Valjalo bi da cela jugoslovenska moderna inteligencija uputi jedno pismo velepoznatom politikologu i ekonomisti Francisu Fukujami kako bi ga priupitala kada će već jednom da stigne takozvani kraj istorije i u ove predele. Naime, spomenuti je još 1992. objavio, može se reći, manifest u kojem tvrdi da će liberalna demokratija – podrazumeva se jer kako drugačije – uz kapitalističku ekonomiju biti poslednja forma naših života, taj konačni i najblistaviji epilog modernosti, koja je pobedila i fašizam, i komunizam, i sto još zlih stvari, i da ćemo konačno živeti u sveukupnom blagostanju, prosperitetu, miru i stabilnosti. U tom liberalnom raju će individualne slobode dostići svoj maksimum, a sistemi će neometano funkcionisati i najveći problemi čovečanstva će biti kako da nam bude još bolje. Naravno da je gospodin Fukujama u svojoj bajci ostao nem i slep nad već tada glomaznom nejednakošću, eksploatacijom rada, izvoženjem demokratije kroz ratove na druge kontinente i imperijalističkim zlostavljanjima zemalja Trećeg sveta.
U Srbiji ovih dana – pitaćemo drugi put Fukujamu šta misli – istorija se izgleda ponavlja do iznemoglosti. Deset meseci je prošlo otkako je pala nadstrešnica u Novom Sadu i odnela na onaj svet šesnaest ljudskih života. Studentska pobuna protiv naprednjačkih aždaja povela je ljude za sobom i prešla već odavno crvenu liniju. Na stotine uhapšenih, prebijenih, zastrašivanih, ucenjivanih – sve je to deo tog kraja naše istorije, ali kada bi se gledalo kroz horor naočare. Nijedan od zahteva do sada vlastodršci Srpske napredne stranke nisu ispunili, pa čak ne žele ni izbore da raspišu.
Međutim, Studenti u blokadi – vazda heterogena grupa, ima ih svakakvih, i ovakvih i onakvih – neguju i tu nijansu u kojoj postavljaju pitanje da li je uopšte ovaj sistem u kojem Aleksandar Vučić i njegovi bašibozuci vladaju – valjan. Domaći liberali i desničari će abolirati sistem, pa će naprednjački košmar svesti na neku vrstu anomalije, maltene, devijacije, te ćemo slušati žalopojke o civilizovanom i pristojnom svetu, dok, eto, ovde to ništa pod milim bogom ne valja, pa kada, kao, oni odu sa vlasti, onda će da procveta hiljadu belih rada i slonovi će poleteti iz zoološkog vrta. Stvari, ipak, stoje malo drugačije.
Proleteri svih zemalja, ovo ne valja
Posle višemesečne represije, lomljenja kostiju i izvođenja svakojakih manijaka na ulice Srbije, jedna od vodećih opozicionih, parlamentarnih stranaka, Stranka slobode i pravde (SSP), na čelu sa Draganom Đilasom i Marinikom Tepić, možda ste čuli za njih, izašla je ponovo sa predlogom o nekakvoj prelaznoj, tehničkoj vlasti koja će, jelte, da reši ovu krizu. Odmah je stigao odgovor od plenuma sa Filozofskog fakulteta u Beogradu da „svaki put kada narod pokaže svoj opravdani bes, pojavi se način da se on neutrališe u vidu prelazne vlade koja krizu rešava mimo narodne volje i promene sistema. „Jasnog smo stava – ceo sistem je truo i mora da se menja“, navodi se u saopštenju.
Već duže vreme liberalni prinčevi i princeze trzaju se i koprcaju, pošto pokušavaju Studente u blokadi da prevedu na njima poznate koloseke, budući da se omladina odvažila da pokuša da zatraži nekakvo drugačije rešenje, a da to nije puko izlaženje na uveliko već nefer i neslobodne izbore. Studenti su imali jasne i precizne zahteve o tome da se iznesu svi papiri u vezi sa rekonstrukcijom nadstrešnice, da se procesuiraju svi odgovorni, da se puste svi privedeni demonstranti i da se umanje školarine, dok su u međuvremenu dali i građanima predlog da pronalaze rešenja kroz zborove i direktnu demokratiju. Studenti su čak i u svom Pismu narodu jasno naveli da postoji problem sa dugogodišnjom demokratijom. „Predstavnička demokratija očigledno nije u stanju da reši višedecenijsku društveno-političku krizu naše zemlje, dok model neposredne demokratije, na osnovu našeg iskustva, ima dobru šansu“, navode oni u svom pismu iz marta.
Ipak, da ne bude da samo studenti i autor ovog teksta vide trulež i osećaju smrad lešine nad kojom se svi borimo za dah, iz susedne nam zemlje Hrvatske stiže pismo podrške od Plenuma, Kluba studenata i Studentskog zbora Filozofskog fakulteta u kojem pozdravljaju i podržavaju svoje kolege i koleginice u borbi. Oni u njemu, između ostalog, i navode: „Osim iz iskrene solidarnosti s ljudima u Srbiji, ovo pismo objavljujemo i zato što su korupcija i organizirani kriminal, klijentelizam i moć političkih klika, kao i privatizacija koja je omogućila uspon s državom povezanih tajkuna te korištenje čitavog državnog aparata u korist vladajuće manjine, problemi Hrvatske jednako kao i Srbije.“ Kako sad to, pobogu, pitaće se oni začuđeni? Pa zar nije lipa naša u Evropskoj uniji? Zar ona nije, je l’, otišla sto godina ispred Srbije? Kako sada to ona ima iste probleme kao Srbija? Zar se Fukujamino proročanstvo nije kod njih ostvarilo? Polako, stižemo do odgovora.
Uterivanje demokratije genocidom
Srbija nakon što je izašla iz đavoljeg zagrljaja Slobodana Miloševića i njegovog nacističkog režima uletela je u tranzicioni vrtlog iz kojeg i dan-danas još nije izašla. Možemo da bajamo i zalazimo u oblasti ezoterije pa da maštamo da li bi Srbija bila članica Evropske unije u nekom trenutku, da nije bilo ovoga ili onoga, da se nije desilo ubijanje premijera Zorana Điniđića ili pak sklapanje pakta sa demonima iz prošlost, no, tu smo – gde smo, zaglavljeni u ovom klepokratskom tornadu neoliberalne pošasti. Vučićeva vlast samo iskorišćava sve plodove petooktobarskog prevrata i povratka ove zemljetine u svetske koloseke, ali je od svega toga napravila morbidnu verziju, pošto je spojila onaj drevni ultrašovinizam sa robovlasničkim uterivanjem kapitalizma.
No, Sonja Kuzmančev-Stanojević je u svojoj knjizi “Neoliberalizam i nasilje komodifikacije svega” je dobro opisala kakva je sadašnja Srbija zapravo. “Država Srbija se može okarakterisati kao partokratska država sa socijalističkim nasleđem, razorena nacionalističkim ratovima devedesetih godina, bombardovanjem, ekonomskim sankcijama i lošom ekonomskom politikom, ulančana sa neoliberalnim kapitalizmom poluperiferije. To znači da Srbija nije mogla biti izostavljena iz date političko-ekonomske konstelacije snaga, te je, kao i sve druge post-socijalističke zemlje u transformacijsko-tranzijciskim procesima ‘uvezla’ neoliberalne politike i manje ili više ih prilagodila svom lokalnom kontekstu”, dijagnosticirala je ona.
Cela ta kulturološka ujdurma u kojem pristojnokratijska Srbija želi da postane deo sveta, ali mu, kao, neke sile to ne dozvoljavaju u samom svom korenu je trula do srži. Jer ove i ovakve zemlje u biti i nisu predviđene da budu deo te prvosvetaške lige izuzetnih džentlmena i njihovog imperijalnog centra, već u najbolju ruku njegovi prilepci i mali od palube.
Saša Savanović je to takođe dobro rekla u intervjuu za Novosti misleći na Hrvatsku: “Čini mi se da je tranzicija odavno završena, da živimo kapitalizam kakav jedino može da bude na periferiji: nasilan, obespravljujući i sve otvorenije kolonijalan. Dominantni vrednosni referenti u našim društvima su kapitalistički, uz njima komplementarne nacionalne i patrijarhalne. Sve drugo je teška margina.”
Često ćemo imati priliku da čujemo liberalnu floskulu kako bi trebalo da se počisti sopstveno dvorište, kako ne treba da se mešamo u tuđe poslove, kako je važno da mi naše probleme prvo rešimo, a onda da pričamo drugima šta treba, ali ceo taj retrogradni narativ već odavno se pokazao u praksi da nema nikakvo dejstvo. U eri globalnog kapitalizma koji probija, menja i najpre razbija sve granice između nacija, vera i rasa, svođenje problema isključivo na lokalni karakter jeste deo apologiranja – većinski na nesvesnom nivou – eksploatacije i neokolonijalnog položaja.
Savanović o tome i priča u svom intervjuu, te navodi takođe da stanje u Srbiji se iz liberalnog ugla najčešće svodi na problem korupcije. “Ona igra ulogu dežurnog krivca za ‘zaostalost’ koju je prethodno obnašao, u međuvremenu sasvim normalizirani, nacionalizam. Malo dublji pogled otkriva da je korupcija, kao i nacionalizam uostalom, endemska samom globalnom sistemu, a ne neki specifikum homo balcanicusa, zbog čega orijentalistički narativ o ‘zaostalosti’ kao glavnom uzročniku svih problema sve manje pije vodu. Osim što zdušno pomaže genocid u Gazi, ‘uzorna’ Evropa po sličnom principu – sopstvene sigurnosti – Jadar određuje kao sacrifice zone”, rekla je u intervjuu Savanović.
Tražiti od predsednika Vučića, pa čak i od samog sveta demokratiju, ljudska prava, vladavinu prava, fer i poštene izbore u trenutku kada se upravo ta demokratija širom planete uteruje bombama, sankcijama, sravnjivanjem gradova, kasapljenjem muškaraca, žena i dece, izgladnjivanjem čitavog stanovništva i istrebljenjem naroda, to je možda čak i hrabro, ali je definitivno i ludo i naivno.
Tišina je znak
Još je Vladimir I. Lenjin zapisao u svojoj knjizi “Država i revolucija” (skraćeni naziv) da “u kapitalističkom društvu – ako pretpostavimo njegov najpovoljniji razvitak – imamo manje ili više potpun demokratizam u demokratskoj republici”. On navodi da taj demokratizam je uvek stegnut tesnim okvirom kapitalističke eksploatacije i zbog toga uvek ostaje, u suštini, demokratizam za manjinu, samo za posedničke klase, samo za bogate. “Sloboda kapitalističkog društva uvek ostaje približno takva kakva je bila sloboda u antičkim grčkim republikama: sloboda za robovlasnike. Savremeni robovi su, zbog uslova kapitalističke eksploatacije, toliko pritišnjeni bedom i siromaštvom da im nije ‘ni do demokratije’ ‘ni do politike’, da je u običnom, mirnom toku događaja većina stanovništva odstranjena od učešća u društveno-političkom životu”, pisao je on. U produžetku je istakao i Marksa koji je, kako on navodi, odlično uočio tu suštinu kapitalističke demokratije, kad je u svojoj analizi iskustva Komune rekao: ugnjetavanim dozvoljavaju da jednom u nekoliko godina rešavaju koji će ih predstavnik ugnjetačke klase u parlamentu predstavljati i tlačiti.
Ipak, danas ćemo čuti kontra-kritike i zajedljive komentare, ukoliko se neko usudi da dovede ovakav sistem i poredak u pitanje, da radi za Moskvu, KGB, voli Putina, Severnu Koreju, Kinu i slične paranoje liberalnog staleža koji se trese, jer nije u mogućnosti da izvede ovaj svet iz krize u koju je zapao. Cela ta binarnost, nažalost, najbolje se ogoljava u Srbijatriji, baš zbog toga što se u njoj prelamaju svi mogući interesi i putevi kapitala sa raznoraznih strana ove proklete planete.
No, što kaže filozof Boris Buden u jednom od svojih javnih izlaganja da ona tišina – tokom koje se ćuti na ulicama Srbije kako bi se odalo poštovanje prema ubijenima u padu nadstrešnice – u stvari je znak. Ta tišina pokazuje da nešto debelo više nije u redu. Buden, na pitanje nekoga iz publike šta činiti, takođe kaže da situacija u kojoj nema alternative je problem. “Da li možemo to reći djeci (da izaberu lesser evil prim. aut) koja, kao što sam rekao, možda nemaju budućnost, koja moraju doslovno promijeniti svijet da bi imala budućnost?”, pokušavao je Buden da objasni.
Studenti i srednjoškolci sve vreme, koliko god mogu, odbijaju da piju iz starih mehova, iako nisu ni oni svemoćni, već šalju signale da čitavo ovo četrdesetogodišnje carstvo, koje je počelo da se rađa tokom ratnozločinačkog vihora, odrastalo pod petookobarskim prvosveštenicima, a mutiralo tokom vladavine ovog stabilokratskog feuda, u stvari više ničemu ne valja. Možda omladina nema životnog i političkog iskustva u ringu, ali ona vidi da je taj ring u stvari samo pozornica, dok oni koji drže to pozorište ostaju nedodirljivi i nikada spomenuti.
Pakao nam neće teško pasti
Otkako je Izrael skoro pa istrebio novinare u Pojasu Gaze, umuklo je i ono retko slovo koje se usudilo da se probije do ostatka sveta o genocidu nad palestinskim narodom. Međutim, upravo se u toj oblasti, u tom beskrajnom ruševilu i pepelu, krije odgovor na Fukujaminu iluziju o kraju istorije. Ako je istorija zaista završena, zašto Ukrajina, zemlja koja stoji uz rame Evrope, i dalje nije primljena ni u Evropsku uniju ni u NATO? Zašto se, pod plaštom tobožnjeg pragmatizma, gura sve dublje u klanicu Putinove imperijalne paranoje? Zašto su Ukrajina i Palestinci ostali u zapećku liberalnodemokratske romanse, kao dve žrtvene senke na marginama naših života?
Odgovor je jednostavan, ali i užasavajući: jer liberalnodemokratski poredak nikada nije prestao da bude kolonijalni. Samo je promenio formu i preobukao se u novo odelo neodarvinističke logike. Neke zemlje su, prosto rečeno, odabrane da budu subjekti istorije, dok su druge unapred određene da budu njen materijal, jelte, gorivo za tuđu stabilnost.
Vučićev režim je hibridna neman, sklopljena od šovinističkog taloga devedesetih i neoliberalne mašinerije dvehiljaditih. Na tragu reči Saše Sanovović, nama je famozni Peti oktobar, kome se još uvek neki uzalud nadaju, zapravo doneo upravo ovo: mehanizam suptilnog i sistemskog nasilja. Otkazi kao kazna za neposlušnost, ucene kao metod vladanja, dehumanizacija kao tehnika discipline i institucionalna korupcija kao osnova ekonomije. Sve to nisu nekakve Vučićeve metode, već alati neoliberalnog kapitalizma u poluperiferiji, samo brutalizovani pod autokratskim režimom kakav je ovaj.
Puko zbacivanje ovog autokrate i njegovih đilkoša jeste primaran cilj, ali nikako ne sme ostati jedini. To može i mora biti tek prvi, osnovni korak ka nečemu dubljem, gotovo arheološkom zahvatu – demontaži čitavog jednog četrdesetogodišnjeg carstva koje se taložilo kroz partokratijske užase, ratne zločine, tranzicijske prevare i neoliberalne diktate. Ako se zaustavimo samo na Vučiću, promašićemo suštinu, jer on nije kancer, koliko god mi to voleli da jeste, već njegov simptom. Taj sistem, kao i uvek do sada, rodiće novog gospodara sličnog soja, možda sa drugačijom idejom vladanja, ali sa istim zadatkom – poslušnost imperiji, kapitalu & sili.
Kako bi Lenjin rekao, treba ići ka “odumiranju države”, ali problem se javlja u samom trenutku vakuuma, u praznini koja se otvara kada pokušaš da razvališ temelje kuće građene nad leševima drugih. Šta tada biva sa društvom koje se već raspada u neoradikalskim kandžama? Šta biva sa ljudima koji su navikli da život podnose kao doživotnu kaznu, koji su ucenjeni poslom, stambenim kreditom, partijskom knjižicom, neprekidnim osećajem krivice i nemoći? Hoće li oni znati da zamisle novi horizont, ili će po inerciji, kao stado, tražiti novog pastira?
Taj vakuum je najveća opasnost: između rušenja starog i stvaranja novog zjapi ponor. Ako se taj ponor ne premosti, on će progutati sve – i studente i radnike, i ono malo preostale građanske energije, pa i te puste snove o pravednijem društvu. A tada će se, kao i mnogo puta ranije, desiti da zbacimo jednog tiranina samo da bismo iz pepela istog sistema izvukli drugog, možda još perfidnijeg. Međutim, i Kuzmančev-Stanojević mudro i optimistično zaključuje u svojoj knjizi: “Teže je zamisliti kraj kapitalizma nego kraj sveta. Teže jeste, ali ne i nemoguće.”
Hajde da budemo onda totalno izopačeni – možda bi zaista trebalo da oni koji nemaju ni trunku sluha za traženje drugačijih rešenja od liberalnodemokratskog aparata naprave svoj zaseban protest. Pa neka onda, po uzoru na one zlokobne, mračne parole poput četničkog “Sloboda ili smrt!”, oni ponosno ponesu svoj novi bojni poklič: “Liberalna demokratija ili smrt!” I neka ta slika obiđe svet. Sigurno će se tada spustiti padobranci i komandosi iz pentagonskih vilajeta da nam, sa sve osmehom i preciznim uputstvima, uteraju tu istu demokratiju koju čekamo već trideset i kusur godina. Aferim, braćo i sestre, eno demokratije u Gazi ispod ruševina, na koži ispečene dece, a i u Ukrajini u srušenim gradovima. Pakao nam neće teško pasti, ako je ovo naš kraj istorije.