foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Blasfemija naša nasušna

Toliko se poslednjih decenija namnožilo čuvara crkve, tradicije i pravoslavlja da čovek više ne može mirno da prošeta ni ulicom ni internetom. Ako zakoračiš malo slobodnije putem kritičke refleksije gotovo je neizbežno da ćeš nekom osetljivom tradicionalisti stati na žulj ili ćeš mu nagaziti na svetinjino kurje oko, odmah će zapištati kano ljuta guja kako si mu povredio verska osećanja i pokrenuti omanju hajku protiv tvoje nepažljive malenkosti. Bogobojažljiv neki svet, čim prosloviš koju kritičku reč na račun patrijarha, crkvene jerarhije, nepočinstava njihovih preosveštenstava, spremni su da te razapnu na krst jer si im dirnuo u svetinju. Ne smeš kritički da prozboriš ni o svetosavlju, a kamoli o svetom Savi koji s pomenutom ideologijom nije imao nikakve veze iz prostog razloga što je umro sitnih sedam vekova pre nego što su ljotićevci rešili da srpsku verziju pravoslavlja krste njegovim imenom.

Čim nekom nežnom verničkom uhu došapneš kakvu nezgodnu činjenicu, njegov pritežalac se ponaša kao da si mu klaudijevski ulio otrov u Eustahijevu trubu, pa je spreman da te zgromi i polomi, a sve u ime osveštane tradicije srpskoga naroda koja je vascela u duhu prepodobija, metanisanja i klečanja pred idolima. Neutralni i ne odveć obavešteni posmatrač sa strane pomislio bi da je istorija srpske kulture sačinjena od samih molitava, kondaka, akatista, žitija, hagiografija, službi, ikona, crkvenog pojanja, tipika, nomokanona i sličnih bogougodnih umetničkih formi.

Fizičko obezbeđenje tradicije

Nikakvu drugu, slobodniju, buntovniju tradiciju mi nemamo, već raspolažemo isključivo nasleđem pognute glave i klečećeg stava pred moćnicima ovog i onog sveta. U toj viziji tradicije čak se i sam Bog objavljuje kao vrhovni kmet, nebeski monarh, surovi velmoža koji traži od vernika da budu robovi i sebri, a ne slobodni ljudi. Ima i takvih bogova na dunjaluku, razni sadisti nastanjuju ljudske duše i lažno se predstavljaju kao vrhovna božanstva, ali to sa onim simpatičnim mladićem, lutalicom, vagabundom što propoveda ljubav i milost u Novom zavetu – nema ama baš nikakve veze.

Čuvari starostavne srpske tradicije ne bave se ovakvim zaludicama, oni su od kulturne baštine izdeljali toljagu, pa zamahuju na svakog ko se drzne da nasleđe propituje ili nije raspoložen da pred njim pada ničice. Reklo bi se da samozaposleni kerberi tradicije ne poznaju baš najbolje ono što brane, što je i razumljivo – upoznavanje kulturnog nasleđa zahteva čitanje, proučavanje, kritičko promišljanje, stvaralački dijalog i slične umne napore za koje ovi pripadnici fizičkog obezbeđenja tradicije jednostavno nisu sposobni.

Čak i kad poseduju znanje o umetničkim dostignućima prošlosti, konzervativnim telohraniteljima srpske tradicije to nimalo ne pomaže, jer stoje pred njom skamenjeni, hipnotisani, kao žaba pred zmijom, klanjajući se i udarajući čelenkom ravno o podni mozaik na kom su izobraženi sveti Sava i cela nemanjićka sagrada familia. Nema efikasnijeg načina za ubistvo kulturnog nasleđa od idolopokloničkog stava, jer je tradicija tačno onoliko živa koliko smo mi živi i slobodni pred njom. A bez nas, živih ljudi ove epohe, tradicija je mrtva i pokopana. Ne zavise potomci od predaka, to je stara varka patrijarhalaca, mrtvi samo na nas mogu da se oslone, mi smo im poslednja šansa i jedina nada.

Klasična međuratna književnost

U intervjuu koji je dao neposredno pred kraj svog života, veliki pisac, prevodilac, volšebnik srpskog jezika Stanislav Vinaver govorio je o književnosti između dva svetska rata, čiji je i sam bio aktivni stvaralac. Veli Staša ovako: “Naša klasična literatura je literatura stvorena između dva rata. Mi smo hteli naše nemire, čežnje, žudnje da razumemo, da ih damo u ogledalu našeg jezika. Mislim da su rezultati veliki. Naša literatura može da ide samo u tom pravcu. Nas je život ispunjavao čudom, divljenjem, ushićenjem. U literarnom pogledu smo pošli od našeg doživljenog iskustva, moderne nauke i čitavog dotadanjeg evropskog iskustva. Pisci pre nas su bili uski, bojali se zapada, propadali kada su odlazili tamo, gubili svoju originalnost. Mi smo koristili iskustvo zapada da bismo bolje razumeli sebe”.

Danas bi se čuvari tradicije zgrozili na ove reči, pogotovo na poslednje rečenice koje govore o prepuštanju zapadnjačkim uticajima i to zarad razumevanja sebe, jer se u ovdašnjoj javnosti odavno uvrežila dogma da svo zlo dolazi sa zapada, zdravom razumu, činjenicama i pameti uprkos. Međutim, Vinaver zna šta govori, i sam je bio deo epohe u kojoj smo prestali da kaskamo za uzorima iz velikih kultura i konačno dostigli svet. Pevao je tada Vinaver nimalo bogobojazno: “Novog i novog na tle ovo plačno / Novog i novog na tle plačno ovo / I dajte zračnog na tle ovo mračno, / I sve raskujmo što je Gospod skov’o”.

U velikom avangardnom raskivanju prethodnih, predratnih tradicija nastala je naša klasična književnost. Ni do dana današnjeg nije prevaziđena ta epoha, tada su nastali vrhovi naše literature, to je naša najbasnoslovnija tradicija, drugu nemamo. To je morala da prizna čak i ovdašnja konzervativna sredina, zadrta, odana krutom realizmu, utilitarizmu, prividnoj jednostavnosti, idolopoklonstvu, nesklona eksperimentu i igri, pa je međuratna literatura makar formalno priznata kao vrednost, a neka dela i autore su čak pripustili i u lektiru, rizikujući da će pokvariti mlade generacije.

Laso materi božjoj oko vrata

Branko Ve Poljanski, talentovaniji brat iz familije Micić, nije ušao u lektiru, ali ne mogu baš ni da ga izbace iz istorije književnosti. Tih godina neposredno po okončanju velike klanice Prvog svetskog rata ovako je Poljanski pevao u pesmi “Laso materi božjoj oko vrata” sa stihovima: “Mati božja / upravo je nastupila u City-Baru. / Jojojoooj / da znate koliko će biti novorođenih / Hristova / koji će imati hereditarni sifilis. Ljudi! Vi skoro već nećete znati / tko je kome bog. (…) Crkni ćoravo kvočko / ne priznajem te božjom materom! / Elipse kobaca gore pod sisom sveta / Laso su za tvoj vrat, / jer / bogami je dosta sediti dvadeset vekova / na smrdljivim jajima”. Od ovih nekoliko stihova danas bi se dalo napraviti bar desetak tekstova po srpskim tabloidima, sevali bi na sve strane naslovi za izazivanje moralne panike u pučanstvu.

Dušan Vasiljev odavno je deo školskih programa, njegove pesme su u čitankama, poglavito znamenita antiratna himna “Čovek peva posle rata”, uprkos izravnom bogohuljenju: “Brata sam zvao dušmanom kletim. / I kliktao sam kad se u mraku napred hrli, / i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov”. Doduše, bezazlena je ta hula u odnosu na onu o bogoubistvu ispevanu u “Pesmi bune”. Pesma počinje radikalnim otklonom od predratne poezije koja je zamenjena krikom levih ekstremista i pobunom protiv božanstva: “Mesto pudera i parfema / i krila meka / i mesečine mlake, / mi smo pevali jake / poluglasove levih ekstrema: / mi smo pevali krvavu bunu / protiv boga”. U sveopštem svetskom ratu sve je uništeno, ubijeno i smrvljeno, sav prethodni svet koji je delovao kao solidan, čvrst poredak zasnovan, između ostalog, i na religiji. Bog je mrtav, ali su strahovi preživeli: “Ubili ste ga smeli, / a ne smete da ga pokopate? / Priđite lešini bliže. Stisnutih zuba / i kao sveća bled leži bauk / što ga bogom zvaste”.

Pred čovekom će pasti bog

Kada padne noć i kada bogoubice ostanu u samoći, kad utihne ekstaza rušenja, prikrade se savest i šapuće na uho da je Bog uvek bio i da će uvek biti. Zato Vasiljev završava pesmu pozivom na konačni obračun sa božanstvom u sopstvenoj duši: “Ali kad ponovo počne da sviće, / mi ćemo svojom rukom / svoje rasporiti grudi; / i pozvaćemo na hajku / sve žene i decu i ljude. / I ako ima u nama boga, / iskopaćemo ga iz svojih duša. / I onda ćemo narediti / da udari u talambas i balalajku / i da se kolo povede / od severnog do južnog pola. / I to će biti dan Čovečjeg bola – / al’ boga neće biti”. Ponovo će doći noć, ali će ljudi biti spremni, na mrtvoj straži: “Ali ćemo i mi, s noževima u ruci, / nad dušama svojim bditi, / cele noći, u zasedi. / I svakodnevno ćemo piti / iz čaše crvenog bezvjerja. / I opet ćemo pobediti. / I pred čovekom će pasti bog!”

Može li radikalnije i blasfemičnije? Može, u pesmi “Plač matere čovekove” majka koja je izgubila sina ovako udara po vekovnoj tradiciji crkve koja je stala na stranu moći i sile, po poretku nepravde i tlačenja: “Ustani, Sine, da se svetimo, / da krvlju vekovnih namesnika boga / posvetimo forume Rima, / i da kopljem ponovo probodemo rebro / Učitelju iz Jerusalima. / Da iskopamo Judino srebro, / i da na tome svetom mestu / podignemo Čoveku hram, / i da dovedemo u hram našu Novu Vestu / koja će sebe iskreno dati. / Ustani, Sine, da grozne laži / koje se rađaju u ime Oca i Sina, / sahrane Sin i Mati”.

Sjajna prošlost je laž

Mnogi su slično pevali posle rata, izašavši iz rovova sa osećanjem da je brdo od stotinak hiljada leševa prilično ozbiljna međa na granici dveju epoha, da parafraziram reči Miloša Crnjanskog iz eseja o “Otkrovenju” Rastka Petrovića. U tom post-apokaliptičkom svetu u dušama razočaranih, defetističkih, negatorskih, pobunjenih pesnika rađala su se nova otkrovenja. Pevao je mladi anarhistički Crnjanski u “Vojničkoj pesmi” protiv cara, kralja, crkve, ikona, Dušana Silnog, cele te mrtve tradicije: “Baš ništa me za crkve duša ne boli, / za silnoga cara dom. / Za grčke ikone poleguša golih / u robovskom hramu tom. / Dao je njinoj duši oproštaj / guslara seljački poj. / U njivama mi je sahranjen lelek taj, / u prokleti večan znoj. / Nisam ja za srebro ni za zlato plak’o, / niti za Dušanov sjaj. / Ne bih ja rukom za carske dvore mak’o, / za onaj bludnica raj”. Napisao je Crnjanski i “Odu vešalima”, koja bi, kako kaže Radomir Konstantinović, “mogla da bude anarhistička himna”, to je “pesma u slavu osloboditeljice smrti, one koja oslobađa od svega zemaljskog, a ovo zemaljsko, iskušeno u ratu, oseća se kao prljavština i prokletstvo ostvarenja, materijalizacije volje”.

Tražio je mladi Crnjanski da umukne krik o Balši i Dušanu Silnom, jer “vlastela, vojvode, despoti, behu sram”, uzvikivao je: “Gladan i krvav je narod moj. A sjajna prošlost je laž”. Upravo ona prošlost koju bi da posvete i pozlate telohranitelji tradicije i dan-danas. Negacija sveta, osveštanog poretka, frontalni napad na sve ono što je društvo smatralo svetim i neupitnim stoje u jezgru njegove poezije. Vidljivo je to posvuda u “Lirici Itake”, na primer u pesmi “Robovima”: “Kad ubijete sina svog / prsnuće lanci, i pasti Bog. / Jer laže vas najmilije, / jer sram je, što pesme slave, / za čim vam suza lije / i bono klonu glave! / U noći za čim tugujete, / što kujete u zvezde, / što mole crkve svete, / i hoće vojske, što jezde”. Išao je u poricanju sveta do krajnjih granica, proklinjući sve ono u šta su se milioni zaklinjali: “Nama je dobro. / Prokleta pobeda i oduševljenje. / Da živi mržnja smrt prezrenje”.

Kasnije je Crnjanski postao svoja sopstvena negacija, ali uzalud, niko ne može da izbriše njegove rane radove, pa ni on sam. Usput budi rečeno, ovih dana Dveri se ubiše od čuvanja porodičnih vrednosti, pravoslavnog morala i ostalih tradicionalističkih andramolja, besne protiv predstojećeg Europrajda, traže zabranu Parade ponosa na sto godina, kukaju zbog povređenih verskih osećanja pripadnika Srpske pravoslavne crkve i sve u tom starom, oveštalom maniru. Pošto su dotična gospoda veliki poštovaoci pesnika o kom smo govorili, predsednik partije Boško Obradović se bavio njegovim političkim idejama, pa je dobio i nagradu “Miloš Crnjanski”, bilo bi lepo da Dveri uzmu neke stihove Crnjanskog za svoj slogan. Ne mora to da bude zvanični slogan stranke, već samo ove akcije za odbranu porodičnih vrednosti. Recimo, iz pesme “Večni sluga”: “Otadžbina je pijana ulica, / a očinstvo prljava strast”. Baš bi im se lepo uklopilo u kampanju.

Duboki bol crkvenih krugova

Nova književnost nailazila je na žilave otpore u rigidnom društvu i u njegovim institucijama. Tako je list “Samouprava” od 26. februara 1922. godine javio da je hitno sazvan sveti Sinod na kom će se raspravljati i o modernoj literaturi, pre svega o jednoj lirskoj prozi Rastka Petrovića objavljenoj u časopisu “Putevi”. Rastkovi stihovi koji se odnose na Hrista su “prosto skandalizovali sav pošten i mislen svet” i “duboko zaboleli sve crkvene krugove u zemlji”. Patrijarh Dimitrije je, sav uzbuđen, negodovao protiv Rastka, osudio njegov bogohuliteljski gest, te zamolio novinare da u njegovo ime apeluju na štampu, kritičare i čitalačku publiku “da sama osudi ovaj nenormalni gest g. Petrovića”. Patrijarh se pozabavio i mentalnim stanjem pesnikovim, govoreći kako ne veruje da je Petrović napisao ovu pesmu svesno: “Nemogućno bi bilo da jedan Srbin i čovek koji zna šta je za naš narod učinila Hristova crkva, napiše tako gadne reči”. Novinar “Samouprave” navodi kako je od patrijarha dobio uverenja da će slučaj Rastka Petrovića, “koji se smatra kao povreda javnoga morala, biti predstavljen u Sinodu, koji će eventualno odlučivati o iskljulenju g. R. Petrovića iz crkve”, a bilo je reči i o merama koje bi vlasti trebalo generalno da preduzimaju protiv ovakvih napisa.

Stanislav Vinaver poznavao je patrijarha još dok je ovaj bio episkop u Šapcu, pa je intervenisao, patrijarh se zadovoljio izvinjavajućom izjavom koju je Rastko objavio u “Putevima”, sve je prošlo bez anateme. Napisao je Rastko i pismo “Samoupravi” u kom je tumačio sopstvene stihove, a uredništvo je pismo objavilo uz napomenu da su pesnikovi nedelikatni i brutalni motivi “izazvali opravdano negodovanje u krugovima književnika, moralista i sveštenika, kao i mnogih drugih otmenih pojedinaca u našem društvu”. Stihovi koji su izazvali ovoliku sablazan crkve i “otmenih pojedinaca” objavljeni su u tekstu “Spomenik putevima” i glase: “Da, lirike / Naš Hrist sad u vrtu / Okrugao i crn od mahagovine / – muški mu znak dopire do kolena – / Sa očima belim: to je Crnac na rtu, / Koga je krstila zbog istine / Ljubavi cela vasiona”.

Senka svetog Save

Bilo je tu još blasfemičnih sadržaja, ne znam kako su promakli patrijarhu i ostalim književnim stručnjacima. Na primer, Rastko piše kako mornari “kao divnu voćku iz vrtova / Uzbraše Hrista sa krsta / Tog divnog stabla u vrtu Epikura”. Potom daje predlog za spomenik Pobedi, treba ga izvajati od snega: “Čim sunce i proleće dođe, spomenik će se otopiti sam i oteći poljanama u žuboru evokacija. Tako i treba, poštovana ruljo, da se na Suncu svi spomenici otope, a ne da granitno prkose zubu vremena i da su nepomični”.

Promakla je izgleda pažnji cenzora i čuvara tradicionalnih vrednosti i priča “Putnik bez senke”, objavljena prethodne godine, u kojoj sveti Sava, već monah i postrižen, nakon što pomiri braću Vukana i Stefana, ugleda “neobično lepu i zdravu ženu koja je živela od toga što je legala sa svim ljudima koji su to hteli – a za platu što su joj davali”. Sveti Sava, “znajući da mu je bog ne zabranjuje”, ode k ženi, “pa s njom leže kao muž”. Savina čudesna senka u obliku srca ostane na golom ženinom telu, što kasnije u priči izazove silne peripetije i priključenija.

Konkretna priča je možda i promakla zaštitarima osveštanih tradicija, ali nije im promakla pojava sveže i drugačije Rastkove literature, protiv njega je pokrenuta čitava kampanja mržnje, kleveta, uvreda i lažnih optužbi. Marko Ristić piše da je Rastko naišao “samo na nerazumevanje i podsmeh, na blesavi novinarski podsmeh, na totalno nerazumevanje jedne žilave malograđanske sredine, na pakost i glupe viceve, na kretenske duhovitosti i na zlonamerna podmetanja, kada je glavom udario o zid tupog racionalizma, uskogrudnosti, sitničarstva i zavisti”.

Težnja za apsolutnim jedinstvom

Najdalje je otišao izvesni Miloš M. Milošević u kritici “Otkrovenja”, koji je Rastka proglasio “naslednim degenerikom”, za pesmu “Dvadeset neprikosnovenih stihova” napisao je kako “opisuje stanje jednog psihopate koji postaje seksualni manijak”, kako se u “Otkrovenju” neguju “nerazumljivost, vulgarnost i, najkraće rečeno, svemoguća glupost”. Za Miloševića je Rastko “skotološki pesnik” čiji relativni uspeh govori o “poremećnosti i nezdravom stanju našeg društva”. Nije se Milošević zadovoljio uvredama, već je udario i u klevetu, izmislivši da su Rastka u Parizu hapsili zbog egzibicionizma, odveli ga u policiju i sudili mu “radi atentata na javni moral”.

Nikada se Rastko nije oporavio od udaraca koje mu je nanela uskogruda, konzervativna, tradicionalistička, ustajala sredina, ali je bar stigao da napiše “Burlesku”, staroslovenske priče, silne pesme i eseje pre nego što se demoralisao i udario putem prilagođavanja. A zagovornici zdrave književnosti, čuvari naroda od dekadentnih pisaca, imali su drukčiju sudbinu. Ristić navodi da je Miloš M. Milošević završio kao nacistički kolaborant, te da je izvršio samoubistvo u oktobru 1944. godine, u trenutku oslobađanja Beograda.

Da je vrlim čuvarima nasleđa zaista stalo do predmeta koji ljubomorno čuvaju na hladnom i tamnom mestu, morali bi da priznaju kako ne postoji jedna tradicija, već mnoge. Postoji prepodobna tradicija, ali i blasfemična, pravoslavna i ateistička, ksenofobna i kosmopolitska, tradicija zatvaranja u sopstveni brlog i tradicija otvaranja prema svetu. Morali bi da priznaju da je osnovna odlika svake kulture i umetnosti raznolikost i pluralitet. Njima to, naravno, ne pada na pamet, jer ih zabole ocilo za tradiciju, ona je samo još jedno oružje za očuvanje autoritarnosti, za ispunjavanje vrhovnog zakona apsolutnog jedinstva i terora nad ljudskom ličnošću i slobodom, nad bogatstvom ljudske duše. Nisu oni naslednici velikih pisaca naše literature, već Miloša M. Miloševića i sličnih – što reče Vinaver – “književnih filoksera”. Naši tobožnji čuvari tradicije pate od modifikovanog kompleksa kralja Mide: sve čega se dotaknu volšebno se transformiše u toljagu.

Tomislav Marković

Marković: Babunske reči
Marković: Večno prokletstvo