesnici svih krvoprolića tokom devedesetih počevši od Hrvatske, preko Bosne, pa sve do Kosova. Biti deo zločinaštva u Gazi jeste logičan sled te višedecenijske ujdurme.
Raspad Kanta
Ipak, valja se podsetiti kako je bilo u ne tako dalekoj prošlosti. Čim je Rusija izvršila agresiju na Ukrajinu 2022. godine izbačena je istog trena iz međunarodnog sporta, kulture i medijskog prostora; od FIFA i UEFA, preko ove tužne Evrovizije, pa sve do zabrana nastupa ruskim umetnicima i dirigentima širom Evrope; taj potez, dabome, predstavljen je kao civilizacijska nužnost i moralna obaveza naizgled slobodnog sveta. I tu nije bilo nikakve priče, niti dileme da li tako nešto treba učiniti; nije bilo čak ni tih bajki o tome kako politika mora da bude odvojena od umetnosti, kako je kultura neutralna, kako je sve to, zapravo, jedno od drugog odvojeno, što očigledno samo za naš omiljeni Izrael važi. Dapače, tvrdilo se da svako ko nastavlja saradnju sa Rusijom postaje saučesnik u agresiji. Ćutanje je proglašeno podrškom zločinu, je l’ tako, te su institucije kulture pretvorene u produžetke spoljne politike prvosvetaškog kluba izopačenih džentlmena.
Međutim, kada je reč o istrebljivačkom pohodu na palestinski narod, isti taj liberalni establišment iznenada je otkrio kompleksnost sukoba, pravo na samoodbranu i potrebu da umetnost ostane iznad politike. Tako je na Evroviziji postalo sasvim prihvatljivo prisustvo države čije su glamurozne vojne operacije međunarodne organizacije, humanitarne institucije i deo svetske javnosti, ako ćemo već legalistički da morališemo, dovodili u vezu sa kolektivnim kažnjavanjem civila, masovnim razaranjem infrastrukture i desetinama hiljada ubijenih žena i dece. Šta se desilo u međuvremenu? Kako to ono što važi za jednog ne važi više za drugog?
E, pa, nažalost, tu se vidi imperijalna priroda savremenog liberalno-kapitalističkog poretka. Odgovor se tu već sam nudi, samo ga je važno uočiti, jer problem nikada nisu bili ratovi sami po sebi, no, no, no! Problem su ratovi koje vode protivnici Prvog sveta, ali u slučaju Izraela problem im jesu i svirepa i masovna ubijanja civila koja se ne uklapaju u „good guys“ brending sliku Epstinove koalicije, pa u svojoj kriznoj pi-ar situaciji ne znaju kako da sakriju sve te leševe i osakaćenu decu. Neko bi trebalo to da kaže, i da ponavlja što više i što češće, ali mi prisustvujemo epohalnoj propasti Kantove univerzalnosti i to u onom najgnusobnijem rijaliti momentumu našeg vremena. Jedni narodi očigledno imaju pravo na tugu, solidarnost i empatiju, dok su drugi svedeni na statistiku i kolateralnu štetu.
Kolonija protiv Imperije
Raspali režim Aleksandra Vučića godinama balansira između različitih centara moći, ali samo na nivou retorike, dok u praksi, njegova politika ostaje duboko uklopljena u logiku globalne mašinerije, stranoinvestitorskog terorizma, prodaje roblja i potpune ekonomske zavisnosti od krupnog kapitala koji dolazi iz Imperije. Zato je iluzija da će takva vlast zauzeti bilo kakvu principijelnu poziciju prema stradanju Palestinaca ili prema bilo čemu što se dešava pod šapom imperijalističkog razaranja zemalja Globalnog juga.
Može povremeno da pošalje konfuzne poruke za domaću publiku, to stoji, može poneki njegov poput Aleksandra Vulina ili Vojislava Šešelja teatralno da zagrmi protiv Zapada kako bi se održala iluzija nekakvog otpora, ali kada se skine dim propagande ostaje maligna matrica potpune ekonomske i političke poslušnosti.
Nema više ni mesta za talasanje, to se pokazalo već uveliko, steže se obruč oko gvozdenog prestola u Srbiji. Režim koji je sopstvenu zemlju pretvorio u poligon za multinacionalne kompanije, rudarske korporacije i svakojake belosvetske razbojnike nema ni politički ni moralni kapacitet da se suprotstavi interesima Prvog sveta, a i zašto bi? Njegova funkcija od samog početka jeste da te interese sprovodi na periferiji, čak i onda kada su u direktnoj suprotnosti sa elementarnim humanizmom.
A to se i vidi u svakom segmentu društva; od fabrike u kojoj radnici i radnice rintaju ispod svakog minimuma ljudskosti, preko zarobljavanja svih mogućih institucija i partokratijskog mafijašluka, pa sve do rasprodaje prirodnih resursa multinacionalnim kompanijama koje posluju uz blagoslov države. Rio Tinto, Ziđin i Linglong i bezbroj drugih južnokorejskih, nemačkih, italijanskih, francuskih i ostalih su samo paradigma ove robovlasničke vlasti. O čemu dalje da se priča? Litijum, rudnici, zemljište, reke, infrastruktura, sve je postalo roba za koju ova lokalna politička kasta naprednjačkih čudovišta funkcioniše kao posrednik između stranog kapitala i ubijenog u pojam stanovništva.
Zbog toga ova vlast ne može da bude protiv imperijalizma, čak i kada to povremeno glumi zbog folklornog konteksta, jer ona jeste produkt imperijalističkih procesa, te se upravo i održava kao glavna platforma zahvaljujući istom tom globalnom poretku. Njena funkcija od samog početka jeste da bude sprovodnica stabilnosti kapitala na periferiji Evrope, ali joj nešto ne ide baš u poslednjih godinu i po, pa se sada drži ko pijana plota za monstruozni zločin upravo tog imperijalizma koji se trenutno personifikuje u Izraelu – jer joj očigledno druge više nema, jer su potlačeni u ovoj koloniji počeli da uzvraćaju udarac režimu.
Sumrak bogova
No, da se vratimo na početak. Časno jeste bojkotovati Evroviziju, pošteno jeste da se traži barem zrnce morala u ovom sumraku bogova, ali mnogo bolje od toga jeste i priznati da Evrovizija trenutno jeste ogledalo trenutka u kojem živimo. Pravo je pitanje zašto nema Marka Perkovića Tomspona u programu, makar revijalno? Zašto nema video-snimaka eksplozija i ruiniranja čitavih naselja kao pratećih specijalnih i video efekata? Zašto Donald Tramp ne sedi u žiriju kada već može sve na ovom svetu da radi? Zašto Benjamin Netanjahu nije pozdravio auditorijum putem Zoom-a? Zašto nije javno ubijen neki Palestinac poput žrtvenog jarca na oltaru kako bi muzikalnost bila bolja? Zašto da ne, kada je bal – nek je bal do kraja!
U paralelnom univerzumu, na takvom događaju bi svi stajali i ćutali dok bi jedna osoba recitovala Jamu. Ne bi bilo učesnika, niti bi bilo takmičenja, samo jedna večna tišina nad masovnom grobnicom prepunom ljudi čiji je jedini greh bio to što su rođeni.
Zato danas Jama pripada ljudima ispod ruševina jer krv je njihovo svjetlo i njihova tama, deci smrskanoj ispod betona, ljudima koji umiru bez vode, hrane i lekova, prognanima, izbeglima, u vihoru zla rastrgnutima, dok “od kaplja dana bijesni oganj pali / krvavu zjenu u mozgu, ko ranu”, dok takozvani civilizovani, demokratski, moderni i, pre svega, slobodni svet organizuje spektakle, modne i umetničke događaje i muzičke festivale. Pripada ovom vremenu i te kako, u ovom vrlo mračnom posrnuću u kojem bez ikakvog problema nastupaju predstavnici države koja je ozakonila smrtnu kaznu praktično rezervisanu za jednu populaciju, dok istovremeno njihovi saveznici u Evropi i SAD govore o ljudskim pravima i demokratičnosti kao novu religiju.
U jednom vrlo izopačenom smislu, Evrovizija je baš onakva kakva bi trebalo da bude. Možda je upravo zato današnji čovek i prestao da oseća težinu smrti. I pod time se ne misli u onom praiskonskom smislu, nego je otupeo na sve to – zato što je beskonačnim skrolovanjem na internetu, zatrpan informacijama sa svih strana, zakrčenih moždanih ćelija – pretvoren u biće koje više ne razlikuje crno od bijelog, zlo od dobrog, dan od noći.
Vrišteća palestinska deca nam se pojavljuju između rilsova, mimova, filmskih trejlera i novih muzičkih spotova; krv koja lije ovim svetom postala je samo još jedna boja na našem ekranu, a leševi deo algoritma, mrtva tijela nevinih samo su broj, čestica u kosmosu – ništavilo. Kako kaže Kovačić u svojoj pesmi: „Al ovu strašnu bol već nisam čeko: Krvnik mi reče: ’Zgnječi svoje oči!’ / Obezumljen sam skoro preda nj kleko, / Kad grč mi šaku gustom sluzi smoči; / I više nisam ništa čuo, znao: / U bezdan kao u raku sam pao.“
Ovaj svet je u bazdan kao u raku pao onog časa kada je čovek odlučio da ne vidi inferno koji gledaju njegove oči.
“Posljednje svijetlo prije strašne noći”