Ponovo režim Aleksandra Vučića i njegovih kišnih glista juri, bije i hapsi pobunjenike po ulicama. Prvo je to bilo u Novom Sadu, a zatim u Beogradu, i sve to u prethodnih nekoliko dana. Prošlo je više od godine otkako je krenula ova opštenarodna pobuna, na čelu sa studentima, protiv naprednjačkih apostola iz devetog kruga pakla. Ubistvo šesnaestoro ljudi padom nadstrešnice u glavnom vojvođanskom gradu probušilo je nataloženi gnoj iz čira prethodnih decenija, stoga je – a vazda smo na ovom mestu o tome pisali – krenuo revolt ne samo protiv naprednih kadija, već protiv čitave srpskosvetaške korporacije koja ovde vlada već skoro četiri decenije.
Odmah se udarilo frontalno, prepoznala se srž problema, poruke su bile jasne, krenulo se direktnom demokratijom ka srcu i duši tame. Studenti u blokadi, kako ih kolokvijalno svi zovu, počeli su da rade i grade infrastrukture solidarnosti, koje se nisu zasnivale samo na lepim rečima, zagrljajima i kiflicama, već na stalnim i neprestanim povezivanjima, umrežavanjima i pozivima na konkretne i jasne akcije. Režim Vučićevih kabadahija u njihovoj komunikaciji sa javnošću prikazan je kao puki simptom liberalnodemokratske metastaze uzrokovane kapitalističkim kancerom, stoga je njihovo pozivanje na to da je predstavnička demokratija podbacila i da je potrebno revidiranje čitavog sistema zapravo bilo jedan poprilično dobar zanos ka nekoj drugačijoj budućnosti.
A onda se skrenulo negde, šta ćeš, tako ti je to, prolazili su meseci, režim se zacementirao, a mnoge druge struje nisu mogle s mirom da čekaju, šta se tu sve izdešvalo, možemo da interpretiramo do sutra; ali smo odjednom počeli ponovo da razmišljamo po ustaljenoj praksi. S jedne strane profesor Fakulteta dramskih umetnosti (FDU) Stevan Filipović, kao eklatantan primer liberalne misli, s druge strane Milo Lompar kao konzervativac, s treće parlamentarna opozicija, s četvrte vlast, s pete međunarodne kljove, i onda smo iznova dobili još jednu linearnu trku u kojoj Studenti u blokadi pokušavaju da opstanu u toj kvadraturi kruga.
Iz epicentra dešavanja, gde se udaralo na poredak, tokove novca, klasno pitanje, kolonijalnu potlačenost i čitavu korozivnu industriju izrabljivanja, došli smo ponovo na pitanja svesrpskog opstanka, popravke institucija, vladavine prava, kojekakvih civilizacijskih vrednosti, odbrane nacionalnog identiteta, neomitološke laprdarije i uterivanje pristojnokratije. Međutim, cela ta progresivna misao nije nestala, već se preselila na obode ove pobune, stoga upravo tamo imamo proteste protiv naoružavanja Izraela, odbranu Generalštaba, bunt protiv Rio Tinta i drugih eksploatorskih struja zbog kojih ova stoglava aždaja i dalje opstaje u ovoj zemljetini.
Setimo se samo, nije to greh reći, kako su i Evropska unija (EU), Sjedinjene Američke Države (SAD), Rusija i Kina vrlo jasno i nedvosmisleno stale iza vladajuće klase u Srbiji. Ne pitajmo se zašto je to tako, već možemo odmah da uvidimo odgovore u načinu pobune koji je postojao u početku, a zatim, kada se uokvirio kroz liberalnu matricu, dobio tek stidljivu i deklarativnu mikro-podršku evroparlamentaraca, koliko god ona beznačajna bila. Zašto je to tako, pitaće oni neobavešteni i radoznali, ali odgovor će doći uskoro.
Pogledajmo samo kako je sve jasno kada su u pitanju zemlje koje nisu u kolonijalnom položaju poput ove naše; primera radi, bacimo oko prema Iranu, koji je zavrnuo sve ventile prema tzv. Zapadu, te su EU i SAD vrlo sinhronizovano i bez pardona skočile da pruže podršku pobunjenom narodu unutar te zemlje. Setimo se kako se kod nas liberalna struja upljuvala da nam objasni kako je potrebno da se ovde maše zastavom EU (iako smo baš na portalu slobode NOMAD pisali da bi trebalo da bude dopušteno ljudima koji to žele da čine) ukoliko želimo njihovu podršku, ali, eno, u Iranu se ne maše zastavama – naprotiv, ne traže njihovu pomoć – a ipak tu telepatsku podršku dobijaju od briselskih ćata.
Da bismo shvatili zašto je to tako i zašto je pobunjeni narod u Srbiji ostao uskraćen nedvosmislene podrške iz imperijalnog centra, ako ne računamo ova deklarativna saopštenja, moramo imati u vidu ekonomske strukture i međuzavisnosti. Jer to što se gospodin Vučić i njegova bratija ponašaju izvan bontona evropskih dvorova i vole da talasaju, i dalje ne znači, kada zagusti, da neće znati kome da se obrate za pomoć.
Masovna grobnica kao temelj pljačke
Kulturni radnik i aktivista Nebojša Milikić je odlično jedared objasnio zašto ovaj protest nije dobio značajniju podršku od takozvanog Zapada. Devedesetih je ceo tzv. Zapadni svet, dakle imperijalni centar, podržavao i podsticao proteste, veli on, a sada ta podrška, naravno, ne postoji. Nisu blesavi da podrivaju tako poslušnog i relativno uspešnog namesnika kao što je Vučić. To može biti i dobro za razvoj koncepata u okviru protestnog pokreta, jer se moraju promišljati novi uslovi borbe. No, za ta promišljanja mora se prekoračiti okvir ideologije vladajućih. Mora se iskoračiti, kako iz hegemonije neoliberalizma, tako i iz vladajuće ideologije nacionalizma, objašnjava Milikić.
Ipak, nacionalistički anestetik ovde već četiri decenije drži ljude okovane u delirijumskim snovima. Vladajuća klasa – bilo koja do sada, otkako je uvedeno višestranačje – drogira ih ezoteričnim baljezgarijama taman toliko da može lagodno, oholo i bahato da se bogati na sudbinama potlačenih, hipnotisanih, namučenih i ubijenih. Masovne grobnice oko Srebrenice, hladnjače sa Kosova i ruševine Vukovara – sve je to bio kamen-temeljac za razvijanje daljeg pljačkaškog pohoda nakon Petog oktobra, koji danas, u ovom vučićevskom razdoblju, doživljava svoj vrhunac.
No, ovom društvu je obećano diznilendsko carstvo početkom ovog milenijuma, ali taj pozlaćeni zmaj nikako da bude uhvaćen. Milikić i sam kaže da mehaničko osvrtanje na devedesete donekle ometa sagledavanje problematike sa kojom smo suočeni kao delom aktuelnog svetskog kapitalističkog sistema, kao glavnog okvira i glavnog generatora naših problema.
„Ali pošto se akteri bilo sami prepoznaju, bilo od spolja identifikuju i u tim okvirima i kriterijumima, ne možemo ih ignorisati. Na primer, Boris Buden misli da još, i posle proteklih četvrt veka, živimo u devedesetima, svi problemi i dalje su na stolu. Tu ni nema nikakvog čuda, kako bi ih mogli rešiti ako su na vlasti ideologije koje su te probleme napravile i na njima izrasle u dominantne društvene ideje. To nisu samo nacionalizmi i identitetske politike i paranoje, to je i infantilna želja za ’normalnim životom’ na kapitalističkoj periferiji, i to sada, kada se centar raspojasao i pokazao u svoj svojoj što istorijskoj što najaktuelnijoj zločinačkoj prirodi i odmakloj degeneraciji“, objašnjava on.
I tu se možemo složiti, da ima nečega izuzetno časnog i naivnog, a opet devijantnog i morbidnog, da tokom pobune ljudi u ovom kazamatu traže pravdu, demokratiju i slobodu, i to od sveta koji je rekao laku noć palestinskom narodu u Pojasu Gaze.
Kad imate posla sa Vučićem, imate posla sa globalnim kapitalom
Često možemo čuti iz liberalnih komora kako, eto, može Švajcarska, Švedska ili pak bilo koja druga zemlja u Evropi da bude ovakva ili onakva, a mi u Srbiji zauvek izgubljeni u vrtlogu antičke tragedije. Ipak, ta retrogradna linija nikada neće imati u vidu disproporcionalnost položaja, strukturnu podelu rada i kapitala, istorijsku nit zaduženja, ratova i tranzicionih lomova, političke interese krupnog kapitala i imperijalnih centara moći, kao ni mrežu ekonomskih zavisnosti i bezbednosnih aranžmana koji, u stvarnosti, presudno određuju u kakvom će se položaju neka zemlja zaista naći, bez obzira na njene formalne institucije ili deklarativne političke modele. Srbija, zajedno sa ostalim jugoslovenskim državicama, nalazi se u (polu)perifernoj poziciji. Vučićev režim već je u potpunosti uklopljen u model koji su teoretičari opisivali kao autoritarni etatizam na periferiji kapitalističkog sistema, što znači da je formalno prozapadan, ekonomski, koliko-toliko, disciplinovan, politički je u određenoj meri represivan, vrlo protočan i otvoren za dominaciju krupnog kapitala, ali, pre svega, stabilan i predvidiv za spoljne aktere — drugim rečima: dobar sluga – zao gospodar.
U takvom kontekstu, zašto bi bilo koja država na ovom svetu — bilo da dolazi sa Istoka ili sa Zapada — imala bilo šta da zameri vladajućem režimu? Naprotiv, on je fantastičan primer kako bi jedna idealna vlast po periferijama ovog sveta, zapravo, trebalo da izgleda. Tako nešto su Studenti u blokadi već na početku prepoznali, kao što smo gore napisali, te su u svojim obraćanjima javnosti uvek govorili o tome koliko je sistem sam po sebi upropašćen i destruktivan za sve nas.
Milikić takođe misli da je poenta u promeni sistema, te da je aktuelni režim tek njegova ružna fasada, a da lepša fasada nije rešenje. Kriza, njeni uzroci, povodi, dinamika, akteri, tok, produkt su perifernog kapitalističkog sistema koji se teško izbegava. “Kad imate posla sa Vučićem, imate posla sa globalnim kapitalom” – citat po sećanju sa jednog susreta studenata u protestu sa inicijativom Kultura u blokadi, veli on. Ne treba se naravno prepustiti determinizmu jer uvek se može doskočiti tim naoko večitim predodređujućim političkim i ekonomskim silama ali je vrlo kontraproduktivno ignorisati ih, ne poznavati njihove karakteristike, dinamiku, snagu. A to je prvo pravilo u okvirima interpretacija pokreta u buržoaskoj javnoj sferi i uticalo je na nadasve kilavo, kaže Milikić, kvazireformsko razumevanje i usmeravanje protesta.
Esejista i arhitekta Ivan Cingel, navodili smo i njega ovde više puta, objašnjava da neoliberalizam, a naročito na periferiji, operira upravo na sistemskoj korupciji i rastakanju javnih institucija, odnosno uprezanju ih u interese privatnog kapitala.
„Radi se o instrumentu u rukama vladajuće klase. Prije ili kasnije počnu padati nadstrešnice. Ne znači da će si svi prosvjednici to objašnjavati na lijevi način, ali doživjet će klasni rat kao bombardiranost korupcijom i zasićenost osjećajem da je ’prekardašilo’ (jedna od kodnih riječi protesta) – da se u Srbiji naprosto više ne da živjeti od mafijaške pljačke i uništavanja institucija, zakona, struka, zgrada, svega, zemlje. Senzaciju će dijeliti i konzervativac i liberal jednako kao i ljevičar“, objašnjava Cingel sve ovo u kontekstu tekuće pobune. Ipak, i on je tada vrlo realno pisao da narativni sloj studentskih zahtjeva jest formuliran unutar premisa važeće političke paradigme (ili kako bi rekli neki drugovi, malo/građanskog horizonta), ali odlučujući je tu defakto sloj, a ne narativni.
„Izostanak eksplicitne klasne artikulacije narodne bune je sporedan u odnosu na činjenicu njene izrazito klasne pozadine. A onda je sporedno i koliko je točno ustanika osvijestilo o čemu se zapravo radi u ratu koji vode (da se puca na popudbinu Barunice Thatcher); bitno je da ga vode. Nebitno je što pobuna protiv Rio Tinta ili Kushnerove investicije neće biti nazvana pravim imenom, ostajući u okvirima jezika postojećih institucija, dok god se sve vrijeme radi – a radi se, jer jedna je to borba – o pobuni protiv Rio Tinta ili Kushnerove investicije, kompradorštine koja zemlju stavlja kapitalu na izvol'te“, izričito piše Cingel.
Ipak, ostaje diskretna bojazan, u ovom najkonkretnijem mogućem trenutku, da će Studenti u blokadi, iako i dalje apsolutno najmoćnija politička sila, ipak pasti pod uticaje lomparističkih (čitaj: konzervativnih) i stevanofilipovićevskih (čitaj: liberalnih) struja koje će tražiti od njih da se vrlo jasno i konkretno opredele i odrede u kom binarnom pravcu će morati da se kreću. U tome će biti najveća opasnost.
Povratak izvornom stanju
Dakle, iluzija da će izbori sami po sebi proizvesti sistemsku promenu predstavlja gramšijevski rečeno pasivnu revoluciju, odnosno kontrolisanu transformaciju koja neutrališe bilo kakav društveni pritisak, ali apsolutno ne dira u temelje poretka, jer se oni doživljavaju kao sastavni elementi naših života.
U tom imaginariju, mi već imamo vladajuću strukturu koja se manifestuje kroz Aleksandra Vučića i u svom đavoljem zagrljaju drži sve poluge kojima može da reformiše, adaptira i restruktuira sistem po vlastitom nahođenju. Ono što bi Studenti u blokadi trebalo da učine jeste da se vrate svom izvoru, ukoliko ne žele da završe zloupotrebljeni tokom ovog neoradikalskog haosa, a to je da iznova krenu sa promocijom direktne demokratije, plenuma, zborova i svega onoga što bi ponovo vraćalo simboliku slobode među ljude. Pošto se protiv mafijaške frakcije SNSrbije ne može boriti time što se od njih traži da se poprave, već time što im se zauzima prostor i kvare poslovi, a jedini načini za to jesu paralelne institucije i paralelni oblici samoupravljanja.
Milikić objašnjava da ove proteste karakteriše radikalni iskorak iz postojećih formi političkog organizovanja. Možda je takav iskorak u nepoznato neminovno praćen sa dva koraka nazad, na primer u smislu insistiranja na izborima ili na nekakvom naivnom, površnom idealu “ispravnog funkcionisanja institucija”, kaže on za Buku, i to institucija perifernog kapitalističkog društva koje po prirodi funkcionišu suprotno interesima egzistencijalne sigurnosti i bezbednosti ubedljive većine stanovništva periferije.
„Međutim, sama činjenica da vlast ne može da ponudi ni minimalno poštene izbore ni minimalno funkcionalne institucije vodi ka novim iskoracima. Sa studentskih plenuma direktna demokratija širi se na zborove građana, ljudi osećaju političku pozvanost i odgovornost. Naravno, tu dolazimo do pitanja šta tačno hteti i moći sa tom neočekivano ponuđenom političkom snagom i samim tim sa iskrslom odgovornošću? Tu smo još na analfabetskom tečaju. Plenumi i zborovi sažimaju najrazličitije stavove, ideje, iskustva i stalno iznova nude nova rešenja ali pitanje je koliko je energije i volje na raspolaganju za njihovu primenu. Vladajuća ideologija ne samo da ima još uvek neupitnu hegemoniju koja deluje protiv tih stalno iznova rastućih mogućnosti već i neuporedivo veća sredstva i neuporedivo više rezervi i rezervnih položaja. To neminovno iscrpljuje ljude, tako da je politička organizacija postala relativno laka, ali realizacija nije stvar samo organizacije već i resursa“, kaže Milkić.
Na tragu njegovih reči, jasno je da živimo u duboko zamorenom stanju u kojem većinsko stanovništvo ove zemlje nema ni kapaciteta, ni vremena, ni iluzije da se trajno bavi politikom, iako, lenjinovski rečeno, politika već decenijama neumorno i bez pauze upravlja našim životima. Upravo zato, studentski pokret, kao trenutno najmoćniji politički subjekt, ne može sebi da dozvoli luksuz ignorisanja klasnih granica koje sprečavaju mnoštvo prezrenih i porobljenih da uopšte dopru do pobune, a kamoli da u njoj opstanu. Ako se ta distanca ne premosti, ako se borba ne vrati na teren, stvaran život, izvan akademskog i simboličkog prostora, onda će izvorni cilj demontaže mašinerije tlačenja ostati netaknut. Samo ćemo se opet svesti na menjanje šminke i fasade. A iz takvih poraza rađaju se nove apatije, apstinencije i slična stanja u kojima se defetizam doživljava kao prirodno stanje iz kojeg se naposletku više ni ne pokušava probuditi, jer će stalno provejavati misao da se protiv ovakve nemani jeste uzaludno boriti.