Prohujao je balkanskim internetom viralni snimak na kojem ratni vojni veteran Goran Samardžić, ispred zgrade Radio-Televizije Srbije, koja je uveliko pod studentskom blokadom, drži govor o svemu onome čime se pojedini jeretici bave u poslednjim decenijama otkako se završio inferno raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ).
Transkript govora je sledeći: “Pomaže bog, braćo i sestre! (publika uzvikuje: BOG TI POMOGAO!) Želim da svi pozdravimo naše drage goste iz Novog Pazara sa ‘Selam alejkum!’ (publika uzvikuje: ALEJKUM SELAM!) Moje ime je Goran Samardžić. Zajedno sa svojim borcima, ratnim veteranima, stali smo u zaštitu naših studenata. Svi smo se zarekli pred Bogom da ćemo, ako treba, položiti naše živote da se ovoj deci ništa ne desi. Zajedno sa našom braćom i sestrama bajkerima. (APLAUZ) Sem što sam veteran, ja sam i ratni vojni invalid. Ranjen sam u maju ‘92. u Sarajevu, sa nepunih 21 godinom, što je uzrast većine ove naše dece. Naša generacija je krenula, ili se zadesila u ratu u Bosni. Neki su krenuli da se suprotstavimo i borimo se, pod navodnicima, sa ‘balijama’ i ‘Turcima’ koji su ‘hteli da naprave islamsku državu na tlu Evrope’, a mi da ‘spašavamo svete srpske zemlje’ i da ‘zaštitimo srpski narod’. U aprilu te ‘92., zapaljen je krvavi bosanski lonac. Sve strane su se utrkivale ko će više da ga potpali. Naša kuhinja za širenje mržnje i laži se nalazi u ovoj zgradi iza nas. (U-A!). Da, u ovom istom RTS-u koji i danas širi laži i mržnju. (U-A!) Moja generacija se primila na te laži. Verovala je da radimo pravu stvari i da smo mi u pravu, a oni drugi da su zli. I oni drugi su to isto mislili za sebe. I onda je krenuo točak zla koji nikako da se zaustavi, a za mnoge traje i dan-danas. Mi smo se primili na te laži, ali ova naša današnja generacija nije, i ustala je da se to zaustavi. (APLAUZ). Oni su ti koji šire ljubav i obasjavaju budućnost. Ta budućnost jeste ono što svi želimo, i dužnost nas iz naših promašenih generacija jeste da ustanemo i samo treba da ih pratimo. Želim da poručim roditeljima ove dece iz Novog Pazara da se ne brinu, i da više nema ‘naše’ i ‘vaše’ dece. Sve su to naša deca!”
Nakon ovakvog govora, virtuelna avlija je bila poprilično oduševljena, neki su ovo nazivali istorijskim trenutkom, neki čak i presudnim, dosta njih je smatralo da je ovo, zapravo, pobeda studentske pobune koja ovde traje skoro pola godine. Između svih tih reči, krije se istina, studentska pobuna je po prvi put u povijesti ove zemlje, otkako je uvedeno višestranačje, vratila Novi Pazar na mapu Srbije. Po prvi put se ljudi iz Sandžaka, odnosno bošnjačka nacionalna manjina oseća kao da pripada ovom kazamatu. Ovakav govor ratnog veterana je bila preko potrebno katarza nakon višedecenijskog stezanja, agresivne propagande i indoktrinacije da Srbija oko sebe ima neprijatelje, te da su svi Hrvati, Bošnjaci i Albanci rođeni da mrze Srbe.
Međutim, na ovaj govor nisu baš svi naišli oduševljeno – pogotovo oni od kojih se možda najviše i očekivalo da će nešto pozitivno reći. Tvrdo jezgro sa Tviteraške akademije nauka i drugih elitističkih kanala, koje tako zdušno pokušava da Srbiju suoči sa svojom prošlošću, pokušalo je da ovaj govor omalovaži i umanji mu značaj, nazivajući ga nebitnim, relativizujućim, podlim, groznim, te je odlazilo toliko daleko da je sve ratne veterane iz tog vremena nazvalo ubicama.
Karadžić & Debili
Pre nego što dođemo do sadašnjice, važno je da se podsetimo. Naime, kada je Sarajevo počelo 1992. da gori, Beograd se povukao, tiho i diskretno. Nastala je mrtva tišina širom Srbije. Sve ono što je bilo nekada, celo famozno bratstvo i jedinstvo srušilo se u samo nekoliko godina. Skoro je prošla godišnjica od početka opsade tog grada u koji se danas rado turistički odlazi. Glavni grad Bosne i Hercegovine, Sarajevo, bio je pod opsadom 1.425 dana – najdužom opsadom jednog glavnog grada u savremenoj istoriji. Tokom gotovo četiri godine, grad je bio neprekidno granatiran, snajperisan, lišen struje i vode, izložen sistematskom uništavanju i uskraćivanju humanitarne pomoći. Agoniju su provodile snage bivše Jugoslovenske narodne armije (JNA), koje su se preoblikovale u Vojsku Republike Srpske (VRS), uz aktivno učešće brojnih paravojnih formacija, često obeleženih šubarama, beretkama i svakojakom nacionalističkom ikonografijom. Sve je to bilo dobrano i temeljno koordinisano, finansirano, medijski poduprto i moralno ohrabrivano iz Beograda. Prema podacima Istraživačko-dokumentacionog centra, tokom opsade je poginulo 14.011 ljudi, od čega 7.808 u prvoj godini. Među žrtvama je bilo na stotine djece. Više od 50.000 osoba je ranjeno, dok je na grad palo preko 64.000 granata – u proseku 329 dnevno. Najintenzivniji dan zabeležen je 22. jula 1993. godine, kada je ispaljeno 3.777 granata. Za zločine počinjene tokom opsade Sarajeva, pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju osuđeni su Stanislav Galić, Dragomir Milošević i Radovan Karadžić. Možda je preterano bilo reći da je Srbija zaćutala – jer nije! Ali je taj vapaj pred nacionalističkom kolektivnom hipnozom nestajao kao talas koji udara o stenu. Bio je antiratni pokret, i akcija Crni flor, sve je to bilo megafonsko vrištanje pred nacional-socijalističkim režimom Slobodana Miloševića i njegove kamarile. Među retkim intelektualcima bili su i novinar Petar Luković kao i arhitekta Bogdan Bogdanović koji su, kada je krenuo “požar”, zvali sarajevske prijatelje da im kažu da ih je, ako ništa drugo, barem sramota.
“Rat u Sarajevu – za mene u Beogradu – počeo je očajničkim telefonskim pozivima poznatih i nepoznatih Sarajlija koji su, ne znajući šta da rade, zvali Vreme, pokušavajući da nam objasne kako ih granatiraju i ubijaju, sve vreme pitajući samo jedno: zašto? Ideološka panika u redakciji: od onih koji su sumnjali i bili oprezni preko onih koji su sve hteli da provere do onih – među kojima sam i ja – čija je reakcija bila emotivna, da odmah na naslovnu stranu stavimo naslov da je Radovan ubica i zločinac i kriminalac i manijak i kreten… dabogda mu kćer snimila još jednu ploču”, govorio je Luković.
“Kako su telefoni sa Sarajevom radili, sve je izgledalo lako: zvao sam poznate i nepoznate, pokušavajući samo jedno – da objasnim da Karadžić & Debili nikako nisu reprezenti Srpstva, šta god to značilo; da u Beogradu ima ljudi koji su rat sa Sarajevom shvatili strašnije od bilo kojeg strašnog horora, da je maltene nemoguće da se bombarduje grad koji smo, hteo sam da verujem, svi toliko voleli. U očaju: šta raditi – preko sarajevskih informacija tražio sam i dobio broj Televizije; tražio uredništvo Dnevnika – predstavio se: Petar Luković iz Beograda, novinar, i hteo da poručim da je ono što se sa Sarajevom dešava užasno i da se stidim što sam Srbin u čije se ime isto to Sarajevo bombarduje. Pustili su me u Dnevnik nekoliko večeri zaredom; javio se i Bogdan Bogdanović – ali sem nas dvojice niko više, kao da je čitav Beograd ućutao, jeste ućutao, sklonio pogled od Sarajeva, zaboravio na Sarajevo, nije trenutak, rekli su mi. Sve luđe vesti – da se granatira centar grada i da ima desetine mrtvih – imale su eho sa Pala: Radovan, naš Radovan, naš srpski Radovan, s budističkom mirnoćom objašnjavao je da mi samo uzvraćamo i da nas, u stvari, granatiraju prljavi muslimani (s malim ‘m’) i da su, kao obično, Srbi opet ugroženi, zar ima te situacije kad Srbi nisu ugroženi?”, rekao je on.
Ipak, u međuvremenu se desilo šta se desilo, rat se završio, cela jedna generacija je potonula u tamu, nikada nije došla do izražaja, a danas na vlasti u Srbiji ponovo imamo ljude koji su ili bili direktno uključeni u zločine, etnička čišćenja, istrebljenja i genocide u tom vremenu, ili su barem duhovni naslednici i politički sinovi i kćeri mračnjaka iz tog vremena.
Mehanizmi za pakao
First thing first, ne postoji zvaničan podatak koliko je ratnih vojnih veterana u Srbiji, budući da Srbija nikada zvanično nije ratovala. Briga o ratnim veteranima u Srbiji nije poverena Ministarstvu odbrane, već Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. I to ne celokupnom ministarstvu, već sektoru koji se bavi boračko-invalidskom zaštitom. Time se zapravo ne pokrivaju svi koji su učestvovali u ratovima devedesetih, čiji tačan broj ostaje nepoznat, ali se prema različitim procenama procenjuje da ih danas u Srbiji ima između 400.000 i 800.000. Sistem se fokusira isključivo na one koji su iz rata izašli sa trajnim telesnim oštećenjima – njih je, prema poslednjim raspoloživim procenama, oko 12.000 – kao i na porodice onih koji su poginuli, a čiji status omogućava ostvarivanje prava na invalidninu.
Dalje, na kritike sledbenika sa Temua Druge Srbije (čitaj: svi oni koji su o ratnozločinačkoj prošlosti čuli dve emisije na Peščaniku i lajkovali tri tvita o genocidu u Srebrenici) istoričarka Marijana Toma je odgovorila: “Nisu svi pripadnici oružanih snaga koje su učestvovale u ratovima u bivšoj Jugoslaviji ratni zločinci. Mnogi među njima jesu, i veliki broj njih nažalost nikada neće biti procesuiran niti kažnjen za svoje zločine – u krajnjoj liniji, u Muzeju Topografija terora, koji je smešten u srcu Berlina, a koji tematizuje nacističke zločine – uzroke, tok, i posledice sam naišla na frapantan podatak – za zločine koji su počinili pripadnici Vermahta i SS, Luftvafe i drugih jedinica nacističke Nemačke, sudski je procesuirano i kažnjeno nešto više od 6.000 osoba. Naravno, bez sumnje u nemačku efikasnost, ne postoji osoba koja može da me uveri da je tek nešto više od 6.000 osoba krivo za užasna nedela koja su izazvala smrt blizu 60 miliona ljudi koji su stradali u Drugom svetskom ratu. O broju procesuiranih japanskih i italijanskih ratnih zločinaca, ne smem ni da diskutujem, oni su em na nivou statističke greške, em npr. demokratski, uređeni i čistoći fudbalskih stadiona skloni Japanci i Japan rado i sa ljubavlju neguju sećanje na njih. Ako bismo svima koji su bili pripadnici oružanih snaga nalepili etiketu ratnih zločinaca, onda upravo ratne zločine relativizujemo, i skrivamo odgovornost konkretnih pojedinaca – jer kad su svi krivi, onda uglavnom niko ne bude kriv.”
Ona dalje piše: “Htela bih da vas suočim sa jednom jako važnom stvari – a da krenem od početka – tranziciona pravda je skup četiri grupe mehanizama ili strategija koji imaju za cilj da doprinesu procesu pomirenja. U vreme kada sam je ja učila u Južnoj Africi, južnoafrička škola TP je smatrala da ima pet mehanizama, uključujući i pomirenje, koji je smatrala strategijom, ali sam ja mnogo bliža onome kako su je definisali Hoze Zalaket i Huan Mendez, koji su pomirenje smatrali ciljem, ali ne i mehanizmom. Te četiri grupe su: 1. Mehanizmi za utvrđivanje istine o prošlosti – i one uključuju osnivanje vansudskih tela za utvrđivanje istine/činjenica o zločinima iz prošlosti, otvaranje arhiva, i proces potrage za nestalima, koji uključuje ekshumaciju masovnih grobnica, identifikaciju tela i povrat tela porodicama, kako bi bila sahranjena u skladu sa običajima/kulturom/tradicijom/religijom žrtve. Drugi je mehanizam onaj za utvrđivanje odgovornosti i on podrazumeva krivično gonjenje odgovornih za zločine i njihovo kažnjavanje – dakle suđenja za zločine. Treći je mehanizam (najteži od svih) pravično i pravedno ispravljanje nepravde kroz nadoknadu štete nanete žrtvama, koji se ostvaruje putem materijalnih i simboličkih reparacija, koje mogu biti individualne ili kolektivne, sudske ili administrativne, izvinjenja, memorijalizacija, komemoracije, itd.”
“I konačno četvrti mehanizam je onaj koji pruža garancije neponavljanja zločina a koji se obezbeđuje institucionalnim reformama – koje uključuju mere poput lustracije, denacifikacije, itd, ali i promenu zakonskog okvira kako bi se regulisala izgradnja odgovornih i transparentnih u radu institucija, garancija ljudskih prava svih i posebna zaštita manjina, i promena institucija koje su aktivno/pasivno učestvovale u pripremi zločina, poput javne uprave, snaga bezbednosti, pravosuđa, ali u nekim zemljama i medija, ili obrazovnog sistema. Jer one ljude iz mehanizma broj dva – one koji su potegli nož ili pucali na grad je neko intelektualno mobilisao i pripremio na to, obukao mu uniformu, dao mu oružje, prevezao ga na front, a onda kada se vratio sa fronta pa pričao u komšiluku kako je pucao u grad, ili bio snimljen kako puca u leđa šestorice Bošnjaka iz Srebrenice pa to ceo grad Šid gledao, neko je iz policije, tužilaštva i suda svesno zatvarao oči nad tim. Primena ovog mehanizma tranzicione pravde nije emotivno i moralno najteža poput reparacija – jer ne morate da stavite cenu na patnju, da odredite koliko košta jedan ili četvorica streljanih sinova, da silovanoj ženi kažete da njena patnja vredi manje nego nečija izgubljena noga, jer ih ona i dalje ima dve i može lakše da radi, a njene rane su u duši, ali je njegova primena komplikovanija, jer zahteva promenu ne samo jednog dela institucija već čitavog društva”, piše Toma.
Bilo jednom u Jugoslaviji
Velika je greška, ali je svakako i ljudska, misliti da se rat dešava poput elementarne nepogode. Da se to, eto, desi čim neko zapuca, pa se to sve rasplamsa do neviđenih razmera. Objasniti kako se Goran Samardžić prvo te 1992. pronašao iznad Sarajeva, a sada kod RTS-a zapravo jeste kompleksan poduhvat i nikako ne sme da bude sveden na pojednostavljene odgovore. Jer za rat je potrebno, odmah da se razumemo, sistemska, duga i precizna organizacija svega.
U svojoj knjizi „Rat sećanja u Srbiji 1980 – 1990.“ istoričar Dragan Popović objašnjava veoma opsežno i detaljno kako se čitavom jednom decenijom politička, intelektualna i crkvena elita udružila u stvaranju nove realnosti, nove prošlosti i nove budućnosti. Proizvodnja izmišljotina, manipulacija, laži i svega onoga što je punilo glave masama bilo je na neverovatnom nivou. Da bi se Goran Samardžić i drugi pronašli iznad Sarajeva, moralo je u njima da se nešto u potpunosti uništi. Moralo je svima okolo da se prikaže da je rat, zapravo, jedino rešenje, odnosno jedini epilog svega toga što se u prošlosti izdešavalo.
„Ovakva Jugoslavija, zasnovana na pomenutim vrednostima (bratstvo i jedinstvo prim. aut. NK), bila je nepremostiva prepreka za ideologiju nacionalizma. Da bi ova ideologija zavladala Jugoslavija je morala da nestane. (…) Čak ni sa podrškom vlasti, nacionalizam nije jednostavno pobedio i osvojio većinu u javnom mnjenju Srbije. Bila je to kompleksna i sveobuhvatna operacija rušenja Jugoslavije, onakve kakva je stvorena nakon Drugog svetskog rata, posebno nakon ustavnih promena iz 1970-ih. Meta im je bila kultura sećanja, tj. njen dominantni deo – vladajuće kolektivno pamćenje kao konstitutivni element jugoslovenske zajednice. Politika istorije koju su sada zajednički promovisali nacionalistička inteligencija, Srpska pravoslavna crkva i vlast u Srbiji služila se istorijskim revizionizmom kao osnovnim metodom delovanja. To je značilo da su iz utvrđenih istorijskih činjenica i postojećih dokaza izvlačeni tendeciozni zaključci, neproverive tvrdnje predstavljene su kao aksiomi, dokazi su falsifikovani ili prećutkivani, a fama o uverljivosti predočenih teorija stvarana je kroz međusobno citiranje revizionističkih autora“, navodi se u knjizi.
Takođe piše da se „istorija pomešala sa sadašnjošću stvarajući eksplozivni amalgam modifikovanog kolektivnog pamćenja i vanvremnske, sudbinski determinisane večne patnje nacije“.
„Brisanje granice između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, stvorilo je utisak kod ljudi da se traumatični događaji iz prošlosti nisu završili, da se dešavaju upravo sada i da je njihova dužnost da zaštite sebe i svoju porodicu. Kao logičan izlaz činilo se okretanje ka sopstvenom plemenu i ideologiji koja pleme stavlja na prvo mesto, ispred i iznad svega“, navodi se u knjizi.
Profesorka i istoričarka Dubravka Stojanović u knjizi „Prošlost dolazi“ bavi se temom kako se više od jednog veka u Srbiji sprovodi indoktrinacija kroz istorijske udžbenike. Ona je uspela da prikaže kako su vlasti od devedesetih pa do ovih naprednjačkih, preko tobože demokratskih nakon pada Miloševića, uspele da sve relativizuju, te da poraze iz poslednje dekade XX veka pretvore u herojska i samoviktimizirajuća dela. Dakle, što se osamdesetih utemeljilo, o čemu piše Popović, nakon devedesetih je naišlo na pečatiranje.
„Ono što dodatno zabrinjava je što je poraz u udžbenicima prikazan kao traumatičan poraz. Trauma se stalno obnavlja, parališe društvo i ne dozvoljava mu da iz toga stanja izađe. Trauma je subverzivna i osvetnička, pa Alida Asman zaključuje da preobraćanje traume u čast, umesto u dostojanstvo, blokira razvojnu mogućnost društva. Zarobljeno društvo je neosetljivo za patnje drugih, ono je narcisoidno, vidi samo sebe, gubi vezu sa realnošću. Takvo društvo iskrivljeno tumači i prošlost i sadašnjost i budućnost, najčešće u ključu teorija zavera, koja ga opsedaju, pa nije u stanju da vidi izlaz iz duboke krize“, piše Stojanović.
Ona dalje navodi: „Od Jugoslavije, zemlje koja se ponosila svojim vezama sa susednim narodima i celim svetom, koja je bila promoter miroljubive koegzistencije i vođa Trećeg sveta, stigli smo do Srbije, koja danas, sudeći po školskim knjigama, vidi sebe kao zemlju okruženu neprijateljima. Ta ksenofobična i paranoidna slika, koja je postepeno nastajala u toku poslednjeg veka, naglo pogoršanje je doživlea posle pobede nacionalističke ideologije i sa dolaskom Slobodana Miloševića na vlast. Od tada do danas su kao ’neprijatelji’ prikazani i narodi koji su činili Jugoslaviju. Zatim svi zapadni narodi. Zatim i Rusi, odnosno Sovjeti, koji prešli na stranu ’neprijatelja’ zbog snažnog antikomunizma u poslednjim generacijama srpskih udžbenika, u kojima je čak i oslobođenje Srbije u Drugom svetskom ratu prikazano kao okupacija.“
Međutim, u svemu ovome izrečenom i napisanom nedostaje ta zlatni nit koja, zapravo, uvezuje ceo taj ratnohuškački vihor iz osamdesetih i devedesetih sa sadašnjim trenutkom. Ta puzlica koja nedostaje u mnogim izlaganjima kada se priča o suočavanju sa prošlosti, ukoliko se odmaknemo od identitetskih politika, zapravo je – ukrupnjavanje kapitala. Nažalost, koliko god slika iz devedesetih bila jednostavnija od ove sadašnje, u njoj se nalaze prvi tragovi ovoga što danas kolokvijalno nazivamo neofeudalni kapitalizam na periferiji Evrope.
Profiteri naših života
Mnogi tumače da je Peti oktobar u Srbiji bio velika prekretnica, i o tome jesmo pisali na ovom mestu, ali ono što je izostalo jeste važan ekonomski aspekt. Prelazak iz Miloševićevog nacional-socijalističkog režima u DOS-ovu renesansu, zapravo, samo je bio u pitanju koncept vladanja i načina funkcionisanja društva. Međutim, što se tiče glavnog motornog dela – ukrupnjavanja kapitala kao takvog – tu nije bilo velikih pomeranja, budući da su devedesetih Miloševićevi nacisti krenuli sa privatizacijama, dok su posle samarićanske demokrate to ubrzale do neoliberalnih granica.
Stefan Aleksić u svom tekstu „Mural u beskraju“ piše: „Međutim, recepcija koja period vlade Zorana Đinđića tumači kao radikalni raskid sa Miloševićevim politikama i koja dolazi od strane ((kvazi)levo)liberalnih snaga, krajnje je naivna. Naivna i temeljno pogrešna, jer zaboravlja da (iako jeste došlo do rokade političkih modusa) niti jedan niti drugi politički način nisu doveli u pitanje centralni društveno-politički proces: privatizaciju.“
On dalje piše: „Na kraju krajeva, zaboravlja se da su sve te fazne promene bile neophodne upravo centralnim ekonomskim agensima – novostvorenoj privatizacionoj buržoaziji koja je izmilela iz brda leševa nagomilanih rušenjem Jugoslavije i njenog samoupravnog socijalizma – i da se sva politička dinamika prostora bivše Jugoslavije najbolje čita upravo u kontekstu njihovih potreba. Milošević je podršku protoburžoazije imao iz istog razloga iz kojeg su političke elite ostalih republika imale podršku svojih lokalnih protoburžoazija: da bi u novostvorenim državama etablirane političke elite zadržale suverenitet nad procesom privatizacije. Tim istim agensima odgovaralo je rušenje Jugoslavije kako bi se društvena dobra za primitivnu akumulaciju dogovorno podelila, a republičke elite ne bi jedna drugoj bile konkurencija u grabeži. Ako je nešto brutalniji model privatne akumulacije uz pomoć rata i (po)ratnog stanja neko vreme i bio prikladan, zasmetao je (u Srbiji barem) zbog dva nusproizvoda. S jedne strane, zbog inherentne nemogućnosti autoritarnih režima da primitivnu akumulaciju – uvek neki vid brutalne pljačke – legitimizuju sopstvenom stanovništvu. S druge strane, iako je zatvaranje u izolovane džepove lokalnoj protoburžoaziji omogućilo da ima suverenitet nad primitivnom akumulacijom, takva je privatizacija istovremeno onemogućila smanjenje vrednosti privrede (recimo uvozom jeftinije strane robe koja dampingom cena domaću privredu očas posla načini bezvrednom i nekonkurentnom), a time i daljnje oplođivanje kapitala. Naravno, centralni su problem bile međunarodne sankcije, iako je pod njima jezgro privredne aktivnosti ostalo očuvano, pa vrednost privrednih subjekata nije mogla da padne dovoljno nisko da bi opravdala grabež.“
Kada je tako sve jasno, reći će vanzemljac koji je u Srbiju sleteo juče, zašto se onda Srbija (i ostale zemlje) ne suoče sa svojom prošlošću. Naravno, ono tvrdo jezgro, koje smo na početku spomenuli, graknuće da građani Srbije nisu mentalno sposobni da prihvate da je država u kojoj su živeli činila zločine u njihovo ime. Međutim, to bi bila suštinska istina, kada bismo je posmatrali u potpunosti sterilno, ovako je to samo jedan aspekt, odnosno posledica đavolštine koja nas, zapravo, u tami, poput Sauronovog prstena, veže.
Profesor u penziji Todor Kuljić nudi objašnjenje u svom radu „FETIŠKI ZABORAV U REPRODUKCIJI KAPITALIZMA”šta je motor viševekovnih pljački, ratova i sukoba otkako je krenulo eksploatisanje i porobljavanje drugih naroda još tokom kolonijalizma, odnosno zašto ne možemo, maltene, da stignemo i da sagledamo šta se desilo u prošlosti.
„Sećanje i zaborav su samo različita imena za istu stvar, za sliku prošlosti koju kroji sadašnjica. U toj slici jedno je nevidljivo zato što je drugo vidljivo. Zaborav je produkt sećanja (Fischer, 2011). Glamurozni svet kapitalizma, raskoš profita i svečana pravna država potiskuju sećanje na rad i na patnju podvlašćenih koje reprodukuje kapitalizam. Organizovano sećanje i zaborav regulišu vidljivo i nevidljivo. Kako? Tako što je zaborav rada izvor postvarene svesti o nezamenljivosti kapitalizma. Oprirođavanje i reprodukcija kapitalizma počivaju na organizovanom zaboravu. I to ne samo na zaboravu kolonijalizma nego i na zaboravu imperijalističkih uzroka oba svetska rata (težnje za podelom kolonija). Nakon izbijanja rata Hitler (Hitler) je govorio da Velika Britanija u svakom trenutku može dobiti mir ukoliko vrati kolonije. Nije li uzrok slavnog Čerčilovog (Churchill) nepopuštanja Osovini bilo odbijanje ultimatuma za predajom plena? Na sličan način je današnji zaborav imperijalizma uokviren odbranom ljudskih prava od terorizma. Benjaminovski rečeno, nije stvaran kapitalizam, stvarni su mrtvi koji su zaboravljeni“, piše Kuljić.
On dalje navodi da „suočavanje sa prošlošću bilo bi jednostavnije da se zaborav istorijskog nasilja kapitalizma ne reprodukuje i danas“.
„Ali nije tako. Kapitalizam karakteriše fetiška strukturna reprodukcija opažanja prošlosti koja svet gleda kroz prizmu robe i profita. Zbog neupitnosti profita moćni kapital se ne može nagnati na suočavanje sa vlastitom prošlošću niti je kadar za samorefleksiju. Što je profit legitimniji cilj, to su i sredstva njegovog sticanja prirodnija, a kostimiranja dobiti svečanija. Slavne ustavne povelje sinhrono prate krvave profite i potiskuju sećanje na rad i na patnju bez koje nema kapitalizma. Zaborav nastanka robe u kapitalizmu je reifikacija. Naime, nije samo zamagljen nastanak kapitalizma nego je zaborav ugrađen i u savremenu globalizaciju. Naoružana globalizacija je kontrola izvora energija od velikih sila i rekolonizacija, ponovno zaposedanje zemalja koje su se oslobodile kolonijalizma (Irak, Sirija, Libija). Kontrola naftnih izvora danas se pravda odbranom ljudskih prava kao što se nekada kolonijalizam pravdao civilizovanjem nerazvijenih. Iskrivljeno i potisnuto sećanje jeste postvarenje zato što je roba prizma kroz koju se gleda na stvarnost. Fetiš guši sagledavanje nasilja u nastanku kapitalizma, jednako juče i danas. Na delu je organizovana reprodukcija zaborava u kapitalizmu. Kapitalizam se lakše normalizuje ako je zaborav ugrađen u njegov nastanak. Što je kapitalizam normalniji, antikapitalizam je slabiji. Na isti način sve se pretvara u robu i postvaruje. Veza robe i stvaranja nacije u prošlosti skrivena je slavnim konstitucionalizmom spojivim i sa robovlasništvom. Muzeji u zapadnoj Evropi su zbirke kolonijalne pljačke, a kolonijalizam je ’kostur u ormaru’ (Milošević, 2016)“, piše profesor.
Sve ove reči mogu da se prenesu i na ratove iz devedesetih godina, te se može videti iz priloženog da i samo suočavanje sa prošlošću je veoma uslovljeno sa ideologijom kapitalizma u kojem se sve to dešava. Jer kako objasniti masovne grobnice, hladnjače i koncetracione logore a ne uvezati ih sa višeslojnim pljačkama, eksploatacijama resursa i akumuliranjem kapitala, nebitno kojim putem, budući da on ne pita za način. Upravo zbog toga postoji ta neprekinuta veza o kojoj i Aleksić piše, koja sve vreme se ukrupnjava, stoga i danas imamo beskrupulozne tajkune, koji se preživeli sve vlasti, i uvrstili se u posebnu klasu u ovoj novoj Vučićevoj Srbiji, dok ostatak šire javnosti u potpunosti životno poništen bori se za opstanak na površini ove neoliberalne turbine. Svi ratni profiteri iz Miloševićevog vremena bili su brzo i ekspresno transformisani u državotvorne privrednike kod demokrata, a danas su uvaženi partneri, prijatelji i pripadnici naprednjačkog oligarhijskog ešalona. Ipak, ova studentska pobuna je probušila te krvotoke kapitalističkih moćnika i uspela da dopre do Gorana Samardžića i sličnih njemu, te se čini kao da ih je probudila iz višedecenijske hibernacije.
Suočavanje sa budućnošću
U Vučićevoj Srbiji, koja, evo, traje već trinaest godina, suočavanje sa prošlošću je postala ozloglašena i otrcana tema kojom se bave pojedine nevladine organizacije, pokoji novinar i umetnik i neki pripadnik akademske zajednice. Odavno je ta tema postala passe, međutim, paradoksalno je on življa nego ikada u svakodnevnom životu, budući da se na svim propagandnim kanalima i u dnevnim hartijetinama smenjuju lica osuđenih i neosuđenih ratnih zločinaca, huškača, sejača mržnje, velikosrpskih ideologa i ostalih akrepa, koji su preživeli zub vremena i priklonili se koza nostri na vlasti ove zemlje.
Ipak, postoji čitava ekipa na antivučićevskoj sceni koja se i dalje kreće u granicama kao da se bori protiv samovoljnog tiranina Miloševića, a ne protiv apostola neoliberalne mašinerije Vučića. Kritikovati današnjeg Vučića kroz ratnozločinačku prizmu devedesetih je u potpunosti promašeno, budući da je to sada postalo neuporedivo. Tokom devedesetih nacionalizam i onaj hibridni kapitalizam u nastanku su jedno drugo dopunjavali, bila je to savršena simbioza zla. Ono što kapitalizam nije mogao da sruši, nacionalizam je duhovno pustošio, dok ono gde nacionalizam nije mogao da priđe, kapitalizam je prepakivao. Danas je situacija skroz drugačija, nacionalizam je postao samo jedna poluga od mnoštva alatki za održavanje stabilokratije, kojom se gospodar Vučić i njegovi kerberi služe. Nije pogrešno reći da su Goran Samardžić i drugi veterani bili zaglavljeni u tom limbu, iz kojeg im niti nacionalizam, niti kapitalizam nisu dozvoljavali da se pomaknu. Sa druge strane, svi oni koji su pokušavali od dvehiljaditih pa naovamo da isprave krivu Drinu, te da učine to famozno suočavanje, bilo je, zapravo, uzaludno, budući da se socijalni i klasni jaz sve više i više širio, stoga je glas razuma između svih njih bio sve dalji.
U ovom trenutku u Srbiji imamo kompradorsku vlast – ekspozituru multirkorporacija, konzorcijuma i kartela – kojoj je bitno da sve ostane u potpunosti usitnjeno na nacije, vere i rase, da se ljudi bave granicama i teritorijama, ugroženošću identiteta, jer samo na taj podmukli način može da održava ovu robovlasničku platformu. Ovoj vlasti – a bogami i onima prethodnima – ratovi devedesetih predstavljaju opijumsku dozu za zamajavanje građana, kako bi za to vreme, iza kulisa, prodavali sve ono što još do sada nisu uspeli. Ne boje se oni haških tamnica, niti im se fućka za to da li će narod znati za zločine po BiH, Hrvatskoj i Kosovu, već se boje umrežavanja ljudi, svih onih potlačenih, proteranih i obespravljenih, da će jednom shvatiti da su ih političke, akademske i klerikalne elite zavele i povele u masovna uništenja, samo da bi se gospoda sa vrha piramide nauživala u bogatstvu i prestižnom statusu, koje im, jelte, po božanskom pravu pripada.
Upravo zbog toga, kada su svi konačno mislili da su sve lađe potonule, kada smo mislili da je ovde ne samo Bog, već i šejtan rekao laku noć, pojavili su se studenti kao most između. Moramo to da ponavljamo: istorijska je stvar uvezati se sa ljudima iz Novog Pazara. Ogromna je stvar kada ratni veteran na protestu kaže da je on bio zaveden lažima. Niko to ne može da umanji. To su glomazni koraci, pošto ono što nas, zapravo, čeka jeste suočavanje sa budućnošću, koja nije nimalo lepa, niti prijatna, budući da u njoj vladaju raznorazni trampovi, putini, orbani, dodici, ursule, makroni, erdogani i vučići. Jer u njoj će ukrupnjavanje bogatstva biti bitnije više nego ikada od ljudskog života. Samo pogledajte prema Gazi i sve će vam biti jasno. Tamo je prava istina o našem svetu.