Ima ta scena u velepoznatoj seriji „Better Call Saul“, spinoff uratku još poznatijeg „Breaking Bad“, u kojoj glavni advokat-antiheroj Sol Gudmen istrčava ispred zgrade da objasni mlađanoj devojci zašto je nisu primili na posao, pošto je i on bio deo te komisije koja odlučuje. Nije nikakav spoiler, ovo je samo mikrodeonica u remek-delu; dakle, istrčava sav zadihan do nje, pošto ju je kancelarija za koju je konkurisala odbila, između ostalog, ona to još ne zna, ali je tako odlučeno zato što ima dosije. Sol Gudmen, kakvim su ga i đavo i bog dali, namazan svim bojama, ne može da ga opere ni Dunav, ni Sava, izneo je jednu surovu istinu pred nju. „Nikada nećeš dobiti taj posao, naravno da će da ti kažu da imaš šansu, ali to je laž, jer oni su već odlučili, znali su čim si ušla na vrata. Napravila si grešku i oni je nikada neće zaboraviti. Za njih – ti si ta greška, to je jedino što si, i ne pričam samo o stažiranju, oni te nikada neće pustiti da budeš deo njhove ekipe.“ Ove reči otprilike opisuju i ovu našu sumornu stvarnost u Srbiji, u zemlji koja se toliko trudi da postane deo ovog sveta, ali joj, jednostavno rečeno, uopšte ne ide.
Poslednje informacije iz Srbijatrije jesu da Studenti u blokadi traže da se raspišu vanredni parlamentarni izbori. Nakon šest meseci od pada nadstrešnice u Novom Sadu i usmrćivanja šesnaestoro ljudi, a potom pet meseci studentsko-prosvetarske bune protiv dahija i neispunjavanja apsolutno nijednog zahteva, a za sada ih je šest, stigli smo do ključnog i prelomnog momenta. „Koreni korupcije vlasti su isuviše duboko prodrli u državne institucije, kojima je tako onemogućeno nezavisno vršenje dužnosti. Verujemo da je demokratija jedini ispravan način za rešavanje političke krize ovolikih razmera, stoga pozivamo narod da podrži listu kojoj će studenti u blokadi svih visokoškolskih ustanova na teritoriji Srbije preneti svoje poverenje, kako bi na Terazijama pravde prevagnula istina“, zaključuje se u studentskom saopštenju.
Nema šta više niti da se tu doda, niti da se oduzme. Ne možemo se srditi na studente, zadužili su ovo društvo za vijeke i vijekova, jer ne mogu oni da budu odgovorni i krivi za svesrpsku letargiju i htenje leba preko pogače.
U međuvremenu, dok studenti trče ultramaraton do Brisela, evropska komesarka za proširenje Marta Kos je posetila Beograd i sastala se raznoraznim grupacijama kako bi stekla sliku šta se u ovoj zemljetini dešava. Naravno da je to sve bilo u belim rukavicama, protokolarno i uz puno lažnih osmeha i sluzavih rukovanja, te je visprena gospođa uspela da sroči sve ono što slušamo od svih međunarodnih pajaca u godinama unazad kako Srbija mora da radi na unapređenju evropskog puta, ljudskih prava, medijskih sloboda i da se bori protiv organizovanog kriminala i korupcije, i, eto, čim sve to uradi i fino pozavršava, Evropska unija (EU) će je oberučke prihvatiti u svoje naručje.
Od zla, naravno, ima i goreg. Naš omiljeni inostrani protivnik režima Aleksandra Vučića i njegove kamarile, Tonino Picula, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, obelodanio je konačno svoj izveštaj u kojem piše, ukratko rečeno, da postoji određeni napredak i značajne prepreke ka EU. Ceo izveštaj je ispunjen dubokom zabrinutošću i teškim žalostima nad našom sudbinom, ali se čak negde konstatuje napredak (!) u borbi protiv korupcije (setimo se skorašnjih hapšenja otpisanih i zastarelih članova vladajućeg režima). Naravno da je to sve već viđeno u prethodnim godinama, te se, kao, nešto očekivalo da će Picula drugačije to da izvesti, da će da napiše nešto što nikada do sada nije rečeno; setimo se samo kako su se ovde svi radovali da će gospodin izvestilac da razbuca ovu naprednjačku bandu, ali na kraju je ovo, ipak, bila očekivana stativa. U redu, hajde da zamislimo da Stejt Diparment, Evropska komisija i Evropski parlament izađu sinhronizovano i najoštrije moguće osude ovu vlast u državi Srbiji, saopšte da nemaju nikakvu više želju da sarađuju sa ovim režimom i da je Srbiji potrebna demokratija, te će narodu pomoći kako znaju i umeju. Je l’ da da zvuči utopistički? Je l’ da da je taj voz otišao sa Slobodanom Miloševićem u pakao? Ako i dalje postoji neko u ovoj zemlji ko misli da će Evropska unija i Sjedinjene Američke Države stati na stranu ljudi, koji su pola godine na ulicama Srbije, onda taj očigledno ne razume ništa i zaslužio je da nad njime vlada fela najgorih od najgorih.
No, ako bismo se izdigli iz gledišta ovih evropskih pisara i njihovog simuliranja stvarnosti u našem dnevnopolitičkom kazalištu, trenutna Srbija, ovakva kakva je, u stvari nosi sa sobom određenu vrstu volšebne povezanosti sa epicentrom zla. Naravno da će Evropska unija da tvrdi pazar nad svojim protokolarnim propisima, za to i služi, kao i da će po inerciji nastaviti da od ove vlastodržne prokletinje traži da bude bolja, ali će u biti, ako se zagrebe ispod ove takoreći našminkane površine, zapravo se videti svih pedeset nijansi mraka u kojima naša zemlja zajedno sa Evropskom unijom, Sjedinjenim Američkim Država, Ruskom Federacijom, Kinom i ostalim dželatima naših života veoma aktivno i živo učestvuje.
Kolonijalizam u kući
Kada pričamo o modernom svetu, mi non-stop imamo asocijacije da su demokratija, ljudska prava, mir, stabilnost, prosperitet i ostale floskule, zapravo, nešto sasvim podrazumevajuće i normalno. Pod time se ne misli da je čovečanstvo osuđeno da bude u ratovima i nasilju, ne, ne, ne – ali kada pričamo čak i o današnjoj Evropskoj uniji, mi ne možemo da zaboravimo da je upravo ona stvarana nad krvlju, znojem i suzama ostalih naroda na drugim kontinentima, pogotovo u Aziji, Africi i Južnoj Americi.
O licemerju i tobožnjoj uzvišenoj pameti Evrope i Sjedinjenih Američkih Država pisao je nemački sociolog Hans Joas u knjizi „Da li su ljudska prava zapadni izum?“, pa kaže ovako: „Između antičkih i modernih robovskih društava postoje dve bitne razlike: to su uloga rase i rasizma, i činjenica da su kolonijalne sile robovska društva držala daleko od metropola – na periferiji svojih kolonijalnih imperija. Pošto je ova geografska udaljenost Evropljanima omogućavala da zadrže čistu savest i zanemare sopstvenu ulogu u istoriji ropstva – oni su bili skloni da žitelje takvih ’perifernih oblasti’ ne smatraju Evropljanima – treba naglasiti da je ropstvo u ovom smislu postojalo u svakoj ’pomorskoj evropskoj naciji, svakom narodu koji je izlazio na Antlantik (i još nekima), i svakoj zemlji kako u Južnoj, tako i u Severnoj Americi. (…) Radni i životni uslovi robova su se pogoršali, ali se povećao privredni značaj ropstva za nastanak i razvoj industijskog kapitalizma. Greši svako ko ropstvo smatra ostatkom prošlosti u svetu koje je prolazio kroz proces brze modernizacije. Suočavamo se sa paradoksom da je, sa jedne strane, ideja slobodne Evropljane sačuvala od ropstva i porobljavanja, a da je, sa druge, koncepcija neograničenog svojinskog prava doprinela razvoju i proširenju sistema robovskog rada na plantažama.“
Nemački sociolog dalje piše: „Ipak, uvid u istroriju evropskih kolonija pruža nam realističnu sliku istorije evropskog odnosa prema mučenju posle njegovog zvaničnog ukidanja u Evropi; i to izvan konteksta totalitarnih oblika vladavine. Pored svog ponosa zbog ukidanja mučenja u osamnaestom veku, i pored svesti da to ukidanje predstavlja jedan od velikih dokaza humanitarnog progresa ne smemo prevideti ulogu koju je mučenje imalo u evropskim kolonijama, kao ni činjenicu da ono u njima nikada nije bilo ukinuto. Kao što u Sjedinjenim Državama postoji sklonost da se istorija crnaca odvoji od opšte istorije te države, tako i u evropskoj javnosti – ne i u stručnim krugovima istoričara – i danas postoji tendencija da se istorija kolonijalizma odvoji od istorije države ili da se ponovo upotrebi stari model opravdanja kolonijalizma. Ali mi moramo uvek u vidu imati činjenicu da dostignuća evropske istorije slobode i prava po pravilu nikada nisu važila za urođeničko stanovništvo evropskih kolonija. To važi i za sam proces kolonijalizacije koji je, zavisno od pojedinačnih slučajeva, sprovođen različitom brzinom i sa različitim stepenom primene sile – ali nikada bez nje – ali je povremeno tamo gde su postojali jak otpor ili egalitarne seoske zajednice bez jasno utvrđene i prepoznatljive strukture vlasti, taj proces bio praćen demonstrativnom preteranom upotrebom sile.“
Joas uočava da su u isto vreme Velika Britanija i Francuska, dok su se aktivno zalagale za institucionalizaciju ljudskih prava na evropskoj ravni, one ne samo što su te standarde zanemarivale u svojim kolonijama, već su u pokušaju da uguše antikolonijalne pokrete išle u suprotnom pravcu.
Ipak, hajde da na trenutak pomislimo i unesemo optimističnu notu i da kažemo da se ljudi popravljaju, da čovečanstvo uči iz svojih grešaka i da, na kraju krajeva, nakon Drugog svetskog rata onakvo razaranje se više neće dogoditi. Međutim, dogodilo se i događa se i očigledno niko nema nakanu da pomisli da će tako nešto se ikada zaustaviti. Drugi svetski rat predstavlja i paradigmu kako se kolonijalizam vratio kući, u samo srce tame, dok sve ono što je usledilo nakon njega, može se reći, samo se vešto prerušilo, zamaskiralo i pod okriljem demokratije i ljudskih prava, nastavilo da hara po drugim kontitnentima.
Krvave ruke srpske buržoazije
Pre samo nekoliko dana obznanjena je vest iz pakla o rezultatima istage koji pokazuju da je ukrajinska novinarka Viktorija Roščina podvrgnuta mučenju tokom godinu dana koliko je provela u ruskom pritvoru, a da je njeno telo Ukrajini vraćeno bez nekoliko organa u februaru 2025. tokom razmene ove dve sukobljene države. Samo takva informacija, sama za sebe, izgleda kao da je ovoj planeti zaista došao kraj. Ona takođe dalje prikazuje o kakvom ruZkom svetu je reč i kakve u biti vrednosti ta agresorska zemlja zastupa. Naravno, po internetskim srbijanskim sokacima došlo je ili do čuđenja i dušebrižništva od pristojnokratijske Srbije ili je pak ova ruskokolonaška to kategorički odbijala i odbacivala kao laž. Od samog početka agresije Rusije na Ukrajinu, sve se doživljava katastrofično i polarizovano. Nekako je odmah i instant bilo sve jasno, kao da se Hantingtonov „Sukob civilizacija“ tu najbolje prikazuje: Rusija je protivnik civilizacije, ona je glavni negativac i mora kao takva da bude pobeđena. I, naravno, ništa tu nije sporno, ali ta iluzija crno-belog sveta je ubrzo pukla.
Ipak, ono što je usledilo nakon te invazije, bila je Gaza. Odjednom ceo taj slobodarski, demokratski i pravdoljubivi svet zanemeo je pred istrebljenjemm palestinskog naroda od Izraela. Vučićeva Srbija je jedna od saučesnica u genocidu nad Palestincima zajedno sa Sjedinjenim Američkim Državama i Evropskom unijom. U trenutku pisanja ovog teksta ubijeno je najmanje 52.615 Palestinaca, a preko sto hiljada je povređeno. Svakodnevno gledamo prizore obezglavljenih leševa, osakaćene dece, razbacanih delova tela, ruiniranih zgrada, ljudi koji umiru od gladi i dehidratacije. Gaza je postala otvoreni logor pred očima celog sveta.
Novinari BIRN-a Saša Dragojlo i izraelskog lista Avi Šafr otkrili su da je „vrednost srpskog izvoza naoružanja Izraelu porasla sa 1,4 miliona evra u 2023. na 42,3 miliona u 2024. godini, uprkos rasprostranjenim optužbama protiv Izraela za ratne zločine u Gazi“. Takođe, kako bi ova ratnoprofiterska slika Srbije bila potpuna, Dragojlo je otkrio da su dve kompanije, blisko povezane s trgovcem oružja Slobodanom Tešićem, u decembru prošle godine izvezle naoružanje u vrednosti od 31,5 miliona evra u Veliku Britaniju, uprkos tome što je Tešić već tri godine na crnoj listi te države zbog korupcije. Prema tom tekstu, oružje završava u rukama ukrajinskih vojnika. Uz to sinovi Frenkija Simatovića, operativca srpske službe bezbednosti osuđenog za ratne zločine tokom 90-ih, poslovno su povezani sa saradnicima i firmama Tešića. Simatovići juniori poslovali su sa dve firme koje su na crnoj listi SAD zbog veza sa Tešićem, piše BIRN, a od jedne su preuzeli i 10 miliona evra potraživanja koje treba da isplati libijsko ministarstvo odbrane.
Već smo na ovom mestu o tome pisali, ali nije loše za zaboravne i dekoncentrisane ponoviti. U jesen 2024. međunarodna zajednica jasno se odredila prema eskalaciji nasilja nad palestinskim civilima – 19. novembra, Generalna skupština Ujedinjenih nacija donela je rezoluciju kojom se Izrael poziva da poštuje međunarodno pravo, omogući humanitarnu pomoć i sarađuje sa relevantnim telima UN. Dokument je prošao velikom većinom, dok je Agencija UN za palestinske izbeglice (UNRWA) u međuvremenu pretrpela gubitak od preko 248 svojih članova na terenu. Srbija je, u društvu sa Hrvatskom, Ukrajinom, SAD, Kanadom, Mađarskom, Argentinom i još nekolicinom zemalja, izabrala da ne zauzme jasan stav – ostala je uzdržana.
Nedugo zatim, kada je Izrael proglasio generalnog sekretara UN Antonija Gutereša nepoželjnom osobom i zabranio mu ulazak u zemlju, više od stotinu država članica UN podržalo je Gutereša otvorenim pismom solidarnosti u oktobru. Ipak, Srbija i Hrvatska jedine su iz regiona bivše Jugoslavije koje nisu stale uz pismo podrške – za razliku od Slovenije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Severne Makedonije. Uzdržanost su zadržale i SAD, desetak članica EU, kao i Ukrajina. Srbija je ostala dosledna u tišini i kada je međunarodna zajednica reagovala na napade izraelskih snaga na pripadnike mirovne misije UN u Libanu (UNIFIL), čijih je 182 pripadnika upravo iz Srbije, unutar kontingenta od oko 10.000 ljudi. Zvanični Beograd se ni tu nije oglasio niti priključio apelu koji osuđuje napade na međunarodne mirovnjake. Na sve to se nadovezuje i pitanje usklađivanja sa evropskom spoljnom politikom: 14. oktobra 2024. Evropska unija donela je paket restriktivnih mera prema Iranu zbog njegove vojne saradnje s Rusijom i podrške oružanim grupama na Bliskom istoku i oko Crvenog mora. Srbija se – i tada, kao i u decembru kada su mere ažurirane – odlučila da ne uskladi svoju spoljnu politiku sa onom EU.
Sve ovo samo ukazuje koliko su srpskoj buržoaziji krvave ruke ne samo zbog pada nadstrešnice u Novom Sadu ili pak zločina iz devedesetih tokom raspada Jugoslavije, već zbog svoje, zapravo, veoma čvrste uloge u daljem uništavanju ovog sveta zajedno sa svojim moćnijim i snažnijim ortacima. Važno je razumeti da politička, intelektualna i klerikalna elita u Srbiji nosi određenu dozu iskustva sa ratišta, ulice i iz samog podzemlja, stoga je cela ova globalna ujdurma sasvim jedna normalna stvar u njihovom rezonovanju sveta.
Omerta
Neki će reći da je trčanje studenata do Brisela uzaludno, neki će reći da je važno, ali je ono u svom korenu popločano dobrim namerama koje vode, zapravo, u sam pakao. Pad nadstrešnice u Novom Sadu je samo ogolio ovaj Vučićev režim u svom najgnusobnijem obliku, kao što je genocid u Gazi razotkrio sve šupljine i pukotine ovog liberalnodemokratskog sveta. Ukazivanje studenata na dubok korov korupcije u ovoj zemlji, nažalost, nije nikakvo svetsko otkriće, već je logičan sled delovanja ove kompradorske vlasti. Traženje da institucije rade posao je postala samo jedna isprazna fraza, jer, i posle Vučića, iste te institucije će i dalje biti deo globalnog kapitalizma i sistema za odbranu profita, moći i uticaja.
Institucije u Vučićevoj Srbiji i te kako prorade, kada nemaju dodirnih tačaka sa tokovima novca njegove buržoazije i njihovih kontakata, ali su u potpunoj hibernaciji kada treba da stegnu obruč oko njegovih kabadahija. Ali, hajde još malo da proširimo ovu priču kako bismo razumeli kontekst, institucije u zemljama trećeg sveta, kao što je ova, kada bi zaista proradile i radile onako kako ljudi zamišljaju, zapravo, uradile bi revolucionarne stvari, jer one ne bi mogle samo da stanu kod lokalnih velmoža, već bi nas dovele i do inostranih kompanija, ako već pričamo o padu nadstrešnice, koje su bile duboko umešane u sve tu. Na kraju krajeva, to bi počelo da razotkriva čitavu mrežu koruptivnih konekcija širom Evrope i ostatka sveta, i to bi, hipotetički gledano, bila prava revolucija, ali, upravo zbog takvih stvari, mnoge države, primera radi, u Južnoj Americi ostajale su u potpunosti izolovane i sankcionisane, jer su svojim zaokretima na unutrašnjem planu počele da izbacuju na videlo tone i tone materijala, koji su dokazivali kako su njihovi uvaženi i dobri međunarodni prijatelji, zapravo, sve vreme bili eksploatatori i izrabljivači njihove zemlje. Ima ona rečenica u seriji „The Wire“: „Prati drogu, doći ćeš do dilera i zavisnika. Ali ako počneš da pratiš novac, jebeno nemaš pojma gde ćete odvesti!“
Zato je studentska pobuna, koja ovih dana ulazi u novu fazu, bila zapravo pobuna protiv ovakvog sveta. Sveta koji će da ti drži slovo o demokratiji i ljudskim pravima, ali će, u najblažu ruku, da ćuti pred masovnim ubijanjem palestinske dece, muškaraca i žena. Ova studentska pobuna je i protiv stranih investitora, i multinacionalnih kompanija, i lokalnih tajkuna, i svetskih oligarha, ona je u svom temelju sve ono što je ovom svetu potrebno da bi jednom za svagda možda postao spokojnije mesto za život. Stoga je oduvek bila naporna i dosadna priča o tom određivanju da li su studenti vamo ili tamo, da li je ova ili ona zastava na tom ljudskom preporodu.
Filozof i publicista Boris Buden je ceo taj apsurd oko zastava na studentskim protestima, binarnog pogleda na svet i potrebe da se zauzmu strane po starim pravilima dobro uočio: „Jednom su to ukrajinske zajedno s palestinskima, a drugi put te palestinske, ali sad u aranžmanu s ruskim i sjevernokorejskim. U prvom slučaju, riječ je o iluziji da je moguće zauzeti neku izvanpolitičku i izvanideološku poziciju čiste solidarnosti sa žrtvama, kao da smo u sudnici, ovdje mi porota, a ondje oni, počinitelji na optuženičkoj klupi. Ali mi smo, naprotiv, u političkoj stvarnosti, u kojoj oni koji mašu ukrajinskim zastavama istodobno politički i vojno podržavaju genocid nad Palestincima. Kao što oni koji se u svojim fantazijama svrstavaju u jedinstveni front protiv zapadnog imperijalizma, zaboravljaju da je njihov Putin veliki obožavatelj Netanyahua koji bi sa svojim protivnicima najradije obračunao kao ovaj s Palestincima.“
Nećemo se zanositi, pa čak ni u ovom tekstu, da je Srbija niti kriva, niti dužna zapala u ovaj kolonijalni položaj. Pod nacional-socijalističkim režimom Slobodana Miloševića i kolektivnim orgazmom tog vremena da se reši Srpsko Pitanje, da se provere granice i da se odbrani Pravoslavlje, Ognjište i Ćirilica, danas imamo starog ultrašovinistu presvučenog u goniča robova sa američkih plantaža, koji je nešto najbolje za poželeti stranim centrima moći. Takođe se ne sme voditi razmišljanjem da će nam Marta Kos i Tonino Picula – uzmimo njih za primer kao simbole, ne kao ličnosti – biti prijatelji i neki koji će uvideti da je gospodin Vučić zao gospodar. Svi oni dobro znaju da gospodin Vučić je za sada jedini i dovoljno spreman da bude deo svetske Omerte pred razaranjem, deo globalne infrastrukture za ubiranje kajmaka. Ruku na srce, gospodin Vučić je ovih dana u malo većoj krizi, jer su se on i njegova družba previše razbahatili, zaboravili su da moraju da odigraju ulogu, a i sada mu se izbori spremaju, mora da odglumi da je deo demokratskog sveta – iako to više ne postoji – ali putevi novca i oružja su i više nego jasni. I to će da vide samo oni koji ne veruju u bajke. Jer ceo taj neoliberalni sistem koji bi trebalo da nam prikaže da će sve to nevidljiva ruka tržišta sve sama srediti u stvari je paravan za prikrivanje ovog zombija, kojem se upumpava krv svih onih potlačenih, obespravljenih i smoždenih širom sveta koje mi ne želimo da vidimo.