Još se priča kako su fiksni telefoni zvonili u toku petooktobarskog prevrata, kada je bivši predsednik Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), jedan od najvećih krvnika svih naroda & narodnosti na tim prostorima, gospodar mira i rata, faktor stabilnosti i propasti, brižni otac i verni muž, Slobodan Milošević, redom zvao i tražio od Vojske Jugoslavije, na čijem čelu je bio skoro preminuli i osuđeni ratni zločinac Nebojša Pavković, da krene u odmazdu protiv pobunjenog naroda. U tim trenucima Milomir Ulemek zvani “Legija” takođe je već ponudio svoje usluge drugoj strani, odnosno Demokratskoj opoziciji Srbije (DOS), zauzvrat da novodolazeća vlast ne dira njega i njegovu državnu hajdučiju, koja je uveliko žarila i palila ovom zemljom. Može se slobodno reći da je Miloševiću i ono malo kose što mu je ostalo u potpunosti pobelelo, kada je shvatio, u besanoj noći, dok je gledao ka nebu i udaljenim zvezdama, da je njegovo vreme završeno.
Velike nade su tada polagane u vlast koja se personifikovala kroz Vojislava Koštunicu i Zorana Đinđića. Nakon više od 10 godina mraka, inflacije, moralne i ljudske propasti, sveopšteg kriminala, genocida, rasizma, fašizacije i klerikalizacije svake pore društva, pljačkanja, nasilnog pretvaranja društvene svojine u privatnu, izolacije, blokada, masovnih grobnica, etničkog čišćenja, na hiljade i hiljade raseljenih, nestalih i ubijenih, bilo je vreme da se nacional-socijalistički režim Slobodana Miloševića i njegovih krvoločnih otpadnika od čovečnosti u potpunosti sravni sa zemljom.
Srbija je ka svetu gledala kao dete izlog prodavnice s igračkama; sve bi želela da ima, sve da odnese svojoj kući i da stavi u budžak, jer je sasvim normalno da takvo čeljade to i učini. Gledajući zemlje, koje su sa njom do skora bile u jednoj državi, kako odmiču i vraćaju se u svetske koloseke, kada je videla da drugi odlaze u svet, bez problema, i vraćaju se, povezuju se sa ostatkom planete Zemlje, pomislila je, u toj miloševićevskoj tamnici, zašto ne bi i ona? I zašto ne bi, zaista?
Pad Miloševića pratio je veliko ushićenje, ljudi su gledali u to kao nešto zaista izvanredno – promena koja je dolazila, bila je neminovna. Ljudi u Srbiji su takođe želeli i da se nove vlasti obračunaju sa starim garniturama, međutim, brzo se shvatilo da od toga nema ništa. Vojislav Koštunica – taj neumoljivi konzervativac i nastavljač arhaičnog kontinuiteta – vazda je bio jedan od glavnih kočničara da se ikakav revanšizam prema starom, nacističkom režimu odradi, te da se starozavetna pravda pred masama zadovolji. S druge strane, Đinđićevo pripajanje svesrpskog tržišta u globalnu kapitalističku mašineriju uz pomoć njegovih neoliberalnih sveštenika je bila samo diskretni nastavak eksploatacije i davljenja radničke klase, koju je, ruku na srce, započela Miloševića banda. Pa smo tako s jedne strane imali nastavak ideologije dogmatskog velikosrpstva pod Koštunicinom šapom, dok sa druge smo imali tehnokratsku panzer ekipu od Đinđića koja je započela ovo što danas nazivamo naprednjačkom stabilokratijom, ali je SNSrbija to dovela do sasvim drugačijeg nivoa.
No, bilo kako bilo, brzo se shvatilo tada, nakon Petog oktobra, pričaju stare kajle, da od bilo kakvih suštinskih i korenitih promena neće biti ništa, da je sve to bila samo orgazmična promena – mada, malo li je? – ali da transformacija državnog uređenja u uređeno, demokratsko i progresivno ostaje mrtvo slovo na papiru i nedosanjani san te dece ispred izloga sa igračkama.
Dvadeset i pet godina nakon svega toga, ljudi na ulicama Srbije bore se protiv naprednjačkih kabadahija i njihovih janjičara, ali ovog puta u totalno drugom duhu vremena i kontekstu globalnih dešavanja. Prošla je godina otkako je pad nadstrešnice u Novom Sadu ugasio šesnaest života, a studentska pobuna ne jenjava, iako ima svoje uspone i padove.
No, vratimo se samo još jednom unazad; borba protiv Slobodana Miloševića i njegovih mračnjaka može se gledati kao borba protiv izolovanog i razjarenog elementa, koji je svoje bogatstvo pokušavao da napravi u imperijalističkom smislu kroz pljačkanje i ubijanje drugih naroda, ali i sopstvenih građana, odnosno kroz širenje svog životnog prostora vojnim putem, te nije dozvoljavao da se stavi pod kontrolu inostranih centara moći, dok je pak režim Aleksandra Vučića samo još jedan šraf – ovog puta dosta zarđao – u globalnoj mašini eksploatacije i tlačenja. Upravo zbog toga više ne mogu da budu stari okviri borbe kao što su bili protiv nacional-socijalističkog režima, budući da su Vučićevi mehanizmi vladanja uspostavljeni nakon spomenutih petooktobarskih promena. No, Studenti u blokadi su to na vreme prepoznali, međutim, nisu ni oni svemoćni, budući da su raznorazne političke struje previše jake i vraćaju ih u svoja ustaljena korita.
Institucije iz pakla
Baš ovih dana tokom gostovanja na televiziji N1, profesorka na Pravnom Fakultetu Vesna Rakić Vodinelić rekla je da kad dođemo do momenta prelaza u demokratiju u Srbiji, moramo pozvati na odgovornost sve one koji su činili zlo tokom proteklih meseci, ali i godina. Njeno rešenje jeste čuvena i famozna lustracija o kojoj svi godinama pričaju, kao što su pričali i tokom Petog oktobra. “Mi smo imali zakon o lustraciji… U praksi imamo nulu. Ja mislim da bi tu ideju trebalo oživeti. To je način institucionalne borbe protiv ostataka autoritarnog režima, način koji treba da spreči ljude koji su povredili druge ljude, koji su kršili ljudska prava… Treba sprečiti da ponovo vrše vlast jer u njih narod nema poverenja, a pogotovo u izborima kako smo navikli da se održavaju od 2012. godine”, rekla je profesorka tokom svog gostovanja. Za neupućene: 2003. godine u Srbiji je donet Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, poznat pod nazivom Zakon o lustraciji. Komisija za lustraciju nikada nije ni počela da radi, jer jedan od devet članova, koga je trebalo da predlože stranke bliske bivšem režimu, piše N1, nikada nije izabran. Šansa za to trajala je punih deset godina, posle čega je zakonu istekao rok i lustracija je na razočaranje jednih, i zadovoljstvo drugih – zaboravljena.
Elem, želja profesorke Rakić Vodinelić je zaista divna i krasna, ali za nju bi u ovom dragocenom trenutku političkog i društvenog sunovrata u Srbiji trebalo da bude revolucionarnija u odnosu na ono što je bila pre dvadeset i pet godina, kada se skidala Milošević-Šešelj kamarila. Zašto smo spomenuli Studente u blokadi da su to vrlo dobro prepoznali? Oni u svojim prvim koracima pobune pre skoro godinu dana nisu uopšte tražili izbore, naprotiv, nego da se odgovorni za pad nadstrešnice pravosudno procesuiraju, ali, avaj, ništa od toga se nije dogodilo. Nakon nekog vremena, uplivom svakojakih liberalnih struja – da li levih, da li desnih – lopta je spuštena na dobro poznati teren u kojem se traže izbori u ovakvoj razjarenoj kompradorskoj autokratiji.
“Sa snažnim uverenjem da su naši zahtevi ispravni, konstatujemo da su koreni korupcije vlasti isuviše duboko prodrli u državne institucije, kojima je tako onemogućeno nezavisno vršenje dužnosti”, pisali su Studenti u blokadi.
U duhu studentske misli, valjalo bi proširiti priču o korupciji, a to je da kako i sam Viktor Ivančić kaže: “Kapitalizam i korupcija su nerazdvojni, jer kapitalizam jest korupcija.”
Borba protiv korupcije jeste, dakle, liberalna fetišizacija i pročišćavanje brenda lica i naličja kapitalizma, odnosno služi da korupciju personalizuje, te da od toga napravi tek neku vrstu devijacije koja bi prekrila pravu prljavštinu, a to je sistemska deregulisana pljačka, institucionalizovana kroz propise, a tenderisana do, maltene, savršenstva.
Studenti u blokadi su to uvideli, njima nije strano nimalo sagledavanje politike odozdo, naprotiv, oni su u svojim javnim komunikacijama vrlo svesni da je korupcija mnogo šira i veća od tek pukog šerifovanja na lokalu, te optužuju čitav liberalnodemokratski poredak stvari da je doživeo totalni kolaps. Oni u svom Pismu studentima širom sveta šalju poruku: ”Svet je na ivici kolapsa, reprezentativna demokratija je podbacila, naša budućnost je ugrožena. Ovo je jedini način da preuzmemo kontrolu i promenimo smer u kojem svet ide. Postoje nebrojeni razlozi za blokadu, i vi znate najbolje koji su vaši. Samoorganizujte se i počnite da primenjujete direktnu demokratiju sad! Studenti sveta, pridružite se blokadi!”
Ipak, iako su Studenti željni kosmičke pravde, prevideli su – a vala i nemaju iskustva da sve to učine – da kapitalistički demoni i njihovi kerberi su uspeli da kroz liberalnodemokratsku predstavu naprave iluziju u kojoj će se buna protiv naprednjačkih dahija predstaviti kao samo još jedna puka borbica protiv nekakvog diktatora, a ne protiv čitavog konglomerata koji se, zapravo, nalazi iza te persone.
Odjeci revolucije
Kada je u carskoj Rusiji 1917. nastupila Oktobarska revolucija, danas se to čita kao da se naprasno preko noći transformisalo u ono što se zamišljalo posle da bude u sklopu Sovjetskog saveza. Međutim, uoči nje, Lenjin u svojoj knjizi piše o tome kako se treba odnositi, kada preuzmu vlast, prema postojećim institucijama. „Činovništvo i stajaća vojska, to je ’parazit’ na telu buržoaskog društva, parazit koga su rodile unutrašnje protivrečnosti koje razdiru to društvo, ali parazit koji ’začepljuje’ životne pore“. On dalje u knjizi pokušava da razradi plan obračuna sa činovništvom i kapitalističkim institucijama, dok je revolucija tek u pokretu i praktično u svom najsvežijem obliku. Međutim, Lenjin kasnije u svojim pismima Kongresu – mada je u tom trenutku već uveliko bolestan i poprilično nemoćan – konkretno u jednoj dopuni 26. decembra 1922. godine, navodi uveliko probleme sa kojim se njihovi napori tranformacije sistema suočavaju.
„Privlačenje većeg broja radnika u CK (Centralni komitet, prim. aut.) pomagaće radnicima da poboljšaju naš aparat koji je do zla boga loš. Mi smo ga nasledili od starog režima, jer ga je bilo potpuno nemoguće preurediti u tako kratkom vremenskom periodu, osobito u ratno doba, dok vlada glad itd. Zbog toga onim ’kritičarima’ koji nam s podsmehom ili sa zluradošću ukazuju na deformacije našeg aparata možemo mirno odgovoriti da ti ljudi ne shvataju potpuno uslove savremene revolucije. U periodu od pet godina apsolutno je nemoguće preurediti aparat, a posebno ne u onim uslovima u kojima se u nas odvijala revolucija. Posve je dovoljno ako smo za pet godina stvorili novi tip tržave u kojoj se radnici kreću ispred seljaštva protiv buržoazije, i to u uslovima međunarodne neprijateljske situacije za nas; to predstavlja više nego gigantsko delo“, piše on. Još je Lenjin pisao u svojim dnevnicima i pismima kako moraju da se služe starim institucijama budući da uopšte nije nimalo lako – kako su teoretski zamišljali – da se stave u službu sistema u izgradnji.
Daleko je sada i Oktobarska revolucija, a od Sovjetskog saveza nije ostalo više ništa, međutim, nije to sada ovde važno, već ta iskra o borbi protiv starorežimskih zaostataka koji su bili tek teški revolucionarima poput Lenjina i njegovih drugova i drugarica, stoga je skidanje korozije sa institucija koje bi, pomodarski rečeno, trebalo da rade svoj posao, u ovoj i ovakvoj liberalnodemokratskoj formi, koja je apsolutno podređena krupnom kapitalu i njegovim aždajama častan podvig, ali može se reći i pomalo uzaludan, jer ćemo se u nekom trenutku ponovo vratiti na istu tačku sa koje smo krenuli.
Međutim, Katarina Peović, teoretičarka medija, kulture i politike i članica Radničke fronte iz Hrvatske, još u aprilu ove godine primećuje da se Studenti u blokadi apsolutno razlikuju u odnosu na sve dosadašnje društveno-političke aktere, te je njihovo nastupanje sasvim drugačije. „Najviše o progresivnosti prosvjeda svjedoči njihova forma koju liberalni komentatori doživljavaju ili kao ukras ili čak kao prepreku za ostvarivanje ’konkretnih’ ciljeva. Studenti inzistiraju na direktnoj demokraciji – plenumima, politici ’odozdo’, neisticanju studentskih vođa, depersonalizaciji, uvođenju radnih grupa i poštivanju odluka koje donosi plenum – to su forme potpuno strane parlamentarnoj demokraciji, srpskoj i hrvatskoj mainstream politici. Dapače, liberalna demokracija je zgrožena politikom odozdo – ona inzistira na razlici ’opančara’ i ’građana’, ’seljačina’ i ’obrazovanih građana’ koji imaju ’ekspertizu’ za budućnost. Svi ti eksperti kada dođu u poziciju moći nezaustavljivo učvršćuju naše zemlju u poziciji nerazvijenosti, vode daljnjem osiromašenju i deprivilegiranju naroda, rade u korist privilegiranih elita. Nije čudno da je došlo vrijeme da narod takvoj tehnokratskoj i nedemokratskoj politici ’eksperata’ okrene leđa“, piše ona.
Ceo taj egalitaristički pristup od samog početka postajao je ogromna smetnja za arhaične i retrogradne struje – da li one dolazile od zvanične opozicije ili pak iz drugih sektora – budući da se osetilo da je stigao novi wind of change, a samim time i nerazumevanje, pa čak i odbačenost od novonastalih procesa, koji više ne mogu da budu konkretizovani kroz puku i suvoparnu borbu protiv jednog čoveka i njegovih ortaka.
To Peović objašnjava da „ono što se građanskoj Srbiji i Hrvatskoj čini kao ’nedostatak političnosti’ zapravo je odbijanje da se instaliraju klasične društvene podjele koje su osigurale privilegiranim skupinama povlaštenu poziciju“. „Studenti odbijanjem ’ponuđenih’ politika uvode progresivnu politiku – direktnu demokraciju, politiku ’odozdo’, politiku koja nema već unaprijed napisane političke stavove, nego politike koje su uistinu neizvjesne, demokratske, kolektivne koje uistinu ovise o volji većine. A takve politike su ono što najviše straši kapital, kao i političke stranke koje kapitalu drže stranu – a to su, praktički gotovo sve parlamentarne stranke“, piše ona, te primećuje da „studenti primjenjuju formulu revolucionarne prakse“. „Radnička klasa postaje revolucionarni subjekt kroz svoje borbe – transformira se“, tvrdi Peović u svom tekstu.
Nervni završetak stvora
Pad nadstrešnice, kojim je simbolično počelo ovo razdoblje bune protiv naprednjačkih dahija je ogoljeni mehanizam akumulacije, odnosno ustaljena forma ekstraprofita u kojoj su naša domaća buržoazija i njeni međunarodni partneri pronašli savršeni perpetuum mobile. I tako bi to trebalo posmatrati. Možemo, ako baš želimo, gledati sve to i u terminima korupcije, hajde, što da ne, kao moralne devijacije i izopačenja, ali će nas to uvek na kraju odvesti u dnevnopolitička pilićarenja. Možemo čak i reći da u svom temelju ovaj sistem ima leševe iz devedesetih i da je nad njima nakon Petog oktobra gradio čitav ovaj neoliberalni kazamat, ali i dalje nemamo pravo da sve to izolujemo i kažemo da postoji neko zdravo lice te forme koje nam je potrebno, budući da je ovo uređenje najveći maksimum koji smo suštinski dobili na ovoj poluperiferiji globalnog kapitalizma.
I zbog toga, ne može se reći da je korupcija anomalija sistema, koju ćemo tek tako da rešimo smenom vlasti, i postavljanjem novih ljudi koji će procesuirati određeni broj ljudi – uprkos tome što je to nesumnjivo primarni cilj, ali nije jedini – budući da je upravo ta korupcija, na tragu Ivančićeve rečenice postala prirodni oblik naših života. Ljudski je posmatrati to sve kao izolovano koruptivno delo – nemaju ljudi vremena, niti energije da se bave drugim stvarima, pošto bi u suprotnom ceo svoj život morali da posvete borbi protiv stoglavih karakondžuli, ali se ne sme sa tom spoznajom nikako pomiriti. Jer, pad nadstrešnice jeste simptom liberalnodemokratske gangrene koja je prouzrokovana kapitalističkim divljaštvom i nikako drugačije. Zato, da bi institucije uopšte proradile, valjalo bi ih do temelja srušiti – ne misli se nužno fizički, ali you’ll get the point – jer su na njenim krvotocima već decenijama nalepljeni krpelji i pijavice još iz Miloševićevog vremena i nikada do kraja odlepljeni.
Studenti u blokadi sve vreme govore – a to izgleda niko ne želi da čuje – da Vučićeva strahovlada predstavlja metastazu tog globalnog poretka, i napukli nervni završetak, koji nezaustavljivo krvari mesecima, u kojem neoliberalni cirkus, kad više nema potrebe da se u njemu igrokazno žonglira pred auditorijumom, pokazuje svoje pravo frankenštajnovsko lice. Gangrene kao simptomi propasti mogu se pronaći i u genocidu u Gazi, razaranju Ukrajine, masovnim zločinima u Sudanu, pobuni u Nepalu, represiji nad onima koji ustaju za podršku palestinskom narodu širom Evropske unije i Sjedinjenih Država, trampovskim rasturanjem institucija… I zato možda nema tog konačnog rešenja u formi koju ovaj i ovakav sistem nudi, iako ga je važno tražiti i ne odustajati od potrage za alternativom, makar nas taj put doveo do samog kraja kosmosa.