Prvog novembra će biti godina otkako je pad nadstrešnice u Novom Sadu usmrtio šesnaest života. Prvog novembra će biti godina otkako se režim Aleksandra Vučića i njegovih kerbera skroz razgolitio u svojoj oholosti, okrutnosti i bahatosti. Prvog novembra će biti godinu otkako je krenuo talas opštenarodne pobune protiv ove kompradorske vlasti. Prvog novembra će biti dan kada je čitav jedan novi ciklus revolta započeo i još uvek ne može i ne ume da stane, koliko god nam se činilo da je utihnulo.
Samo mesec dana nakon tog zločina u Novom Sadu, studenti širom Srbije su pokrenuli nešto što modernoj verziji ovog kazamata još nije viđeno. Nekoliko dana pre tog Prvog novembra, ljudi su mahom bili – svesno ili podsvesno – ubeđeni da će ova naprednjačka hohštaplerija na gvozdenom prestolu vladati do kraja naših i njihovih života. Ta apatičnost, kolektivna depresija i melanholija obavile su stanovništvo u Srbiji; jednostavno, niko više nije imao nikakvu ideju, nikakav inovativni zadah bunta, sve je toliko bilo zacementirano u strahovladi neoradikalskih tlačitelja, da svetlo na kraju tunela možda se i videlo, ali snage za odlaskom ka njemu je u potpunosti nedostajalo.
Međutim, studentski ustanak i prosvetarski štrajk su natočili novi slobodarski nektar u stare pehare, te je građanstvo Srbije krenulo da korača ka svežoj nadi za izbavljenjem iz ovih daviteljskih kandži. Sve se orilo od uzvika da su im ruke krvave, meseci su prolazili, buna protiv dahija je imala svoje uspone i padove, ali je njena primarna oštrica ostala netaknuta – pad ovog režima.
Ipak, novopečena politička snaga koja se tako samoprozvala Studenti u blokadi i primljena kolokvijalno kroz taj naziv u mase, dobila je veliku podršku građana, što pokazuju i poslednja istraživanja Nove Srpske Političke Misli i organizacije CRTA, ali kao takva – s obzirom na to da velika moć nosi i veliku odgovornost – ona je navukla na sebe i ogroman bes, razočarenje, frustracije i sva ostale emocije raznoraznih društvenih i političkih aktera na ovoj sceni.
Pored toga što Srpska napredna stranka sa svim svojim policijskim falangama, ultrahuliganskim bitangama i krvožednim propagandistima na svakodnevnom nivou je rovarila po studentskim redovima, Studente u blokadi je čak i sama akademska zajednica počela da šikanira, napada i provodi nad njima represiju da se politički podrede njihovom trustu mozgova. Većina zvanične opozicije – bila ona parlamentarna ili ne – takođe nije časila časa da sabotira, saplete ili pak da se ogrebe o auru njihove slave, uticaja i moći. Desničarske struje su počele da pričaju da su instruisani sa Zapada, da su previše liberalni, da su mnogo crveni, dok su tvrdolinijaši sa levice takođe ih nazivali liberalima, da sarađuju sa fašistima i četnicima, da su retrogradni i u službi imperijalizma. A ponajviše od svega ih je napadao pristojnokratijski liberalni korpus koji im je od samog početka spočitavao zašto nema barjaka Evropske unije, zašto ima ruskih zastava, zašto se šuruje sa nacionalistima, zašto ima četničkih obeležja i slično. Deluje da se protiv Studenata u blokadi udružila tušta & tma, i da su odgovorni i krivi svakome za sve što se u ovoj čudovišnoj državetini dogodilo u prethodne četiri decenije. Međutim, ono što je njihova borba za ovu godinu ostavila jeste nešto što za sve ovo vreme svesrpskog ludila nije bilo ni u promilima.
Dubina problema
Za samo godinu Studenti u blokadi su trčali do Brisela, pedalirali do Strazbura, organizovali prvomajski protest, vratili Novi Pazar na mapu Srbije i ponosa, organizovali najveći skup naroda u modernoj istoriji ove zemlje, pa onda skrenuli desno kod Mila Lompara u onaj nacionalistički dernek 28. juna; a u međuvremenu podsetili su ljude da postoje zborovo, da mogu politički i sami da se organizuju, da imaju moć u svojim rukama; pešačili su i marširali kroz varošice, sela i gradove, probijali medijske blokade; dobijali batine, bili hapšeni, progonjeni, u ćošak sabijani, i bili konstantno napadani na naslovnim stranama propagandnih hartijetina i u udarnim emisijama nacionalnih frekvencija; organizovali su plenume i veoma složno i razborito na tim okupima donosili odluke, te su odolevali svakojakim uticajima sa različitih strana i nisu pristajali da prave kompromise sa bilo kime; ustali su u najmračnijem trenutku ove vlasti protiv sile i nepravde i, evo, godinu kasnije, još su na sceni i ne daju da ih retrogradne političke elite pojedu.
Bilo je to u nekom trenutku zanosa čitavog protesta, kada su svi bili zaslepljeni euforijom, koja je nosila ta pobuna. Studenti su pešačili od grada do grada, naduvene i krvave noge koračale su ulicama i sokacima ove močvare. Bio je trenutak kada se medijima jedan od mladih obratio i rekao, skoro pa plačnim glasom: „Ne mogu da verujem da ovoliko ljudi pati zbog jednog čoveka!“ I to je bilo to, to je bila čistokrvna, ona ljudska definicija bola ove zemlje, ali ona sa sobom, zapravo, nosi mnogo veću dubinu problema. Postojao je još važan jedan trenutak za prikazivanje tog beskrajnog ambisa, kada su studenti poslali Pismo narodu, tokom marta ove godine, u kojem su ukazali na problem da „predstavnička demokratija očigledno nije u stanju da reši višedecenijsku društveno-političku krizu naše zemlje, dok model neposredne demokratije, na osnovu njihovog iskustva, ima dobru šansu“. Samim time su signalizirali da je problem mnogo veći i dublji od vladavine Srpske napredne stranke, te se i njena vlast može i mora posmatrati kao proizvod svega toga. Valja svakako napomenuti da oni u svojim saopštenjima nikada nisu odlazili u dnevnopolitička pilićarenja, već su pokušavali da pokažu da je problem u celom sistemu, koji je ovde uspostavljen već skoro četiri decenije.
Filozof i publicista Boris Buden to dobro primećuje, jer vidi da ovi protesti su u potpunosti nadišli samu vladavinu Aleksandra Vučića i doveli u pitanje čak čitav internacionalni poredak stvari. „Problem s kojim se protesti danas u Srbiji suočavaju zapravo nije više srpski. Srbija je samo mjesto na kojem se on iz specifičnih razloga više ne može maskirati, navlačiti svoje lažne kostime, recimo onaj takozvanog nedostatka demokratske političke kulture, civilizacijskog manjka narodnih masa, loših, nesposobnih elita i slično. Konkretno, dobitak bi bio u pretvaranju te svijesti u neke nove oblike demokratskog organiziranja, institucionaliziranja koji će nadživjeti ne samo Vučića, ako i kada on ode, nego i njegove eventualno bolje replike“, objašnjava Buden u intervjuu za srbijanski nedeljnik „Radar“.
Samim time, čitava fasada o ovoj neoliberalnoj straćari počela je da se raspada pred očima svih ljudi koji su se pronašli u ovom termopilskom klancu pred hordama naprednjačkih nakaza i akrepa. Dovojno je reći da su se ozbiljnim prilikama – kada je još bilo stare vere da će svet pomoći – i Moskva, i Vašington, i Brisel, i Peking sinhronizovano usaglasili, svako na svoj način, da bolje vlasti od naprednjačke nema. Druga je stvar što će Evropska unija ovih dana morati da napravi moralnu distancu od sve više mahnitih dahija u SNSrbiji, ali u ključnim trenucima, što bi se reklo – kada je baš grmelo – ona se pronašla rame uz rame sa ovim vukodlacima i vampirima.
Liberalnodemokratski horor
Posebnu vrstu senzibiliteta su Studenti u blokadi pokazali kada su organizovali proteste protiv naoružavanje Izraela u nameri sprovođenja genocida u Pojasu Gaze nad Palestincima. Vučićeva Srbija, kako BIRN piše, u prvoj polovini 2025. u Izrael je izvezla municiju vrednu oko 55,5 miliona evra, više nego tokom cele prethodne godine, kada je izvoz dostigao rekordnih 47,9 miliona evra. Među kupcima municije je moćna izraelska firma koju je izvestiteljka UN-a Frančeska Albaneze u svom izveštaju označila kao “profitera genocida koji traje“ u Gazi, piše BIRN. Takva vrsta protesta je pokazala da Studenti u blokadi – iako možda nemaju dovoljnog političkog iskustva – ipak imaju osećaj da ova vlast u Srbiji nije više izolovani incident naše provincije, već je samo šraf ili matica u mašineriji koja nema nameru da stane dok ne porobi sve što se porobiti može. U trenutku pisanja ovog teksta mladi studenti i studentkinje iz Novog Pazara marširaju ka Novom Sadu kako bi došli i stigli tamo do Prvog novembra. Pored nacionalnih zastava Srbije, oni nose i zastavu Palestine. Taj simbolični gest solidarnosti sa ljudima koji i dalje pate u najvećem koncetracionom logoru XXI veka prevazilazi puku borbu protiv naprednjačkih bašibozuka, koji su, by the way, saučesnici u tom genocidu zajedno sa Sjedinjenim Američkim i drugim evropskim državama.
Osećaj za nepravednost i ukazivanje ka monstruoznošću čitavog globalnog sistema dočekan je na nož od liberalnih struja koje su pokušavale da ih vrate u stare okvire, kao da se bore protiv poludelog rimskog cara, a ne protiv ekspoziture tog tlačiteljskog sistema koji se oslikava u ovoj neokolonijalnoj upravi.
Studenti u blokadi su u početku imali četiri zahteva, a to je da se objavi čitava dokumentacija u vezi sa rekonstrukcijom nadstrešnice, da se procesuiraju svi odgovorni, da se puste svi oni koji su se našli pod pendrekom represije i da se studentske školarine koriguju. Mora se reći da nisu pristajali na predsednikove pozive na izbore, budući da se on tada osećao svemoćno i verovatno je mogao da ih u tom liberalnodemokratskom igrokazu pobedi, ali, kako je vreme prolazilo, a svakojaki opozicioni mudraci i prvoborci su coktali što se Studenti već jednom ne opredele za stari način borbe. Pa su na kraju posustali i zatražili da se raspišu izbori. Međutim, ne lezi vraže, sada naš predsednik neće ni da čuje o tome. Sve to pokazuje koliko je čitav liberalnodemokratski sistem truo iznutra, te je usko povezan sa kapitalističkim delovanjima.
Teoretičarka i književnica Saša Savanović za portal Mašina objašnjava taj fenomen svetske neuspešnosti liberalne demokratije na osnovu studentske pobune u Srbiji. Ona piše da „očigledno naličje liberalne demokratije kojoj je odzvonilo, je novi fašizam (njihov zajednički imenitelj je kapitalizam)“. „Sve je jasnije da se liberalna demokratija nije ispostavila kao ’krajnja tačka ideološke evolucije čovečanstva’ niti ’konačan oblik ljudske vladavine’ kako je to početkom devedesetih predviđao Frensis Fukujama, upravo suprotno, ona gubi na svim frontovima i povlači se pred superiornim silama ne-liberalne demokratije (Mađarska, Turska, odnosno praktično većina Evrope i SAD), autokratije (Rusija), političkog kapitalizma (Kina) i njihovih različitih proto-fašističkih (Indija, Izrael), libertarijanskih (Argentina, El Salvador) i drugih hibrida“, piše ona.
Ona dalje navodi da „tobože prirodni brak kapitalizma i demokratije, formulisan u Fukujaminom ’kraju istorije’, pokazao se kao istorijski kontingentan i prema tome prolazan, a ono što preti da ga zameni, odnosno što ga već menja, obećava permanentni rat, nastavak brutalne eksploatacije i razaranja uslova za život i samog života (biljnog, životinjskog, ljudskog), kontrolu i nadzor nesagledivih razmera“.
„Čini se da studenti, makar instinktivno, razumeju da se nasilje koja država sprovodi prema ’drugima’ – ljudima, vrstama, staništima – uvek ’vraća kući’. Kako je pisao Ejme Sezer (Aimé Césaire) ono što se u Evropi naziva fašizam zapravo je kolonijalno nasilje koje se vraća tamo odakle je poteklo. Studenti, čini se, razumeju da represivni aparat države, ne samo države Srbije, već i onih ’pravih’ liberalnih demokratija, inherentno nije na njihovoj strani“, piše Savanović.
U tonu njenih reči, može se uvideti da Studenti u blokadi – koliko god imali svoje pehove i potrebe da se vrate u stare forme – ipak su razgolitili kanibalističku zver koja se krila ispod svih konzumerističkih i individualističkih šarenila i koja je, u stvari, sve vreme bila jedna teška eksploatatorska i izrabljivačka mašina za ubiranje profita. I ničega drugog.
Par Kartela
Arhiteka i esejista Ivan Cingel piše za hrvatski tjednik Forum da ova buna povodom pada nadstrešnice samo je kap koja je prelila čašu, odnosno da je ovo pobuna protiv svega što se krije iza te nadstrešnice. „Suštinska osnova pobune zbog toga je u pobuni također i protiv EXPO-a i BG-na-vodi i NS-na-vodi i Rio Tinta i Generalštaba i Linglonga i Zijina i rušenja Hotela Jugoslavije ili Starog savskog mosta, itd-itd. Sveprisutna tema: širom otvaranje vrata ’direktnim stranim investicijama’ za rentijersku i ekstraktivističku eksploataciju po uvjetima kakve teško negdje drugdje mogu dobiti (praksa pretvorena u prvu i osnovnu državnu razvojnu strategiju). Na dnu svega ostaje stajati činjenica da je na djelu sve vrijeme četvrti svjetski rat, Buffettov klasni rat, koji kolonijalni neoliberalizam vodi protiv topovskog mesa na kapitalističkoj periferiji. Dogodilo se da se eskalacija pola ovih slučajeva koncentrira taman nekako za novosadskog crnog novembra – stvarajući sinergiju bijesa u ljudima, kao lokalno potenciranu manifestaciju globalnog zasićenja“, piše on.
On dalje piše da „neoliberalizam, a naročito na periferiji, operira upravo na sistemskoj korupciji i rastakanju javnih institucija, odnosno uprezanju istih u interese privatnog kapitala. Radi se o instrumentu u rukama vladajuće klase“. „Prije ili kasnije počnu padati nadstrešnice. Ne znači da će si svi prosvjednici to objašnjavati na lijevi način, ali doživjet će klasni rat kao bombardiranost korupcijom i zasićenost osjećajem da je ’prekardašilo’ (jedna od kodnih riječi protesta) – da se u Srbiji naprosto više ne da živjeti od mafijaške pljačke i uništavanja institucija, zakona, struka, zgrada, svega, zemlje. Senzaciju će dijeliti i konzervativac i liberal jednako kao i ljevičar“, jasno ukazuje Cingel.
Čitalac će sada reći: „Dobro, kakva je sada ovo više filozofija i čemu sve ovo? Zar nije poenta skinuti Vučića sa vlasti?“ I biće u pravu, apsolutno i bez pardona. Ipak, autor ovog teksta želi samo da što konciznije i jasnije skicira kakvi su sve procesi – kako globalni, tako i lokalni – išli ka tome da se desi pad nadstrešnice i šta ona u svom korenu označava. Jer ona je, zapravo, čir koji je pukao i iz njega je izašlo sve ono nataloženo iz prethodnih vremena. Primaran cilj, naravno, jeste skinuti ovaj Kartel sa vlasti, da padne i da se raspadne u paramaparčad. Ali se mora imati u vidu da to neće biti jednostavno, te da će inficirani liberalnodemokratski sistem robovanjem krupnom kapitalu, ukoliko ne bude došlo do demontaže svega toga, ponovo proizvoditi nove i drugačije bande, jer ovo srpskosvetaško mladunče kapitalističkog Krakena je pustilo svoje pipke na sve strane i drži se za stegove svom silinom. A ukoliko bude moralo da bude žrtvovano, ono neće otići samo, već će pokušati da povuče sa sobom sve u provaliju.
Pod ovom našom zajedničkom kapom nebeskom, u Vučićevom carstvu, nakupilo se svega i svačega: ratnozločinačkih stvorova koji su se obogatili na kostima i srpskih i nesrpskih građana, šejtana iz biznis-inkubatora državne korupcije, jahača iz samog neoliberalnog inferna koji, kao i uvek, na kraju dana uzimaju harač. Svi oni ovih dana zbijaju redove i čuvaju svoje zlato, svoje placeve, svoje interese, položaje i svoje debele račune po inostranstvu, jer slutnja kraja već šušti kroz njihove hodnike. Šapuće im vetar da stiže nešto drugačije, kao da i sami osećaju da im se tlo pod nogama trese, ali i dalje se drže jedan drugog, povezani zakletvom koja ih obavezuje da do poslednjeg daha brane poredak koji ih je rodio i hranio.
Sve to samo pokazuje koliko su ruke srpske buržoazije natopljene krvlju, budući da je njihova uloga mnogo dublja i ozbiljnija u ovom razaranju sveta. Iako deluju kao nebitan deo, taj sloj domaćih krvopija, od srpskosvetaških kmetova i ratno-profiterskih tajkuna, preko partijskih komesara i investitorskih parazita, sve do novokomponovanih bogataša, danas čini samo jednu kariku u lancu globalnog izrabljivanja koji se proteže od Beograda na vodi pa sve do Gaze na kostima.
Međutim, i da se, na kraju krajeva, ništa ne desi u budućem vremenu, da se preko ove bune lupi cement-ploča, te da ona nepovratno ostane ugušena, ostaje nešto izuzetno plemenito i viteški što je učinjeno u povijesti ove zemlje, da ne kažem narodnooslobodilački. Jer, sve podseća na onu scenu iz filma „Bitka na Neretvi“ kada partizanka traži pesmu da pevaju ranjenici, u trenutku kada ih sa svih strana okružuju nacističke, fašističke, ustaške i četničke snage, a jedan od njih uzima harmoniku i počinje da peva: „Padaj silo i nepravdo, narod ti je sudit zvan. Bjež'te od nas noćne tmine, svanuo je i naš dan!“ Ništa manje se tako i ljudi u Srbiji ne osećaju ovih dana zajedno sa studentima na čelu, u trenutku, kada su se udružile vazda sve sile, i zemaljske, onostrane i vanzemaljske, da održe vlast naprednjačkih monstruma, te pokušavaju da udave poslednji pokušaj istinskog otpora ovom i ovakvom svetu. Pravo naše ugrabljeno, amo natrag dajte nam! Ne date li ne molimo, uzet će ga narod sam. Gradove smo vam podigli, turne, kule gradili. Oduvijek smo roblje bili, i za vas smo radili…