Srbija je definitivno postala zemlja u kojoj više ne mora da se krije ludilo. Nema potrebe za mlaćenjem prazne slame kada se po ulicama ovog kazamata već uveliko mlate ljudi. Srpska napredna stranka (SNS) zajedno sa podrepnim muvama braniće svoj gvozdeni presto do samog kraja. Nema više čak ni bilo kakve iluzije da će predsednik Srbije Aleksandar Vučić priznati poraz; za tako nešto više ni ne postoji scenario u njegovim laboratorijama za seciranje javnog mnjenja, pa čak i u njegovim govorancijama nema više nikakvog laprdanja o tome da se vlast smenjuje na izborima.
Poslednje prazničnodemokratske informacije, možda su i doprle do naroda sa jugoslovenskog prostora, otprilike objašnjavaju u kakvom stanju se nalazi ova zombificirana lešina od države. Lokalni izbori u Negotinu, Sečnju i Mionici bili su očigledno tek samo najava šta će biti u budućnosti, kada bude trebalo da se odigra Veliko Finale na republičkim i predsedničkim izborima. U ove tri spomenute opštine, na dan izbora, po ulicama su vršljale bande naprednjačkih janjičara i bašibozuka, ne bi li pokazali silovitost vladajućeg Kartela. Muškarci s kačketima, kapuljačama na glavi i maskama na licu, u totalnoj crnini, razrogačenih očiju, verovatno podmazani amfetaminom ili kokainom, neki sa značkama, neki i bez njih, bili su u metaforičnom smislu prava slika & prilika Srbijatrije.
Razume se, u takvim uslovima, SNS je betonirala iznova svoju vlast u tim mestima, uz izvesni procentualni pad nego na prethodnim izborima, ali svakako sasvim dovoljan da u ovoj liberalnodemokratskoj simulaciji nastave da komotno tiranišu.
Ali, hajde da se vratimo korak do dva unazad, pustimo sada izbore, vratimo se do Beograda. Sve je ovde upside down, ponekada stvari deluju kao da nemaju nikakve veze sa realnošću i zdravim razumom, pa tako možemo i reči predsednika Srbije o Ćacilendu – paramilitarnom i partijskom kampu u centru srbijanske prestonice koji već mesecima boravi ispred Narodne skupštine Republike Srbije (NSRS) – da je to šatoraško uređenje u stvari nekakva najslobodnija zona. On je tokom svojih mnogobrojnih javnih baljezganja, između ostalog, rekao da je kamp postao simbol slobode, odnosno, kako veli, „najslobodnije mesto u srcu Evrope koje se suprotstavlja okupaciji Srbije i da su tu uvek bili oni koji su videli Srbiju u budućnosti i cenili slobodu više od svega”.
Reči našeg voljenog vođe možemo da uzmemo tako zdravo za gotovo, a možemo i da ih shvatimo kao neku vrstu ruganja svima onima koji se protive naprednjačkoj strahovladi. Međutim, ta đavolja istina, u njegovoj retorici, krije se negde u dubini ove močvare. Takozvani Ćacilend je samo isplivani mulj toga što se ispod krije.
Opasan zombi
Cela ta zloslutna atmosfera oko Ćacilenda može najpribližnije da se objasni knjigom “Fear and Loathing in Las Vegas” američkog novinara i pisca Hantera S. Tompsona, budući da sve ono što se iz tog epicentra ludila rađa može da se opiše košmarolikim halucinacijama okinutim kojekakvim teškim narkoticima. Jer u ovom Vučićevom karnevalu strave i užasa, odnosno Ćacilendu kao paradigmatičnoj kasapnici naših života, mogu da se pronađu svi slojevi našeg društva, koji su u biti ostali zaglavljeni u ovom jadu i čemeru od države. Naime, taj termin “Ćaci”, nakon što je neko pogrešio ćirilično “đ” za “ć”, krenuo je da se koristi uzduž i popreko za svakoga ko je na ovaj ili onaj način za vladajući režim. Ipak, istina jeste, kada predsednik Srbije kaže, da je to najslobodnije mesto u Evropi, ali ono je upravo najslobodnije za privilegovanu klasu, tu naprednjačku robovlasničku kastu, koja nema nikakvih dodirnih tačaka sa realnošću običnog življa i radnog naroda, već se apsolutno krije iza tog “Ćaci” termina i koristi ga kao štit za odbranu od nezaustavljivog talasa pobune, koji ovde traje duže od godine. Pored toga što se u tom Ćacilendu pronalaze okoreli kriminalci i krvoloci svih vrsta, među njima su i dalje čak i oni sa dna društvene lestvice, koji su ucenjeni, porobljeni i večno izgubljeni u ovim tranzitnim vrtlozima ekonomske zavisnosti.
Ćacilend se može posmatrati i kao ogledalo duboke korozivne krize ovog kapitalističkog sistema u kojem se Srbija pronalazi, a lakog rešenja očigledno nema ni na vidiku. Kako i sam kulturni i politički teoretičar Mark Fišer u svom tekstu navodi: “Kapitalistički realizam, najkraće rečeno, može se posmatrati kao uverenje i kao stav. To je uverenje da je kapitalizam jedini održivi politički/ekonomski sistem, što je jednostavna parafraza stare maksime Margaret Thatcher: ‘Nema alternative’”, a zatim ga opozicioni poslanik Zeleno-levog fronta (ZLF) Rastislav Dinić parafrazira u jednom svom tekstu: “Prevedimo sada ove pojmove na našu, srpsku situaciju. Baš kao i Fišerov kapitalistički realizam (a zapravo, na krilima ovog globalnog fenomena), Vučićev režim već 12 godina ubeđuje građane Srbije da alternativa nije moguća. Baš kao i kapitalizam iz Fišerove priče o kapitalističkom realizmu, i Vučić sebe prodaje ne kao najboljeg, pa ni kao najmanje lošeg, nego kao jedinog mogućeg. Ovo mu je do sada omogućavalo da prebrodi različite krize, skandale i afere, koji bi inače lako doveli do njegovog pada sa vlasti, počev od poplava, preko rušenja u Savamali, pada vojnog helikoptera, katastrofalne reakcije na pandemiju, masovnih ubistava u ‘Ribnikaru’, Duboni i Malom Orašju, pa sve do rudarenja litijuma.”
Ne ulazeći sada u finese i detalje tekstova oba autora, možemo se slobodno složiti da Vučićeva ćacilendska manifestacija jeste jedan vid kapitalističkog delovanja u totalnoj krizi, otuda predsednikove reči o slobodnoj zoni možemo da tumačimo kroz to da je Ćacilend metastaza uvezanog karcinoma kapitalizma i liberalne demokratije na ovim prostorima. Čak i teoretičarka i književnica Saša Savanović piše: “Režim je mrtav ali i dalje opasan zombi, u izvesnom smislu svi smo zombiji, zaraženi ‘kapitalističkim realizmom’ kojeg je SNS lokalna varijacija.”
Odnosno, hajde da odemo u totalni horror show do kraja, Ćacilend jeste u biti sigurna zona za ultrabogatašku elitu SNSrbije po kojoj oni jedino i mogu da slobodno hodaju, jer nigde drugde oni ne bi mogli, niti bi se osećali sigurno. A samim time to nije ništa previše autentično za Srbiju, budući da političko-klerikalne elite odrođene od sopstvenih građana i njihove stvarnosti više ne smeju i ne mogu se sa njima pomešaju, budući da će naići na gnev osiromašenih i slomljenih. Iako deluje kao da je to naš izum, nije – već je ovde samo ogoljeno do krajnjih mogućih granica svoje čudovišnosti, ali je svakako deo delovanja globalnog kapitalizma, jer je ovaj Ćacistan grdobna manifestacija tog kapitalističkog realizma.
Pad nadstrešnice na društvo
Kada je pre godinu krenula buna protiv naprednjačkih dahija, niko nije uopšte imao viziju dokle će ona ići i u šta će se sve pretvoriti. Niko čak nije mogao da nasluti u kakvu će se političko-egzistencijalnu spiralu sve ovo pretvoriti. Zli jezici će reći da od ovoga nema ništa, da je sve gotovo, da su Studenti u blokadi gori nego Vučić i slične budalaštine, ali zaista, delovalo je tada isprva kao još jedan u nizu onih beogradskih izliva besa – par hiljada ljudi, nekolicina parola, lupanje u šerpe, pa onda sve utihne nakon nekog vremena. Ali ovaj put, nešto se pobrkalo u sistemu. Kao da je čitava zemlja naglo shvatila da se nalazi u poslednjem stadijumu boleštine koja izjeda sve, stoga je i postojanje tog cirkusa usred Beograda znak da sistem – koliko god Vučićeve apologete i misionari relativizovali da je sve pod kontrolom – uopšte više ne može da funkcioniše.
Filozof i publicista Boris Buden piše o tome da je ova pobuna pokazala mnogo širu sliku od puke antivučićevske borbe. “Uostalom, sam taj čin pobune i protesta, u njegovoj enormnoj energiji i dimenzijama, motiviran je, prije svega, egzistencijalnim iskustvom kraja jedne epohe, jednog svijeta čije su se istine i uzvišeni ideali razotkrili kao laži i prazne iluzije. Ništa se ne bi dogodilo, da je u Novom Sadu jedna sfušana nadstrešnica pala na par nesretnika. Ali nije, nego se čitav nebeski svod vladajuće ideologije srušio na društvo, ili tačnije, na ono što je od njega ostalo nakon decenija njegova neoliberalnog rastakanja. I to što je danas ustalo na pobunu, ostaci su ostataka tog društva, protjeranog iz institucija države, propalog kroz zakonske paragrafe, ogađenog ideologijom, ismijanog i ispljuvanog u masovnoj kulturi, zanijemjelog u parlamentu i rasprodanog, u bescjenje, na tržištu rada. Zato to što vidimo na ulicama srpskih gradova nije masa, nego društvo, samo što mediji, kakvi jesu, nemaju ni riječi ni slike da nam to kažu i prikažu”, piše on.
Na tragu Budenovih reči, može se reći i da spomenuto šatorsko naselje nastaje kao kontrateža toj pobuni, odnosno stabilizator dalje kapitalističke pljačke i autokratskog tlačenja, jer u ovoj poluperifernoj pećini, to su, manje-više, vrlo ispravni načini i metode vladanja, a opštenarodna pobuna na čelu sa studentima bila je zamah protiv svega toga što se izrodilo nakon višedecenijskog mraka, koji je počeo od zločina i genocida, a kulminira sada kroz neoradikalsku strahovladu.
U rupi sa đavolom
Ne postoje više baš ni prognoze koje bi mogle da predvide šta će se u Srbiji u budućnosti dešavati. Svakakva predviđanja za ovih godinu i kusur dana pala su u vodu, ali je jedno sigurno, a to je da režim Aleksandra Vučića i njegove kamarile u totalnom padu. A taj pad može da traje zaista poprilično dugo, a, kao što se može videti na terenu, izborni procesi su postali uveliko passe za njegovo održavanje na vlasti. Ovu neoliberalnu nedođiju čuvaju ratni zločinci, krimosi sa značkama, stvorenja koja melju ljude i prave od njih ćevape, te svakojaki štakori & žohari iz propagandnih rupčaga, ali ona, zapravo, predstavlja baš onu pravu verziju kako jedna vlast – sa ogromnim političkim iskustvom, konekcijama iz podzemlja i upletena u paukovu mrežu globalnih mešetara – brani svoje položaje od pobunjenih robova.
Ćacilend bio bi koristan mnogim drugim desno-liberalnim elitama i vlastodršcima širom sveta, pogotovo onima koji na tlu Evrope ne smeju da se razgoropade – a voleli bi – budući da moraju da brane ugled i brend svojevrsne progresivnosti. Ćacilendska bolest jeste simptom veće zaraze koja se ispoljava kroz globalnu krizu kapitalizma, samo što se ona ovde na taj način ispoljava; u Nepalu se, by the way, ispoljila drugačije, u Pojasu Gaze i Sudanu kroz genocid, o Ukrajini da ne pričamo.
To zloglasno mesto može da se kulturološki analizira i da se o njemu poetski izražavamo, da mu se podsmveamo i rugamo, ali on je, nažalost, vrlo efikasan anestetik za usporavanje i stabilizovanje zemljotresa. Vučićeva organizacija navikla je da prolazi kroz krize i da se u njima vrlo dobro snalazi, međutim, svakoj krizi mora u nekom trenutku doći kraj, ali to ne znači da će se tokom nje nešto naučiti ili pak novo uraditi. Možda će kraj krize biti u totalnom sravnjivanju Ćacilenda – ne samo u bukvalnom smislu – te će se iz pepela tih ruina početi graditi neko novo carstvo. A možda će i ostatak ovog sveta postati jedan veliki Ćacilend. Ako već nije.