Prepuna sala u Leskovcu, oseća se pomešani miris ustajalog parfema, znoja i dima cigarete, nema igla gde da padne. Ljudi sede jedni do drugih, neki čak i stoje, svi gledaju prema bini, neki se smeškaju, neki samo u neverici posmatraju, ali svi zajedno tapšu nakon svake izgovorene reči izabranog lidera naroda. Ima i retkih koji nisu to činili, dok on pun sebe, drži slovo, o radu, poštenju, etici i požrtvovanosti. „Nema spavanja. Ne možete vi da budete svetski prvaci a da spavate. Spavajte pet, šest sati, šta vam više treba da spavate. Spavaćete kad budete u penziji. Penzioneri mogu da spavaju. Ako niste u penziji, nemojte da spavate. I to je dobro za liniju“, povlači još sako, pokazuje na svoje telo, kiselo se smeškajući, pa nastavlja: „Nema subota, nedelja, praznici. Ako hoćete da postignete neki veliki cilj, nema praznovanja. Nema ono – ima 170 slava u Srbiji godišnje. Slavićemo kada pobedimo. Ne možemo mi da pobedimo a da u vreme treninga slavimo.“
Ove reči je 2002. izgovorio streljani premijer Zoran Đinđić tokom tribine „Srbija na dobrom putu“ u Leskovcu, ali one neodoljivo podsećaju kao da bi to mogao da izgovori i naš trenutni vođa Aleksandar Vučić. One mogu da se čitaju i kao motivacija i kao uvreda, ali, ukoliko sada ljude pitate za Zorana Đinđića, reći će vam o njemu sve najbolje, ne zbog toga što je on bio, nego što su oni u njega učitali sve ono što očigledno nikada nije bio. Međutim, ako ove reči stavimo u usta Aleksandra Vučića, dobićemo jednu beskrajnu morbidariju, te bi nam to samo potvrdilo kakav je on sadista, je l’? Ipak, cela te protestanska radna etika koju je Đinđić pokušavao da nakalemi na srbijansko društvo nije imala nikakvu prođu, te je od samog starta bila osuđena na propast, ali ne zbog toga što se to ne bi primilo, već zbog toga što on to nije umeo poput Vučića da uradi, koji je svojim propagandnim veštinama i nacionalističkom indoktrinacijom stvorio od ljudi roblje, prodavši im priču o Srpskom Svetu koji je postao zavesa za nešto mnogo mračnije.
Nije sada toliko bitan prvi apostol neoliberalnog talasa u Srbiji, njegovo seme je ostalo da klija među svima nama, ali niko nije mogao ni da pretpostavi, tu smo svi pali očigledno na testu, da će na mesto gospodara privatizacijskog cunamija upravo doći čovek koji je zagovarao politiku „100 Muslimana za jednog Srbina“. Danas vrlo često od najmoćnijeg čoveka u Srbiji možemo da čujemo kako on ne daje slobodnu nedelju, ne ide na more, ne ide na odmor, skoro nikada ne spava, nikada ne ide kući i samo radi, radi i radi. Takođe govori kako je bitno da radimo što više, da nam nikada nije dovoljno posla, da moramo da radimo još jače, brže, bolje, da i ovo što smo do sada radili – nije ni za pod nokat, već nam je potrebno da to učinimo još žešće, da i ovo što smo do sada radili – nije ni za pod nokat, već nam je potrebno da to učinimo još bolje. Pada, maltene, u histeriju kada se sasvim slučajno promoli informacija da pojedine države skraćuju radno vreme i smanjuju radnu nedelju na četiri dana. Ta retorika o tome kako ovaj narod mora samo da radi da bi živeo, našeg predsednika prati od samog početka ove naprednjačke vladavine. I on je to dobro poturio našem društvu, jer ljudi koji su kod Slobodana Miloševića stajali u redovima za hleb, a kod tobožnjih demokratskih vlasti se tresli da li će ih posao sačekati sutra, sada kod naprednjačkih goniča robova moraju da budu zahvalni što im je uopšte omogućeno da imaju posao, te da je na njima samo da ćute i rade, a da ima ko da misli šta će biti sa ovom državom i društvom.
Privatizacijom do smrti
U danima kada traje ova desetomesečna pobuna protiv srpskonaprednog poretka stvari, plenum Filozofskog fakulteta zajedno sa još nekima izdao je saopštenje u vezi sa najavljenim privatizacijama preostalih i malobrojnih državnih preduzeća, kao što npr. Elektroprivreda Srbije i Pošta Srbije, te navode da je privatizacija proces u kom ono što je bilo vlasništvo svih građana, prelazi u ruke privatnih vlasnika, bilo domaćih ili stranih, te da u teoriji bi trebalo da doprinese efikasnijem upravljanju, smanjenju troškova države i podsticanju konkurencije u cilju bolje usluge, jer će se privatni vlasnik navodno bolje brinuti o svojoj imovini. Vučićev režim ide na poslednje što je ostalo – EPS, Poštu, nacionalne parkove, pišu oni, privatizacija kod nas nikada nije značila efikasnost, već otkaze, gašenje čitavih grana i rasprodaju za bagatelu. Umesto konkurencije, kako kažu, dobili smo koloniju. Oni dalje podsećaju da u periodu od 2000. do 2006. nezaposlenost u Srbiji je skočila sa 13,3% na 21%. U prevodu skoro pola miliona ljudi je ostalo bez posla.
„Kada takvi sistemi pređu u privatne ruke, kriterijum više nije opšta korist već isključivo profit političke elite i stranih investitora. Tada se smanjuju troškovi na račun kvaliteta, usluge postaju skuplje, a pristup im postaje ograničen za one koje ne mogu da plate. Gubitnici su ljudi koji ostaju bez posla, građani koji gube pristup kvalitetnim i pristupačnim uslugama i sama država koja se lišava mogućnosti da upravlja sopstvenim razvojem, te de facto postaje kolonija“, navodi se i naznačava dalje da je „pad nadstrešnice direktna posledica neoliberalne doktrine u kojoj se angažuju privatni izvođači za javni projekat, a sve u interesu bogataša, domaćih i stranih, te da to nije slučajnost, već sistemska posledica prenošenja odgovornosti sa javnog na privatni sektor“.
Pad nadstrešnice kao kulminacija neoliberalne strave i užasa zapravo može da otkrije mnoge druge stvari i da otvori aspekte o čitavom uređenju koje je nastupilo nakon famoznog Petog oktobra. Mada ćemo od pristojnokratijskog okruga uvek slušati bajke o tome kako je Srbija mogla da bude Švajcarska, ali, eto, naš mentalitet nam to nije dozvolio, pa smo zato ostali u ovoj radikalskoj kaljuzi. Međutim, cela ta baljezgarija ne pije nikakvu vodu, jer Srbija kao država na poluperiferiji globalnog kapitalizma preuzela je sasvim drugačiju ulogu od one što su pokondirene tikve mislile da će imati. Postala je evropski Eldorado za belosvetski hohštaplerluk i lokalno razbojništvo. I to ne kaže autor ovog teksta, već istorijsko iskustvo i praksa sa zemljama Trećeg sveta.
Biti rob je emancipatorski
Na portalu „Slobodna Bosna“ objavljen je tekst „GOLI OTOK LJUBAVI: Put u ozdravljenje vodi samo kroz slobodu, a ekonomska sloboda je najvažnija od svih“ u kojem gospodin Muhamed Hadžiabdić pokušava da deromansira čitavu priču o socijalizmu, komunizmu, radničkom samoupravljanju, a sve to povodom filma „Blum“ Jasmile Žbanić. Kao što i on u svom tekstu kaže da se neće baviti filmom, već fenomenom, tako će autor ovog napisa u tom duhu nastaviti. On u svom tekstu brani kapitalizam, odnosno ideju o slobodnom tržištu koje podstiče, jelte, zdravu konkurenciju i općenito slobodoumlje koje, kao, dolazi uz sve to.
„Milioni ljudi u svijetu su se izvukli iz bijede kada su dobili pravo da privređuju slobodno, da slobodno trguju, formiraju firme, zapošljavaju i bivaju zaposleni i otpušteni, da im sud štiti imovinu i ugovore, da im se skinu sa vrata parazitske državne inspekcije koje najčešće nisu ništa drugo nego reket i sredstvo kontrole državetine nad ekonomijom. Ovo se desilo uvijek i svuda, bez obzira na kulturu, vjeru, naciju, geografiju, klimu. Njima nije trebao genij poput Bluma da ih izvede iz siromaštva, a ni EU fondovi, već sloboda da privređuju, trguju, takmiče se i imaju elementarnu pravnu sigurnost – a to su sve ideali kapitalizma“, piše on. Dakle, piše on hvalospev kapitalizmu: ljudi su, kaže, izašli iz bede tek kad su mogli slobodno da trguju, osnivaju firme i budu otpuštani bez problema. Po njemu, nisu nam potrebni ni Blum ni EU fondovi – dovoljan je kapitalizam kao religija slobode. Dalje pisanje gospodina Hadžiabdića više nije bitno, već je interesantan ovaj apologetski narativ, koji nije autentičan kod spomenutog Muhameda, i koji previđa sve druge aspekte, kontekst i društveno-političke prilike u kojem se taj kapitalistički sistem odvija, kao da postoji neki univerzalni i zajednički element za sve države ovog sveta.
Često ćemo čuti od raznoraznih misionara kapitalističke doktrine kako ovo na Balkanu – hajde da se na njega skoncentrišemo – uopšte nije kapitalizam, već je i dalje zaostavština komunističkog razdoblja. Takođe floskule o borbi protiv korupcije, vladavini prava i jačanju institucija, odnosno zbog manjkavosti tih stvari, mi npr. u Srbiji nikako ne možemo da imamo normalan, dostojanstven, pristojan i koješta još život. Korupcija je u liberalno-desničarskom diskursu predstavljena kao ključna prepreka za razvoj, napredak i pravi kapitalizam od kojeg će nam svima biti bolje, pa čim počistimo taj kukolj, a to su korumpirani političari, nelojalni tajkuni, birokrate, onda će sve procvetati kao što nikada nije. Međutim, problem nije samo u tim lošim dušicama, već u samoj logici kapitalističkog sistema gde država i kapital stalno ulaze u sprege radi profita, pa je samim time i antikorupcijska borba u stvari borba protiv vetrenjača koja depolitizuje čitav problem i pretvara ga u moralni, koji na kraju ničemu ne služi. Druga stvar, sama korupcija jeste deo kapitalizma, jer ona nije samo turanje koverte u džep, već i lobiranje, finansiranje stranaka i općenito čitava konekcija između oligarhije i političkog establišmenta.
Takođe mantranje o vladavini prava i jačanju institucija zvuči jako lepo, ali u praksi one odražavaju zapravo trenutno stanje buržoazije u kojoj je i kakvoj fazi pljačke. Ne moramo to da gledamo čak ni kroz primer Srbije, već kroz Sjedinjene Američke Države na čelu sa Donaldom Trampom. Zemlja u koju su svi verovali kao najblistaviji primerak demokratije i kapitalizma, sada se ogoljava i prikazuje da su tobože nepokolebljivi stubovi demokratije u stvari samo zupčanici u službi krupnog kapitala. Filozof Slavoj Žižek zapisao je da vladavina prava u kapitalizmu znači da pravila igre ostaju ista, sve dok se ne ugrozi sama igra – a onda se pravila momentalno menjaju u korist kapitala. Ako je ovako u najmoćnijoj državi na svetu, čemu onda ovaj naš kazamat ima da se nada?
Živimo njegovu viziju
Skoro četiri decenije traje to tumaranje srpskog sveta ka kapitalizmu. Krenuli smo od imperijalnog sna o Velikoj Srbiji kao Lebensraumu – poslednjem utočištu nacije koja je želela da ima svoju Valhalu – a stigli smo do današnjeg neokolonijalnog mulja u kojem sve ovo liči na loš nastavak holivudskog filma. Stoga je smrt šesnaest ljudi zbog pada nadstrešnice u Novom Sadu proizvod višegodišnje mutacije ratnog i tranzicionog profiterstva, eksploatacije, političke samovolje i buržoarskog interesa. To je kapitalizam u svom najogoljenijem izdanju – pravi srpskosvetaški: ne brendirani, vladadavinopravni i prepun laprdarija o ljudskim pravima neoliberalizma sa Zapada, gde se ipak sve radi kroz beskonačne procedure i lažne rituale transparentnosti, nego ovaj brutalni, neoradikalski, gotovo kafkijanski sistem gde se sve može jer je vlast personalizovana u jednom čoveku i njegovom krugu ljudi.
Đinđićeve izgovorene reči u Leskovcu, koliko god mi to voleli ili ne, življe su nego ikada. Srbija je zemlja u kojoj radnici rade i prekovremeno, neplaćeno, u pelenama, na crno, bez dana odmora, bez prava na bolovanje i odsustvo, bez ikakve sigurnosti u sutradan. Ovaj sistem opstaje jer se radnici, seljaci i siromašni tretiraju kao potrošna roba. Govori im se da su lenji, da im treba disciplina, da je problem u njihovom – najčešće neradničkom – mentalitetu, dok se zapravo od njih pravi nova radnička kolonija Evrope. Neoliberalni klasizam je postao zvanična ideologija – ako nemaš posao, kriv si ti; ako radiš za 300 evra, kriv si što nisi učio školu; ako ti pada nadstrešnica na glavu, kriv si jer si bio na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i zbog toga što si glasao za ove, pa ti zbog toga pada.
Sve što je nekada pripadalo svima – od fabrika i hotela do rudnika i energetike – pretvoreno je u privatne feude. Jačanje institucija značilo je jačanje mehanizama za kontrolu radnih prava i deregulaciju tržišta, dok je vladavina prava značila pravnu sigurnost za kapital, a pravnu nesigurnost za radnike. Borba protiv korupcije značila je kazališni lov na sitne ribe, dok su krupni igrači uzdignuti u strateške partnere.
Radnici u fabrikama širom Srbije žive isto kao što su živeli njihovi preci u vreme najcrnje industrijske revolucije, i to dokazuju publikacije Centra za politike emancipacije (CPE). Radi se do iznemoglosti, plata ne pokriva ni pola potrošačke korpe, sindikati su progonjeni, a oni koji pokušaju da se pobune završavaju zastrašeni ili na ulici. U isto vreme, država se ponosi time što stranim kompanijama daje subvencije koje prevazilaze godišnje zarade svih tih radnika zajedno. Ali, taj jaz između života običnih radnika i privilegija naprednjačke elite postao je tačka iz koje izbija nezadovoljstvo, koje više ne može da se kontroliše pukim mitovima ili propagandom.
Zato se čini da je sadašnja nestabilnost Vučićevog režima tako duboka i tako bezizlazna. Jer nije reč o samo o desetomesečnoj krizi jedne vlasti – to je kriza celog modela, kriza poretka u kojem se nacionalistička mitologija i kapitalistička realnost više ne podudaraju sa stvarnošću, odnosno nemaju kontrolu nad stanovništvom i narativima, te ovih dana postaju sve brutalniji u svojoj odbrani nakupljenog kapitala i novostvorene kaste. Jer kada bismo zaista skinuli sve ove maske i naočare, nastupio bi onaj istinski strah. Strah vlasti da prizna šta se sve zaista dogodilo za ovih 13 godina. Strah svih nasm od spoznaje šta smo do sada učinili i postigli. Strah i od te pomisli da mi, zapravo, živimo spoj Đinđićeve Vizije i Miloševićevog Amaneta. Strah da se ispod cele ove višedecenijske ujdurme krije istina o našem srljanju ka ambisu u koji su svi pali, svi oni od nadstrešnice pa sve do Vukovara unazad. A dno se očigledno još ne vidi.