Ima ona scena u filmu „Šindlerova lista“ kada nemački nacista, SS oficir zapravo, inspirisan Albertom Hujarom, pomahnitalo i u totalnom rastrojstvu puca po gomili leševa, koju on i njegova jedinica iskopavaju iz jama, kako bi ih sakrili od nadirućih sovijetskih snaga. On u celom tom delirijumu, gde se vidi da uopšte nije pri sebi, vrišti da je to Valhala pokazujući ka prizoru pakla koji se nalazi iza njega. U toj sceni, nacistu pomalo izluđuje perverzija iskopavanja hiljada trulih leševa i njihovog spaljivanja. On viče to jer koliko god ta slika bila odvratna svim njegovim čulima, opravdana je njegovim političkim uverenjima.
Slična osećanja se bude u Srbiji kada je u pitanju Kosovo, ono je postalo sveto groblje na kojem se obnavlja mit o veličini i žrtvi, ali i najcrnje moguće tržište za ratna i tranziciona profiterstva. Mnogi se danas ljute na Studente u blokadi, koji su pokrenuli ovu bunu protiv naprednjačkih dahija, koja traje već skoro godinu dana, da su pali pod uticaj nacionalističkih fantazija i da se uopšte ne razlikuju od neoradikalskih jahača apokalipse. Činjenica jeste da su 28. juna (BHS: na Vidovdan) pokazali da nisu ni oni imuni na nacionalne propovedi i dogme, te da je to Kosovo – šta god ono bilo u tim događanjima – i dalje nešto što određuje očigledno sve moguće politike u ovom kazamatu. Ono je predstavljeno kao mitološko biće, nešto izuzetno važno takoreći antičko i bibilijsko, da su svi naši životi, maltene, u raznim pričama postali podređeni mitu o Kosovu.
Pa smo tako sada za vikend imali paralelne proteste na pozive studenata u blokadi i pristalica vlasti za podršku Srbima sa Kosova, koji su održani u subotu, 11. oktobra, u više gradova i mesta u Srbiji. Emotivne žalopojke o Kosovu & Metohiji slušamo već decenijama, to je postalo alfa i omega svakog našeg daljeg postupanja. Ipak, Kosovo nije palo juče s neba, niti je došlo sa Aleksandrom Vučićem, pa čak nije ni sa Vojislavom Šešeljem, Dobricom Ćosićem i drugim zlim pajacima našeg savremenog razdoblja, već ono ima mnogo veću dubinu, a korenje seže vekovima unazad, ali ne onako kako sadašnji ideolozi zamišljaju.
Ceo vek indoktrinacije
Socijalista, ljuti kritičar srbijanskog imperijalizma i učesnik Balkanskog rata s početka XX stoleća Dimitrije Tucović opisao je kako se srpska vojska na Kosovu zaletala po selima i klala sve što je stigla u svom ushićenju od oslobađanja od Turaka. „Albanska sela, iz kojih su muški blagovremeno izbegli, behu pretvorena u zgarišta. To behu u isto vreme varvarski krematorijumi u kojima je sagorelo stotinama živih žena i dece (…) Srpska soldateska nije štedela ni albansku decu, žene i bolesne. Ulaskom srpske vojske na Kosovo ’ušli smo na tuđu zemlju’ i ’izvršen je pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom’, što je ’zločinačko delo’ za koje se ’mora ispaštati’. Jer, ’plotuni su poobarali žene koje su držale odojčad u naručju (…) tela, kao jela vitka, lepih (albanskih) gorštakinja rila su se kao crvi po ledini; žene su se porađale od straha. Za dva sata potamanjeno je na 500 duša. (…) Srpska vlada bila je proglasila albansko stanovništvo ’za ljudski odrod prema kome vredi samo upotreba grube sile’, dok ’šovinistička štampa nastavlja da izaziva kod srpskog naroda mržnju prema ‘divljim Arnautima’, prikrivajući divljaštva koja je srpska vojska prema njima počinila“, pisao je Tucović.
Tadašnja Srbija opijena oslobodilačkim zanosom da izađe na more i da napravi od sebe malu imperiju na balkanskom poluostrvu, nakon više vekova ropstva pod Otomanskim carstvom, ogrezla je u krvi civilnih žrtava i svih onih koji su joj se našli na putu, jer ih je smatrala nepodobnima i slugama starog tlačiteljskog carstva. Međutim, i takva zlodela s početka XX veka morala su biti potkovana i ideološki opravdana.
Miodrag Popović je u knjizi „Vidovdan i časni krst“ (1976.) ponudio je objašnjenje kako vidovdanski kult utiče na ljude. „Kosovski mit dobio je centralno mesto u duhovnom životu srpske inteligencije u XIX veku. On živi i izvan poezije: kod političara, oficira, naučnika, profesora, umetnika, sveštenika, lekara, trgovaca, zanatlija, a naročito kod studenata i đaka. Vremenom, postaje sastavni deo njihove nacionlane ideologije. Vremenom kosovski mit će postati duhovni most između inteligencije i jož živih izdanaka boga Vida u našem patrijahalno-herojskom svetu“, navodi se u knjizi.
On dalje navodi da „vidovdanski ’mit’, koji u našem veku meša istorijsku zbilju sa mitskom realnošću, stvarnu borbu za slobodu sa sačuvanim paganskim skonostima (osveta, klanje i prinošenje žrtve, oživljvanje herojskog pretka), potencijalno sadrži u sebi sve osobine sredina sa neukroćenim mitskim impulsima“.
„Kao određena faza u razvitku nacionalnog mišljenja, on je bio istorijski neophodan. Ali, kao trajno stanje duha, vidovdanski ’mit’ može biti i koban po one koji nisu u stanju da se iščupaju iz njegovih pseudomitskih i pseudoistorijskih mreža. U njima, za razliku od pesnika i nacionalnih ideologa iz epohe romantizma, savremenu misao, duh čovekov, može doživeti novo Kosovo: intelektualni i etički poraz (…) Sa stanovišta poetike, njihove slike, i časni krst i Vidovdan kao dan savremenog junačkog ogledanja, umetnički su funkcionalne jedino dok žive u iracionalnom kontekstu u kome su ih narodni pevači dali. Izvađene iz njega i uključene u nove, ideološke, pseudomitske konstrukcije, ove herojsko-lirske slike gube lepotu i unutrašnji poetski sadržaj, postaju mitski segment kvaziiracionalnog konteksta, intelektualnog surogata u kome se ne samo gube granice između arhaične i savremene svesti, već dolazi i do neke vrste poremećene svesti, koja više ne razlikuje mit od zbilje“, navodi se u knjizi.
Između dve vatre
U Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji (SFRJ), odnos prema Kosovu bio je jedan od najosetljivijih i najkontradiktornijih u celoj federaciji. Ustav iz 1974. godine, kojim je Kosovu i Vojvodini data široka autonomija, bio je pokušaj da se u okvirima socijalističkog federalizma razreši višedecenijska tenzija između formalnog bratstva i stvarne neravnopravnosti, te da se prebrode svi ti duboki jazovi. Taj ustav je, makar privremeno, otvorio prostor za političku, obrazovnu i kulturnu emancipaciju Albanaca na Kosovu, ali je istovremeno u delu srpske javnosti izazvao cunami ogorčenja. U dubinama birokratskog aparata i akademskih krugova tinjala je ideja o istorijskoj nepravdi prema Srbiji, krenula je da se valja priča o otimanju svetinje, amputaciji srpske duše, ali i o potrebi da se nacionalno pitanje ponovo postavi u centar politike. Tako je taj čin ustavne autonomije, koji je u praksi bio pokušaj modernizacije federacije, postao detonator za povratak nacionalističkog resentimana, koji je očigledno samo bio duboko pritajen ispod tih naslaga partijske mašine.
U albanskim sredinama, s druge strane, autonomija je doživljena kao zakasnela kompenzacija za decenije represije i nasilnog pokušaja asimilacije. Taj ambivalentni položaj Kosova – između formalne jednakosti i faktičke podređenosti – postao je plodno tlo za eksploziju nezadovoljstva krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih.
Sistemska represija nad albanskim stanovništvom nije nestala, dakle, ni posle 1974. godine, samo je poprimila suptilniji oblik. Država je i dalje kontrolisala zapošljavanje, bezbednost i druge važne faktore, stoga je svaka albanska manifestacija mogla lako biti proglašena kontrarevolucionarnom. Sve je slutilo da će sve to otići dovraga. Kada su izbile demonstracije na Kosovu, država je reagovala brutalno i na taj način ostavila još veći generacijski jaz, te učvrstila osećaj da SFRJ, iza svih svojih parola o bratstvu i jedinstvu, počinje polako da se menja u sve lošijem pravcu.
Sveti zločin
Kada je došlo vreme da se sravnjuju računi i kada je nacional-socijalističko ludilo zarazilo sve pore srpskog društva, te je nakon zločinaštva po Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, stiglo na red i to sveto mesto sa juga Srbije, velikorpski nacionalizam je pokazao sebe u najmračnijem obliku. Ono što je Srbija na Kosovu sprovodila krajem devedesetih u stvari jako liči na ono što Izrael čini u Gazi, drugačija su sredstva možda, drugačiji je i kontekst, ali je suština ista – najstariji projekat etničkog čišćenja bio je tu. Međutim, Srbija na svojoj strani nije imala najmoćniju državu na svetu, kao što nije imala prećutnu podršku drugih zemalja, naprotiv, Miloševićev režim se posmatrao kao strano telo u ovom svetu, ali to je sada druga tema.
No, sve srpske snage, od vojske, preko policije, do paravojnih jedinica, razarale su albanska sela, proterivale stanovništvo i palile kuće, a režim je putem propagande govorio o takozvanoj borbi protiv terorizma (zvuči poznato?), a u jarkom kontrastu između stvarnosti i mita, srpska politika je stvorila sopstvenu fuziju koja je Kosovo pretvorilo u tešku horor-ezoteriju, u kojem je svaki zločin imao svoju, maltene, liturgijsku racionalizaciju.
Srpska pravoslavna crkva (SPC) je, u tom trenutku, bila jedan od stubova ideološke mobilizacije, što se i pokazalo kroz njihova predanja; Kosovo je postalo žrtveni oltar, njihovi sveštenici agitatori nacionalnog spasenja, a litije i besede bile su najjeftiniji oblik pranja mozgova. U moralno devastiranom i materijalno osiromašenom društvu, primera radi, mitropolit Amfilohije Radović je zvao vojnike junacima Hristovim, a upravo su ti junaci iza sebe ostavljali masovne grobnice, ali, nije bitno, mase su klicale tim delima, ostalo je urezano da srpska vojska brani Kosovo, cela zločinačka mašinerija je bila ko podmazana.
U toj simbiozi religijskog i političkog ludila učestvovala je i kulturna elita, svi zajedno pod kapom nebeskom, književnici, akademici, režiseri, pesnici — svi su, svako na svoj način, dabome, dolivali ulje na ovaj požar; jedni su pisali epove o Kosovu kao najvišoj instanci, drugi su potpisivali inicijative i peticije o ugroženom narodu. Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) se već tokom osamdesetih pokazala kao glavna vodilja kroz nadolazeći tajfun velikosrpskog ludila, te je Memorandum SANU iz osamdesetih bio nacrt za državni program u kojem su Srbi predstavljeni kao večite žrtve istorije, gde god bili, i da imaju apsolutno pravo na opredeljnje, makar to bilo i vojnim putem. Oni su dali tu dodatnu potporu infernu koji nastupio par godina kasnije, a na kraju XX veka, hvala nebesima, bio vojno poražen.
Etničko čišćenje na Kosovu bilo je samo jedan od proizvoda te ideologije. Od 1998. do 1999, više od 800.000 Albanaca proterano je iz svojih domova, a preko trinaest hiljada ljudi bilo mrtvo, najviše Albanaca, ali i Srba i drugih naroda sa tog prostora. Masovne egzekucije, silovanja, tela zakopana po njivama, spaljena sela, hladnjače po jezerima — sve je to bio deo tog konceptra iz folderu borbe protiv terorizma na Kosovu. Mediji su govorili o teroristima, dok se iza svega toga sprovodio najgori mogući rasizam koji nije do tog trenutka bio viđen od završetka Drugog svetskog rata na tlu Evrope. Tako je svako ko nije deo nebeskog naroda postajao otpad.
Težak narkotik
Danas, dvadeset pet godina kasnije, taj zločinački projekat na Kosovu kao da se nikada nije desio. Kosovo se 2008. odvojilo očigledno samo od sebe, jer je albanskom stanovništvu tako došlo. Međutim, od famoznog Petog oktobra do danas, Kosovo je postalo zapravo instrument kontrole. Prvo ga je koristila demokratska vlast, od Đinđića, preko Koštunice, do Tadića, kao ventil za frustracije tranzicionog vrtloga, a zatim je kormilo preuzela ova naprednjačka kamarila, koja je usavršila gaslajatovanje i poigravanje sa kosovskim košmarom.
Posle 2000. godine, nova vlast se klela u evropske vrednosti, slično kao i ova sada, samo je tada sve bilo svežije, ali je, ipak, zlu ne trebalo, Kosovo zadržala kao relikviju starog režima.Brzo je ratnozločinačka elita koja se transformisala u državotvorne privrednike a danas je deo naprednjačke oligarhije provalila da je Kosovo u stvari dar sa neba za sve njihove marifetluke. Stoga svaki put kada bi se postavilo pitanje bilo kakvog realnog problema koji se manifestovao kroz siromaštvo, dužničko ropstvo, kolonijalni položaj, uvek bi se potezao taj zec iz kosovskog šešira. Negovanje tobožnjeg patriotizma se nastavilo kod demokratskih romantičara, ali je sa Vučićevim kerberima to Kosovo dobilo nacionalni reality format.
Vučićevi propagandni čarobnjaci su uspeli da fetišiziraju Kosovo i da ga pretvore zaista u svojevrsnu konstantu haluncinacije koja će biti večiti izgovor za sve njihove kriminalne radnje i afere. Kad god bi bio otkriven novi mafijašluk, pljačka ili pak lična afera nekoga iz vladajuće strukture – propagandni centri bi odmah krenuli sa „dok nam otimaju Kosovo, moramo biti složni“ retorikom.
A sada da sumiramo, prema tome, Kosovo je za savremenu srpsku buržoaziju – pogotovo ovu naprednjačku klasu – postalo najbolje moguće sredstvo za umnožavanje sopstvenog kapitala. Nijedna buduća vlast se neće toga odreći – a i što bi? – jer ono joj dozvoljava sveopštu pljačku i širenje srpskosvetaškog kosmosa u kojem će kreirati kriminalno-koruptivne crne rupe.
First thing first, mit o Kosovu služi kao ideološki aparat koji maskira klasne sukobe, jer čim krene razglabanje o odbrani svetinja, ćirilice i pravoslavlja na tom prostoru – to je u stvari signal da vlastodršci ponovo čine nove ujdurme iza zavese i sklanjaju fokus sa naših real life problema koja se reflektuju kroz radnička i ljudska prava, materijalni status, zdravstvo, obrazovanje, sve u svemu ceo život. Kosovo je takođe postalo kanal za transfer javnog novca u njihove privatne džepove tj. mehanizam preraspodele koji reprodukuje dalju oligarhiju. Za trinaest godina vladavine naprednjačkih mufljuza, mi više ne znamo ko je sve deo tajkunske bratije, ali zato znamo u po dana ili noći šta nam Albanci sa Kosova spremaju. Samim time ta politika stvara lažan moralistički monopol iza kojeg se u stvari krije ona najtvrđa kapitalistička otimačina, jer nema šta ti da pitaš odakle njemu trideset stanova, dok na Kosovu narod umire.
Nakon, svakako, viševekovne indoktrinacije, kulturološke, mitske i svake druge manipulacije, kako se može uopšte očekivati od bilo kog građanina ili građanke Srbije da uopšte pomisli da je Kosovo nešto manje od Valhale? Transgeneracijsko i kolektivno odrastanje na mitu o svetom gubitku, o kosovskom zavetu koji mora biti obnovljen svakih pedeset godina kroz ratove i krvoprolića, makar i po cenu sopstvene propasti, ne može da izlapi ni među studentima, koliko god oni progresivni u ovom trenutku bili. Taj mit je ušao u genetski kod društva, pretvoren je u političku valutu i korišćen je kao najteži narkotik za anesteziranje naše percepcije o realnosti u kojoj živimo.
Samim time, Kosovo je, drugim rečima, prestalo da bude stvarni prostor – mnogi ne znaju ni gde počinje Metohija, a gde se završava Kosovo — ono je postalo metafizička destinacija. To je tobožnja večnost u kojoj se Srbija iskupljuje za svoje grehe, sastaje sa svojim precima i slavi sopstvenu istoriju, dok istovremeno vladajuće klase u stvarnom vremenu otimaju fabrike, izvlače novac iz budžeta i prodaju resurse stranim korporacijama. I to je, zapravo, suština te mitske konstrukcije, što više vapimo za svetim tlom, setimo se da se u tom delirijumu uhvatimo za novčanik. Ako novčanik još imamo. U krajnjem slučaju, vidimo se u Valhali!