Stižu bogougodne informacije sa svih frontova. Nije samo Srbija prosula dušu po asfaltu da bi srušila naprednjačke efendije sa vlasti – i druge zemlje ovoga sveta gore u želji da se jednom zauvek obračunaju sa halapljivim elitama. U Nepalu je čitava vlast bukvalno izgorela u plamenu pobune; u Francuskoj je 9. septembra preko 200.000 ljudi izašlo na ulice pod parolom „blokiraj sve“ i pretvorilo metropole u opšte ludilo; u Nemačkoj se malo-malo rađaju protesti solidarnosti sa Palestinom, dok se nad učesnicima tih skupova sprovodi ekstremna represija i brutalnost policije. Vanvremenski su snimci nepalskog naroda koji juri ministre po ulicama, ali i fotografije francuskog radništva i omladine kako probijaju kordon takozvanih čuvara reda, a ogavni su prizori iz Velike Britanije gde masa viče protiv migranata, dok u najmračnijem uglu sveta dolazi potvrda UN komisije da je Izrael počinio genocid u Gazi.
Ipak, ono što je suštinski važno jeste da se sve to događa u zemljama koje nominalno predstavljaju liberalnodemokratske sisteme – uređenja koja u svojoj osnovi nude slobodu, jednakost, individualizam, tobožnje tekovine evropske demokratije. Ali ono što se danas zbiva nema mnogo veze ni sa demokratijom, ni sa liberalizmom, niti sa onim što bi uopšte moglo da stoji iza tih reči u njihovom izvornom smislu, ili pak to nikada nije ni bila namera te ideje.
Zato desetomesečna buna protiv dahija u Srbiji ne može da bude izolovan slučaj, jer on u sebi nosi sve ono što se dodiruje sa svim ovim pobunama širom sveta. Ako je Nepal, da kažemo, došao do potpunog ogoljenja korupcije, a Francuska počela da puca pod pritiscima pomahnitalog umnožavanja kapitala već bogate klase, Beograd je, recimo, ogolio suštinu svega toga. Protesti protiv naprednjačkog režima ne mogu i ne smeju da budu samo skidanje divljačke horde sa gvozdenog prestola, već one i jesu, kako-tako, deo šireg ustajanja protiv kapitalističkog modela u kojem elita pljačka, izrabljuje, muči i na kraju čak i ubija.
Naravno da ne treba univerzalizovati i poistovećivati probleme ljudstva u Francuskoj, Srbiji i Nepalu, ali one u sebi zaista nose onaj, kamijevski rečeno, duh zamora od ovakvog sveta. U trenutku kada jednoprocentni stalež – skupina multimilijardera koja drži skoro sve resurse ove planete – upravlja i drma državama i utiče na njihove vlade, vlastodršci širom tih zemalja smanjuju troškove, tako što uvode nove ekonomske mere, proizvode nove inflacije i objašnjavaju svojim građanima kako, eto, ekonomska kriza nikako da splasne.
Beda nas spaja
U Srbiji od oktobra struja skače za još 7%. Već sada stiže i najava da će grejanje krenuti istim putem, što znači da i ono malo topline u zimu postaće luksuz. Rente u Srbiji odavno su odlepile – od ruske agresije na Ukrajinu i talasa izbeglica iz obe države cene stanova su otišle gore i do 200%. Mladi koji su jedva krpili kiriju morali su da se vrate kod roditelja, dok porodice sa prosečnom platom (Vučić maše cifrom od 725 evra, dok ljudi znaju da je realna značajno manja) ulaze u zonu čistog preživljavanja.
Prema podacima portala Mašina, minimalna mesečna zarada trenutno iznosi 53.592 dinara (oko 462 evra). Od 1. oktobra biće vanredno povećana za 9,4% — sa 308 na 337 dinara po satu, tj. na 58.630 dinara (oko 505 evra). Ali suva računica ne menja suštinu, jer u zemlji gde inflacija jede svaku paru, a cene skaču bez prestanka, to povećanje ne znači apsolutno ništa. Zvanično, oko 90.000 ljudi radi za minimalac, ali problem je još širi, ogromna masa njih prima svega nekoliko hiljada dinara više, što znači da se na stotine hiljada građana realno vrti oko iste granice bede, a to je 60.000 dinara mesečno.
“Mi smo besni na ovaj politički sistem i na činjenicu da ultrabogataši i korporacije ne plaćaju dovoljno porez”, rekao je jedan od demonstranata u Francuskoj na poslednjim dešavanjima. U Srbiji je takođe bilo jedno vreme poziva na bojkot raznih supermarketa i trgovinskih lanaca, ali je ta incijativa ostajala poprilično izolovana na internetskim hodnicima, budući da su propagandna glasila vladajuće stranke suštinski najgledanije i najpraćenije stanice u ovoj zemljetini, a tamo o tim stvarim u ovom kontekstu nije bilo ni reči.
Međutim, nije tu ništa čudno, u knjizi “Neoliberalizam i nasilje komodifikacije svega” od Sonje Kuzmančev-Stanojević može se pronaći rečenica koja sve ovo objašnjava, a to je da je država u eri neoliberalizma bila i ostala ta koja štiti interese krupnog kapitala, pre svega bankarskog i finansijskog sektora. Dalje se navodi da je ovo posebno došlo do izražaja za vreme svetske ekonomske krize iz 2008. kada su države sve preduzimale da sačuvaju (i maksimalizuju) privatne dobitke i profite. Gubici su, nasuprot tome, bili socijalizovani.
Ko tri oka u glavi
Nepal je 1990. uveo višestranačje – skoro ko Srbija – a onda je polako počeo da uvodi strani kapital u zemlju, liberalizovao je to prokleto tržište – sve ko Srbija – a zatim se konačno 2006. preobratio nakon građanskog rata, u republiku, budući da je formalno bila kraljevina. No, od tada ne zna se broja koliko je samo vlada bilo i otišlo, ali je ovo poslednje sve krenulo od tzv. nepo kids odnosno trending talasa na društvenim mrežama koji je prikazivao frustracije zbog političkih elita tj. dece političara koji žive luksuzno, dok većina mladih nema nikakav posao, apsolutno nestabilan prihod i simulaciju osnovnih ljudskih prava. Maltene, ko Srbija, zar ne?
Na Zapadnom frontu, francuska vlada je predložila mere štednje, dabome, a pod time se misli na rezanje troškova, smanjenje budžeta za zdravstvo, zamrzavanje rasta penzija i ostale stvari koje padaju na teret svih onih koji pokušavaju da opstanu u tom izrabljivačkom vrtlogu. Opet sve ko Srbija, je l’ tako?
Ono što spaja Francusku i Nepal – kada smo već njih spomenuli – to je da buržoazije – bilo da su one potčinjene višim strukturama ili autohtone u svom obogaćivanju – uopšte nemaju dodira sa svakodnevnom stvarnošću njihovih društva, ali kada glavni krvotoci te kapitalističke zveri stanu – a to su ulice, auto-putevi, magistrale – onda nastupa opšta panika i otrežnjenje od tih opijumskih delirijuma koji nastaju od nakupljenog blaga.
Eduardo Galeano u svojoj knjizi “Otvorene vene Latinske Amerike” lepo kaže da nikad ne manjka političara i tehnokrata spremnih da tvrde kako je invazija stranog industrijalističkog kapitala zapravo blagoslov za zemlje u koje se useli. Za razliku od starog imperijalizma, kažu oni, ovaj novi vek navodno donosi „civilizovanu akciju“ – prvi put ljubavno pismo dominirajuće sile koje se tobože poklapa s njenim iskrenim namerama. Bez griže savesti, jer ovde nema krivice: širi se tehnologija, dolazi napredak, a sama reč imperijalizam zvuči već zastarelo i nepristojno.
Ali svaki put kad imperijalizam sam sebe kiti vrlinama, upozorava Galeano, treba zaviriti u svoje džepove. Tamo se vidi da taj „novi model“ ne donosi razvoj kolonijama već samo puni kese centrima moći; ne smiruje društvene i regionalne tenzije, nego ih rasplamsava; ne smanjuje siromaštvo, već ga širi, dok bogatstvo sve više koncentriše. Plate u tim zemljama dvadeset puta su manje nego u Detroitu, dok su cene tri puta veće nego u Njujorku. Strani kapital postaje vlasnik domaćeg tržišta i ključnih resursa, preuzima državne kredite i upravlja spoljnom trgovinom po sopstvenom nahođenju. Privatizuje industriju, ali i profite koje ona stvara; iscrpljuje resurse tako što usmerava suštinski deo ekonomskog viška van zemlje. Ukratko, ne ulaže u razvoj – nego ga otima, piše ovaj urugvajski novinar i pisac.
Dakle, nije slučajnost da se krize pojavljuju gotovo simultano i u skladu sa društveno-političkim kontekstima. Kapitalizam je globalna mreža koja puca po čvorovima: tamo gde je periferija, kao što je Nepal – tu je glad, teška nemaština i smrt; ovde u Srbiji, na poluperiferiji – vlada hronični stranoinvestitorski teror i sistemsko nasilje kompradorskog esnafa; tamo gde je centar kao u Francuskoj – mere štednje, rezovi i inflacija udaraju najniže slojeve, koji zapravo drže tu mašineriju na svojim plećima.
U bazenu krvi
Pošto su Rusija i Kina već uveliko autoritarne, pa se od njih očekuje da budu ekstremne, stoga ako je neko savršen primer poslednjeg stadijuma izopačenštine liberalnodemokratskog kapitalizma, onda je to Izrael i svesrdna podrška svih elita ovog sveta prema toj državi, odnosno njihovoj trenutnoj vlasti. Država koja se u zvaničnom narativu prodaje kao jedina, jelte, demokratija na Bliskom istoku, dok u realnosti funkcioniše kao najveća na svetu laboratorija aparthejda i kolonijalnog nasilja. U njenom slučaju, svi oni evropski i američki standardi ljudskih prava padaju u vodu čim je reč o Palestini; tu se, dakle, demokratija svodi na permanentno bombardovanje, ubijanje dece, rušenje bolnica, izgladnjivanje stanovništva, zatvaranje u logore i otimanje zemlje. I sve to uz odobravanje i logistiku centara moći, koji Izrael tretiraju kao vlastitu ekspozituru kapitalizma i imperijalizma na Bliskom istoku.
UN komisija sada i zvanično potvrđuje ono što svet već zna – da je reč o genocidu u Gazi – ali to priznanje nema nikakvu težinu u sistemu u kojem međunarodno pravo služi kao paravan za održavanje interesa najmoćnijih. Dakle, Izrael je koncentrisani primer istog onog modela koji svuda drugde stvara glad, bede i rezove, samo je ovde u svom najogoljenijem i najkrvavijem obliku.
Primera radi, puštena je u javnost informacija da Srbija kupuje od izraelske vojne kompanije Elbit System – sofisticirano naoružanje i vojnu opremu. Sa druge strane, pojedine evropske države se napinju da operu savest nakon dve godine ignorisanja besomučnog ubijanja svega što je palestinskog porekla tako što će priznati nekakvu palestinsku državu, ali ni u kom momentu ne daju nikakav kontekst o tome da to što se dešava u Pojasu Gaze nije nikakva elementarna nepogoda, već svesno i namerno uništavanje jednog naroda, koje se u stvari dešava pod plaštom tog kapitalističko-demokratskog uređenja.
Ipak, para vrti gde burgija neće, ono što evropska umivena politika ne sme da kaže, Donald Tramp, predsednik Sjedinjenih Američkih Država, priča na sva zvona i govori kako će u toj oblasti napraviti rivijeru, da ne kažemo – Gazu na vodi. Nad kostima ubijene dece, žena i muškaraca, jednoprocentni stalež će napraviti hotele, bazene kako bi se gostio i otvarao šampanjce uz linije kokaina. O tim ljudskim pravima i demokratiji mi ovde razgovaramo.
Stoga Izrael treba i posmatrati kao savršeni model tog kapitalističkog buldožera; prema njemu se može i videti budućnost ovog neoliberalnog inferna – i to nije nikakva teorija zavere, imamo krvoločnu praksu uživo u XXI stoleću kako se kolonijalizam i dalje obračunava sa domorocima – jer, eto, danas je to Gaza, sutra će to biti bilo koji drugi narod koji stane na put ovom globalnom levijatanu.
Da se vratimo na početak: u Srbiji – zemlji u kojoj vlada skupina radikalskih dželata i demokratskih magova, jednih koji su ratovima i etničkim čišćenjima krčili put pljački, a drugih marifetlukovanjem sa tranzicijom i dužničkim ropstvom – imamo situaciju u kojoj se opštenarodna pobuna doživljava kao neka vrsta anomalije pred očima svetske javnosti. Međutim, ona bi trebalo da bude – pa čak i jeste u stvari – epicentar svega ovoga što se dešava i u Francuskoj i u Nepalu. Ovde se vidi ono što Galeano piše – kako imperijalizam izgleda kad spusti masku. U Srbiji nema iluzija, razume se, strane kompanije gutaju resurse, banke drže ljude u dužničkom ropstvu, a domaća elita – frankenštajnovska nakaza sastavljena od ratnih profitera i partijskih privrednika – glođe kosti nad ovim grobljem naših života. I to jeste ono najgore i najtužnije od svega, što nam pred očima, svuda po svetu, puca čitava ta bajka o kojoj smo tako slatko maštali i koja nam je nekada davno bila obećana, ali niko još ne želi da poveže te stvari. Kao da se plaše. Kao da ne žele da vide da od Francuske, preko Srbije, pa sve do Nepala, ruke su krvave, ma šta ruke, kupaju se u krvi potlačenih, zgaženih i svih onih koji su verovali, ali istinski verovali, u ono u šta im je ideja o slobodi i demokratiji bila upakovana.