Ponedeljak, 21. jul – Lako je Čerčilu i Vučiću
Od juče ne mogu da izbacim iz mozga rečenice predsednika Vučića koji citira Vinstona Čerčila: „Ko nije bio u mladosti levičar, taj nema srca, ko je u starosti levičar, taj je budala!“ Naprosto me ta misao obuzima, dok se vozim poluraspalim gradskim prevozom na potezu od centra grada do Petlovog brda. Autobus, sam po sebi, deluje kao da je relativno nov, ali to je samo maska, pošto na pedeset i pet stepeni u hladu, ova krntija ne može više ni da postigne da ohladi bilo šta. Mislilo je ovo društvo da će da se vozi metroom i letećim automobilima. Mislilo je ono da bude deo zapadnog carstva. Želelo je da uživa u diznilendskim bojama, da ujutru pije kafu u Rimu, a uveče da večera u Parizu, sve smo to želeli, ali smo najviše dobili, što bi neki rekao na Fejsbuku, da operemo sudove u Irskoj.
I to je bio maksimum naše višedecenijske borbe i potrebe da pripadamo prvosvetaškoj ekipi. Dobili smo sumorne ljude sivih lica, koji žive od danas do sutra, gledaju na sat da li će zakasniti na posao, razmišljaju iz koje šupljine da preliju u prazno kako bi mogli, eto, da odu na to more tokom leta, da učine i sebi i svojoj deci, pa neka otplaćuju dug do sledeće godine, i tako u krug. Da se konačno osete da su nešto sa svojim životom uradili. I to se ne vidi samo u ovom autobusu, to se vidi svuda.
Samo pre mesec dana ovaj grad je bio pod naletima hajdučke borbe na ulicama grada, ali je sada sve to utihnulo. Čeka se nova runda, čeka se da vlast ponovo nešto novo zasere, da naprave neko epsko ludilo koje će ljude da izvede na ulicu. Sve se sada vraća u onu staru depresivnu normalu, odlazimo svojim kućama, gledamo silne netflikse, pakujemo svoje kofere i kreme za sunčanje, jadamo se svojim najbližima, jadaju se i oni nama, svađamo se jedni s drugima svaki dan po saobraćaju, ali na kraju cele te tužne balade, mi se i dalje negde nadamo da ćemo jednog dana konačno osetiti šta znači biti srećan. Ta Čerčilova rečenica, koju predsednik Vučić citira, šta znam, izuzetno je cinična, jer leve ideje, zapravo, daju nadu da se možda mali čovek na dnu lanca ishrane oseti kao ljudsko biće, koje neće morati da se češe po glavi, jer se usudio da digne kredit i ode na more sa decom. Lako je i Čerčilu i Vučiću, oni su svoje obezbedili.
Utorak, 22. jul – Fuck off, millennial!
Na televiziji mi trešti Informer. Specijalni je program, zovu to veliko narodno veselje, uživo prenos pod šatrom otvaranja auto-puta do Požege. Predstavnici vlasti se znoje, grle i pevaju, sve izgleda kao cirkus nakaza. Dragan J. Vučićević, taj glodur udarničkog propagandnog glasila gangsterske organizacije, sav zajapuren dočekuje goste ko na svoju slavu; sve bruji i trese se od turbo-folka i onog najgoreg mogućeg treša, koje proizvodi muzikant Era Ojdanić. Ova televizija je među ubedljivo najgledanijim kanalima. Srbija ima oko šest i kusur miliona stanovnika, give or take, a skoro polovina se radi ovakvim sadržajem. Na dnevnom nivou! Sa druge strane, volim da ližem i suze pokondirene Srbije koja pada u nesvest nad ovakvim prizorima i konstantno se božaka i pita kako je ovo moguće. Ne znam kako da vam kažem, ljubičice sa zrna graška, ali veoma je moguće, kao što kaže Pera Luković, gde ste bili kada je DS-grmelo, ćutali ste, jer ste živeli ko u raju.
Sve ima svoj kontinuitet, sve ima svoju celinu, ništa nije palo s neba, niti je počelo juče. Sve je išlo ka ovom trenutku, da nam jedna gnusoba sa dna kace u obliku Vučićevića bude najgledanija kreatura u medijskoj galaksiji. Da babe i dede, teče i tetke širom ove zemljetine gledaju u razne vučićeviće, mariće i sarape kao vrhunce novinarske inteligencije i umeća. Žao mi je, drugarice i drugovi, to je naš poraz, ne možemo da krivimo najširi mogući plebs što ne želi da sluša i gleda dva i po, koliko-toliko, nezavisna i slobodna medijska kanala. Smešne su i dečje priče za laku noć kada se povede rasprava kako bi ovo društvo progledalo da svaka kuća ima N1 i Novu S, pa čak i kada bi javni servis radio svoj posao. Sve su to naša privilegovana razmišljanja koja uglavnom počinju na lajnama Tviteraške akademije nauka i umetnosti, a završavaju se na projektnim panelima u Dorćol Platzu. Dok u stvarnosti, onoj najtvrđoj i najsirovijoj, ljudi gledaju kako da što bezbolnije prođu kroz ovaj život.
Ta ljubljena i veličanstvena pristojna Srbija počela je da peni i pada u nesvest kada je načula da će iz Gane da dođe određeni broj ljudi, koji će se ovde zaposliti i raditi. Odjednom su borci za pravednu i progresivnu Srbiju postali američki hilbiliji i pripadnici Kju Kluks Klana i zapali u najgori mogući rasizam. I dok pišem sve ovo, predsednik Vučić je uspeo da stigne i pod šatru kod Požege i da zaurla: „Veliko hvala na svemu!“ Pa, eto, I can’t help but wonder, da li je Vučić zaista naša poslednja stanica pre totalnog raspada? Da li će nakon njega zbilja biti velikog potopa ili će ovo pak biti samo priprema za mnogo gori užas? Ne znam, nemam odgovor, ali mi se sve čini da je moja generacija, ova milenijalska, u potpunosti potonula. Imali smo šansu, imali smo snagu i energiju, ali smo ih potrošili na političku korektnost i timbildinge. Stižu nove generacije, to je neminovno, kako smo mi govorili starijima: „OK, boomer!“, tako će i one nama: „Fuck off, millennial!“ Nije da nismo zaslužili.
Sreda, 23. jul – I blagoslov, i prokletstvo
Slike iz Gaze više ne mogu da se sakriju. Cure sa svih strana. Stižu prizori dece koja više liče na kosture nego na živa bića. Vrište, plaču, mole za kašiku nečega što se zove hranom. Odjednom, prenose društvene mreže, komesarke iz Evropske unije, Kaja Kalas i Ursula fon der Lajen, počinju da pričaju o tome kako sve to mora da se zaustavi. Dve godine kasnije su se setile da tako nešto kažu, ali gotovo, sada je kasno za to.
U Srbiji je vrućina svakako, evo, danas žive duše na ulicama nema, zbrisao narod na more i pod klima-uređaje, kao da je počeo policijski čas, dok Vučićevi kerberi studente po fakultetima izbacuju napolje i, maltene, sviraju fajront.
Postoji tiha bojazan da će ovo uskoro sve da se završi, ali, kako god bilo, završila je i ova vlast svoju karijeru. Pokojni novinar Zoran Sekulić je rekao da „ova vlast ne može da dobije rat protiv naroda“. I to je živa istina, koliko god se ona trudila, koliko god sve ovo trajalo, oni znaju da će na kraju izgubiti i da će se ceo taj njihov kartel srušiti kao kula od karata. A onda, pazi sad, na njihovo mesto će doći neki novi. I to je ciklus, onaj pljosnati krug iz „True Detective“, koji će stalno tako da se ponavlja.
Uhvati me jeza ponekada kada pomislim da postoje čitave generacije koje su se rodile, odrastale i počele da se školuju, a da je celo to vreme Aleksandar Vučić na vlasti. I bude mi žao, bude mi žao i moje generacije, koja je ostala umrtvljena i podmićena otvorenim granicama, mogućnošću da radiš za stranu kompaniju i da te u biti ne zanima stanje u zemlji, jer, eto, dva somića evra svakog meseca legne na račun, što bi se ti bunio? Ima tu nečega i dalje poprilično kvarnog i izopačenog, kao da smo postali zombiji, dok sa druge strane očekujemo da će neko drugi budućnost dovući u ovu zemljetinu. Iskren da budem, odustao sam ja od nje, na nekom ličnom nivou, uopšte me čak ni ne zanima njeno stanje, ali nastavljam da guram zbog onih oko mene, najmilijih, koji zapravo i nisu svesni u kakvoj rupčagi živimo. Može se reći da je to i blagoslov i prokletstvo.
Četvrtak, 24. jul – Revolucija sa plaže
Dok piskaram sve ovo, shvatam da sam se već prebacio u avgust tj. već danima umesto da stavim jul ja uporno pišem taj osmi mesec. I to me podsetilo na jednu današnju objavu, koju sam video na nekoj već društvenoj mreži, u kojoj se čovek opravdano pita gde su sada svi oni revolucionari od pre samo dvadesetak dana, koji su, jelte, emotivno ucenjivali i manipulisali svima onima koji su se usudili da se ne pridruže demonstracijama i dešavanju naroda. Naravno, to je bilo retoričko pitanje, pa je odmah usledio odgovor u sledećoj rečenici da su ti ljudi sada na moru i odmoru. Niko im, razume se, to ne može osporiti, svako ima pravo da dane dušom, ali svako ima pravo i da ide gde hoće i da radi šta hoće.
Međutim, nije to obična ekipa, već ona najglasnija, najhisteričnija, najeuforičnija, kako volim da ih tako pametne nazivam, koja se direktno sliva iz virtuelnosocijalnih kanalizacija. Taj osećaj revolucionarnosti je, štaviše, interesantan za sociološko proučavanje. Ljudi koji sebe uzdignu do nivoa Fidela Kastra, ljudi koji misle da ukoliko je njihov tvit, kako tamo piše, videlo više desetina hiljada profila – napominjem, profila! – oni zaista misle da je to videla i čulno osetila čitava Srbija. Ipak, naš predsednik Srbije je hipersenzitivni muškarac koji će, sa jedne strane, da priča kako ne zna on šta su te mreže, he-he, neobavešten je on o tome, njega zanima narod šta kaže, dok će sa druge strane da posveti dva i po sata večernjih monologa da odgovori svakoj šuši koja mu nešto napiše.
Iako, zaista, napolju sunce sija, sto pedeset i pet stepeni je, vreo je vazduh, ovde je i dalje ledeno kao u najdubljem ponoru pakla, tamo gde Satana lično svojim krilima proizvodi tu hladnoću. Toliki nivo banalnosti, idiotluka i diletantizma prelazi u hladnokrvnu birokratiju zbog koje nam nastaju kurcšlusi u razumevanju ovog sveta.
Sećam se i 7. jula 2020, to je bio jedinstveni slučaj kada sam mislio da se dešava Nešto Veliko, nešto konkretno što će svojom tajfunskom energijom da rasturi ovaj jad i čemer, koji se nakupio u našoj skupštini. Taj primalni zov da se država vrati na fabrička podešavanja, samo tog dana sam osetio i nikada više posle. Trenutni studentski bunt je nešto drugačije, on je kao analitička terapija, ide na duge staze, moraš da guraš, usponi i padovi su neminovni, ali Sedmi juli je bio Dan Gneva. Nije to tako davno bilo, iako sećanja pomalo lape, ali okupljena masa je tada proterala Borisa Tadića, Vuka Jeremića, Borka Stefanovića iz gužve; jednostavno im nisu bili potrebni, jer su bili saučesnici u svemu ovome. U kreiranju ovog trenutnog Zla. Na direktan ili indirektan način. Studenti pokušavaju da ne prave kompromise, ali ih zato ovi revolucinari sa mora sve vreme guraju da to urade. Za nekih pet do deset godina ćemo pogledati ka ovim danima, ako uspemo naprednjački kartel da skinemo s grbače, i pitati se gde je ta energija nestala, ali nam odgovor niko neće dati.
Petak, 25. jul – Poništavanje nije njuejdž šit
Neću da lažem, probudila me je radosna vest – mili i dobri narod je razbucao prostorije Srpske napredne stranke, barem nešto dobro se desilo u ovom učmalom letnjem sivilu. Inače, počelo je da se ide od vrata do vrata visokim funkcionerima vlasti i njihovim drugarima, galami im se ispod prozora, poziva na hapšenje i koješta još. Pahulje nežne sa društvenih mreža cokću i nerviraju se što je to povratak u varvarizam, štaviše, imaju izuzetan problem sa tim akcijama. Ima tu donekle i istine, klatno uvek može da se vrati natrag, ali mi se čini da je to deo široke i ozloglašene kulture poništavanja (cancel culture). Sve smo mislili da je to uglavnom rezervisano za one holivudske silovatelje i pedofile, pa čak i pokoje kompanije i rock-zvezde, ali poništavački talas može da zakuca i na naša vrata. Kulturu poništavanja je osetio na svojoj koži doslovno i novinar Dinko Gruhonjić, pa čak i Brankica Stanković u svojoj prošlosti, mnogo pre nego što je ovaj globalni hipsteraj uzeo maha.
Poništavanje nije njuejdž šit, naprotiv, to postoji otkako je svijeta i veka, samo se to drugačije zove kada se koristi na našoj koži, a to je dehumanizacija. Naime, postavlja se jedno tužno pitanje, taman sada pred vikend za razmišljanje, da li ćemo na kraju stići do potpunog poništenja nas samih?
Setimo se samo kako smo svi zajedno i grupno uspeli da dehumanizujemo onih dvanaest mladih ljudi, samo zato što nam u tom trenutku nisu odgovarali, pa smo onda posle se vadili da, eto, vlast je represivna i diktatorska, zaboravljajući da napomenemo i našu odgovornost. Studenti, zapravo, jesu, ali pamti moj mozak, detoksiran od pića i opijata, mnogo bolje koliko su jutarnje i večernje perjanice sa slobodnih medija pojurile da se zapljunu to veče, uoči 15. marta, u puštanju niz vodu tih dvanaestoro ljudi.
Licemerje plavi ulice grada, ne može ništa da me prevari da su ljudi preko noći postali vanvremenski dobri i solidarni, već, eto, samo u ovom trenutku nam odgovara da budemo svi zajedno protiv ovog kartela. Međutim, ponekad, onako tik pred spavanje, pomislim da li se mi i dalje krećemo u jednom mehuru? I da li ću i za pet ili deset godina pisati o Vučiću i njegovim satrapima? Bojim se da odgovorim sebi, bojim se ne od te pomisli, već od komesara, vračeva i toksično-optimističnih ljudi koji su se tek juče probudili i shvatili u kakvoj državi žive. Možda je bolje ikada nego nikada, ali hajde barem da pokušamo da ne budemo deca. Nisu ni studenti deca, već odrasli ljudi koji su učinili mnogo više nego što je cela društveno-politička zajednica za trideset i kusur godina.
Subota, 26. jul – Svesrpska politika strmoglavo jurca ka ponoru
Napolju je grozno, sprema se kiša, ali je istovremeno i četrdeset šest stepeni. Nema nigde nikoga, svi uglavnom begaju u pećine pod rashladne uređaje, dok je ostatak ovozemaljskog roblja iz Beograda već zbrisao na odmore. Ništa lepše nego kada su ulice prohodne, pa možeš da stigneš sa jedne udaljene tačke do druge za samo petnaestak minuta. Ipak, u celoj toj sumornosti vrti mi se po glavi čitulja iz Crne Gore, koja kruži po društvenim mrežama, devojčici i njenom ocu, koji je ubio nju, pa sebe, a pre toga je oteo od majke. U toj čitulji, koju je dala porodica, piše da znaju da će otac „tu devojčicu čuvati kao i do sada“. Višeslojni užas koji se nalazi u tom napisu, a pričaju ljudi da ima pregršt takvih čitulja na kojima su oboje u stvari pokazuje koliko ovde problemi imaju mnogo dublje korene od dnevnopolitičkih prepucavanja. Femicid u Srbiji je jedan od najdubljih problema društva, ali to i dalje ne zaustavlja upeglane vrištače sa društvenih mreža da taj problem vučićizuju, naime, da objasne kako muškarci ubijaju žene samo zato što je Srpska napredna stranka na vlasti.
Takvo razmišljanje se, nažalost, preliva i na ostale stvari u društvu. Pokazuje ogromnu dozu nezrelosti, ali i diletantizma u kakvom se stanju nalazi naše političko biće. Iskren da budem, nema ovde vajde, svesrpska politika strmoglavo jurca ka ponoru, ovo što se dešava sa Vučićem je samo na turbo-ubrzanju. Ne krivim ljude koji polako odustaju od ove zemlje, pa se jednostavno povlače i pokušavaju na svakojaki način da se snađu, odnosno pronađu tu pukotinu u našem raspalom sistemu u kojem će da naprave svoj mali raj. Ljudi zaista imaju slobodu da biraju šta će da rade sa svojim životima, koliko god se to mojoj malenkosti ili komandosima sa Tvitera ne sviđa, ti ljudi će nastaviti da žive, da rade, da pokušavaju da naprave nešto za sebe i svoje milije. Naravno da će moralisti najviše da baljezgaju i prosipaju svoje lupetarije o uzvišenosti nekakve borbe, te će da prozivaju one koji se, jelte, ne pojavljuju nigde i ne oglašavaju ni o čemu, ili pak ne rade to dovoljno dobro, ali oni u stvari i ne vide svoju tužnu sudbinu u ovoj zombificiranoj koloniji, kojoj je odavno istekao rok trajanja. Da, vredi se boriti, časno je i viteški, samo ne bori se svima, i ne žele svi za sve da se daju. Ne vredi ni ovo moje laprdanje u prazno, visoke vrućine utiču na raspoloženje, kažu babe, posle kiše će biti lakše. Samo što u Srbiji nikako da padne.
Nedelja, 27. jul – Nemamo čak ni autokratiju kako treba
Noćas je počela da pada kiša, grmelo je do jutros, ali sada sve to isparava, mada kažu na vremenskoj prognozi da će tokom sledeće nedelje osvežiti. Brljam dane, kada pišem ovako, ponavljam datume, preskačem ih, mozak se već preselio na odmor, ali ima u svemu tome nečega jako čudnog. Kao, ostavljaš sve svoje probleme ovde, sve nemire i brige, odlaziš u drugu državu i tamo, kao, odmaraš od svega što te ovde i dalje čeka. Srbija je izuzetno turobno mesto za život. Ljudi odavde begaju, ali se u nju i vraćaju. Mnogo mojih nije toliko odlazilo na Zapad koliko je otišlo na Istok, u Kinu, Vijetnam, Tajland, Japan, Koreju… I mnogi odatle koji se jave, jave se da su pronašli mir. Nisu se obogatili, nemaju velike snove o zidanju vikendice ovde i dovoženju mercedesa, već su pronašli neki unutrašnji mir i blagostanje. Naravno, veoma je to povlašćeno pričati iz pozicije belog čoveka koji ode u Aziju, ali zaista se ne svodi apsolutno sve na materijalizam i konzumerizam, iako od toga ne možeš više nigde pobeći. Prvi svet nam se pred očima raspada, cela ta bajka je bila samo fasada za ovaj horor koji se u Gazi dešava; Drugi svet pokušava sada svim silama da zauzme poziciju Prvog i da se nametne kao vodeći, dok onaj Treći, onaj najmasovniji, onaj nad čijim plećima ceo ovaj svet počiva, počinje da se budi, pokušava da skine okove viševekovnog ropstva i kolonijalizma.
Srbija je zemljetina koja pokušava da pronađe svoje mesto pod suncem, mnogi je trpaju u sve te tabore, ali ovaj kazamat koji se naziva državom u stvari ne pripada nigde. Ovo je postala crna rupa u kojoj se smenjuju namesnici i upravnici. Što kaže Basara, nemamo čak ni autokratiju kako treba, sve je do pola stiglo. Raspadamo se neverovantom brzinom, pokušavamo da uhvatimo sve ovo što se oko nas dešava, lepimo pljuvačkom, ali, gotovo, brod tone, pacovi će prvi da beže, ostaćemo mi, fanatici i naivci, da sviramo tužne pesme. Interesantno je da će ljudi koji kritikuju ovu vlast, ovaj sistem i ovakvu državu dobiti etiketu da su izdajnici, ali će oni nastaviti da žive, rade i umiru u ovoj zemlji, dok oni puni sebe, puni patriotizma i nekakvog rodoljublja, prvi će zbrisati avionom za daleke destinacije, neće se ni okrenuti da još jednom pogledaju prema nečemu što je nekada možda i ličilo na nekakvu zemlju. Ovo sve samo deluje na tragičnu priču. Više čak ništa nije ni smešno.