Bilo bi jako nepristojno i uvredljivo reći da je ovo antiratna knjiga, jer je Edin Zubčević napisao mnogo više od toga. On je između ove dve korice sabrao sve fragmente svog ličnog doživljaja i sećanja na jugoslovensku državu koja se raspadala, kroz prizmu vojnika tokom opsade Sarajeva, i uvezao ih u jednu celinu koja simboliše kako su nam oduzete prošlost, sadašnjost i budućnost.
Ova knjiga je i knjiga o veteranima – sa svih strana i iz svih ratova – o svima onima koji su preživeli ratni vihor, ali i onima koji to nisu uspeli. Ona govori i o onima koji su uspeli da sačuvaju obraz, te i o mnogima koji su se pretvorili u čudovišta.
„Imali smo osnovno za mir uprkos ratu. Sve što je trebalo za održavanje normalnosti, sve nužno da sačuvamo razum, ili bar pokušamo. U istoj studentskoj sobi knjige i muzika su sada bile sav smisao i najjače oružje samoodbrane. Samo su knjige i muzika branile ono što je meni važno. Da ne postanem zvijer poput onih s druge strane, ili nalik onima što su kao branioci postali slični svojim neprijateljima. Na taj poraz nisam bio spreman“, piše on.
Zubčević podseća po svom opisivanju samog ludila rata i na Svena Hasela, ali njegov stil takođe se kreće između alanfordovskog cinizma i ćopićevske topline. Opisi borbi su intezivni i doslovno vas ubacuju u samo žarište, ali autor ne dozvoljava da ni na sekund zauzmete stranu, te se ne prepušta histeriji antagonizacije onoga koji je prekoputa, već sve vreme drži moralnu i ljudsku odstupnicu i na vraški dobar način razdvaja dobro i zlo u svemu tome.
„JNA-ovce koji su devedeset treće postali generali zvali smo – ovalni generali. Debeli oficiri komanduju kostur mršavim vojnicima. I danas su debeli kao u ratu. I danas ratuju s ovalima miješanog mesa, kao i u ratu. I danas mute vode kao što su u ratu“, piše Edin.
Ipak, ova knjiga je i Zubčevićeva unutrašnja borba sa demonima, neisupnjenim željama, strahovima i razočarenjima, jedna svojevrsna katarza sa višedecenijskom patnjom koja nas je sve zajedno preplavila. Iako su ovo u svojoj osnovi zaista intimni i tužni vapaji autora prema svetu koji propada, oni su takođe i saosećajni i bude kod čitalaca – barem kod mene – ogromnu dozu empatije.
„Sve žrtve, sva razaranja, svi užasi samo da bismo postali ono što su naši neprijatelji željeli da budemo. Nismo pobijeđeni, ali smo poraženi, temeljito. Nepobjedivi gubitnici. Naš se poraz, nakon svih ovih godina, bolje vidi i bolnije osjeća. Borili smo se da sačuvamo društvo u kojem smo tada živjeli – izgubili smo to odbranjeno društvo poslije rata. Naša domovina je zemlja iz koje u miru odlaze njeni građani da se ne vrate, osim eventualno turistički, na godišnji odmor. Poraženi smo na svim frontovima, a ipak nas nisu pobijedili neprijatelji. Ubijeni smo i poraženi perom i mastilom, stradali od zločinačke ruke“, objašnjava Zubčević u knjizi, te posle piše: „Kakvog smisla ima borba protiv zla ako sami u toj borbi postanemo zli? Poražen je svaki ratnik kojeg borba napravi nalik onima protiv kojih se borio. Najveći je to i najtemeljniji poraz, tamni ponor u koji možemo pasti lakše i brže nego što slutimo.“
„Čekajući Azraila“ nije antiratna knjiga, kao što sam gore napisao, ona je post-ratna; delo o pokušaju pronalaženja mira – kako spoljašnjeg, tako i onog unutrašnjeg – u okruženju koje još nije dovršilo svoj proces raspada i propadanja. Zubčević možda jeste prošao kroz devet krugova pakla, ali on u njima nije ostao zarobljen – kao mnogi na ovim prostorima – već je odatle pokupio očigledno zabranjeno znanje i umeće kako ostati čovek među neljudima, što je danas postalo na neki način i luksuz.
Knjigu “Čekajući Azraila” Edina Zubčevića naručite pouzećem na bilo koju adresu u Bosni i Hercegovini putem maila [email protected], po cijeni od 15 KM + poštarina. Ili kupite u knjižari Buybook u Sarajevu i Klubu knjige Ivo Andrić u Mostaru, po cijeni od 20 KM. Knjigu možete kupiti i u Beogradu u knjižari Beopolis ili naručiti poštom u sve gradove Srbije.