Nakon što je u eseju „Pesnik i vreme“ proradila pitanja doba i odužila dug svom vremenu, jer „iz Istorije se ne može pobeći“, Cvetajeva je počela da se približava središtu teme. Takvo pomeranje težišta ne deluje kao iznenađenje, jer je pripremljeno i nekim ranijim pasažima. Pišući o paraleli emigracija-domovina, ističući prednosti Rusije, pesnikinja veli: „U Rusiji će me bolje shvatiti. Ali na onom svetu će me još bolje shvatiti nego u Rusiji. Dokraja će me shvatiti. Mene samu će naučiti da sebe dokraja shvatim. Rusija je samo granica zemaljskog razumevanja, iza granice zemaljskog razumevanja Rusije je bezgranično razumevanje ne-zemlje“.
Potom citira Rilkea: „Postoji zemlja koja se zove Bog, Rusija se graniči s njom“. Navedena rečenica je odjek njenih stihova iz nekrologa Rilkeu: „Sa drugim svetom vezani smo krvno: / U Rusiji si bivao – onaj svet si na ovome / Gledao“. Uvodeći temu Rusije koju su spolja doživljavali kao onaj svet, proširujući pesničku sferu i na drugi prostor, kako bi to rekao Česlav Miloš, pesnikinja priprema poentu.
Ni takva Rusija, imaginarna zemlja nalik na onostranu krajinu, na topografiju šeola, na metafizički predeo – nije dovoljna. Evo i zašto: “Svaki je pesnik u suštini emigrant, čak i u Rusiji. Emigrant Carstva Nebeskog i zemaljskog raja prirode. Na pesniku je, kao i na svim ljudima umetnosti – ali na pesniku najviše – poseban pečat bezdomlja, po kome se pesnik može prepoznati čak i u sopstvenoj kući. Emigrant iz Besmrtnosti u vreme, nepovratnik u svoje nebo”.
Ne kao ogledalo, već kao štit
Stara je to ideja, ali vazda živa – zemlja nije pravi dom nijednom čoveku, pesniku ponajmanje. Zar to nije očigledno? Ili je to što već milenijumima ne uspevamo da se skućimo na ovom svetu puka slučajnost koju će prvom prilikom ispraviti oni što utvaraju da imaju recepte za rešavanje svih problema? Kako piše Diogen Laertije o Anaksagori: “Jednome koji ga je upitao: – Nije li ti draga tvoja domovina, rekao je: – Jest, i ništa mi nije draže nego moja domovina, – pokaže rukom prema nebu”.
Zato služba vremenu i savremenosti nije poslednja reč pesnikova. Šta uopšte znači biti savremenik? Pisati o pitanjima dana? Biti zrcalo epohe? Ne, pisac nije objekat istorije, iako je prinuđen da trpi njene udarce i uboje: “Biti savremenik znači stvarati svoje vreme, a ne odražavati ga. Da, i odražavati ga, ali ne kao ogledalo, već kao štit. Biti savremenik znači stvarati svoje vreme, to jest boriti se protiv devet desetina u njemu, kao što se borimo protiv devet desetina u svome prvome tekstu”. Toliko o znamenitoj teoriji odraza i nametnutom ropstvu vremenu, epohi, istoriji, trenutku.
I kad su deca svog vremena, i kad su naizgled potpuno uronjeni u svoju zajednicu, grupu, epohu, iz pesnika prosto izbija nešto neovdašnje: “Uzmite najrazličitije pesnike i u mislima ih postrojte u red, na čijem je licu – prisutnost? Sve je tamo. Nacionalnost, narodnost, vezanost za tlo, rasu, klasu – i sama savremenost koju stvaraju – sve je to samo površina, prvi ili sedmi sloj kože, iz koje pesnik jedino i pokušava uvek da izađe”.
Svrgavanje vremena sa trona
Na kraju sledi veliko finale, vreme je da se svedu računi, vreme je da se i samom vremenu odredi prava mera i cena: “Sada, pošto sam očistila savest od svih prećutkivanja i uzela na sebe najteži zadatak: da konstatujem činjenicu vremena, priznajući da zavisim od vremena, da sam vezana za njega – i njime – priznajući da mi je vreme materijal za rad, oruđe za proizvodnju, delimični – i kako često lični! – poslodavac, najzad – pitam: Šta je to moje vreme da bih mu još i dobrovoljno služila? Šta je to uopšte vreme da bi mu se moralo služiti?”
Zaustavljanje vremena je osnovna umetnička veština, u umetnosti se, kako kaže Krleža, otkriva “zakon usporavanja najsvakodnevnije prolaznosti”. I još: “Tajna i smisao ljepote je u tome što ona može naša ‘današnja’ i ‘ovdašnja’ uzbuđenja pronijeti kroz vjekove, da potraju u ‘sjutrašnjim’ i ‘tamošnjim’ stanjima jednako intenzivno kao što su trajala danas”. To je razrada pomenute Horacijeve teme o poeziji kao spomeniku: “Neće ga rastočiti kiša,/ ni srušiti oštri sjevernjak, ni tijek/ vremena,/ ni dugi lanci godina. (…) Neću umrijeti sav i moj će bolji dio/ izmaći smrti”. Bolji deo su, naravno, stihovi.
Vislava Šimborska ima pesmu “Ljudi na mostu” o slici na kojoj je vreme zaustavljeno, ljudi beže od kiše i ostaju u tom pokretu trajno, zahvaljujući slikaru. Ljudi podležu vremenu, ali ga ne priznaju, ovakve slike su način da izraze svoje protivljenje. Najradikalniji gledaoci slike vide sebe na mostu, “u tom trku koji se nikad ne završava, / na beskrajnom, večno prevaljivom putu / u svojoj drskosti veruju
da je stvarno tako”.
Pobrojani citati otprilike ocrtavaju uobičajeni domet suprotstavljanja vremenu i njegovom neumitnom toku koji nosi sve, pa i nas, znamo gde, u ništavilo. Uglavnom, Hronos je i dalje neprikosnoveni gospodar, a ljudi se bune protiv njega, u skladu sa svojim mogućnostima. U glasu Cvetajeve čuju se drugi tonovi, to nije samo bunt, to je frontalni napad na poredak sveta, to je svrgavanje kralja sa trona, ukratko – regicid. Šta si ti, vreme? Ko si ti da ti se ja klanjam i da ti služim? Tako govori grom, ili – kako reče Brodski – “Jov u suknji”.
Prisilni brak
Marina Ivanovna nastavlja u istom tonu: “Moje će vreme sutra proći, kao što je juče – njegovo, kao što će prekosutra – tvoje, kao što je uvek svako, dok ne prođe i samo vreme”. I samo vreme će proći, i ono je deo tvorevine, nije tvorac i gospodar. Vremena više neće biti – tako glasi konačna vremenska prognoza Marine Ivanovne. Služenje pesnika vremenu odvija se mimo volje, jer je “brak pesnika s vremenom nasilni brak. Brak kojeg se on, kao i svakog pretrpljenog nasilja, stidi, i iz koga hoće da se iščupa”. A pošto je brak nasilan, on je i nesiguran, pesnik može vedrim licem da prikriva nezadovoljstvo, u najboljem slučaju, ali mnogo češće, takoreći stalno i uvek zbiva se “neverstvo za neverstvom uvek sa istim voljenim – Jedinim – koji ima mnoštvo imena”.
Prinudno bračno stanje može se izreći i poslovicom: “Hrani vuka koliko te volja – stalno će gledati u šumu. Svi smo mi vuci guste šume Večnosti”. Iz takve perspektive postaje očigledno koliko je služenje konkretnom vremenu, dobu, epohi – besmislen poduhvat: “Ali kada nam osim braka sa vremenom-uopšte, sa pojmom vremena, nameću još brak sa našim vremenom, ovim vremenom, brak s nekakvim podvremenom i, što je najglavnije, kada nam to nasilje nameću još i kao ljubav, kada robiju proglašavaju za opredeljenje po sklonosti, kada nam robiju nameću još i duhovno… Podnošenje nasilja je slabost. Duhovno ozakonjenje trpljenja nasilja je stvar bez imena, za koju nije sposoban nijedan rob”.
Nemoguće je služiti lažnom idolu: “Služenje vremenu kao takvom je služenje promeni – neverstvu – smrti. Nikad se neće stići, nikad u-služiti. Sadašnjost. Postoji li ona uopšte? Služenje periodičnim razlomcima. Mislim da služim sadašnjem, a već služim prošlosti, već budućnosti. Gde je taj presens, u čemu?”
Trčanje radi trčanja
Teško je zamisliti nešto besmislenije od pokoravanja i službovanja vremenu, zato ga treba raskrinkati u svoj njegovoj nagoti i bedi. Da vidimo šta je to zapravo vreme: “Sa onim koji trči može se trčati zajedno, dok ne saznaš da on nikuda ne trči, da uvek trči, da trči zato što trči, da trči zato da bi trčao. Da je njegovo trčanje samo sebi cilj, ili – što je još gore – bežanje od samoga sebe: sebe – rane, raseka u koji utekne sve”.
Ne znam za komičniji prikaz vremena, tog samozvanca, lažnog cara, od ovog trkača što bezglavo juri, jer ne ume ništa drugo. Zaista, da je vreme tako ozbiljno kako nam ga predstavljaju, zašto bi neprekidno nekuda jurcalo? Zar ne bi trčalo sa nekim ciljem, idejom, namerom, umesto što leti kao muva bez glave? Čemu to neprekidno trčanje radi trčanja?
Vreme je “loš saputnik, koji nas uvlači u sve krčme, u sve gužve, odvlači od našeg ma i najskromnijeg cilja, i koji nas, na kraju krajeva (a do toga kraja veoma, veoma brzo dolazi!), napušta praznog novčanika i prazne glave. Ako ga sami ne preteknemo i ne napustimo”. Za razliku od vremena koje teče tek da bi teklo, ne znajući šta bi sa sobom, bez smisla i svrhe, pesnici imaju ozbiljne ciljeve i zadatke, ne tumaraju kao guske kroz maglu, pa zato i ne treba da uzimaju vreme za saputnika. Ako im je do lutanja, neka lutaju po svojoj volji, a ne da prate vodiča koji niti zna kuda ide, niti ima nameru da bilo gde stigne.
Kraj ili beskraj zemaljskog života
Nalog služenja vremenu, epohi, istoriji nije nastao tek tako, on ima svoje duboke uzroke. “Služenje svome vremenu je nalog iz očajanja. Kod ateiste postoji samo jedna težinska mera, samo dati trenutak veka, obrnuto ali isto lice onoga ‘grabi-trenutka’, posle više ničeg nema! Carstvo zemaljsko iz očajanja u Carstvu nebeskom”, piše Cvetajeva.
Očajanje usled svedenosti samo na ovaj svet – to je rodno mesto robovanja vremenu i trenutku: “Ateistu ništa ne preostaje osim zemlje i njenog organizovanja. Progres? Ali dokle? A ako i do kraja planete – kretanje napred – znači hod u provaliju?” A upravo to znači, jer će svi završiti u provaliji, grobnoj jami, služenje vremenu je služenje smrti. Ali čak ni fizičko iščeznuće nije glavni problem u ovom sistemu u kojem ima nekog ludila: “Kretanje napred ne prema kraju-dostignuću, već prema kraju-uništenju. A ako generacija za generacijom zemaljskih bogova i planetu nekako nauči da se ne završi, ako je odbrani od nepostojanja? Međutim, kraj ili beskraj zemaljskog života – to je podjednako strašno i podjednako prazno”.
Sličnu ideju izrekla je Cvetajeva u pismu Ani Teskovoj još u decembru 1925. godine: “Život kao takav ne volim, on za mene počinje da znači, to jest dobija smisao i težinu – samo preobražen, to jest – u umetnosti. Kada bi pomislili za mene da sam okean – u raju – a zabranili mi da pišem, ja bih se odrekla i okeana i raja. Meni stvar sama po sebi nije potrebna”. Postojanje samo po sebi, sa svim svojim datostima, manjkavo je, nedostatno, krnje, teskobno, nesklono istinskim ljudskim potrebama i žudnjama. Disovim rečima, postojanje – “to je onaj život gde sam pao i ja, s nevinih daljina, sa očima zvezda”.
Besmisleni su svi pokušaji da se bitisanje produži unedogled, da čovek, ovakav kakav je, postane besmrtan. Sve i kad bi generacije zemaljskih bogova pronašle lek protiv smrti, pa čak i efikasno sredstvo protiv entropije i produžile život planeti i svemiru za mnogo miliona ili milijardi godina – to bi bio pakao. Ovozemaljska stvarnost je naprosto nepodnošljiva i neprimljiva, zemlja nam nije dom, i nema te reforme društvenog i političkog sistema, nema te revolucije koja bi mogla da poništi tu činjenicu. Uslovi života na zemlji mogu biti podnošljiviji, ali ne i podnošljivi.
Drugih puteva nema
Time se Cvetajeva pobliže pozabavila u pismu od 1. aprila 1925. godine, upućenom Arijadni Černov, ćerki prijateljice Olge Černov-Kolbasine. Pesnikinja je porodicu Černov upoznala u Smihovu, predgrađu Praga, kada je 1923. godine otišla iz Rusije u emigraciju. Iznajmili su stanove u istoj zgradi, tu su se sreli i sprijateljili. Olga Černov-Kolbasina bila je spisateljica, saradnica emigrantskog časopisa “Volja Rusije” za koji je pisala i Cvetajeva. Sledeće godine porodica Černov se preselila u Pariz i tada je počela njihova prepiska. U to vreme Cvetajeva je živela u selu Všenori u okolini Praga.
U pismu Marina Ivanovna objašnjava zašto je put umetnosti jedini put: „Vi ćete, naravno, biti čovek umetnosti – jer drugih puteva nema. Svaki život u prostoru – i najprostornijem! – i u vremenu – najslobodnijem! – sputan je. Jer se ne može, ma imali u rukama i sve vozne karte sveta, u istom trenutku biti u Kongu (kuda moj monah nije ni otputovao), na Uralu i u Port-Saidu. Vi ste prinuđeni da živite jedan život, i to ponajčešće onaj koji niste sami odabrali, onaj koji je slučaj odredio. Tako je i sa ljubavlju. Imajući sva prava i uz sve unutrašnje mogućnosti, ne možete istovremeno voleti Lorda Bajrona, Hajnriha Hajnea i Ljermontova, kad biste ih susreli u životu (zamislite takvo čudo!). Ne može se, Adice, u životu ni-šta – nichts – rien. I zato postoji umetnost (“u snu je sve moguće”). Upravo zbog ovoga je umetnost, moj život onakav kakvim ga ja želim, ne van zakona, već podređen višim zakonima, život na zemlji onakav kao što vernici zamišljaju život na nebu. I drugih puteva nema”.
Cvetajeva svoju filozofiju i po-etiku zasniva na opoziciji život-umetnost. Život je sinonim za sputanost, skučenost, nedostatak mogućnosti, ropstvo, a umetnost je sušta suprotnost – prostor slobode i imaginacije, prostor gde je nemoguće – moguće, gde se mogu zbaciti okovi ovog sveta. Njeno shvatanje života nije bazirano na konkretnim istorijskim, društvenim, političkim okolnostima, Cvetajeva ima zamerke na samo ustrojstvo postojanja, na uslove u kojima je ljudsko biće prinuđeno da živi. Život je nužno ograničen, sapet datostima i mogućnostima bitisanja koje nisu bezmerne.
Jedini nedovoljni život
Nemoguće je umnožiti se i biti istovremeno na više mesta. Nemoguće je istovremeno voleti više muškaraca, čak ni kad bi bilo moguće sresti istovremeno tri velika romantičarska pesnika koje Cvetajeva navodi. Nemoguće je voditi nekoliko paralelnih života, prinuđeni smo da živimo jedan jedini, a čak ni taj jedan nije plod našeg slobodnog izbora, nego “ponajčešće onaj koji niste sami odabrali, onaj koji je slučaj odredio”.
Оvde progovara i lično iskustvo Cvetajeve koja ni u snu nije sanjala da će se zateći u emigraciji, da će živeti u oskudici, daleko od književnog života i čitalačke publike. Njen otac Ivan Cvetajev, sin siromašnog sveštenika, uzdigao se obrazovanjem i radom, i postao profesor na Moskovskom univerzitetu, direktor muzeja Rumjancev i osnivač Puškinovog muzeja likovnih umetnosti. Cvetajeva je odrasla u komforu, školovala se u Švajcarskoj i Francuskoj, rano je počela da piše i objavljuje poeziju, naišla je na dobar prijem kritike i čitalaca, da bi se sve radikalno promenilo sa revolucijom.
Njen muž Sergej Efron završio je na frontu, nije imala godinama vesti o njemu, ostala je u Moskvi da se sama brine o dve ćerke, u nemaštini jer joj je imovina bila nacionalizovana. Mlađa ćerka Irina imala je tri godine kad je umrla od gladi, na kraju se muž vratio iz rata, pa su zajedno sa starijom ćerkom Arijadnom napustili domovinu. U emigraciji je takođe odbila da se povinuje vladajućem mišljenju i ukusu, iako ju je to skupo koštalo, ali – “za sve ono što ne prodaješ platićeš (patićeš!)“, kako veli u pismu Arijadni.
I pojašnjava: “A kod nas nije na prodaju samo ono što mi nikako – baš nikako! – kao ni portret cara na sovjetskoj smoljenskoj pijaci – uprkos svim našim željama i nastojanjima – ne možemo da prodamo: 1) niko neće uzeti, 2) prodajna stvar je kao pas na uzici, vraća se. Postoji samo jedna stvar koja nije za prodaju: duša“.
Darovitost i um nisu samo blagoslov, već i prokletstvo, jer se njima ne sme i ne može trgovati. Cvetajeva upozorava svoju mladu prijateljicu da jedino što nije na prodaju jeste duša, i da ništa ne pomaže ni ako podlegnemo iskušenju i pokušamo da trgujemo tom robom. Niko je neće uzeti, jer se duša, talenat i um zapravo i ne mogu kupiti, a i nemoguće je osloboditi se sopstvene duše, onoga što je najličnije, nemoguće je pobeći od sebe i biti neko drugi. Zato Cvetajeva piše da se duša koju ironično zove “prodajna stvar” – vraća prodavcu, kao što se pas vraća vlasniku. Pesnikinja nalazi poređenje u grubom, materijalnom svetu, duša je kao “portret cara na sovjetskoj smoljenskoj pijaci“ – dragocenost koja se ne prodaje čak ni u najvećoj nuždi. Smoljenska pijaca se nalazi u Moskvi, tu su tokom ruske revolucije, između 1917. i 1920. godine, osiromašeni, razbaštinjeni aristokrati rasprodavali svoj nakit i druge dragocenosti kako bi kupili hranu i ogrev.
Motiv prodaje duše, pameti i talenta bio je aktuelan u vreme nastanka pisma, nije Cvetajeva slučajno za njim posegla. U Sovjetskom Savezu je partija već započela disciplinovanje pisaca i umetnika, prisiljavajući ih da pišu u skladu sa partijskom linijom i da se povinuju vladajućoj ideologiji. Prodaja sopstvenog talenta postala je jedini način da pisci uopšte objavljuju svoja dela, a i da prežive, jer su bili podvrgnuti zabranama, cenzuri i progonu. Većina pisaca i umetnika koja je ostala dosledna sebi narednih godina bila je uhapšena, osuđena, i poslata u logore, gde su mnogi okončali svoj život, a neki su odmah bili streljani.
Pesnički raj na zemlji
Ali, čak i da je Cvetajeva živela životom koji je sama odabrala i koji nije odredio slučaj, i takav život bi bio suštinski manjkav, ograničen i nedovoljan – jer je samo jedan. Zato Cvetajeva tri puta naglašava da se u životu ne može ništa, pišući ovu reč razdvojeno na slogove, kao da skandira: ni-šta, a potom je ponavlja još dva puta, na nemačkom i francuskom. Negacija života je priprema za apologiju umetnosti i stvaranja, umetnost postoji upravo zbog toga što je život ograničen i nedovoljan.
Umetnost nastaje iz te nedovoljnosti, manjka, nesavršenosti života, kao pandan snu u kojem je sve moguće. Ostvarenje želje je nemoguće u životu, u onome što nazivamo stvarnošću, usled fizičkih zakona i društvenih ograničenja, zašto je to tako – pitaj Boga, ili radije Ananke. Ali zato postoji i drugi život – u umetnosti, „moj život onakav kakvim ga ja želim”.
Život u umetnosti nije anarhija i haos, iako podrazumeva oglušavanje o standardne zakone, već je podređen višim zakonima, onima koje otkriva u pesničkom radu. Cvetajeva apologiju umetnosti okončava pribegavanjem religijskim pojmovima kojima daje drugačiji, cvetajevski smisao – umetnost je zapravo raj na zemlji: njen stvaralački život je pandan slici koju vernici imaju o zagrobnom životu na nebesima.
U pohvali umetnosti ne može se otići dalje od toga. I zato Cvetajeva još jednom ponavlja frazu od koje je krenula, kao refren: „I drugih puteva nema”. Umetnost nije kompenzacija za životne neostvarenosti, nije uteha za nesavršenosti i nedovoljnosti egzistencije, već jedini način da ljudsko biće ispuni svoju svrhu, da prevaziđe neminovna ograničenja postojanja.