Nedavno je predsednik Srbije Aleksandar Vučić tokom jedne od svojih propagandnih turneja po varošicama i manjim gradovima svratio u Knjaževac, gde je pred ljudima koji jedva sastavljaju kraj s krajem objašnjavao zašto su Sjedinjene Američke Države (SAD) navodno uspešnije od Evrope. U tom govoru ponovio je već poznatu radikalsku mantru, a to je da je on oduvek bio protiv socijalističkog samoupravljanja, društvene i državne svojine, i da je američki model napredniji upravo zato što je, kako je objasnio, bez mnogo birokratskih prepreka prepustio ekonomiju privatnicima da rade šta god žele. Za razliku od toga, tvrdio je, Evropa je sputana procedurama i birokratijom koje guše to famozno kapitalističko čudo.
Obraćajući se narodu koji na svojim radnim mestima padaju s nogu, Vučić je objasnio da bi Srbija trebalo da sledi takav trend – što više privatne svojine i što manje oslanjanja na državu. Kako je rekao, o privredi neće brinuti „ni Karadžić, ni Vučić, ni Stojanović“, već će „ginuti onaj ko ima stvarni interes da ulaže“, jasno aludirajući na privatne vlasnike kapitala. Tu se, međutim, nije zaustavio. Pred ljudima koji jedva preživljavaju podsetio je da bi trebalo da prestanu da idealizuju šezdesete godine i da ne gaje lažnu nostalgiju za vremenima koja su, kako kaže ovaj moderni gonič robova, bila mnogo gora. „Bilo nam je lepše samo zato što smo bili mladi – mogli smo jednom u četiri godine na more, da spakujemo sedamnaest sendviča i putujemo tri dana do tamo“, cinično će naš predsednik, zaključujući gotovo paternalistički: „Pustite to, hajde da gledamo u budućnost.“
Pa dobro – hajde da zaista pogledamo u tu budućnost, pošto u njoj već živimo. Samo što bi neko možda morao da obavesti predsednika da radničkog samoupravljanja nema već skoro pola veka, baš kao ni Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Ironično, čak bi i najortodoksniji liberalni ekonomisti među Vučićevim protivnicima verovatno mogli da aplaudiraju ovakvim govorima, da ih u tome ne sprečava političko-identitetski prezir, jer, na kraju krajeva, oni pripadaju drugim taborima, a u današnjoj politici to je često važnije od sadržaja. Ali, što da ne, hajde da pogledamo za šta se tačno to naš predsednik bori, kakav je to svet koji nas očekuje iza ćoška.
Jedan svet, jedna borba
U Beogradu je u nedelju održan već tradicionalni Osmoomartovski marš, protest koji iz godine u godinu okuplja organizacije, kolektive i pojedinke koje ukazuju na sistemske probleme položaja žena u društvu. Na njemu su izneti brojni zahtevi: od borbe protiv rodno zasnovanog nasilja, preko ekonomskih i radnih prava, socijalne zaštite, i na talasu studentske pobune – traženi su slobodni i fer izbori.
Ipak, uprkos solidarnosti, dobroj energiji i osnaženosti na maršu, ostaje gorak osećaj u moždanim ćelijama. U trenutku kada žene širom sveta – u grotlu genocida u Pojasu Gaze, preko odbrane Irana od imperijalističkih hijena, pa do mnogih zaboravljenih otvorenih rana Afrike, Južne Amerike i Azije – vode borbe ne samo za ravnopravnost već i za goli život, postaje jasno da se pitanje ženskog oslobođenja ne može posmatrati odvojeno od šire društvene i ekonomske strukture, pa čak i najmračnijoj utrobi Prvog sveta, poput Evrope i Severne Amerike, žene se suočavaju sa totalnom regresijom na svim poljima, iako se tamo na staklenim nogicama održava privid normalnosti.
Istorijski gledano, Međunarodni dan žena nastao je upravo iz radničkih borbi. Socijalistkinje poput Klare Cetkin i Roze Luksemburg početkom 20. stoleća apsolutno su insistirale na tome da se pitanje emancipacije žena ne može svesti na formalnu pravnu jednakost unutar kapitalističkog sistema, već da zahteva duboku transformaciju društva. Na to možemo da dodamo i Engelsovu misao koju on detaljnije obrazlaže u svojoj analizi porodice i privatne svojine gde ukazuje da je istorijska potčinjenost žena usko povezana sa razvojem klasnog društva i privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju.
Zato su se na tom protestu u Beogradu vijorile palestinske zastave i transparaneti na kojima su pisali da je sve ovo jedan svet i jedna borba. Kako i da ne bude, ukoliko su nas ubeđivali godinama da su granice obesmišljenje i da je dovoljno da nešto jako želiš, te da će se to i ostvariti? Poruke na ovom protestu jesu bile da je umrežavanje potrebnije više nego ikada u trenutku kada halapljive karakondžule – bilo one lokalne ili svetske – pokušavaju da progutaju i ono malo slobode što nam je ostalo.
Naprednjaci celog sveta, ujedinite se
Donald Tramp i Benjamin Netanjahu trenutno su maskote te naše propasti. Oni kao personifikacije krakena koji lomata ovaj svet nisu stigli sa Marsa, već su iznedrili upravo iz liberalno-kapitalističkog jezgra koje daje prednost, jelte, privatnom vlasništvu za koje se zalaže i naš predsednik Vučić. Uvek bi se trebalo začuditi, a možda pomalo i zavrištati od smeha, kada takozvana građanska inteligencija počne da se božaka i iščuđava otkud ovom svetu Putin, Orban, Netanjahu, Tramp, Merc, Makron, Vučić, Dodik i tako u nedogled. Pa upravo takve persone izrastaju iz tog korova krupnokapitalističkog koje postavlja uslove za igru, a oni su njeni operativci, naravno, u različitim formama.
Zato nije dovoljno samo se moralno zgražavati nad pojedinačnim grozotama, budući da ne bi trebalo da budemo u šoku kada sutra Aleksandar Vučić ode, a mnoštvo stvari ostane isto, jer problem nije samo u tim personama, već u sistemu koji ih stalno iznova proizvodi. Da prevedemo na BHS jezik, isti ovaj globalni kapitalistički sistem može proizvesti i centrističkog bankara na čelu države, populističkog sultana koji obećava povratak tradiciji ili pak hipsterskog glumca koji zagovara liberalne bajke, razlike u stilu vladanja i retorici postoje, ali osnovna struktura moći i preraspodele rada i kapitala ostaje ista.
U Srbiji je, makar gledano iz daljine, postojala određena nada da bi studentski protesti mogli pokrenuti proces promene koji ide od dna ka vrhu — pokušaj stvarnog restrukturiranja države, društva i političkog sistema koji se već četiri decenije valja u istom blatu. O tome smo mnogo puta pisali na ovom mestu, ali valja ponavljati; Studenti u blokadi, dakle, prepoznaju da naprednjačka vlast jeste lokalna ekspozitura tog svetskog levijatana o kojem govorimo, sa svim svojim maskama, ideološkim kostimima i dnevnopolitičkim trikovima, te kada se oguli sav taj sloj, kada se ukloni nacionalistička propaganda, politički prostakluk i beskrajna produkcija ludila, ostaje prilično jednostavna činjenica – Srpska napredna stranka je najobičnija tezgaroška platforma za ostvarivanje interesa svetske oligarhije u jednoj poluperifernoj pećini.
Marš u pakao
Upravo zato studentski protesti nose određenu simboličku težinu jer pokušavaju da vrate politiku u ruke društva, makar na nivou ideje. Taj pokušaj je spor, često kontradiktoran i opterećen svim mogućim iluzijama, sabotiran sa svih strana, ali već sama činjenica da se artikuliše potreba za promenom strukture moći predstavlja važan pomak u zemlji u kojoj je politička imaginacija decenijama svedena na izbor između različitih buržoaskih frakcija.
Vrlo je značajno i to što se na Osmomartovskom maršu nose palestinske zastave i borbeni transparenti pored svih ostalih simbola, jer zastava Palestine u tom kontekstu može da se čita kao čin podrške jednom narodu koji prolazi kroz ždrelo genocida, ali je više i simbol šireg otpora svetu u kojem militarizam, imperijalistička politika i kapitalistička pohlepa određuju vrednost ljudskog života. Naravno, u praktičnom smislu, takav simbol možda u ovom trenutku ne menja ništa, ali simboli su često prvi znak da se politička imaginacija negde pomera.
Upravo kroz takve geste postaje vidljivo da se lokalne borbe povezuju sa globalnim kontekstom. Da borba protiv Vučićeve autokratije nije izolovana od borbe protiv partokratske tromboze u Bosni i Hercegovini ili pak borbe protiv neoustaške pošasti u Hrvatskoj. Između ostalog, u vrlo uvezanoj su konekciji sa odbranom Irana od imperijalističkih svinja, ali i svim drugim vrstama otpora po Evropi koji ne žele da saučestvuju u tim klanicama, kao i sa antikolonijalnim borbama širom Latinske Amerike, Afrike ili bilo kuda gde ljudi pokušavaju da se suprotstave istom ekonomskom i političkom poretku. Palestinska borba za slobodu iz cionističkih kandži je samo trenutno najvidljiviji nervni završetak svih tih tokova i procesa. Sve je to podsećanje da otpor ima mnogo jezika, mnogo zastava i još toliko simbola, ali da često govori o istoj stvari — o potrebi da se svet izvuče iz krvavih ručerdi sistema koji neprestano proizvodi sve veću klasnu nejednakost, sve jače patrijahalno nasilje i društvene vakuume u kojima kapitalizam trijumfuje. Zato je i Osmomartovski marš u Beogradu marš protiv svega onoga što Vučić izgovara iz svojih usta pred izgladnelim narodom u Knjaževcu. To je marš u budućnost, a ne ovo što on govori. To njegovo vodi ravno u pakao.