U Srbiji već mesecima, prestaćemo da brojimo, traje vanredno stanje otkako je pad nadstrešnice u Novom Sadu usmrtio 16 osoba, samo to očigledno niko neće da kaže. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zajedno sa svojim uzurpatorima vlasti nema nameru da abdicira sa gvozdenog prestola, naprotiv, pokazuje istinsku želju da vlada, ako bude trebalo, i hologramski, kada ga više jednog dana ne bude. Više nema smisla niti pisati, niti govoriti, ali ajde ponovo: studentski zahtevi (objavljivanje kompletne dokumentacije, procesuiranje napadača na demonstrante, odbacivanje optužbi protiv privedenih, smanjenje školarina) se neće ispuniti kao što u ovu zemlju neće doći nikakva ruka pravde iz drugih univerzuma, koja će da počisti našu avliju od ovih smušenjaka i skorojevića, takođe smena ove vlasti neće biti mirna, kao što ni suštinske demokratije u ovoj zemlji neće biti nikada.
Ipak, neverovatna vest, reći će mnogi, prohujala je Srbijom. „Studenti u blokadi fakulteta Univerziteta u Novom Sadu objavili su rutu biciklističke ture ’Biciklom do Strazbura’ – smeo i iscrpljujuć put tokom kojeg će preći više od 1.000 kilometara kako bi predali dokument o kršenju ljudskih prava u Srbiji. Put Strazbura iz Novog Sada krenuće 50 studenta biciklista, kako bi skrenuli pažnju na kršenja ljudskih prava u Srbiji. Ova hrabra inicijativa počinje 3. aprila iz Novog Sada, a povratak je planiran za 17. april“, prenosi portal 021.
Već se pisalo i pričalo o tome kako je ova studentska pobuna mnoge ljude oslobodila okova straha, nemoći i očaja, te im je pokazala da postoji šansa da će u ovoj zemlji biti bolje. Studenti ne nose sa sobom teret prošlosti, niti imaju direktnog znanja o onome što se u njoj desilo, stoga, može se slobodno reći, oni i ne osećaju ono što stariji i sto puta umorniji možda vide, što je u, neku ruku, i blagoslov. Jer prekoputa nas se nalazi zloćudno, amorfno biće, koje je skoro pa neuhvatljivo, budući da menja svoj oblik iz časa u čas. No, da se vratimo na vedriju vest, studentarija će pedalama da zakovitla prema Strazburu kako bi ukazala na zlo i naopako koje se zbiva i prožima u našoj zemlji. Nema šta, to će biti sjajan materijal za dizanje svesti u svetskoj javnosti kroz mejnstrim medije i društvene mreže, da je nešto debelo trulo u ovoj našoj balkanskoj državi Danskoj.
Međutim, nije baš najjasnije šta to tačno svet može još da vidi i razume, pa da na kraju i preduzme nešto što se tiče situacije u ovom našem kazamatu. Razumljivo je da su i ovo mehanizmi borbe protiv SNSrbije, ali, nažalost, realnost ovog i ovakvog sveta je, ipak, drugačija. Ovo samo signalizira da se i dalje krećemo u starim okvirima, koji su postavljeni još devedesetih godina za vreme borbe protiv nacional-socijalističkog režima Slobodana Miloševića, te nam je vapaj prema svetu ostao kao još jedno neiskorišćeno oruđe. Zapravo, situacija, na našu veliku žalost, više nije ista kao što je tada bila. Evropska unija, Sjedinjene Američke Države, Kina, Ruska Federacija, arapske zemlje, Izrael i sve ostale svetkovine ove planete su na ovaj ili onaj način uz ovaj krvoločni režim.
Studentima se ne može ništa zameriti, zadužili su nas za vijeke vjekova, pa čak ne moraju ni da znaju globalno-spletkarošku situaciju na velikim dvorovima, budući da oni ovo sve rade srcem i dušom, jer imaju viziju da postoji šansa da bolje živimo. I tu ćemo staviti tačku.
Ali ovim starijim, namazanijim i iskusnijim misliocima, opozicionarima, paranormalnim analitičarima, ekspertima za krivudanje i smatračima sa jutarnjih prelistavanja se vazda treba pošteno odužiti za simplifikaciju našeg društveno-političkog problema, koji nas ovde već godinama, a bogme i decenijama, izjeda, ali ćemo se ovog puta skoncentrisati na ovo Doba Pacova, koje je započelo 2012. godine leta Gospodnjeg.
Pad nadstrešnice u Novom Sadu nije nikakva elementarna nepogoda, niti je to tragedija usled saobraćajne nesreće, kao što nije ni sadistička želja jednog čoveka da se to desi, već direktna posledica beskrupoloznog i hladnokrvnog vođenja države zarad ukrupnjavanja bogatstva svakojakih moćnika i magnata sa ovog i tuđeg podneblja. Jedan od studenata je rekao: „Ne mogu da verujem da ovoliko ljudi pati zbog jednog čoveka“, što uopšte nije netačno, ali je samo površina ledenog brega, budući da Onaj Kome Se Ime Ne Spominje je apostol globalne mašinerije koja melje sve pred sobom.
Novinarka Iskra Krstić u svom kraćem osvrtu „Povodom rušenja dela zgrade Železničke stanice u Novom Sadu: Deregulacija ubija“ za portal Mašina primećuje: „Treba da znate da ovaj kratkovidi i rizični odnos prema izgradnji domaće vlasti nisu izmislile. Oni su ga samo usavršile u skladu s položajem Srbije na mapi svetskog ekonomskog sistema. Deregulacija je došla iz njegovog centra, još u doba Tačer i Regana. Britanija je svoju gradnju, da pojednostavimo priču, prilagođavala potrebama Londonske berze. Udar interesa finansijskog kapitala je na različite načine ugrozio institucije planiranja prostora i izgradnje koji su nakon Drugog svetskog rata građene da bi gradovi bili čista i bezbedna mesta za život. Sa eskalacijom klimatskih promena takve institucije su nam potrebnije nego ikad – ali, umesto da se jačaju, one se proglašavaju zastarelim da bi se olakšao protok kapitala. Životi su skoro sigurno mogli biti spaseni i da se igde osim u malobrojnim nezavisnim medijima čuju ekonomske analize koje kažu da će nam ’privlačenje direktnih stranih investicija’ po svaku cenu doći glave.“
Srbija je preorana stranim investicijama, uticajima i ostalim ludilima otkako je Petooktobarska republika nastala u kojoj i sada živimo, samo u ovom trenutku pod nogama teških psihopata i manijaka, ali je svakako deo ogromnog mehanizma, te ne odstupa nimalo od ustaljenih simfonijskih nota neoliberalnog sistema.
Sluz licemerja
Imre Kertez, mađarski književnik, koji je preživeo Holokaust, rekao je da „Aušvic nije prolazna istorijska epizoda, već trajni beleg Evrope“. Može se čak proširiti, pa reći da Aušvic nije nikakav ni eksces, već kontinuitet raspada čovečanstva. Dok je svet shvatio i razumeo šta se, zapravo, dešava na tlu Evrope i kakva industrijalizacija smrti je na delu, na milione Jevreja je nestalo u logorima smrti. Na balkanskom poluostrvu na tlu Nezavisne Države Hrvatske takođe je ogroman broj Srba, Jevreja, Roma i ostalih nacija pobijen samo zbog toga što su bili nepodobni. Svet jeste bio poprilično crno-beo tokom Drugog svetskog rata, biti protiv nemačkih nacista i italijanskih fašista je bilo pitanje opstanka, ali svakako možemo videti kako je Velika Britanija, dok se borila protiv svih njih, bila nezaustavljiva u izrabljivanju potlačenih naroda širom sveta (vidi npr. Indiju). Ali i pre Drugog svetskog rata je mašina kolonijalnih sila činila zulume po drugim kontinentima, te su Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Španija, Belgija provodile takve masovne zločine i istrebljenja, samo zarad obogaćivanja svoje matice, ali i zarad prestiža među evropskim državama. Da bi na kraju XX stoleća, kada se mislilo da je vreme takvih zlodela u Evropi završeno, pripadnici Vojske Republike Srpske zajedno sa paravojnim formacijama, finansiranim iz Beograda, pod vođstvom generala Ratka Mladića počinile genocid u Srebrenici nad bošnjačkim stanovništvom.
Ako se vratimo u sadašnje vreme, pred očima nam se odvija takođe genocid uživo nad palestinskim narodom od izraelske soldateske, dok istovremeno traje ruska agresija na Ukrajinu. Zašto je sada ovo sve ovako nabrojano, pitaće neki zluradi jezik, kao da čitaoci ne znaju šta se desilo u bliskoj i daljoj prošlosti? Odmah da otklonimo zabludu, autor ovog teksta uopće ne sumnja da čitalačka publika nema znanje iz povijesti, već želi samo da prikaže, što konciznije, kakvo sluzavo licemerje curi iz ove evropske civilizacije, kojoj i mi sami pripadamo. Zbog nekoliko decenija naizgled mirnodopske politike zaboravili smo vekove razaranja i uništavanja, međutim, ovih dana vidimo regresiju i skoro pa vraćanje na stare metode. Ipak, zablude o uzvišenoj moralnosti i pravdoljubivosti sveta su i dalje tu. Polako, doći ćemo do poente.
U Srbiji su se mnogi, opet, ponadali da će neko od evropskih komesara da zavrne uši predsedniku Srbije i da mu kaže kako nije lepo što u Srbiji nema vladavine prava. To su ljudi, primera radi, mislili i tokom poslednjeg sastanka u Briselu, gde je predsednik Srbije Aleksandar Vučić bio na radnoj večeri sa najvišim zvaničnicima Evropske unije. „Srbija treba da isporuči reforme vezane za put ka EU, naročito da preduzme odlučne korake ka slobodi medija, borbi protiv korupcije i izbornoj reformi. Budućnost Srbije je u EU”, blebetala je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen na onoj društvenoj mreži X.
U srbijanskoj javnosti nastade razočarenje kao da se desila kolektivna depresija zašto, pobogu, ona njega nije izbacila naglavačke, pa zar ne zna ona sa kime ima posla, moramo li mi njoj da objašnjavamo ko je on. Prava istina je da ona i te kako zna ko je gospodin Vučić, verovatno i bolje od mnogih ovde. Na slično raspoloženje je naišla Marta Kos, komesarka za proširenje Evropske unije, pošto je gospođa takođe na istoj društvenoj mreži obznanila kako je sastanak bio konstruktivan sa predsednikom Vučićem. Ne lezi vraže, eto i predsednika Francuske Emanuela Makrona kako piše na ovoj mreži da se telefonom čuo sa našim gospodarom, te ga puno pozdravlja i da je baš super što je Vučić na evropskom putu.
Prinčevi i princeze iz beogradskoj kruga dvojke (kolokvijani naziv za umišljene mudrace) smatraju da postoji jedan bajkoviti svet na Zapadu u kojem su kuće od čokolade a prozori od marmelade, i gde cveta tisuću cvetova, pa čim neko spomene Srbiju, oni se svi sa setom i tugom pogledaju i pomisle kada će već jednom demokratija da stigne i u tu zemlju.
A sada ozbiljno: u Pojasu Gaze se krije odgovor kako ovaj tobože moderni, slobodarski i empatični svet funkcioniše i gleda na ljudske živote. Ovo je jedinstven prizor kada je skoro čitav svet ujedinjen ili, eto, pasivan pred istrebljenjem jednog naroda. Nigde nije tako ogoljenije i surovije se raspala čitava fasada tobože liberalnodemokratskog sistema i prikazala da iza toga stoji i dalje neokolonijalna zver, koja ne može da utoli svoju glad već skoro pa vekovima unazad.
Avioni i kamioni
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokušava da sakrije – i to mu poprilično fino ide – svoju ličnu povezanost kao i povezanost protoka resursa sa zapadnom hemisferom tako što upumpava što jaču putinofiliju u srbijansko društvo, te ga dovodi do frenetičnog delirijuma, dok sa druge strane avioni i kamioni prepuni dogovorene robe dolaze, odlaze i prolaze.
Pravo je pitanje za mejnstrimovce antivučićevske scene zašto bi se Evropska unija i SAD, ako izuzmemo Rusiju i Kinu kao ne-demokratske, ljutile na gospodina Vučića? Samo početkom ove godine izašla je vest o tome kako će njihov omiljeni saveznik Izrael isporučiti Srbiji željeno naoružanje, kao znak zahvalnosti što Srbija predano šalje municiju Izraelu, uprkos izveštajima o ratnim zločinima koji se tamo zbivaju. Moramo li da podsećamo da je Srbija takođe izvozila i oružje za Ukrajinu u borbi protiv ruske agresije?
Sve su reči i molbe naših opozicionara tamošnjim diplomatama uzaludne, budući da putevi novca su veoma jasni. Jedna od poslednjih izjava predsednika Vučića, uprkos ogromnom protivljenju javnosti, da će multikorporacija Rio Tinto, ipak, rovariti Srbijom nekima će zvučati kao teranje inata.
Mnogi bi rekli da ovaj čovek nije normalan i da ne zna šta priča, te da na taj način samo pogoršava situaciju, ali se opet i opet gubi iz vida da se on ne obraća onima koji su protiv ili za njega, već onima koji su iznad njega. On njima ovom tobožnjom smirenošću govori da će sve biti u redu, da je on sada samo malo u krizi, ali da će sve to proći i da će to doći ponovo na svoje. Jer Srbija je razvaljena – i to podvlačim – stranim investicijama koje u biti služe za potpuno i najokrtunije moguće eksploatisanje i izrabljivanje jeftine radne snage, prirodnih resursa i svih mogućih pogodnosti koje će ovakva vlast da im pruži.
Novinar Ivan Cingel u svom tekstu „Četvrti svjetski rat: Kome zvone martovske ide?“ se obazire na to šta se, zapravo, krije u dubini ove pobune. „Ne bih čak rekao s isključivim povodom u padu nadstrešnice. Suštinska osnova pobune zbog toga je u pobuni također i protiv EXPO-a i BG-na-vodi i NS-na-vodi i Rio Tinta i Generalštaba i Linglonga i Zijina i rušenja Hotela Jugoslavije ili Starog savskog mosta, itd-itd. Sveprisutna tema: širom otvaranje vrata ’direktnim stranim investicijama’ za rentijersku i ekstraktivističku eksploataciju po uvjetima kakve teško negdje drugdje mogu dobiti (praksa pretvorena u prvu i osnovnu državnu razvojnu strategiju). Na dnu svega ostaje stajati činjenica da je na djelu sve vrijeme četvrti svjetski rat, Buffettov klasni rat, koji kolonijalni neoliberalizam vodi protiv topovskog mesa na kapitalističkoj periferiji. Dogodilo se da se eskalacija pola ovih slučajeva koncentrira taman nekako za novosadskog crnog novembra – stvarajući sinergiju bijesa u ljudima, kao lokalno potenciranu manifestaciju globalnog zasićenja“, piše Cingel.
On dalje navodi da „neoliberalizam, a naročito na periferiji, operira upravo na sistemskoj korupciji i rastakanju javnih institucija, odnosno uprezanju njih u interese privatnog kapitala“. „Radi se o instrumentu u rukama vladajuće klase. Prije ili kasnije počnu padati nadstrešnice. Ne znači da će si svi prosvjednici to objašnjavati na lijevi način, ali doživjet će klasni rat kao bombardiranost korupcijom i zasićenost osjećajem da je ’prekardašilo’ (jedna od kodnih riječi protesta) – da se u Srbiji naprosto više ne da živjeti od mafijaške pljačke i uništavanja institucija, zakona, struka, zgrada, svega, zemlje. Senzaciju će dijeliti i konzervativac i liberal jednako kao i ljevičar“, piše on.
Na kraju sveta
Akcija „Biciklom do Strazbura“ je predivna ideja, u svom korenu izuzetno osnažujuća, motivišuća i na jedan divan način nežna, pošto se protiv čudovišnosti ove vlasti uzvaća ljudskošću i emocijama. Međutim, ona je, ipak, benigna i odlazi na vrata onih koji su takođe u istom ringu zajedno sa ovom našom ništarijom, samo imaju lepše manire i znaju da kažu dobar dan. Srbija se nalazi u predgrađu Evrope, ali i u ćoškovima njihovih interesnih sfera. Ideja o tome da će neka Ursula ili Marta izgrditi predsednika Vučića što je na mase 15. marta neko ispalio iz zvučnog topa – to se neće desiti.
Neće se desiti iz razloga što oni u tome ne vide nikakav interes, niti je to pitanje za njih. Da li će Srbija ikada postati članica Evropske unije postalo je zaista nešto na šta se više ne mora odgovoriti, jer ovakva Srbija – razvaljena, nenormalna, eksploatisana i nabijena zločincima, gangsterima i secikesama – ne treba nikome osim da bude i dalje pećina iz koje se mogu izvlačiti, po potrebi, raznorazni resursi. Ne zavarava se autor ovog teksta da je Srbiji neko radio o glavi, već zna on vrlo dobro da je ona poprilično odgovorna za sve ovo što joj se dešava, budući da je još osamdesetih godina prošlog veka izabrala put kojim će ići. Stoga je naprednjačka oligarhija postala jedna vrsta biblijske kazne za sve naše poteze koji su proizveli svakojaka nepočinstva i zločine protiv čovečnosti tokom devedesetih godina prema nesrpskom, ali i srpskom stanovništvu.
I kad god pomislimo da će neko iskreno brinuti zbog nedostatka demokratije i ljudskih prava u Srbiji, treba da se setimo Gaze. Ona je postala ogledalo globalne politike i dvostrukih standarda. Da se ne lažemo, ćutao je svet i tokom četvorogodišnje opsade Sarajeva, kao što je i ćutao – a znali su – šta će se desiti u Srebrenici. Ćutao je svet i kada je Adolf Hitler raskomadavao čitavu Evropu. Kao što se ćuti i sada – jer, jelte, to je daleka prošlost – šta su Velika Britanija, Francuska, Španija i ostale kolonijalne sile činile po Africi, Indiji i Južnoj Americi. Zar zaista da očekujemo od evropskih birokrata da zucnu nešto u vezi sa demokratijom ovde?
Što se Vučića tiče, on je njihov najodaniji podanik – dovoljno je reći da snabdeva Izrael oružjem i municijom, ne mora ništa dalje od toga. Ideja da su zapadne sile sada rezervisanije prema njemu zbog protesta možda je samo naša interpretacija. Njih ne zabrinjava stanje demokratije u Srbiji, već činjenica da Vučić, u ovom trenutku slab i uzdrman, ne može da stabilizuje situaciju. A još veći problem za njih je to što ne postoji alternativa koja bi im garantovala kontinuitet interesa. Ne gajimo više iluzije – za moćne sile, Srbija ostaje periferija i prostor za dranje kože s leđa.