Često se predsednik Srbije Aleksandar Vučić poziva na raznorazne ličnosti iz sadašnjice, bliske prošlosti, ali i one daleke, voli da se hvali kako zna ovoga, čitao je o onome, slušao je o ovome. Međutim, sve su to uglavnom žestoko glamurizovani i romansirani karakteri, pop kultura je tu učinila svoje. Sve zavisi i od situacije šta mu je kada potrebno, ali, sada će neko da prevrne očima, zašto nikada nije spomenuo nekadašnji čelični dvojac – bivšeg predsednika Sjedinjenih Američkih Država (SAD) Ronalda Regana i premijerku Velike Britanije Margaret Tačer, koji su zapravo najviše zaslužni, iako gospodin Vučić nije bio ni u planu kada su oni krenuli da žare i pale, to što on sada uspešno razvaljuje poslednje branike ljudskog razuma i postojanja u Srbijatriji. Kada se sve sabere i oduzme, za sve ovo što on sada trenutno radi i čini u stvari je njihova zasluga. Oni su uspeli da normalizuju i razvale svaku moguću pomisao da su ljudi jednaki, da radnici imaju prava, da ona iskonska i esencijalna ljudskost bude pretvorena u maticu i šraf u neoliberalnoj mašineriji, odnosno da postojanje čoveka na ovom svetu bi trebalo da bude zasluženo, ako to pitaš ovo dvoje koji su se odavno preselili na onaj svet.
Ako koza laže, internet ne laže, pa čak i pamti, te je tako 2014, ono srbijansko drevno zlo što se odaziva na ime „Politika“ pisalo na tu temu: „Da li bi reforme, koje je osamdesetih godina prošlog veka u Velikoj Britaniji provela premijerka Margaret Tačer, mogle da budu uzor budućem mandataru za sastav vlade Srbije Aleksandru Vučiću u lečenju naše ekonomije, naročito u sređivanju prilika u veoma neefikasnom javnom sektoru? Ovo pitanje otvorio je ekonomista Mihajlo Rabrenović, profesor Fakulteta za poslovne studije, rekavši da su reforme ‘Čelične lejdi’ Tačer čuvene, jer su njima postavljeni temelji nove politike koja promoviše državu kao dobrog domaćina, koji sa manje novca uradi više.“
Davna je to godina bila, aždaja Srpske napredne stranke (SNS) zajedno sa svojim odurnim koalicionim patuljcima još uvek pravi od ove zemljetine jednu neoliberalnu žabokrečinu, pošto je sada i konačno došlo do toga da je vreme da se univerzitet u Srbiji u potpunosti razvali i od njega napravi novopečena fabrika za stvaranje menadžerskih i samopreduzetničkih nakaza. Neće gospodin Vučić biti prvi, a ni jedini da je to učinio, mnogo pre njega je to uradio čileanski monstrum, ali i prvi izuzetno uspešni neoliberalni zamorac – Augusto Pinoče, kojeg su ex-president of USA Ričard Nikson i gospodar globalnih senki Henri Kisindžer nadgledali i podržavali.
Od Velike Srbije do kolonijalne jame
Kompradorska vlast Aleksandra Vučića počiva nad svim temeljima prethodnih vlasti, ali uz dosta otvoreniju i transparentniju mržnju prema svemu što je drugačije. Čini se nekom vanzemaljcu da je to poprilično komplikovano, ali, evo, naprednjaci uzeše 13 godina vladavine, a mi o tome očigledno i dalje piskaramo. No, nećemo da se lažemo, ondašnja Srbija Slobodana Miloševića bila je nešto najpribližnije što je moglo da priđe onom okorelom nacizmu; sve je bilo tu, i Krv, i Tlo, i ideologija, i industrija smrti, i superiorna rasa, i nebesko carstvo, i ezoterija, i sto sličnih izopačenština.
Iz svega toga su se izrodili najkrovločniji ratni zločini prema nesrpskom stanovništvu, ali i zlodela prema nepodobnim građanima, političarima i novinarima. Ideja velikosrpstva – koja je tada bila vojno, ideološki i logistički najsnažnija – iza sebe je ostavljala masovne grobnice, genocid, etnička čišćenja, spaljene gradove i sela, na stotine hiljade ubijenih, nestalih, raseljenih i proteranih. Tamo gde je propoved o Velikoj Srbiji se nastanio, tu više ljudi nije bilo. Vukovar, Srebrenica, Prijedor, Višegrad, Sarajevo, Suva Reka, Podujevo – to su samo neki od krvavih tragova koje je Srbija za sobom ostavila u devedesetim godinama.
Vlasti nakon pada nacional-socijalističkog režima Slobodana Miloševića su u belim rukavicama prihvatile ceo taj projekat uterivanja srpskog sveta u nešto drugačijem obliku, ali su paralelno sa time uspele da otvore tržište za strani kapital, predatorske kompanije za profitom i sijaset globalni kartela, te da se ova zemlja – ne možemo da kažemo da je baš bilo tek tako, jelte, slučajno – stavi u kolonijalni položaj. Ipak, danas dolazimo do predsednika Srbije Aleksandra Vučića i njegove kamarile – starog ultrašoviniste, a sada neoliberalnog apostola – koji sprovode punokrvnu ideju o eksploataciji i izrabljivanju ljudi, prirodnih bogatstva i svega, ali apsolutno svega onoga što može da se izgrebe iz ove jame.
Skok u mrak
Vučić je, pisali smo ovde dosta puta, neoliberalni despot koji je ovih dana u velikim problemima. Dosta je poslova započeto, mnogo je novca uloženo, a mnogo njih čeka svoj procenat. Uzmimo za primer čuveni megalomanski projekat „Expo 2027“, to je nešto zbog čega verovatno neće noćima spavati, dok se to ne završi. Ono je postalo novi božji hram Vučićeve Srbije, vidimo i bez budžetskih tabela, ali kad ih otvorite – sve postaje svetopisamski jasno. Fiskalni savet lepo beleži da se iz ministarstva finansija za to čudo budućnosti odvaja 46 milijardi dinara, piše srbijanski tabloid „Nova“. Da ne bude zabune – samo za sledeću godinu. A ako vam je to mnogo, čekajte da čujete ostatak hleba i igara: za Nacionalni fudbalski stadion, koji je, gle čuda, deo EXPO paketa, planira se da ode oko dve milijarde evra.
Ukupno, država će do 2027. kroz projekat „Skok u budućnost“ iz trezora izvući oko 18 milijardi evra. Nije to samo Beograd, iako će baš Beograd biti pretvoren u sajamski Diznilend za strane goste i domaću klikovinu. I, kao u svakoj kozanostriranoj državi, najveći deo tog kolača završiće, naravno, u rukama firmi bliskih vlasti – one iste ekonomske elite što hoda između partijskih skupova i biznis tendera kao između dnevne i večernje mise. Dakle, sve je to nama naša borba dala, neko će od njih reći, ali se vazda isplati biti SNS lojalista u Vučićevoj Srbiji.
Ipak, nije njemu lako, vidi se po izjavama, potezima i ponašanju, da i ne zna kako da se ovih dana opredeli, da li da još podigne nivo represije, da li da pakuje svoje kofere (to je najmanje verovatno), da li da ignoriše čitavu ovu studentsku pobunu, koja ovih dana, ruku na srce, nailazi na nešto tiši talas nego ranije, da li da moli Putina ili Trampa za pomoć, ili one briselske subotare, da li da se obrati Arapima, da li samo da sačeka da sve prođe, ali očigledno je da Šešelj u krvi mu ne daje mira, stoga će Imperija uskoro uzvratiti udarac. To ćemo videti u sledećoj epizodi.
Sponzor genocida
Ali na kraju đavo ipak dolazi po svoje. Jedna od poslednjih informacija, nakon što je Aleksandar Vučić bio 9. maja gost kod Vladimira Putina u njegovom imperijalnom spektaklu – iz Moskve je stigao šamar. Ne diplomatski, ne ni šifrovan već onako, brat-bratu, pravo u obraz. Spoljna obaveštajna služba Rusije obrušila se na srpsku namensku industriju, optužujući je da, citiramo, „puca Rusiji u leđa“.
Izgleda da su fabrike iz Srbije, dok Beograd javno glumi neutralnost prema ruZkoj agresiji na Ukrajinu, potajno punile magacine Kijeva municijom. I ne, nije ovo čaršijska priča – već saopštenje ruske obaveštajne službe, objavljeno crno na belo. Vučić je, naravno, odmah reagovao, izveo performans o „razgovoru sa Putinom, nasamo i uz delegaciju“, te zagraktao da Srbija ne izvozi oružje – nego, eto, samo municiju.
Međutim, nikako ne smemo da zaboravimo da je Vučićeva Srbija zapravo jedan od glavnih sponzora u istrebljenju palestinskog naroda u Pojasu Gaze zajedno sa ostalim evropskim i, kako kažu, civilizovanim državama. U godini kada je Gaza postala otvoreni grob, Vučićeva Srbija je izvoz oružja Izraelu uvećala trideset puta. Trideset. Sa 1,4 miliona evra na 42,3 miliona – zvanično, po podacima koje je izvukao BIRN. Ti brojevi znače samo koliko je raznesene dece ostalo u ovim danima, dok se još i piše ovaj tekst. Priča se kako Srbija traži svoje mesto među tobože civilizovanim državama, ali, eto, tu smo, pod suncem u krugu zemalja koje saučestvuju u genocidu. Dva miliona Palestinaca je na ivici gladi, prema izveštaju UN, budući da im izraelska vojska blokira dotok hrane i osnovnih resursa, ali ne, Srbija nastavlja da saučestvuje u zločinu. Očigledno da ne možemo dalje od sopstvene prošlosti.
Iako će Rusija kad-tad odgovarati za svoje zločine koji su počinjeni prema ukrajinskoj zemlji i stanovništvu – u to nema zaista sumnje, ako ništa drugo, biće u povijesti zapisano – ono što zabrinjava jeste šta će biti sa Izraelom, pošto ta država nema nameru da se zaustavi dok ne ubije i poslednje dete u toj oblasti.
Vino i smrt
A sada jedna priča pred kraj, pre nego što zatvorimo radnju. Bilo je to zimus u Beogradu, nećemo biti specifični i konkretni, ali će oni pametniji i iskusniji pročitati između redova; dakle, skupilo se sveta na jednom veoma uglednom mestu u samom centru grada, sveta svakojakog: aktivisti, ambasadori, civilni sektor, političari i iz vlasti, i iz opozicije, novinari, stručnjaci, profesori i ostatak vrha torte. Govornika je bilo pregršt, u periodima se gubio i ton, nije sa baš najjasnije čulo, ipak, oni koji nisu bili u prvim redovima, kikotali su se, srkali su pićence iz svojih čaša, hvatali su konobare da uzmu još jednu čašu više. Bilo je i banketa po svečanim belim stolovima, što bi danas rekli „two finger“, čisto da se nešto stavi pod zub dok se bistri visoka i lokalna politika. U talasima se tapšalo, pa tako i oni koji nisu ništa čuli, tapšali su, eto, da ne bude da su došli za džabe. Čim je poslednji za mikrofonom završio, osetilo se olakšanje, konačno svi mogu da se prepuste druženju, graji i minglovanju, pošto, hajde, moralo je da se bude pristojan, dok domaćini i partneri govore. Bilo je to otvaranje izložbe fotografija rata u Ukrajini; na slikama pustoš, osakaćeni ljude, srušene zgrade, strah u očima, puške, uniforme, zgarišta, sam pakao na tlu evropske zemlje.
Nema mesta lažnom moralisanju, kao što nema potrebe ni da se priča kako je to normalno ili nečuveno, čak nije naravoučenija ovog uvodnog predanja da se ukaže na licemerje ili prosto na nekakav neukus. Ne, ova slika je ostala urezana u pamćenju autora ovog napisa, jer ona u stvari konstatuje pravo i trenutno stanje našeg – ako sme da se kaže i privilegovanog – odnosa prema svetu koji pred rubom uništenja. Ispijanje belog vina dok razgledaš fotografije uplašenih ljudi u stvari prikazuje jednu mnogo dublju sliku o tmini koja proždire ovaj i ovakav svet. Međutim, ovde je varijabla jer se zna da su na drugoj strani, jelte, osvedočeni i ogavni agresori u obliku Rusije Vladimira Putina.
Ali, hajde, ne možemo a da ne pomislimo da li bi belo vino imalo fin ukus i da li bi meze bilo ukusno ako bismo gledali u fotografije dece spržene od izraelskih bombi? Da li bismo se zadubili u sve one razbacane komade tela po čitavim oblastima? I ne zato što toga u Ukrajini nema, ne, ne i ne, ima i tamo toga, i to mnogo. Nego da li bismo videli u tim sravnjenim oblastima Gaze možda i odgovornost sveta u kojem živimo? Sveta koji svojim očima gleda kako jedan narod nestaje. Sveta koji u toj erupciji smrti ne želi da vidi da čitava bajka o modernom i slobodnom svetu nestaje u plamenu koji guta decu. Decu koja umiru od naoružanja koje je taj pravdoljubivi svet proizveo i dao Izraelu da ga koristi. Tako nešto neće biti, siguran sam, ni spomenuto na Expo 2027, a i što bi? Palestinci su odgovorni za svoju sudbinu, ispostaviće im dijagnozu neoliberalni doktori. Regan i Tačer su sigurno sada ponosni.