Omnia mutantur, nihil interit – sve se menja, ništa ne nestaje.
Ova latinska izreka danas najbolje opisuje odnos Evrope prema Romima. Iako, ruku na srce, Evropa o Romima govori više nego ikada ranije, teško je ne primetiti da su Romi i nakon četvrt veka ostali tek sporedni likovi u velikom filmskom spektaklu koji produciraju privatni fondovi, Evropska unija, nacionalne vlade i čitava mreža aktera koji u tom ambicioznom projektu pronalaze sopstveni interes.
Evropa danas o Romima govori odmereno, pažljivo i proceduralno. Ono što zaista misli, međutim, prepušta onima zaduženim za proizvodnju slika naličja takozvanih evropskih vrednosti. Govori se o inkluziji, društvenoj koheziji, participaciji i osnaživanju zajednice. Prosečnom Romu, jednom od petnaestak miliona širom kontinenta, sve to uglavnom ne znači ništa.
Međutim, za one koji govore birokratsko-političkim jezikom zatvorenih krugova, ponuđena rešenja deluju primamljivo. Ako ništa drugo, bude nadu. A nada, ta stara lisica, gura čoveka napred i otvara vrata svakome ko sebe zamišlja kao buduću zvezdu velikog filma. Istovremeno, svesno ili ne, svi protagonisti, statisti, kao i oni iza i ispred kamere, zaboravljaju da je film samo iluzija, reprodukovana stvarnost obogaćena sofisticiranim narativom koji uporno pokušava da zameni samu stvarnost.
Evropsko sećanje bez griže savesti
Iako iz Evrope odavno poručuju „ne verujte čoveku iza zavese“, zavesa je odavno podignuta. Ostareli mađioničar i dalje pokušava da proizvede iluzije, ali njegove trikove danas vidi gotovo svako.
U tom performativnom zanosu, Evropa kao da je zaboravila sopstvenu prošlost u kojoj je progonila Rome, držala ih kao robove, zabranjivala im ulazak u gradove, oduzimala decu, provodila segregaciju i rasne zakone, ubijala ih u gasnim komorama, sterilizovala žene, a u novijem vremenu, uz pomoć neofašističkih struktura i paravojnih grupa poput Azov brigade, učestvovala i u nasilju nad Romima.
„Ne verujte čoveku iza zavese“, poručuje danas ista ta Evropa, dok organizuje panele o različitosti i finansira projekte inkluzije. U svega nekoliko decenija stigli smo do toga da Rom, nekada označen kao „biološka pretnja“ danas postane „ranjiva kategorija“.
Mi nismo birali da budemo kategorizovani. Naši preci nisu imali pravo da se suprotstave rasnim zakonima. Nisu birali ni ropstvo, niti su žene tražile sterilizaciju.
Zato treba priznati da je naša ontološka pozicija bila lišena stvarnog uticaja. Rom je i dalje neko o kome Evropa govori, ali retko neko ko sa Evropom razgovara ravnopravno ili ima pravo da joj nešto ozbiljno prigovori.
Industrija inkluzije i proizvodnja „prihvatljivog Roma“
U tome leži suština fantomskog paternalizma savremene Evrope, koja već četvrt veka pokušava da tu „ranjivu kategoriju“ nominalno uvede u svoj svet, dok je istovremeno realno zadržava na njegovim rubovima, tačno tamo gde neće narušiti idealizovanu sliku uređene Evrope.
Takozvano „romsko pitanje“ nikada nije bilo pitanje Roma. Ono je pre svega bilo pitanje evropske predstave o samoj sebi i njene trajne potrebe da proizvodi „drugoga“. Uprkos ogromnim ulaganjima i beskrajnoj birokratiji kojom demonstrira sopstvenu moralnu odlučnost, stvarna politička volja nije postojala.
Evropa, realno, nije znala šta će sa Romima osim da ih pretvori u skup projekat i poligon za dugotrajnu igru bez pobednika. Danas postoji čitava industrija romske inkluzije. Mnogi je nazivaju i gipsy industry.
U taj skupi projekat uključeni su fondovi, konsultanti, koordinatori, eksperti, evaluatori, zatim strategije, monitoring izveštaji i beskonačne konferencije na kojima ljudi govore o Romima, dok Rome slabo čuju, ili ih uopšte ne slušaju. Sve se pretvorilo u veliku liberalno-birokratsku mašinu koja neprekidno proizvodi govor o potrebama, dok istovremeno stvara zavisnost od sistema. A to je opasnije nego što se na prvi pogled čini.
Takav sistem je gotovo nemoguće kritikovati, a da odmah ne budete optuženi za nezahvalnost, radikalizam ili nerazumevanje evropskih vrednosti.
Evropa danas ne dominira samo političkim procesima, već i proizvodnjom jezika. Ona određuje šta znači integracija, emancipacija, napredak i „dobra praksa“. To je epistemološka moć – moć proizvodnje istine. Upravo zato se na Rome i dalje gleda kao na objekat upravljanja, a ne kao na autonomne političke subjekte sa stvarnom slobodom i političkom snagom.
Granice evropske tolerancije
U tome je, još jedan, paradoks savremene Evrope. Ona nominalno želi da Rom bude deo srećne evropske priče, ali samo pod uslovima koje sama određuje. Rom može biti prisutan, vidljiv i uključen, ali bez političke moći.
Evropa danas voli Rome kao simbol multikulturalnosti, voli muziku, festivale i folklorni dokaz sopstvene tolerantnosti. Ali veoma retko želi da Rome vidi kao ozbiljnu političku snagu.
Za stvarnu jednakost Romima nije potrebna još jedna strategija niti novi donatorski projekat. Takva jednakost podrazumevala bi preraspodelu društvene i političke moći. To je situacija u kojoj bi Romi postali akteri koji definišu prioritete, a ne samo korisnici tuđih politika. To, za sada, nije evropska realnost.
Upravo se na „romskom pitanju“ najbolje vidi slabost liberalizma i granice njegove tolerancije. Onog trenutka kada različitost pokaže ambiciju da promeni arhitekturu moći, ona prestaje da bude poželjna.
Zato će romska naselja još dugo ostati na periferijama evropskih gradova, dok će se u njihovim centrima održavati konferencije o inkluziji. Zato će generacije romske dece i dalje biti diskriminisane u školama, dok evropski zvaničnici budu govorili o „pozitivnim trendovima“. Rom može biti prihvatljiv kao umetnik, aktivista ili dekorativni simbol raznolikosti, ali veoma retko kao neko ko poseduje stvarni politički uticaj. Ne samo zato što je to neprihvatljivo za Evropu, već i opasno, ali samo za nju samu. Budimo realni, Evropa ne želi da izgubi politički monopol i moć odlučivanja koju čuva samo za sebe. Evropa ne želi osnažene Rome i zato im neće dozvoliti da se politički osamostale.
Profesionalni Rom i birokratizacija borbe
Verovatno najneprijatniji deo cele priče je činjenica da deo same romske zajednice godinama učestvuje u reprodukciji tog sistema. Zapravo, kada bolje razmislim, sve ovo nije ni moglo početi bez njih.
Ne verujem da to čine iz zle namere, već iz čiste koristi, jer su shvatili da sistem dobro nagrađuje one koji nauče njegov jezik. Tako nastaje idealna figura prihvatljivog Roma. To je Rom koji razume grantove, govori jezikom donatorskih matrica i sopstvenu zajednicu prevodi na administrativni rečnik evropskih institucija. Prepoznaćete ih po karakterističnim sintagmama koje koriste. Jedna od najodbojnijih je – „romska populacija“.
Tako emancipacija, jedva primetno i uz finansijsku stimulaciju, postaje profesionalna disciplina, dok se politička borba pretvara u projektnu aktivnost sa unapred određenim granicama dozvoljene kritike. “Prihvatljiv Rom” tako postaje „profesionalni Rom“ i uvek sporedan glumac u skupom filmu s početka ove priče, ali koji poprilično dobro živi od toga.
Sve se promenilo, a gotovo ništa nije
Zato nikoga ne bi trebalo da čudi što „romsko pitanje“ danas nije marginalna tema evropske politike. Naprotiv. Pravo pitanje je način na koji Evropa tretira Rome. Upravo se tu vidi njena duboka unutrašnja kontradikcija. Između univerzalnih vrednosti koje propoveda i hijerarhije koju održava postoji ogroman jaz.
Evropa nije do kraja napustila svoje evropocentrične ideje, uz koje je koračao i rasizam. Kolonijalna logika i ideja „civiliziranja divljaka“ trajale su vekovima. Mnogi među njima su bili nagrađeni jer su prihvatili evropske obrasce i vrednosti, baš kao i Romi danas. Postajali su deo sistema, bivali prihvaćeni, ali nikada potpuno i nikada sa stvarnom političkom ravnopravnošću.
Za Evropu je paternalizam oduvek predstavljao moralnu, da ne kažem fanatično-religijsku obavezu. Bilo je nezamislivo da ostatak sveta ne prihvati njene „jedine prave“ vrednosti. Dok se bavila prosvetiteljstvom, usput je radila i mnoge druge, nimalo prosvetiteljske, stvari…
Danas je umesto kolonijalne, tu liberalna Evropa koja u strogo kontrolisanim uslovima, svima, po zasluzi, velikodušno deli komadiće slobode i sopstvenih vrednosti. Umesto „pitomih divljaka” paternalizira Rome i nad njima provodi projekat prosvetiteljstva, sa nekom novom idejom i novim ciljem. Ne smemo zaboraviti da će se i ovo završiti jednog dana, jer će nakon nas, Evropa pronaći neke nove „divljake” koje će pripitomljavati. A ko zna, možda će neko drugi u novoj preraspodeli geopolitičke moći, prevaspitavati Evropljane, jer će se možda pojaviti neokolonizator sa novim ciljevima.
Dok se to ne desi, stara latinska sentenca i dalje zvuči kao epilog evropske modernosti: Omnia mutantur, nihil interit.
Sve se promenilo, a gotovo ništa nije.