Nije više potrebno biti na teškim drogama u Srbiji kako bi preživeo stvarnost, dovoljno je da uključiš televizijski kanal „Informer“ i da se prepustiš čarolijama urađenosti od tog naprednjačkog spidbola. Leto je stiglo, niko više ne želi da se bavi hevi temama, tako kažu stare novinske kajle, tako da, nema međunaslova, nema ni longreada u ovom. Ali u ovoj zemljetini, dragi čitaoci sa jugoslovenskih prostora, sve teme spadaju u tešku kategoriju. Srpska napredna stranka zajedno sa svojim apostolima iz najdubljeg kruga pakla dovela je i vremensku prognozu do krajnje granice ludila.
Ova država se pretvorila u esid halucinaciju, ali onu lošu, nećemo se lagati. Proces raskomadavanja ljudske psihe ovde je doveden do krajnjih mogućih granica, i više nema šanse da se ovo vrati nazad. Nakon ovoga mora da usledi teška rehabilitacija pre nego što kolektivno ne overimo. Studentska pobuna protiv ovih pomahnitalih zveri će uroditi plodom, tu sam jedino optimističan, ali će se prvi rezultati verovatno videti kada se svi preselimo na onaj svet, budući da se ovde radi o skoro četrdeset godina pažljivog i temeljnog razvaljivanja i dovođenja ovog društva unatraške u duboku rupčagu, ne znam ko će više imati snage da vadi i čupa iz tog ništavila.
Vučićeva politika strave i užasa, tog beskrajnog iscrpljivanja naših života, ovih dana dolazi do samog vrhunaca. Ali, ne, ona građanska Srbija i dalje sanja, dok noću spava snom pravednika, pošto je uplatila sebi dva mora i jedno zimovanje, kako će, eto, samo što nije, Zapad – šta god on bio – da uleti i rasturi ovu vlast u paramparčad. A onda ćemo mi – iz tog najurbanijeg, najpametnijeg i najplementijeg, je l’, dela ove zemlje – doći na vlast i konačno će osvanuti Šesti oktobar sa sve demokratskim bojama, ljudskopravaškim kućicama od čokolade i vladavinopravnim dugama.
Nažalost, stvari stoje drugačije, situacija u svetu je otišla dovraga, nije nikada ni bila dobra, dok ova zemljetina sanja da uđe u taj tobože civilizovani svet – koji ispod te civilizovanosti krije rasizam, kolonijalizam, imperijalizam i štagodjoš. Taj svet je, u krajnju ruku, sve dalji i dalji, poput onih opijumskih snoviđenja, nestaje u prizoru tog našeg imaginarijuma. Čitava ta kolektivna hipnotisanost, koja je bila tokom devedesetih pomešana sa ratnozločinačkim orgazmom, sada i dalje ne želi da shvati da nema više tog sveta koji će stići poput konjanika iz Rohana, u poslednjoj sekundi, da odvrate sile mraka i haosa. Nikada ga nije ni bilo, devedesetih su nam se samo slučajno poklopile karte.
Mi ovde, u Srbiji, s punim poverenjem čekamo da neki dežurni činovnik iz Brisela, između dve kafe i tri linije kokaina, konačno izusti nešto izuzetno pametno o kartelskoj državi nad kojom već godinama levitira Aleksandar Vučić. Kao, možda će konačno reći: „Ups, pa ovo ipak nije reforma već reketaška kolonija.”
U idealnoj verziji sveta koji ne prestaje da se urušava, možda bi Vučićevi “Studenti 3.0” – za neupućene, to je Vučićeva reakcija na studente u blokadi – mogli direktno da se teleportuju u Tel Aviv. Tamo da ih Mosad trenira kako se tačno i pravno korektno lomi kost na protestu, gde udarac u koleno ne ostavlja modricu, a gušenje suzavcem ima status prekomerne pedagogije. I onda, naravno, svet da to pozdravi. Da aplaudira, još uvežba koreografiju podrške.
Organizovaće domaća propaganda – čitava ona stoglava lepeza najogavnijih stvorenja od Milomira Marića do Dragana J. Vučićevića – obznanu javnosti da su studenti u blokadi, zapravo, pravi teroristi, te da predsednik Vučić to radi samo kako bi odbranio ovu zemlju od te pošasti. Doći će sve viđenije glave u propagandne centre, od ratnog zločinca Vojislava Šešelja, preko Kapetana Dragana, do Veselina Šljivančanina. Hologramski će se sa onog svijeta uključiti i Dobrica Ćosić, dok će električni guslari poput Mila Lompara i Matije Bećkovića da suze rone sa druge strane (hint: neće!).
U međuvremenu, Evropa da organizuje novi dobrovoljački korpus, taman do kraja ove godine da se završi posao u Gazi, kako je rekao onaj njihov ministar, sve da se očisti i mirna Bosna. Kao nekad za Staljingrad, samo što se sad ne puca u sovjetske tenkove već u palestinsku decu, ali izgleda da tu nema razlike više. Da se u transevropskim varijacijama pragmatične humanosti konačno razjasni – deca su nova pretnja. Jer svako dete s pogrešne strane granice je, tako kažu domaći liberali, budući terorista. Umrite već jednom, deco, nemojte da remetite naš kapućino u Cetinjskoj! Kažu nacionalisti po Srbiji da je Ratko Mladić branio Evropu od terorizma, kažu to i domaći liberali sada da Izrael isto čini. Kažu nacionalisti po Srbiji da su Albanci niža rasa, kažu to i domaći liberali za Palestince. Kažu nacionalisti po Srbiji da se Srbija samo branila, kažu to i domaći liberali za Izrael. Kome da verujemo, pitanje je sad?
Takozvanoj nacionalnoj levici u Srbiji sigurno ne! Ili šta li je već. Ona jedva čeka da vidi ruske tenkove na Dunavu, Kinu koja će da sruši ovaj zapadni poredak, kune se u Miloševića i njegov antiimperijalizam, ne videći kako u Putinovoj Rusiji nestaju ljudi, dok si rekao keks, a državni kapitalizam se prepliće sa ruskom oligarhnom politikom. Ne vide čak ni da je ova Rusija, ovakva kakva je, u stvari punokrvni proizvod Zapada. Nema veze, važno je isterati svoje frustracije do kraja. I oni se bore protiv zapadnjačkih terorista. Jadan Marks, počeli su da ga rabe ko Isusa.
Teroristi su, jelte, i po ulicama Srbije, pa ih gaze i prebijaju svaki dan, što da ne, samo zato što blokiraju ulice i traže pravdu i odgovorne za smrt šesnaest ljudi u Novom Sadu. Vučićeva naprednjačka soldateska zajedno sa domaćim liberalima i svim ostalim protuvama ovog sveta se očigledno samo bori protiv terorizma. Isti ti liberali koji vide u Milu Đukanoviću vrhovnog boga političke emancipacije pričaće o Aleksandru Vučiću kao nekoj vrsti anomalije, ali neće spominjati kako je upravo taj bivši radikal polovinu njih preveo sve žedne preko vode, tako što im je oteo čitavu politiku, dok je ovu drugu polovinu korumpirao do koske i uveo u svoj svet. Vučić je ogledalo građanskog staleža, njihov Mister Hajd.
Kod Srbije su stvari malo drugačije, hoćemo i Rusiju, i Evropu, i Kosovo, i izlazak na tri mora, i zlatne rudnike iz Amerike, i zbog toga je Aleksandar Vučić za sada najbolji mogući tezgaroš iliti komprador, samo što njegovi radikalski geni mu ne daju mira, pa je, ipak, želeo da bude i autentičan igrač, ali, đavola će on da bude ono što je Milošević bio, brzo pogne glavu čim se pojavi neko iznad njega samo malčice moćniji.
A, na kraju krajeva, u tom svetu nema mesta za neposlušnost, pogotovo ne u ovim danima kada se čitav Prvi svet homogenizuje, drhti pred vibracijama kolapsa kapitalističke zveri, histeriše zajedno sa svim ovim našim lokalnim upravnicima kolonijalnih centara kako da odbrani prepumpani trbuh. Zato studenti na ulicama Srbije i viču: „Pumpaj“, iako to na prvi pogled u ovom trenutku možda i nema smisla, ali pumpa se i pumpa mešina nikada site aždaje, dok ne eksplodira.
Kao što sam već jednom napisao, od zla uvek ide na gore, nema mesta ni za šokiranost, Tramp će jednom da otvori tu čuvenu Gazu na vodi, Putin će da napravi od Ukrajine Republiku Rusku, Tompson će, što da ne, pevati jednom i u Briselu „Za Elizu“, a Vučić će zajedno sa Plenkovićem, Dodikom, Kurtijem, Đukanovićem i ostalim viđenijim poglavarima sa ovih prostora da ponosno tapše iz poslednjih redova, tamo negde pored klozeta za osoblje. Živeti u ovakvoj Srbiji je potpuno ludilo, odseliti se u Iran je spas! Oh, no, wait, i tamo će stići demokratija uskoro. Ništa onda, smak sveta čekamo ovde, u krugu porodice.