Šapuće čaršija već decenijama, ali nikako da pronađe prave niti koje povezuju, da je rodonačelnik ultrašovnističkog nacionalizma u Srbiji u stvari Službin projekat, koji služi, evo, već godinama unazad kao najveće moguće strašilo na ovim prostorima. Taj čuveni bard, politički disident iz osamdesetih godina, koji je robijao zbog „verbalnog delikta“ u Zenici, kum najmoćnijem čoveku u ovom regionu Aleksandru Vučiću, kum bivšem predsedniku Srbije i uveliko zaboravljenom mračnjaku Tomislavu Nikoliću, takođe i kum piscu, nekada izuzetno jakom opozicionaru, i glavnom i odgovornom rehabilitatoru koljačke, četničke ideologije Vuku Draškoviću – Vojislav Šešelj, i dan-danas žari i pali političkom scenom.
Razumljivo je da on više nema onu političku moć i uticaj zbog kojeg su devedesetih mnogi životi na jugoslovenskim prostorima uništeni, ali njegova uloga je i dalje očuvana. Služi kao najmonstruoznija naprava za uterivanje straha i buđenje trauma okolnim narodima, ali i građanima Srbije koji, jednostavno rečeno, osetili su na sebi šta znači biti pod radikalskom čizmom. Osuđeni ratni zločinac, večiti huškač, sejač mržnje i plodonosni gospodar besmrtne ideologije velikosrpskog nacionalizma još nije za bacanje, stoga je pronašao svoj položaj u ovoj neoliberalnoj močvari Aleksandra Vučića i nema nameru da to menja, a i što bi? Dobro je advokat Sead Spahović u intervjuu kod novinara Zorana Panovića rekao, da je Šešelj Ćosićev politički sin. „U novijoj istoriji Srbije od 1945. na ovamo, postoje dva intelektualca koji imaju najveći uticaj na srpski narod: to su Dobrica Ćosić i Šešelj. Šešelj je na kraju pobedio jer on to prostije objašnjava. Dobrica zamotava i krije u knjigama, ali ljudi ne čitaju. Šešelj je direktan, to je ta priča“, rekao je Spahović.
Tri decenije je prošlo od počinjenog genocida u Srebrenici, ali je propaganda u Srbiji, a vazda je pregršt ima, danima unazad, i nakon 11. jula, tupila, manipulisala, lagala patološki i širila potpune dezinformacije u vezi sa tim zločinom. Ne mora ex-yu auditorijum mnogo ni da se namuči sa time da to pronađe, nije to kao u nekim zemljama deo medijskog podzemlja, gde se okupljaju negatori Holokausta, potpisivači peticija da se vrati robovlasništvo, obožavaoci đavola, ravnozemljaši i ljudi-gušteri; ne, ma jok, ovde je to državni program – relativizacija i negacija do srži. Za one neupućene: Srbija je preplavljena kvazi-medijima, kako na televiziji, tako i u štampi, a kamoli na internetu, koji nisu više čak ni u službi nacionalne dogme, već su apsolutno podređeni jednoj partiji, odnosno jednom čoveku. Svi televizijski kanali sa nacionalnom frekvencijom, kao i oni drugi koji su na svakojakim kablovskim provajderima, koji su takođe pod državnom šapom, imaju zadatak da služe državnom aparatu. Naravno, svaka na svoj način, ali se na kraju dana sve to svede na isto – odbrana kultnog simbola Aleksandra Vučića.
U celoj toj ujdurmi Šešelj ide kao putujući cirkus od jednog do drugog propagandnog centra i u svom maniru stvara taj kosmos bljuvotina i gadosti, kojima on daje, kao, jedan vickasti i duhoviti šmek. I tako, primera radi, tokom gostovanja na televiziji „Tanjug“, koja je takođe pod naprednjačkom šapom, dotični je pričao o tridesetogodišnjici Srebrenice. „I, njih sedam su mogli da ubiju otprilike tristotinjak zarobljenika u vrh glave, za četiri, pet sati streljanja. Nije lako ljude streljati, pogotovo ako je većina nevezanih. I kada osete ljudi da će biti streljani, onda se bune, onda se otimaju, pokušavaju da beže“, rekao je Vojislav, pa uzdahnu poput strica na slavi koga svi slušaju, jer on najbolje zna, pa nastavi: „Mnogo je tu komplikacija. Vi koji niste nikada nikoga streljali, ne znate kako je to!“
Tragično u svemu ovome jeste to što nikome više ovo i nije toliko šokantno da čuje ili vidi, ali i dalje je, složićemo se barem u tome, neljudski. Ljudi iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Kosova ili bilo gde drugde gde su Šešeljeve kandže doprle ne mogu da se osete prijatno, kada na srbijanskim televizijama imamo manifestaciju preživelog zla koje je direktno došlo iz one prošlosti, u kojoj su njihovi sunarodnici proterivani, živi spaljivani, streljani, silovani, maltretirani i u jame zakopavani. Postavlja se logično i zdravorazumsko pitanje kako je moguće, nakon toliko godina od rata, da jedan takav stvor može i dalje da bude uvaženi gost, ma kakva god propagandna ujdurma da je u pitanju. Ipak, Šešelj je danas samo bleda senka onoga što je nekada značio i bio, više je postao dimna zavesa koja služi da prekrije kleptokratijsko uređenje naprednjačkog kartela. Ali, opet, njegovo ideološko zaveštanje je ogromno, koje takođe nije samo njegovo, već, kao što i Spahović kaže, on ga je uprostio, stoga to seme zla koje je posejano, i koje sada niče kao korov u ovom društvu, biće potrebno vremena, snage i volje da se to sve iskoreni, ako to ovi ljudi ovde budu želeli.
Biblijska kazna
Svi se pitaju zašto, bože dragi, nije stigla ona demokratija nakon pada nacional-socijalističkog režima Slobodana Miloševića, ali je na to istoričarka Dubravka Stojanović fino odgovorila u emisiji kod novinara Lade Tomičića kako je, zapravo, čitav taj program, koji je preživeo pad Miloševića, u stvari mnogo stariji od samog tadašnjeg tiranina. I to jeste ljuta i gorka istina, jer, dok je čak i Šešelj bio mladi disident, raznorazna udruženja književnika, guslara, pesnika, slikara i ostalih umetnika zajedno sa Srpskom pravoslavnom crkvom, a posle i sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti, radili su pomno i temeljno na oživljavanju astralnih i metafizičkih pitanja svesrpskog opstanka na ovim prostorima.
Istoričarka Stojanović upravo govori o tome da Milošević 1987, kada preuzima vlast, dolazi već na gotovo. Čak i sam književnik Svetislav Basara priča o tome kako je Milošević, zapravo, bio samo operativac slavskog pojasa, odnosno osoba koja ima te tehnološke i praktične sposobnosti da sve to provede do kraja. I upravo zbog svega toga navedenog, ne sme se reći da se rat 1991. desio, već je dugo i temeljno pripreman, valjao se on tiho i diskretno decenijama unazad, ali se raspojasao u svojoj nameri čim je Josip Broz Tito zauvek sklopio svoje oči.
Devedesete su prošle u ratnozločinačkom vihoru, Srbija je izgubila na svakom mogućem frontu, na kraju je izgubila i teritoriju, te se od tisućugodišnjeg sna da izađe na tri mora, svela na to da sada ima na vlasti čoveka koji je bio jedan od nosilaca ideje „sto muslimana za jednog Srbina“. Očito u tome postoji izvesna doza biblijske kazne, ali i sudbinske ironije, da upravo taj koji je tim prostačkim i najprimitivnijim jezikom galamio i tražio osvetu u krvi, samo par dana nakon genocida u Srebrenici, da sada bude jedan od glavnih upravitelja stabilokratijske platforme na ovim prostorima.
Radikalski DNK
Antiratni intelektualac i advokat Srđa Popović je takođe, između redova, još početkom dvehiljaditih najavio da ćemo na jedan izopačen način dočekati ovaj neoliberalni otpad od države, samo što, pretpostavimo, nije baš mislio da ćemo ovakvu frankeštajnovsku nakazu da dobijemo: „Ljudi u Beogradu su se naljutili na mene kada sam kazao: ’Tačno je ono što je Milošević rekao kada je silazio sa vlasti – mene su srušili NATO plaćenici.’ Njega jesu srušili NATO plaćenici, samo što ja u tome ne vidim ništa loše. Čovek tačno kaže. Tačno kaže i da će zemlja zapasti u polukolonijalni položaj i da Zapad sada politički ulazi u Srbiju na velika vrata. Ne mislim da je to najbolje rešenje, ali je bolje od onoga koje smo imali. A ono što smo imali, napravili smo sami sebi. Prema tome, nemamo kome da se žalimo.“
Vlasti nakon pada nacističkog režima S. Miloševića jednostavno nisu imale baš te najsrećnije konekcije sa podzemljem, zločinačkim udruženjima i gildama svakojakih manijaka i psihopata. Mučile su se i natezale, iako su oberučke prihvatile i grlile se sa ratnozločinačkim nasleđem, nisu mogle skroz da održe ovu neokolonijalnu rupčagu pod kontrolom, budući da su bile duboko ogrezle u korupciju, dok sa druge strane nisu posedovale taj uličarski šlif za održavanje reda u ovoj kasabi.
Vučić je zato zadržao Šešeljev kod, taj zlokobni DNK, koji se stvarao po srpskim kafanama, dorćolskim saloncima i požudnim snoviđenjima o imperijalnoj Srbiji, i ona se donekle odražava kroz tu novopečenu odrednicu tzv. srpskog sveta. Međutim, cela ta nacionalistička psihopatologija nema više ono glavno motorno uporište kao što je imala tokom miloševićevske dekade, ali je pronašla svoje ležište u ovom poluperifernom kapitalističkom predgrađu. Šešeljevska retorika je svuda oko nas, ona je zašla u sve dnevne aktivnosti, razgovore, čak i među onima koji sebe nazivaju progresivcima, pro-evropski i kako god nastrojenima.
Ta višedecenijska indoktrinacija i propaganda o ugroženosti Srba i Srpkinja na svim stranama sveta i dalje je prisutna, pa čak i među onima koji se bore protiv ovog trenutnog kartela na vlasti. Nema sumnje da Vučićevoj kompradorskoj vlasti odgovara čitavo to nasleđe iz devedesetih, to slepo obožavanje Putinove Rusije i apsolutno zgražavanje na sve što dolazi sa Zapada, jer, samo na taj način, njegova novopečena klasa može da ima kontrolu nad svim mogućim narativima i tokovima dešavanja.
Strateško partnerstvo u zločinu
U post-jugoslovenskoj verziji kapitalizma, ovoj poluperifernoj, Aleksandar Vučić je uspeo da dovede stabilokratiju do savršenstva. A za taj model, za taj političko-ekonomski bućkuriš koji se kuva nad ruinama rasturene države, kostima ubijenih u svim ratovima i žrtvovanju budućnosti sopstvenih građana, neophodni su, jelte, gangsteri i huligani. Oni su kičma ovog režima, odnosno njena infrastruktura, kako bi svi dogovoreni poslovi na međunarodnim nivoima između domaće oligarhije sa drugim kompanijama, državama i ostalim stranoinvestitorskim svetim kravama mogli da se obavljaju neometano. Zašto bi to neko menjao sa strane, kao što o tome sanja građanska opcija u Srbiji, ukoliko gospodin Vučić sve to završava bez pardona? Pa, neoliberalni kapitalizam, prema Sonji Kuzmančev-Stanojević, najbolje i uspeva u uslovima gde se zakon drži kao ukras, gde institucije postoje kao scenografija, a procedure su samo elementi predstave. Zbog svega toga su u poslednjim mesecima izvođeni i policija, i batinaši, i aktivirani su svi spavači protiv studenata i građana, kako bi bili sprečeni da zapušavaju saobraćaj, taj organizam za neometani protok kapitala, ali i da ne rasplamsaju pobunu na radnički sloj po gradilištima, fabrikama i svim ostalim sektorima gde niža klasa, ona većinska, drži ovu državnu skalameriju u životu.
Vučićeva Srbija zato više deluje kao surova darvinistička verzija kapitalističkog sistema u kojoj ratni zločinci, plaćene ubice i raznorazni probisveti čuvaju čitav lanac ishrane u svojim rukama. Možda više nema tih šešeljevskih heroja i četničkih vojvoda koji će svojim stomačinama i bradurinama da budu autoritet u društvu, oni su u ovom trenutku više ko dvorske lude; sada su glavni akteri ovog inferna u likovima stranih investitora, uvaženih partnera, mladih preduzetnika, prijateljskih konsultanata, kojekakvih tajkuna i generalnih sponzora strateških ciljeva. Ova vazalna nedođija više ne može da preti hladnjačama, jamama i streljanjima, hvala nebu, ali ona se sada hvali u pomaganju daljnjeg uništenja sveta izvozom municije u Izrael za potrebe genocida nad Palestincima. Ima tu pogrdne simbolike, kao da se ona sintagma od „sto muslimana za jednog Srbina“ vratila kući, samo u drugačijem ruhu.
Na kraju, ovaj režim je, u suštini, da budemo skroz izopačeni, neoliberalna verzija vojne hunte – samo što umesto generala imamo savetnike za investicije, a umesto koncentracionih logora – fabrike sa obespravljenim radnicima u pelenama. On je uspeo da spoji neoliberalno vizionarstvo Zorana Đinđića i nekrofilski san Vojislava Šešelja u jedno, te je napravio ovu nakaznu tvorevinu u kojoj životarimo. Suze prinčeva i princeza iz liberalnog staleža padaju po podu, dok Vučić stoji pored Vladimira Putina na Crvenom trgu, čoveka na čelu države koja zločinački sravnjuje Ukrajinu već tri godine, a onda u srbijanskoj Narodnoj skupštini ovih dana organizuje događaj, pazite, molim vas, o strateškom partnerstvu Sjedinjenih Američkih Država, Izraela i Srbije, dok sve tri zdušno učestvuju u rešavanju palestinskog pitanja na Zapadnoj obali. A između svega toga, u tom globalnom zverinjaku, ljudi na ulicama Srbije se i dalje nadaju da će neko negde shvatiti da je Srbiji potrebna sloboda, demokratija i mnogo više ljudskih prava nego što je trenutno ima. Malo je reći da smo naivni.