Prošlo je mnogo godina otkako je Vuk Drašković žario i palio ovim prostorima – jedan od najvećih vetronoša četničke rehabilitacije, ljuti opozicionar Miloševićevih nacista i uspešno preživela meta nekolicine atentata državobezbednosnih desperadosa, a danas tek marginalizovani zagovarač priključenja Srbije NATO-u i Evropskoj uniji, apologeta režima Aleksandra Vučića i, štaviše, samozvani mudrac čije reči, kada se poneka i čuje, odjeknu u urbanom krugu dvojke taman toliko da potraju do jutra – da se ljudi podsete da je on još uvek živ. Elem, on je bio jedan od najglasnijih i najžešćih uvodničara u svesrpsko ludilo još početkom osamdesetih godina. Unosio je, zajedno sa ostatkom ekipe, onu paranoidnu crtu o vanvremenskoj ulozi Srbije u svetu koji se navodno raspada, kako su to tada interpretirali mislioci i proroci iz Srpske akademije nauka i umetnosti, Srpske pravoslavne crkve i ostatka tadašnje opozicione zajednice.
Drašković je išao dotle da ukrsti Izrael i Srbiju, upoređujući srpski i jevrejski narod kao dva naroda najvećih žrtava. Edin Omerčić u svojoj knjizi „Brzina mraka“ podseća na Draškovićev stari tekst „Svi Navukodonosori roda srpskog“, u kojem se navodi da „Srbi imaju svoj Misir i svoj Vavilon, pri čemu je misirsko ropstvo započelo na Kosovu 1389, a drugo od 1918.“. Drašković je smatrao da je sudbina ova dva naroda i njihovih ropstava slična, jer i Izrael i Srbi žive u „paklenom okruženju koje se zavetovalo da će oteti, a potom podžamijati ili vatikanizirati zemlju Svetog Save“, piše Omerčić.
Kasnije se Drašković naizgled menjao, govorio o svom navodnom proviđenju i shvatanju šta je učinio, pravdajući se da mu to, navodno, nije bila namera. Međutim, i danas u svojim pisanijama – tobože prosvetljen – upoređuje srpsko stanovništvo sa jevrejskim, praveći potpunu zbrku i suludost u trenutku kada se nad jednim narodom vrši najveće uništenje u ovom stoleću.
Braća po genocidu
Ipak, za ovu storiju više nije presudan Vuk Drašković kao ličnost, već čitava ta propagandna moralizacija i viktimizacija koja je tada služila, a i danas služi, kao osnova za sprovođenje destruktivne ideje. Nakon što su, kako i sam Drašković kaže, „osedlali konja Slobodanu Miloševiću“, usledilo je najveće krvoproliće na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata. Cela ta epska fantastika o srpskom narodu kao sa neba poslatom, kao „trinaestom, izgubljenom i najnesrećnijem plemenu Izraela“ (Vuk Drašković; Pismo piscima Izraela), homogenizovanom i ujedinjenom biću koje je konačno došlo da potraži ono što mu, jelte, sudbinski pripada, rodila je genocid, etnička čišćenja, koncentracione logore, hladnjače, jame – primarne, sekundarne, tercijarne – i, na kraju, sveopštu devastaciju moralnog kompasa. Zbog toga i danas ovi pobunjeni građani na ulicama Srbije pokušavaju da makar malčice vrate sklopku na svoje mesto.
Međutim, svet danas nije onaj od pre trideset godina. Upravo taj Izrael, dok se kucka ovaj tekst, sprema konačnu ofanzivu nad palestinskom decom, ženama i muškarcima – sprovodeći Konačno Rešenje Netanjahuovog režima i njegovih sledbenika, sa ciljem zatiranja palestinskog tkiva. Vrlo slična situacija postojala je i u Miloševićevoj Srbiji, u kooperaciji s Ratkom Mladićem, Radovanom Karadžićem i ostalim – što bi rekao Petar Luković – debilima, kada se pokušavalo da se nad bošnjačkim stanovništvom Bosne i Hercegovine zauvek lupi cementna ploča.
Dve godine uskoro prolaze otkako je Izrael krenuo u apsolutno uništenje Palestinaca u Pojasu Gaze, dok je ostatak sveta, manje-više, to podržavao ili sramno ćutao. Srbija Aleksandra Vučića, rame uz rame s mnogim evropskim državama i Sjedinjenim Američkim Državama, postala je saučesnica u tom genocidu – šaljući Izraelu municiju. Predsednik Srbije se čak hvalio kako je jedini u Evropi koji otvoreno šalje pomoć Izraelu. Silne molbe i preklinjanja humanitarnih i međunarodnih organizacija da se obustavi zločinaštvo završile su, dakako, u ignore folderu.
Situacija je takva da genocid preliva na sve strane: deca-kosturi umiru u mukama, izraelski setleri blokiraju vodu i hranu, a rušenje zgrada, bolnica i svega što bi moglo da asocira na postojanje života pretvara se u prah i pepeo. Kako bi države Prvog sveta održale svoj nivo i brend lažnog humanizma, krenule su u priznavanje Palestine kao države. Tu su sada Velika Britanija, Kanada, Australija, Francuska, Portugalija – a verovatno će ih biti još. No, sve to ostaje tek krizni PR jednog bednog prvosvetaškog moralizma, u kojem se vešto izjednačavaju obe strane i briše odgovornost svih onih koji su u ovom infernu sve vreme saučestvovali. Taj gest ne treba čitati kao iskreno priznanje, već kao pokušaj distanciranja od sopstvenog čeda koje im se, u međuvremenu, otrglo kontroli. Ipak, dubina svega toga je mnogo zlokobnija.
Neoliberalni psycho
Srpska napredna stranka, zajedno sa svojim koalicionim mutivodama, došla je na krilima obećanja da će se obračunati s tajkunima stare vlasti i njihovim pipcima korupcije. Takođe su obećavali kule i gradove — što se na kraju manifestovalo kroz grad u gradu koji se i danas zove Beograd na vodi. Taj epicentar neoliberalnog masakra u srcu srbijanske metropole služi kao nedvosmislen primer kako se sve može promeniti, dekodirati, pa i uništiti, ako je potrebno, da bi se krupni kapital probio do pozicije u kojoj će moći da nastavi da se umnožava.
Naime, 2016. godine grupa maskiranih muškaraca u Hercegovačkoj ulici srušila je privatne objekte, a do danas nije otkriveno ko je to i zbog čega uradio — ostale su samo pretpostavke i čaršijske priče. Signal o učešću države u tom poduhvatu bio je jasan, budući da policija te noći nije reagovala na pozive. Godinama kasnije, duž cele linije reke, izgrađeni su neboderi, tržni centar, kula koja podseća na one u Dubaiju i još mnoštvo objekata koji odskaču od beogradskog duha. Ne ulazeći ovde u estetsku prirodu tog privatnog grada — stvorenog za Vučićevu novu klasu — taj kompleks ima jasno simboličko značenje u ovim bespućima i lunjanjima „trinaestog plemena“.
Sa druge strane, Donald Tramp, trenutno najuticajniji vođa najmoćnije države na ovoj planeti, ima hororične zamisli – iako taj projekat već postoji od ranije – da nakon što Izrael završi ubijanje palestinskog naroda i anektira Gazu, da se tamo napravi „bliskoistočna rivijera“. Dakle, kapitalistička utroba, ona najmračnija ali najprisutnija, nakon što bi najveći otvoreni koncetracioni logor završio svoju svrhu ima plan da napravi hotele, bazene, poslovne i tržne centre, neku vrstu konačnog proizvoda tog masovnog istrebljenja.
Ivan Cingel to odlično primećuje i upoređuje sa ostalim sličnim projektima, te piše da se „klasna borba vodi otuda danas primarno u prostoru, oko ’prava na grad’“. „Od Beograda-na-vodi, preko nerealizirane Bandićeve varijante ili novosadske u tijeku do sad crnogorske: oni bi zidali megaprojekte-na-vodi, a mi ne damo. Iza njih stoji cinična politička moć, iza nas solidarnost organiziranja po Harveyu (David; prim. aut)“, piše on.
„Da bi radila ’mašina urbanog rasta’, nužno je manipulirati cijenama zemljišta. Za nazidati Beograd-na-vodi, kao idealan egzemplar akumulacije razvlaštenjem, valjalo je prvo sravniti postojeći građevni fond Savamale, razvlastiti stanovnike tamošnjih udžerica. Ciljano se udara, elaborira Harvey, mesarskom sjekirom po sirotijim zonama: ‘apsorpcija viška putem urbane preobrazbe ima još mračniji aspekt. Ona implicira ponovljene udare urbanog restrukturiranja ‘kreativnom destrukcijom’. To gotovo uvijek ima klasnu dimenziju jer obično siromašni, potlačeni i oni lišeni političke moći najprije i najviše pate u tom procesu. Nasilje je potrebno kako bi se ostvario novi urbani svijet na ruševinama staroga”, navodi Cingel, pa dalje dodaje: „U pozadini Trumpovog prtljanja s carinama i simulacije reindustrijalizacije Rust Belta, stoji ta tvrda činjenica agresivnog neoliberalizma: Gazu se sravnjuje sa zemljom u ime nikad viđenih razmjera akumulacije razvlaštenjem, bazirane na potpuno suludoj magnitudi nasilja prema siromašnima, potlačenima, nemoćnima.“
U Cingelovom tonu možemo nastaviti: ni Beograd na vodi, ni Gaza na kostima nisu anomalije — to su paradigme kapitalizma koji uvek počinje nasiljem kroz proterivanje, rušenje, oduzimanje i brisanje, a završava se time da se stvori prazan prostor nad kojim će buržoazija podići svoje hramove.
Leš u temelju
Ipak, ne smemo da budemo šokirani, iako sve to deluje gadno i rasplamsava one najtamnije misli. Jer i sam Beograd na vodi, kao što je već rečeno, građen je nad zločinima koji su mu prethodili. I to ne samo onim počinjenim rušenjem kućica u Savamali. On se mora posmatrati kao spomenik višedecenijskom nasilju — istom onom nasilju kojim su započinjani ratovi devedesetih, kojim su legitimisane etničke čistke i koncentracioni logori, kojim su pražnjene kuće i gradovi da bi u njih ušetali gospodari Srpskog Sveta. Iako nije direktno povezan sa dešavanjima tokom devedesetih, taj svemirski grad jeste poseban dragulj u kruni tog razaranja.
Neoliberalni monarh Aleksandar Vučić — nacionalistički huškač iz devedesetih i napredni naslednik G17+ politike, samo na steroidima, kako je to dobro primetio Saša Dragojlo — u stvari je kamenorezac nad svim zbivanjima koja su počela još osamdesetih. Beograd na vodi u tom kontekstu počiva nad ratnozločinačkom prošlošću, urezanom duboko u tkivo ovog društva, ali tu nema ničeg čudnog, jer taj outworld u Beogradu samo je polirani sloj iste kapitalističke šizofrenije koju Donald Tramp pokušava da karnevalski sprovede u Gazi.
Naravno, pojaviće se zluradi jezici i branitelji kapitalističke logike, spremni da objasne kako se i drugde grade slični kompleksi, kako ne treba biti protiv gradnje, kako neoliberalizam postoji i u drugim državama, kako je Srbija zaostala zemlja i kako nam nije kapitalizam kriv što smo divljaci. Reći će te moralističke mrve da postoje procedure, zakoni, institucije u visokocivilizovanim i bla-bla državama — te da je ono što se događa u Srbiji, ili, ajde, u Gazi, tek neka vrsta devijacije i izolovanog slučaja.
Međutim, autor ovog teksta ne odbacuje kontinuitet toga da je Vuk Drašković zajedno sa svojim saplemenicima utabao stazu još početkom osamdesetih, te smo stigli do ovog sajberpankovskog bućkuriša od države, ali, da se odmah razumemo, rat, genocid i etničko čišćenje nisu pogrešna skretanja u kapitalističkim vodama, već najoptimalniji uslovi za ubacivanje neoliberalnog virusa. Uostalom, pogledajmo kako je Južna Amerika u tom eksperimentu prošla.
Zbog toga je Beograd na vodi najveća moguća počast neoliberalnom delovanju, dok je Gaza, za sada, najizopačeniji primer globalnog saveza kapitala i imperijalizma. Ali je najvažnije da su oba u svom konačnom proizvodu, nažalost, uspešna. Jer, kapitalistički kraken najslađe se hrani teritorijama opustošenim ratovima i zločinima, pošto u bazenima krvi i gomilama leševa nema vremena za razmišljanje o institucijama i vladavini prava, već samo za golo preživljavanje.
I taj obrazac je univerzalan — od Miloševićeve ratne mašinerije i Vučićeve neoliberalne buldožer-politike, do Netanjahuovog sravnjivanja palestinskog naroda i Trampovog profitiranja nad tim razaranjem – sve to pokazuje da kapitalizam i nacionalizam, daleko od toga da su suprotstavljeni, funkcionišu kao dva lica istog poretka pljačke.