Nije tako loše američki novinar Hanter S. Tompson – tvorac gonzo žurnalizma i pisac velepoznatog dela „Paranoja u Las Vegasu“ – prognozirao da je objektivno novinarstvo odgovorno za katastrofu u kojoj živimo. Naravno, on je mislio pod time na Sjedinjene Američke Države i na tadašnju administraciju predsednika Ričarda Niksona. Smatrao je da je to sterilno i bezlično izveštavanje, zapravo, ono što tu državu drži na dnu korumpiranosti, bahatosti i zlokobnosti. U to vreme, Ričard Nikson – verovatno ni približno Donaldu Trampu po sveopštem ludilu – bio je personifikacija svega što ne valja na severnoameričkom tlu. Neki ljudi će reći da su reči poput škarta i ološa nedopustive u objektivnom novinarstvu, pisao je Tompson, ali oni maše poentu, upravo su te dogmatske, mrtve tačke objektivnosti zbog kojih je Nikson uspeo da ugmiže u Belu kuću.
Svako može uz pomoć dva klika da pronađe milijardu tekstova, emisija, priloga i sličnih sitnica o Aleksandru Vučiću i njegovoj vlasti, o tome kakva sve nepočinstva on i njegova kamarila već trinaest godina čine. Međutim, ukoliko neko želi da se izvesti o dubljem problemu u Srbiji, uglavnom će naići na ćorsokak ili će pak morati da zađe u dublje pećine internetskih vilajeta. Razumeti kako je Aleksandar Vučić danas na vlasti u Srbiji zaista nije lako, iako to svi veoma pojednostavljuju da ljudi ovde vole samo radikale, ali je mnogo teže kako je on u biti ovoliko i izdržao, ako se uzme samo ono što je njegova vlast u prethodnih 13 godina uradila, da ne spominjemo nasleđe devedesetih. Od rušenja u Savamali, kada policija nije reagovala, pada helikoptera u kojem je poginulo sedmoro ljudi, među kojima je i jedna beba, nerazjašnjenog ubistva političara sa Kosova Olivera Ivanovića, preko kupovine doktorata za ministre u vladi, paljenja kuće novinara Milana Jovanovića, do isplivavanja svakojakog mulja od seksualnih napasnika i silovatelja u njihovim redovima i plivanja kroz gangsterske močvare poput one sa veselom družbom Veljka Belivuka. Da ne spominjemo ove opštije teme: rehabilitovanje ratnih zločinaca, prekrajanje istorije, stranačko zapošljavanje, propagandno uništavanje tuđih života, proganjanje i privođenje ljudi, svakodnevno lomljenje kostiju od njihovih psoglavih jurišnika… Spisak je predug; ispadaju ne kosti iz ormana, već zemlja izbacuje sve ono što oni pokušavaju da sakriju još od razaranja Vukovara, opsade Sarajeva, genocida u Srebrenici, pa sve do aparthejda na Kosovu prema albanskom stanovništvu. Kako se to desilo, kako je moguće da takva ekipa, ako se vodimo Tompsonovim rečima, koja u svojoj formaciji ima pedeset nijansi čudovišnosti naše političke scene – može ovoliko dugo i ovako grozno da vlada?
Često se ovde mogu čuti poređenja sa devedesetim godinama na slobodnim i nezavisnim medijima, kada je nacional-socijalistički režim Slobodana Miloševića i njegovih manijaka vladao, kada se rešavalo Srpsko pitanje i kada je industrija smrti bila poprilično žestoko usmerena prema nesrpskom stanovništvu i prema onim nepodobnim građanima, koji su se usudili usprotiviti takvoj vrhuški. Tada je borba protiv takve vlasti bila egzistencijalna i otvorena, protiv nacističkog režima se išlo rukama i nogama, budući da je on na tebe išao nožem, puškom i tenkom. Ipak, današnja svita je nakaradni i brutalni nastavak prethodnih tobožnjih demokratskih vlasti, više osiona i razmetljiva, zlobna zbog svoje ratnozločinačke prošlosti, ali je svakako deo globalne mašinerije koja vazda ovih dana postaje sve grozomornija i napornija.
Srećko Mihailović, sociolog i glavni istraživač Demostata, objašnjava da ima razloga za poređenje sadašnjeg stanja sa devedesetima ali da to ipak nije dovoljno za procenu da li vladar ili opozicija imaju više šansi (priča se o izborima, prim. aut.). Promenila se i spoljnopolitička situacija pa se neki problemi iz devedesetih sada jače ispoljavaju, dok su drugi nestali. Ali, bitna je razlika to što je devedesetih došlo do neverovatnog pada društvenog standarda, koji je tek posle dvehiljadite počeo polako da se podiže. Svoj život su ljudi počeli da ocenjuju kao napredovanje ka boljitku. To je danas činjenica, rekao je Mihailović. Prema poslednjem istraživanju Demostata, ljudi ocenjuju da dobro žive, ali kad su upitani za institucije i vlast, iskazuju nezadovoljstvo, smatraju da su tu potrebne promene.
Uprkos svemu, stara je banalna floskula, ali u biti realna, da Vučićeva vlast ima temelje u tom šeretskom razbacivanju o ekonomskom boljitku; često se od njega može čuti kako je važno da se Srbija gradi, da imamo autoputeve, bolnice, škole, kako nikada nije bilo više stanova, zgrada, parkova i koječega se napravilo u vreme njegovog vakta, te su mu puna usta stranih investicija, svetskih kompanija i korporacija, koje, eto, jedva čekaju da dođu u Srbiju i da je to njegova jedina, kako on kaže, misija, da od ove zemlje napravi državu u koju će svi želeti da ulažu. Tako i ovih dana možemo čuti predsednika Srbije kada komentariše studentske blokade, usled pada nadstrešnice u Novom Sadu i usmrćenja šesnaestoro ljudi, da su uništili ovu zemlju. “Kada se borite i vidite da su vam uništili blokaderi sve. Razorili su nam zemlju. Neće ljudi da dolaze u zemlju u kojoj je rasulo. Turizam, usluge, građevinska industrija je u padu. Zbog svega toga odgovornost tek sledi. Ne možete da uništite jednu zemlju, a da za to ne odgovarate”, rekao je predsednik u jednom od svojih mnogobrojnih obraćanja u prethodnih par dana.
Iako se ta njegova izjava može uzeti kao populistička i smatrati se kao samo još jedna razjarenost u svemu onome što ovo naprednjačko kazalište priređuje – ona, ipak, ima određenu dozu simbolike višedecenijskog napora da ova zemlja već jednom i konačno postane kolonijalna jama za belosvetske probisvete i lokalne mangupe.
Smrt radničkom pravu
U Srbiji je radničko pravo uništeno, sažvakano i pljunuto. Sve ono što je ostalo od Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) i radničkog samoupravljanja sada deluje kao neki daleki san, koji se nikada nije ni dogodio. Pre više od sto godina, Dimitrije Tucović, teoretičar, vođa socijalističkog pokreta u Kraljevini Srbiji i osnivač Srpske socijaldemokratske partije, pisao je 1914. za „Radničke novine“ o položaju radnika u leskovačkim fabrikama.
U tekstu objavljenom 5. maja 1914, pod naslovom “Mali mučenici iz leskovačkih fabrika” piše: “Od četrdeset sedmoro, šestoro ih je stupilo u fabriku od sedam godina, četrnaestoro od osam, dvanaestoro od devet, osmoro od deset, sedmoro od jedanaest. Trideset i petoro nije učilo osnovnu školu ni jednoga dana, a četvoro ih je učilo po jednu ili dve godine. Sedmoro radi u fabrici po 12 sati za nadnicu od po 0,20 p. din. Sedamnaestoro za 0,30 p. din. Šesnaestoro za 0,40 p. din. Sedmoro za 0,50 p. din. a jedan za 0,60 p. din. Sedamnaestoro dece upotrebljuje se na radu i na ’smenu’. To je rad koji se vrši po rasporedu pojedinih partija danju i noću. Od ove dece devetoro je tuberkulozno; sedmoro škrofulozno; dvadeset devetoro bolešljivo i slabunjavo. Nijedno dete nije nađeno kao zdravo! Kad se pogledaju ova deca, ne bi rekao čovek da imaju više od po 6-7 godina; međutim njihova starost je: četvoro od osam, petoro od devet, sedmoro od deset, desetoro od jedanaest, šesnaestoro od dvanaest, petoro od trinaest, jedno od četrnaest godina. Sva su ova deca zakržljala i nepravilnoga, iskrivljenog uzrasta, što je posledica preranoga rada u fabrikama u kojima su sva već provela od jedne do pet godina.“
Dalje piše Tucović: „Ovu decu fabrikanti Ilić, Teokarević i Petrović upropašćuju u svojim preduzećima, tamo ih tuku, pa kad polumrtva od rada i tortura popadaju, dolaze im noću roditelji te ih nose kući. Leskovački fabrikanti javljaju se kao apsolutni gospodari leskovačke sirotinje. Po svom ćefu oni utvrđuju veličinu nadnice i dužinu radnoga vremena; po svom ćefu rade i obustavljaju rad. Na zaradama od kojih ne može da se živi oni drže ovo radništvo u paukovim mrežama i sišu mu krv na pamuk. Skoro cela naša tekstilna industrija stoji danas u rukama kuće Ilića, Teokarevića i Petrovića – jednoga nesolidnoga i nekulturnoga soja ljudi, debele glave, tvrde pameti ali još tvrđega srca, kožodera radničkih koji se ponose time što u njihovim preduzećima nema organizovanih radnika, kao što su u njima nadzornici razbojnici i komite a batinanje dece i žena redovna pojava.”
Iako se ovo zbilo pre stotinak godina, Srbija se nije nešto mnogo promenila – a može se reći i ostatak sveta, ali nećemo dalje odavde za sada – osim što, ajde, ne teraju decu da idu da rade po fabrikama. Kada je Milošević otišao sa gvozdenog prestola, Demokratska opozicija Srbije (DOS) došla je upravo na krilima obećanja tog berićetnog i slobodoumnog sveta, ali se umesto te lepote življenja – za kojom su ljudi vapili, razumljivo je – dobila su se masovna otpuštanja, divljačke privatizacije, legalizaciju miloševićevskih krimosa i obespravljenost i davljenje poslednjih tragova radničke klase. Vučićeva Srbija, naime, danas uživa u gorkim plodovima svega onoga što joj je prethodilo, stoga i dan-danas imamo izveštaje o radu u fabrikama, koje ne potpisuje baš Tucović, ali ih je sprovela nevladina organizacija Centar za politike empancipacije (CPE).
Pa tako u istraživanju položaja radnika u automobilskoj industriji nailazimo na uznemirujuće rečenice: „Radili smo i po sedam dana nedeljno po 8 sati, ali toga više nema, nema toliko porudžbina. Tražili su nam saglasnost, kažu: nećete primiti platu, dobićete otkaz. A time se samo oni odriču odgovornosti ukoliko vam se nešto desi usled 12 sati rada svakog dana. (…) Imali smo skoro incident jer se žena upiškila. Došla je koordinatorka i rekla da niko ne sme da ode dok se njoj ne javi. Ženi se išlo u WC i tražila je koordinatorku da joj se javi. Nije je našla i već je bilo kasno, pa se žena upiškila. (…) Ako koristite bolovanje, psihički vas kažnjavaju. Kada se vratite sa bolovanja namerno vas prebace na drugu, težu poziciju. To je zloupotreba pozicije moći, iživljavanje, preki pogledi, sve se to oseća u vazduhu. (…) Ako je temperatura ispod 26 stepeni ne puštaju ventilaciju, nema vazduha, ljudi padaju u nesvest. (…) Svi imamo probleme s kičmom. Stajalo se po 12 sati. Nemamo stolice. Presa nije adekvatno postavljena, moraš da se saginješ, saplićeš se o kablove, a savršeno može da se radi sedeći.”
S druge strane, istraživanje položaja radnica u tekstilnoj industriji je poput izveštaja iz samog srca robovlasničkog sistema. „Koja se onesvesti oni je malo umiju i vrate je, ranije su merili pritisak, sad ne. A ako baš ne mogu da je povrate onda tek zovu hitnu. (…) Koleginica jedna je kukala da je boli glava, tražila je u pola dva da izađe, ali joj nisu dali. Izdržala je i kad je završila, umrla je. Možda su oni njoj iz dobre namere rekli da izdrži još pola sata da ne bi odrađivala. (…) Prve dve godine rada u ovoj fabrici radio sam na onoj čarapi-patici za Balenciagu. Radio sam na mašini koja je dostizala preko 100 stepeni i udisao isparenja lepka koji se koristi za tu patiku. Nisam imao nikakvu zaštitu. Posle godinu i po dana, imao sam problema sa srcem i česte vrtoglavice. Išao sam kod specijaliste o svom trošku, koji mi je rekao da mi je poremećen centar za ravnotežu zbog tih isparenja. Tek su me onda prebacili na drugo radno mesto. (…) Zbog bolovanja, zbog pada performansa, ide šefica i priča da si glupa. Vređaju te stalno, kada odeš nešto da pitaš, da ti daju slobodan dan, vratiš se uplakana. Verujem da imaju treninge kako da nas kinje, nisu toliko pametni da smisle to sami. (…) Stoji žena pred toaletom i ne da da se ide. A dobila sam, moram. Kažem joj: skloni se, prijaviću te, ona kaže – kome, oni su mi i rekli da stojim tu“, samo su neka od iskustava iz tih tvornica patnje u XXI stoleću.
Nažalost, kada se sve ovo uzme u obzir, a da pri tome imamo u pameti da se ovih svih meseci dešava studentska buna protiv dahija, ne smemo da se ne zapitamo da li će ovi ljudi po fabrikama biti u boljem položaju kada gospodin Vučić padne, pošto, može se videti iz priloženog, sve ove tvornice služe za profit stranog kapitala, stoga ostaje veoma kontroverzno pitanje da li je put ka smeni ove vlasti i put ka poboljšanju položaja ovih potlačenih i obespravljenih ljudi ili su radnička i ljudska prava rezervisana za privilegovanu klasu iz beogradskog kruga dvojke.
Paradajz republika
Naravno da Srbijatrija nije usamljena u ovome, niti je prva, niti je poslednja, niti je ovo nešto neviđeno, ali može se reći da nije baš tako lako rešivo. Ipak, ne sme se nikada zaboraviti da je zbog svoje manične potrebe da sprovede uterivanje srpskog sveta u Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Kosovo tokom devedesetih godina prošlog veka, sada nagrabusila i dobila neoliberalnog župana, koji ima odrešene ruke da radi šta god mu se prohte, samo dokle god ne zaboravlja ko je gazda u ovom svetu.
Urguvajski pisac i novinar Eduardo Galeano je u svojoj knjizi „Otvorene vene Latinske Amerike“ veoma pitko opisao viševekovno stradanje južnoameričkog kontinenta, od samog otkrivanja, pa sve do 1970. godine. Izrabljivanje, eksploatacija, masovna uništenja naroda, slomovi civilizacija, zločini, beskrajni ratovi, glad i pomor, pučevi, politička previranja, i to sve pod budnim okom, čvrstim i krvavim ručerdama evropskih vucibatina, koji su pod opravdanjem donošenja civilizacije, zapravo, pljačkali taj kontintent i doveli ga do ruba propasti, da bi posle Drugog svetskog rata Sjedinjene Američke Države preuzele vođstvo u tom tlačenju i podgrevanju usijanog lonca. I to sve ne može da opiše ni približne užase koji su se tamo vekovima odvijali.
Kiša koja navodnjava centre imperijalističke sile, piše Galeano, davi ogromna predgrađa sistema. Isto tako, i sasvim simetrično, ono što je dobro za naše vladajuće klase – vladajuće prema unutra, potčinjene onima spolja – prokletstvo je većine ljudi osuđenih na život tovarnih životinja. Galeano uočava da snaga celokupnog imperijalnog sistema počiva na neophodnoj nejednakosti delova koji ga čine, a ta nejednakost poprima sve dramatičnije razmere. Zemlje ugnjetavači, smatra on, postaju sve bogatije u apsolutnom smislu, ali još više u relativnom smislu, po dinamici rastuće nejednakosti. Centralni kapitalizam može sebi dozvoliti da stvara i veruje u sopstvene mitove o bogatstvu, ali se mitovi ne jedu – a to najbolje znaju siromašne zemlje koje čine deo perifernog kapitalizma, piše urugvajski novinar.
Autor je pisao i o naftnoj groznici koja je tresla mnoge iz Prvog sveta, ali pošto više nisu mogli poput svojih predaka da uleću u zemlju tek tako, istrebljuju stanovništvo, ruše i pale sve što im se nađe pred očima, smislili su da kroz konglomerate, konzorcijume, strane investicije, fondove i multinacionalne korporacije rovare iznutra i pretvore sve te države u svoje pozorišne lutke, koje će se svađati jedne sa drugima, dok će oni ubirati kajmak i drati svima njima sloj po sloj kože s leđa.
„Ove multinacionalne korporacije ne pripadaju brojnim zemljama u kojima posluju: pojednostavljeno, multinacionalne su u meri u kojoj sa četiri strane sveta odvlače ogromne količne nafte i dolara ka centrima moći kapitalističkog sistema. Uzgred, ne moraju da izvoze kapital da bi finansirale širenje svojih poslova; prihodi oteti siromašnim zemljama ne samo da vode pravolinijski u male gradove, gde stanuju najveći moćnici, već se i delimično reinvestiraju kako bi se učvrstila i proširila međunarodna mreža operacija. Struktura kartela podrazumeva nadmoć u brojnim zemljama i prodiranje u njihove vlade; nafta upija predsednike i diktatore, ističući strukturne deformacije društva koje sebi stavlja na uslugu. To su firme koje sa olovkom iznad mape sveta odlučuju gde će biti zone eksploatacije, a gde zone rezervi, i one su te koje određuju cene koje proizvođači naplaćuju, a potrošači plaćaju“, piše autor.
Dalje piše: „Što se ostalog tiče, ulaganja koja pretvaraju latinoameričke fabrike u obične komadiće svetskog zupčanika ogromnih korporacija uopšte ne menjaju međunarodnu podelu rada. Zakon spojenih sudova kroz koje cirkuliše kapital i roba između siromašnih i bogatih zemalja ne trpi ni najmanju promenu. Latinska Amerika nastavlja da izvozi svoju nezaposlenost i svoju bedu: sirovine koje su potrebne svetskom tržištu i od čije prodaje zavisi privreda regiona, i određene industrijske proizvode koje uz jefinu radnu snagu obrađuju podružnice multinacionalnih korporacija. Neravnomerna razmena funkcioniše kao i uvek: niske plate u Latinskoj Americi doprinose finansiranju visokih plata u Sjedinjenim Američkim Državama i u Evropi.“
Galeano navodi da ne manjka političara i tehnokrata spremnih da pokažu da je invazija stranog „industrijalističkog“ kapitala pogodna za oblasti u kojima izbije. „Za razliku od drevnog imperijalizma, ovaj imperijalizam novog veka zapravo bi podrazumevao civilizovanu akciju, blagoslov za potlačene zemlje, na onaj način na koji po prvi put pismo izjave ljubavi dominirajuće sile, u datom momentu odgovara njihovim pravim namerama. Kriva savest ne bi tražila izgovore, jer ne bi bila kriva: trenutni imperijalizam bi širio tehnologiju i napredak, a čak bi bilo neukusno koristiti ovu staru i omraženu reč za njegovo definisanje. Svaki put kad imperijalizam veliča svoje vlastite vrline, pogodno je, međutim, proveriti džepove. I dokazati da ovaj novi model imperijalizma ne dovodi do napretka svojih kolonija iako obogaćuje njihove polove razvoja; ne umanjuje društvene regionalne tenzije, već ih pogoršava; još više širi siromaštvo i koncentriše bogatstvo: daje plate dvadeset puta manje nego u Detroitu, a cene su tri puta veće nego u Njujork; postao je vlasnik unutrašnjeg tržišta kao i ključnih resura proizvodnog aparata; vlada napretkom, odlučuje o njegovom toku i određuje mu granice; raspolaže državnim kreditom i usmerava spoljnu trgovinu po svom nahođenju; ne samo da privatizuje industriju već i prihode koje ta industrija daje; dovodi do propadanja resursa tako što menja pravac suštinskog dela ekonomskog viška usmeravajući ga ka inostranstvu; ne ulaže kapital u razvoj, već ga uzima“, piše u svojoj knjizi.
On kasnije u svom epilogu, koji je napisao sedam godina nakon što je izašla knjiga, kaže: „Godina 1976, uvoz je porastao za dvadeset i pet procenata, u dobroj meri kako bi se finansirala luksuzna roba koja plavi venecuelansko tržiše kao vodopad. Fetiši na robu kao simboli moći, ljudsko postojanje svedeno na veze konkurencije i potrošnje: usred okeana nerazvijenosti, privilegovana manjina imitira način života i modu najbogatijih članova najraskošnjih društava na svetu: u buci Karakasa, kao u Njujorku, „prirodna“ bogatstva par ekselans – vazduh, svetlo, tišina – postaju sve skuplja i sve ih je manje. ’Pažljivo’, upozorava Huan Pablo Perese Alfonso, glava venecuelanskog nacionalizma i prorok oporavka nafte: ’Može se umreti od hrane’, kaže, ’isto kao i od gladi’.“
Često se u Srbiji sa podsmehom pričalo o takozvanim banana-republikama, o toj naizglednoj civilizacijskoj razlici između nas i tamo nekih Južnoamerikanaca, Afrikanaca i azijata, ali otkako je kolonijalizam došao u svoj dom tokom Drugog svetskog rata, ne postoji više razlika između Srbije i Venecuele. Ta pomodarska i uobražena maštovitost o nekakvoj kosmičkoj predodređenosti evropskih zemalja ovih dana padaju u vodu. Zato je priča o takozvanom srpskom svetu u Vučićevoj vladavini postala samo performans iza koje se krije izgladnela kapitalistička zver, kojoj su apetiti sve veći i veći.
U zverinjaku
Studenti-ultramaratonci su stigli do Brisela, trčali su danima širom cele Evrope, ljudi su ih dočekivali pesmom, osmesima, suzama i zagrljajima. Mediji i društvene mreže su to sve strpljivo pratili, te je svetska javnost valjda – nada umire poslednja – konačno obaveštena i upozorena kakvo se zlo u Srbiji sprema.
U istom tom trenutku dok mladi tela pretvaraju u parole, predsednik Srbije Aleksandar Vučić dočekuje predsednika Evropskog saveta Antonija Koštu u Beogradu, i to svega odmah nakon što je, na Dan pobede nad fašizmom, gostovao kod Vladimira Putina u Moskvi. Slika sa Crvenog trga još se nije ohladila, a već nova je tu – sa evropskim činovnicima, uz osmehe i stegnute ruke.
Evroskeptici će odmah da se razlete kako bi opravdali svoj mrziteljski stav prema zapadnoj hemisferi: “Eto, vidite, ha-ha, Vučić je Zapadu i dalje potreban. Oni ga održavaju, njima odgovara.” Evrofanatici će, s druge strane, po ko zna koji put uveravati, pošto i dalje veruju u bajkovitu uzvišenost i pravdoljubivost zapadnog sveta, kako je sve to samo protokol, kako se Vučiću sprema neka tiha kazna, neka diplomatska zaprška koja nikako da se dogodi. I jedni i drugi promašuju suštinu. Jer prava, suštinska, tragična istina je da borba protiv Aleksandra Vučića ne sme da bude borba protiv jednog čoveka. To bi trebalo da bude borba protiv neokolonijalizma. Okršaj protiv neoliberalne nemani. Sukob sa tajkunskom ekipom koja stoji iza njega i globalnom oligarhijom, kojoj oni polažu računa. Rat protiv svetskih organizacija koje širom planete razvaljuju kontinente, ostavljajući iza sebe pustoš, smrt i bedu. To bi trebalo da bude pobuna protiv sistema u kojem je takav čovek moguć – i poželjan. Da bude revolucija protiv sveta koji u sebi ne prepoznaje refleks za neljudskost ako ona dolazi upakovana u ekonomski stabilne odnose, energetske dilove i geopolitičke kalkulacije. Ali, nažalost, ništa od toga se u stvarnosti ne dešava, već smo osuđeni da menjamo fasade, a da pri tome temeljima ne smemo ni da priđemo.
Vučić je, da se razumemo, više simptom nego uzrok. On je domaći izraz jednog šireg, planetarnog problema. Današnji autoritarci više ne izgledaju kao diktatori iz prošlog veka – oni nose skupa odela, citiraju istraživanja, pozivaju se na stabilnost i mir, čuvaju granice, trabunjaju o uzvišenim vrednostima i demokratijama, ali znaju s koje strane vetar duva i kome je potrebno da se poljubi ruka. Oni su brendirani, premazani zvezdicama Evropske unije, ali njihova moć ne potiče iz sirove sile, već iz globalne nezainteresovanosti da se stvari menjaju iz korena.
Jer kao što urugvajski pisac kaže: „Za razliku od drevnog imperijalizma, ovaj imperijalizam novog veka zapravo bi podrazumevao civilizovanu akciju, blagoslov za potlačene zemlje, na onaj način na koji po prvi put pismo izjave ljubavi dominirajuće sile, u datom momentu odgovara njihovim pravim namerama“, upravo se to i dešava: gospodin Vučić i njegova kompradorska vlast dobijaju tapšanje po ramenu, svako na svoj način to radi, da li to bila Putinova, briselska, Trampova ili kineska administracija, nebitno je, da radi onako kako je do sada činio uz, naravno, njihove smernice i preporuke. Zato mu i nije lako, razume se, pa se nad građanima Srbije iživljava.
„Deluje da je briga predsednika Kartera za kasapljenje kroz koje prolaze neke latinoameričke zemlje, ali trenutni diktatori ne uče sami: naučili su tehnike represije i umetnost vladanja na kursevima Pentagona u Sjedinjenim Američkim Državama i u oblasti Panamskog kanala. Ti kursevi se nastavljaju i do današnjeg dana i – da se zna – nisu se ni mrvu promenili. Latinoamerička vojna lica koja danas predstavljaju kamen skandala za Sjedinjene Američke Države bili su dobri đaci. Ranije, kada je bio ministar odbrane, trenutni predsednik Svetske banke, Robert Maknamara viknuo je iz sve snage: ’Oni su novi lideri. Nema potrebe da dužim o vrednosti toga da na liderskim pozicijama imamo ljude koji su prethodno spoznali izbiliza kako mislimo i radimo mi Amerikanci. Sprijateljiti se s tim ljudima nema cenu.’“
Aleksandar Vučić nije tek domaći autokrata, on je precizno ugrađen šraf u savremeni neoliberalni levijatan – globalni mehanizam koji ne upravlja svetom kroz ideale pravde i slobode, već kroz tržište, kontrolu, strah i profit. Njegova vlast nije devijacija unutar postojećeg sistema, već njegov dosledni proizvod. On je ovde da stabilizuje nestabilno, da uguši otpor pod firmom mira, da zaštiti granice profita telima sopstvenih građana, da održi investicionu klimu, da servira tišinu tamo gde se ranije čula pobuna. U tom smislu, borba protiv Vučića ne može i ne sme da ostane na nivou borbe protiv jednog čoveka, jedne stranke ili jednog režima – jer on nije uzrok, već posledica neutoljive gladi ovog neofeudalnog zverinjaka.