Nema više nazad. Iza je provalija, ispred je ranjena zver. Srbija se trenutno nalazi na najvećoj raskrsnici još od Petog oktobra. Sve oči i uši su uperene u subotu, 15. marta, prema Beogradu u kojem bi trebalo da se odigra Veliko Finale ove četvoromesečne pobune potlačenih, osiromašenih i skoro pa životno slomljenih ljudi, kojima je dosta neoradikalske pošasti. Sve se dešava tako brzo, tako nenormalno i tako apsurdno, da više ni oni retko slobodni i nezavisni mediji u ovoj zemlji ne mogu da postignu da prenesu sve informacije od javnog značaja za ljude žedne i gladne dešavanja istorije. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić više nema kuda. U poslednjih par dana grabulja, dovlači, ucenjuje i poziva na vraćanje usluge sve one koji su se barem na trenutak očešali o slatkoću života u SNSrbiji.
Prema poslednjim informacijama, pored toga što je dovukao kuso & repato ispred svoje zgradurine na Andrićevom vencu (za neupućene: zgrada u kojoj stoluje predsednik Srbije), da se predstavljaju kao studenti koji samo žele da uče, te da glume antiblokadere, uspeo je da vaskrsne i veterane Jedinice za specijalne operacije (JSO) iliti ozloglašene Crvene beretke. Jedan od njih – kruži taj snimak internetom – pomoćnim štapom je udario mladića koji ih je telefonom snimao. Prema pisanju beogradskih medija, u pitanju je Živorad Žika Ivanović, osoba koja je spominjana na suđenjima drugima, ali protiv koje se nikada nije vodio postupak za bilo kakva nedela. Takođe, piše Radio Slobodna Evropa (RSE), da je tu i Goran Radosavljević Guri, pukovnik policije u penziji i bivši komandant srpske Žandarmerije, koji je dovođen u vezu sa ubistvom braće Bitići zbog čega mu je Stejt department zabranio ulazak u SAD. „Iz nevladine organizacije Fond za humanitarno pravo su više puta ukazali da je Goran Radosavljević bio upravnik kampa u Petrovom Selu, gde su braća Bitići ubijena, te da se bez njegovog znanja ništa tamo nije moglo desiti. Goran Radosavljević Guri bio je komandant operacije u Račku. Nikada nije bio optužen za zločine počinjene u tom selu. Prema zaključku suda u Hagu, srpske snage ubile su 15. januara 1999. godine u selu Račak, tridesetak kilometara od Prištine, najmanje 45 albanskih civila. Većini ubijenih je pucano u glavu, po svemu sudeći iz neposredne blizine“, piše RSE.
Inače, ta Crvene beretke su zabranjene još 2003. tokom operacije „Sablja“, u kojoj su hapšeni svi povezani sa ubistvom Zorana Đinđića. Zbog ubistva premijera pravosudno su osuđeni bivši komandant JSO Milorad Ulemek Legija i bivši pripadnik jedinice Zvezdan Jovanović. Ulemek je 2007. osuđen na 40 godina zatvora za ubistvo Đinđića, a dve godine ranije, osuđen je na istu kaznu za ubistvo nekadašnjeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, te na 15 godina za pokušaj atentata na opozicionog političara Vuka Draškovića.
Osnivači te jedinice i duhovni očevi su takođe pravosnažno osuđeni pred Međunarodnim rezidualnim mehanizmom za krivične sudove u Hagu, Jovica Stanišić i Franko Simatović Frenki, na 15 godina zatvora zbog toga što su odgovorni za ratne zločine u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, koje su počinile vojne i paravojne jedinice među kojima su, između ostalog, i Crvene beretke. Nema tu ničega čudnog, odmah da prekinemo šokiranost, u Srbiji je odavno na delu reciklaža svega onoga što bi možda trebalo da bude urezano na crnom, mermernom zidu srbijanske istorije.
Međutim, to se nije desilo. Nije se desilo iz razloga što očigledno nikome nije odgovaralo da se suštinski bilo šta u ovoj zemlji promeni, već da to sve bude kozmetičke prirode. Stoga je i pao tada dogovor uoči skidanja sa vlasti najvećeg balkanskog krvnika Slobodana Miloševića i njegove mu supruge Mirjane Marković, da se ništa ne dira, da sve što se dešavalo pre toga, stavićemo pod tepih, a da će razjareni gospodar života i smrti, koji je umislio da je polubog, biti žrtvovan zarad mira, spokoja i daljeg kontinuiteta. I svi su u tome učestvovali, nažalost, pa čak i pokojni i mučki streljani premijer Zoran Đinđić. I tako se pun krug napravio, te smo stigli do Vučićeve Srbije u kojoj veterani Crvenih beretki stoje kao neka vrsta strašila između pobunjenih građana i naprednjačke omladine koja samo, kao, želi da uči.
Naravno da ovi poluumrtvljeni i totalno zaboravljeni muškarci u uniformama nemaju nikakvu moć, kako fizičku, tako i političku, da bilo šta više učine, ali se u njima, ipak, krije jedna teskobna simbolika propasti ove države, ovog društva, ovakvog sveta koji nazivaju srpskim.
Svi naprednjaci u jednu državu
Kada su naprednjačke dahije zajahale naše grbače još 2012, to niko nije mogao da protumači kako se desilo. Nakon 12 godina vladavine tobožnjih demokratskih vlasti, stigli su presvučeni radikali zajedno sa Đinđićevim najbližim saradnicima, ali i sa svima onima koji su im do juče bili ideološki, pa i krvni neprijatelji. Odjednom se pod istim kišobranom našla i desnica, i levica, i liberali, i centar, i ekstremizam, i ekologija, i državotvorci, i hipici, i stručnjaci, i narodnjaci, i sve ono što je želelo već jednom da okusi kako je biti na vrhu piramide.
No, građanska i naizgled prosvećena Srbija – ona koja navodno drži do pristojnosti, civilizovanosti i tako tih mrtvih slova na papiru – ljutila se što su nad njima sada ljudi koji su svoje diplome i doktorate pazarili na pijaci, te su zbog takvih stvari izvrnuli ruglu njihovu klasnu privilegovanost. Ona organska i tvrdokorna desnica je besnela što su im naprednjaci preuzeli inicijativu rešavanja Kosova, Republike Srpske i ostalih pitanja i uzvičnika naše sumanute povijesti. Što bi mladi rekli, naprednjaci su prekucali igricu u tom trenutku. Preuzeli su od svih sve programe, sklopili to u jedan novopečeni zavet i rekli: „Mi sada vozimo!“
Možemo slobodno da kažemo da je i Vučićev regionalni aktivizam od 2012. do 2015. bio poprilično liberalno okrenut – koliko god to licemerno i ogavno zvučalo – on je koristio te nijansirane reči o kojima mi, jeretici sa margine, trabunjamo godinama unazad. Pričao je o rešavanju svakojakih zločina iz mračnih devedesetih, čak je i do Srebrenice stigao 2015, ali se tamo nije lepo proveo. Nakon toga, naprednjački Titanik suptilno okreće kormilo ka sigurnim vodama i počinje da reinstalira ono što danas živimo.
Kako se kalio čelik
Izvlačenje svakojakih ratnih zločinaca, prevejanih secikesa i grdobnih manijaka iz Miloševićevog vremena postao je naprednjački trend. Oni uopšte nisu imali više ikakvu težinu svog delovanja, osim što su bili samo još jedan marketinški trik za svesrpsku populaciju. Pa tako imamo osuđenog ratnog zločinca Veselina Šljivančanina koji je postao rokenrol zvezda i dežurni smatrač za sva moguća pitanja, te je i Vojislav Šešelj postao omiljeni analitičar od zbivanja u svetu do vremenske prognoze. Ratko Mladić je postao samo popkulturni simbol na zidovima i majicama, dok je Radovan Karadžić predstavljen kao moralna vertikala. Greška je misliti da je ta skupina iz zločinačkog vremena ponovo glavna, naprotiv, oni su samo jedna od mnogih Vučićevih hokus-pokus trikova za zamajavanje javnosti.
Projekat stvaranja Velike Srbije tokom devedesetih se završio nizom vojnih poraza. Tadašnja Savezna Republika Jugoslavija (SRJ) izgubila je na svakom frontu – da li to bio hrvatski, bosanskohercegovački ili kosovski, nije uopšte bitno, međutim, iza nje je ostao prah i pepeo. Na milione uništenih života, na stotine hiljada raseljenih, ubijenih, nestalih i namučenih, sve je to bila zaostavština tadašnjeg zulumčarenja vojnih i paravojnih jedinica koje su bile podržavane i finansirane iz Beograda. Mnogo godina kasnije, u ovoj SNSrbiji, ponovno spominanje velikosrpstva kroz sintagmu „srpski svet“ počelo je da plaši one koji se još sećaju tih krvoprolića.
Za one koji su eventualno juče stigli na ovo podneblje: ta sintagma ima svoju istoriju još od XIX veka, međutim, ona počinje da se koristi u naprednjačkoj teror-eri vladavine, kada je Crna Gora pokrenula litijašku revoluciju, te se od najviših zvaničnika iz Srbije i Republike Srpske (pogodite kojih) moglo čuti o povezivanju i sjedinjavanju te dve države i jednog entiteta u jedan organizam.
„Jedinstvo Srba je nužnost bez koje nas neće biti. Srbi su postali jedinstven politički narod i bolje da se na tu činjenicu naviknu svi koji napadaju Vučića što je ojačao Srbiju“, rekao je 2020. bivši srbijanski ministar odbrane Alesksandar Vulin, te je i lupetao: „Verujem da stvaranje srpskog sveta rešava nacionalno pitanje Srba, da zaustavlja širenje ‘velike Albanije’, garantuje Srbima da se genocid nad njima nikada više neće ponoviti, a iznad svega osigurava se dugotrajan mir na Balkanu. (…) Zahvaljujući Vučiću Srbi su postali jedinstven politički narod i proces ujedinjenja je počeo, a to se više neće moći zaustaviti.“
Naravno, ne može se bez Milorada Dodika, predsednika Republike Srpske, koji je takođe laprdao: „Srpski svet je priča o vrednostima koje srpski narod ima, a vezane su za našu veru, identitet, pismo, jezik i krsnu slavu. To su vrednosti u svim srpskim zajednicama gde god se one nalazile i te vrednosti mogu da se sažmu u sintagmu ’srpski svet’. Oni koji to prikazuju kao teritorijalnu priču o ekspanziji apsolutno su usmereni ka tome da lažu i podvaljuju.“
Sve ovo zvuči tako poznato i tako slično onim nacional-socijalističkim izjavama velikosrpskih ideologa iz osamdesetih i devedesetih, ali se danas, upravo na ulicama Beograda, vidi da to nema nikakvo više uporište i utemeljenje, osim što služi kao farba za druge i ozbiljnije marifetluke.
Dekonstrukcija pakla
Kako je Teofil Pančić jednom rekao, trenutno je na vlasti političko krilo organizovanog kriminala, i tu se krije čitava istina svega što se zbiva u našoj zemlji. Na jednom transparentu na protestima piše „Naša domovina, njihova imovina“, i tu se takođe krije istina. Plenumsko organizovanje, direktna demokratija studenata i ukazivanje na sistemske šupljine kroz svoje zahteve, koji by the way nisu ispunjeni, takođe pokazuje istinu o ovom kazamatu u kojem boravimo već decenijama.
Dakle, ne postoje nikakvi bauci & tisućugodišnji neprijatelji koji vrebaju iza ćoška, niti je ugroženo srpstvo, niti neko hoće da ukine ćirilicu, niti neko želi da zabrani pravoslavlje, ništa od tih propagandnih specifikuma više ne deluje. Da, ovo je i dalje većinski tradicionalno, klerikalno, desničarsko društvo, koje će tek jednog dana morati da odigra bitku i sa tim tegobama, ali protiv sebe sada imamo ekstremno organizovanu družbu džibera i vucibatina, koja u biti postoji da bi izrabljivala i isporučivala resurse svima onima koji daju novac za tako nešto.
Srbija na svojim plećima i dalje nosi teret prošlosti. Nad tim neuspehom da se srbijansko društvo suoči sa đavolštinama i košmarima za koje nije odgovorno, budući da su za takve stvari isključivo pojedinci odgovorni i, kako ko, pravosnažno osuđeni, ali je moglo da se kroz to zabranjeno znanje edukuje i dekontaminira od superherojske trabunjarije o veličanstvenoj zemlji koja nikada nije vodila osvajačke ratove, već je samo branila svoja ognjišta. Možda bi – i to podvlačim – možda bi se zapitala da li je u redu da na vlast dovede jatake za ratnozločinačke hohštaplere i poveruje u njihov konvertizam.
Međutim, propuštena je šansa da se sazna prava i faktografski čista istina o genocidu u Srebrenici, ili hladnjačama sa Kosova u kojima su prevožena mrtva tela Albanaca – žene, dece staraca, ili pak istina o stvarnom razaranju Vukovara i zbog čega se to desilo. Tako i danas, u ovom Pionirskom parku, ostaje rupa u celoj ovoj priči oko ostarelih veterana Crvenih beretki, da se razume ko su oni bili i šta su radili, te na koji način ih, zapravo, danas Vučić koristi. Crvene beretke – škartovska skupina ispranih mozgova – verovala je da radi pravu stvar, da rešava Srpsko Pitanje, pa tako i danas, pomahnitali i svirepi, misle da su opet na liniji patritozima tako što brane bogatstvo jednog čoveka i njegovih satrapa. Ponovo u službi tamnih sila, ojađeni i smušeni, više izgledaju kao dvorske lude, a da su toga verovatno i nesvesni. A ja se samo pitam, dok kucam ovaj tekst, i pribojavam se, šta bi bilo da su ove Crvene beretke odlučile da pređu na stranu pobunjenog naroda, da li bi im ljudi rekli da ne može ili bi ih uz gromoglasni aplauz dočekali? Ne smem da se usudim da dam konačan odgovor na to.