Nakon svakog velikog krvoprolića, čovečanstvo obeća da se to više neće dogoditi. I to pod uslovom da govorimo o ovim mejnstrim katastrofama, poput Prvog i Drugog svetskog rata, u kojima su milioni ljudi nestali u čeljustima zla. I tu je nekako morala da postoji univerzalna parola da se takve stvari više neće ponavljati. Međutim, ponavljale su se i ponavljaće se dok je ovog sveta i veka. Postoji mnoštvo žarišta širom planete, čak i u ovom trenutku, o kojima se ne govori, koja se sistematski ignorišu i o kojima se, zapravo, gotovo ništa ne zna. Zločini širom globusa, tokom cele istorije, kao i danas, neprestano su se ponavljali; ljudi su iznova bili šokirani, oštre osude i duboka zabrinjavanja su usledila, humanitarne akcije i ceremonijalne predstave, ali se sve potom nastavljalo u istom pravcu.
Beskrajni ratovi svetova
Prošlo je već nekoliko meseci otkako je zvanično nastupilo rogobatno primirje u Pojasu Gaze, ali to i dalje ne znači da je uspostavljen bilo kakav mir nakon dvogodišnjeg permanentnog genocida. Naprotiv, to primirje samo znači da pažnja međunarodne javnosti više nije usmerena ka tom paklu pod otvorenim nebom, dok se izraelsko zatiranje Palestinaca nastavlja u punoj snazi, samo pod drugačijim okolnostima.
U Pojasu Gaze, uprkos tim nakaradnim i povremenim takozvanim primirjima, decenijama traje sistemsko nasilje nad palestinskim civilnim stanovništvom kroz blokadu, masovna bombardovanja i plansko uništavanje osnovnih uslova za život, dok se sličan obrazac totalnog rata protiv civila prepoznaje i u Jemenu, gde od 2014. godine glad, bolesti i potpuni kolaps zdravstvenog sistema funkcionišu kao sredstva ratovanja u jednoj od najvećih katastrofa savremenog doba. U Sudanu, naročito u Darfuru, genocidni obrasci započeti početkom dvehiljaditih nikada nisu suštinski prekinuti a ovih dana dolaze do totalne eksplozije, dok Demokratska Republika Kongo decenijama ostaje poprište masovnog stradanja povezanog sa pljačkaškom eksploatacijom resursa, uz milione mrtvih, sistematska silovanja i raseljavanja koja prolaze gotovo neopaženo. S druge strane, u Mjanmaru vojna hunta sprovodi etničko čišćenje nad Rohindžama, dok su u Etiopiji i Siriji ratovi formalno okončani sa stotinama hiljada mrtvih, ali se zločini nastavljaju pod drugačijim političkim okolnostima. U Siriji je zvanično zavladala presvučena Al-Kaida koja sada uživa podršku svih strana sveta. U pozadini svih tih zlodela, na direktan ili indirektan način, stoji prvosvetaška skupina neokolonijalista iz naizgled demokratskih zemalja i njihovih podrepnih mušica, koje koriste svaku priliku da eksploatišu iz svih tih oblasti da li resuse ili da pak koriste bilo koje druge vrste interesa.
Da ne idemo dalje u opisivanje onoga što se dešava u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), Nemačkoj, Rusiji, Kini, Velikoj Britaniji, Francuskoj i drugim članicama Evropske unije (EU), kada je reč o represiji i obračunu sa nepodobnima i protivnicima poretka i vlasti. Svako, razume se, to čini na svoj način i u sopstvenom maniru. Konačno, na Balkanu posmatramo Srbiju koja već godinama tone u neoradikalsku kugu, Hrvatsku koja se ponosi svojim neoustaškim odelom, kao i Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu, zemlje koje su postale epicentrične arene u kojima se sudaraju različite buržoaske frakcije.
U tom smislu, vođen adornovskim mislima, kako je uopšte moguće pisati nakon svih ovih izrečenih stvari? Šta je to što naši javni glasovi uopšte mogu da promene, ukoliko imamo u vidu da se sve ovo nastavlja sa nama ili bez nas? Kako se uopšte suprotstaviti ovakvom poretku? Sigurno se to neće dogoditi pukim zgražavanjem, simboličnim tagovanjem na internetu u znak podrške, niti ograđivanjem, ali solidarnošću možda da. Međutim, solidarnost takođe nije nikakvo urođeno ili nasledno osećanje, niti dolazi iz udaljenih kosmosa, već se mukotrpno i infrastrukturno gradi i podiže kako bi se jednog dana možda nešto i zaista pomerilo.
Revolucijom do slobode
Filozofkinja Maja Solar je vrlo jasno objasnila da „solidarnost kao politiku bi, dakle, valjalo misliti kao formu kolektivne akcije, kao oblik organiziranja, kao pokret za društveno-političku promjenu, a ne kao humanitarizam, kao bilo koje osjećanje povezanosti s nekom grupom, niti kao puku retoriku“.
„Solidarnost kao revolucionarna politika je usmerena ka prevazilaženju nejednakosti, eksploatacije, imperijalnih dinamika i porobljavanja čitavih komada sveta. Da bi se solidarnost gradila kao emancipatorna politika za najveći mogući broj ljudi, ona bi morala biti demokratična, samoorganizirana, borbena i transformativna. Njezin cilj onda ne bi bila društvena integracija, inkluzija u postojeće društvo i harmoniziranje između klasa, već rušenje sistema zasnovanog na klasnim odnosima i s tim uvezanim opresiranjima. Mnogostruki su načini organiziranja i mobiliziranja kroz smele taktike poput uzajamne pomoći, direktne akcije i radničkog organiziranja, te političke edukacije”, piše ona.
Vođen njenim rečima, ne možemo a da ne primetimo da solidarnosti kao takve, zapravo, ima vrlo malo, ali se mora uzeti u obzir da kapitalistički sistemi, pogotovo u ovom trenutku, neće ni dozvoliti da se tako nešto rodi, već će solidarnost svoditi na puke moralne fraze, dok će stvarnu praksu nazivati nepoželjnom, pa čak i divljačkom, terorističkom i tako unedogled, kako bi se odvratila masovnija podrška od takvih pokušaja.
Solar takođe piše da solidarnost mora da ima i jasan cilj i da bude u jednoj vrsti strateške sinergičnosti. Ona navodi da „direktna akcija, štrajkovi, obustave rada, blokade saobraćajnica (i sličnih mesta bitnih za cirkulaciju kapitala), sabotaža, samoodbrana, kontranapad, protivnasilje, te različiti oblici radničkog i antiimperijalističkog organiziranja ključne su taktike solidarnosti koje dovode u pitanje kapitalističke odnose“.
„Ovde se ne radi samo u zauzimanju ulica i izražavanju nezadovoljstva, radi se o tome da pobunjeni solidarni učinkovito dovode u pitanje uslove života. Sve dok je kapital glavni arbitrar naših života i dok živimo u klasnom i imperijalističkom svetu, svaki društveni pokret koji se bori za jednakost, pravdu i slobodu mora iznaći načine da se suprotstavlja kapitalu“, piše ona.
Moral se na hleba ne maže
Često se danas može čuti fraza o solidarnosti sa žrtvama – i to je vrlo ljudski – ali ona, osim puke empatije i razumevanja, ne nudi ništa dalje od toga, već se ograničava na moralne okvire, a moralni okviri nisu nikakva brana za daljnja zločinaštva. Empatija prema žrtvama Jasenovca, Ruande, Aušvica, Srebrenice ili, pak, Gaze, zapravo, postaje previše opšta u smislu apsolutnog nerešavanja toga da se nešto slično možda ponovo može dogoditi u budućnosti. Bojim se da je čak i uvredljivo. Da ne idemo dalje u povijest, o uveliko istrebljenim narodima zarad kolonijalnog osvajanja kontinenata. Jer, ako se ljudi toliko puta zakunu da se tako nešto više ne sme učiniti, a onda se ono ipak ponovi, zar to onda nije laganje? I to laganje ljudi koji su preživeli najveće zločine ili, pak, laganje onih koji su u tom infernu nestali. Kao što danas lažemo i sebe i druge da se Epstinov slučaj više neće dogoditi. A gorka i čemerna istina jeste da neki novi Epstin već plete novu mrežu za ultrabogatašku elitu.
Solar sama navodi da „u kapitalizmu je sve tako posloženo – u ekonomskom, političkom i ideološkom smislu – da se ljudima solidarnost uskraćuje“.
„Ako uporno nastojimo biti solidarni, tu su vojni, policijski, pravni, sudski i slični državni mehanizmi koji će nas desolidarizovati, čak kriminalizovati solidarnost. To je aspekt moći nasilja. Kapitalizam također raspolaže i ideološkom moći, koja oblikuje kako mislimo i percipiramo, konstruišući pristanak, individualizam, takmičarska nastojanja, usmeravanja isključivo na vlastite kratkoročne interese. Ideologije koje dominiraju u kapitalizmu, dakle, podupiru mrvljenje solidarnosti. A tu je i kapitalistička struktura: moć proizvodnih odnosa, ekonomska prinuda koja nas žilavo tera na golo preživljavanje i potpiruje konkurentske odnose“, piše filozofkinja.
Onda dalje obrazlaže da „kako se kapitalizam sve više bude učvršćivao i bogatstvo postajalo koncentrisanije, naši načini brinjenja jednih za druge su postajali sve tanji i tanji“.
„Razorni učinci kapitalizma na solidarne prakse lokalnih zajednica, labavljenje i rastvaranje društvenih sprega, kao i trijumf liberalizma i rastućeg individualizma dovode do rasparčavanja društva. Pitanje je i je li društvo u kapitalizmu uopšte moguće, te koje je to vezivno tkivo koje nas spaja u zajednicu. Ovde je potreban oprez, jer iz uvida u okrutnost kapitalizma mogu proizaći i konzervativne, reakcionarne i nostalgične varijacije etičke kritike kapitalizma. Dok nas zanimaju progresivni i emancipatorski pravci kritike. Zanima nas politika solidarnosti kao borba protiv postojećeg umiranja društva i zajedničkosti, ali za društvenost i zajedničkost koja neće počivati na hijerarhijama i tlačenjima. Zanima nas ekspanzivna solidarnost, odnosno političke poveznice koje daleko prevazilaze lične odnose, ali kroz zajednice koje se grade horizontalno i demokratično“, objašnjava Solar.
Samim time, solidarnost ne znači „thoughts and prayers“ u saopštenjima i napisima, već umrežavanje, povezivanje i promišljanje kako ići u daljnje akcije protiv sistema koji sam po sebi će u budućnosti nam donositi još masovnije zločine, još gore repesije i uopšteno biće sve teži za disanje običnih ljudi. Ponavljaće se neka nova Ukrajina, ponavljaće se i neka druga Gaza, ponavljaće se čak i Bosna, jer, koliko god to ne želeli da shvatimo, istorija cela počiva nad kostima i mesom onih koji su verovali da će nekakav univezalni moral pobediti nekakvo ultimativno zlo.