U knjizi eseja „Muka s rečima“ Milovan Danojlić hvali jezik sportskih komentatora, poredeći ga sa novinskim rubrikama koje se bave političkim i društvenim temama. Za razliku od potonjih tema, gde uvek može da se uplete neka viša istina koja će unakaziti ono što je očigledno, gde se nameće fikcija idealne stvarnosti, u sportskim rubrikama realnost se prikazuje onakva kakva jeste. Sportski novinari veruju u postojanje objektivne istine i nastoje da verno opišu ono što gledaju svojim očima, ono što se događa na terenu.
Davno je objavljena ta knjiga, decenije su prohujale, svašta se promenilo, pa i društveno-politički status sporta, a zajedno s njim i izveštavanje o sportskim događajima. Danas je fikcija i tu nahrupila punom snagom i prožderala realnost, pa nam se u sportskim izveštajima sportisti prikazuju kao nacionalne svetinje, kosovski osvetnici, borci protiv novog, starog i svakog drugog svetskog poretka, polubogovi i mitska bića.
Grozan, mutan bezdan
Uprkos kontaminaciji ideološkim predstavama, nađe se i danas u jeziku sportskih izveštaja poneka živahna sintagma, zgodna metafora, iskričavi trop. Na primer – zaustavno vreme. Izraz je nastao kao prevod engleske sintagme „stoppage time“, u fudbalu označava vreme dodato na osnovnih 90 minuta utakmice, zbog prekida tokom igre, usled povrede fudbalera ili drugih razloga.
Po raznim forumima na kojima raspravljaju lektori, lingvisti, prevodioci i drugi jezikoslovci, bilo je razgovora i o zaustavnom vremenu, da li je izraz adekvatan, šta mu fali, može li drugačije, da li je bolja „nadoknada vremena“. Neki smatraju da zaustavno vreme nije isto što i zaustavljeno vreme, jer je to nemoguće, pa je zato termin sasvim u redu. Drugima je nelogičan, zaustavno vreme je ono u kojem se utakmica ne odvija, jer je u prekidu, a po isteku 90. minuta sledi nadoknada vremena.
Kako god bilo, sintagma je intrigantna, pa bi mogla da se ukrade od sportista i preseli u neke druge krajeve. Recimo, u literaturu, tamo je dosta prostrano, uvek ima mesta za nove pojmove i izraze. Zaustavljeno vreme je malo prejako, jer znamo da nije moguće stopirati vremenski tok, ali bi zaustavno vreme moglo da označi pokušaje književnosti da se odvaži na nemoguće, u okvirima svojih mogućnosti.
Uostalom, šta je drugo literatura ako ne nastojanje da se vreme uspori, fiksira, zaustavi, da se suprotstavi neumitnom toku propadanja i prolaznosti, da se nekim čudom prekine neprekidno oticanje bića i stvari u prošlost, taj – kako reče Crnjanski – „grozan, mutan bezdan; što u taj sumrak ode, ne postoji više i nije nikad ni postojalo”.
Fotografija od 11. rujna
U pesmi „Fotografija od 11. rujna“ Vislave Šimborske, objavljenoj u knjizi „Svijet koji nije od ovoga svijeta“ (Fraktura, 2020), u prevodu Đurđice Čilić, vreme kao da je stalo. Fotografija je zamrzla jedan trenutak, a pesnikinja pokušava da produži taj čas unedogled. Fotograf je uspeo da uslika u letu ljude koji skaču iz zapaljenog Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, nakon terorističkog napada.
„Skočili su dolje s plamtećih katova – / jedan, dva, još nekoliko / iznad, ispod. // Fotografija ih je zaustavila žive, / a sad ih čuva / iznad zemlje i ka zemlji“. Pesma je nastala nakon tragedije, fotografija je uhvatila taj trenutak dok su nesrećnici još živi, samo koji sekund kasnije bili su mrtvi, njihov let se okončao na pločniku. Ali ono što pesnikinja ili bilo koji drugi posmatrač vidi na fotografiji – to su živi ljudi, bez obzira što dobro zna šta će se s njima dogoditi za koji časak.
„Svaki je još čitav / s konkretnim licem / i dobro skrivenom krvlju. // Vremena je dovoljno / da kosa leprša, / a iz džepova ispadnu / ključevi, sitan novac. // Još uvijek su u području zraka, / u okviru mjestâ / koja su se upravo otvorila“. U ovim stihovima najjezivija je dobro skrivena krv, o njoj se govori iz perspektive onog što će uskoro uslediti, kad će krv iz svoje skrivnice šiknuti na svetlo dana i razliti se po trotoaru. Za sada su oni koji su skočili živi, zauzimaju mesta u vazduhu koja su tek nastala, nije ih bilo ranije, jer ljudi nisu ptice, pa im nije baš mesto negde između neba i zemlje, u zraku, niko takve vazdušne prostore ne doživljava kao mesto gde bi ljudska bića obitavala.
Pesnikinja ne može da uradi mnogo, samo da produži taj predsmrtni trenutak uhvaćen na fotografiji što duže može: “Samo dvije stvari mogu za njih učiniti – / opisati taj let / i ne dodavati zadnju rečenicu”. Uzdržati se od zaključka, prećutati neminovno, ne otkriti kraj priče, bez obzira što svi znamo kako se priča završava – to je sve što je u pesnikinjinoj moći. Nejaki poetski otpor neumoljivoj sili gravitacije koja ne zna za milost.
Podležu vremenu, ali ga ne priznaju
Pisala je Šimborska i ranije o istoj temi, o zaustavljanju vremena umetničkim sredstvima, o čoveku koji ne priznaje vlast Hronosa nad sobom, iako mu je podložan, o očajničkim pokušajima davljenika da se odupre strujama i virovima Heraklitove reke. O tome govori naslovna pesma zbirke “Ljudi na mostu” iz 1986. godine. Pesma je nastala kao ekfraza slike “Iznenadni pljusak nad mostom Šin-Ohaši i Atake” koju je naslikao japanski umetnik Utagava Hirošige. Pesmu je preveo Petar Vujičić.
Na čudnoj planeti žive nekakva čudna stvorenja sklona nemogućim poduhvatima, nemirenju sa poretkom i stanjem stvari, stalno se nešto bune i protive vremenu, između ostalog i pravljenjem nekakvih sličica koje ne deluju bog zna kako spektakularno:
Čudna planeta i na njoj čudni ljudi.
Podležu vremenu, ali ga ne priznaju.
Imaju načine da izraze svoje protivljenje.
Prave sličice, kao što je na primer ova:
Na prvi pogled ništa naročito.
Vidi se voda.
Vidi se jedna od njenih obala.
Vidi se čamac što teško uzvodno plovi.
Nad vodom vidi se most i na mostu ljudi.
Ljudi izrazito ubrzavaju korak,
jer je iz crnog oblaka upravo
počela plaha kiša.
Vreme se spotaklo i palo
Uobičajeni prizor, zaista ništa posebno, pljusak uhvatio prolaznike na mostu. U čemu je onda kvaka? Šta to ne vidi obično oko sviknuto da gleda, što reče Cvetajeva, “po tragu tuđih očiju”? Evo šta se krije u tom bezazlenom prizoru:
Čitava stvar je u tome što se ništa dalje ne dešava.
Oblak ne menja boju ni oblik.
Kiša se ne pojačava i ne prestaje.
Čamac nepomično plovi.
Ljudi na mostu trče
tamo gde i maločas.
Teško je tu bez komentara:
To uopšte nije nevina sličica.
Vreme se tu zaustavilo.
Prestalo je voditi računa o njegovim zakonima.
Lišeno je uticaja na razvoj događaja.
Omalovaženo i obezvređeno.
Zahvaljujući buntovniku,
nekakvom Utakavi Hirošigeu
(biću koje je, uostalom,
kao što je red, odavno umrlo),
vreme se spotaklo i palo.
Trka koja se nikad ne završava
Hirošige je davne 1857. godine našao način da doaka vremenu, da ga potuče i baci na pod, da ga omalovaži i obezvredi, da mu isplazi jezik i pokaže dugi nos, uz malu pomoć umetničke veštine. Učinio je nemoguće, uspeo je da zaustavi vreme, da ukine njegovu svemoćnu vladavinu, podmetnuo mu je slikarsku kičicu i dleto za rezbarenje, a vreme se, na sopstveno iznenađenje, saplelo i ljosnulo o most. Dok u ostatku svemira teče kao i pre, na slici Hirošigea, u tom ograničenom, povlašćenom prostoru, vreme stoji i ne pomera se. Pravo čudo.
Ili se ipak radi o beznačajnoj šali, lokalnoj pojavi, štosu koji se u nešto računa samo na Mlečnom putu i u okolnim sokacima. Svejedno, treba konstatovati činjenice, za zapisnik:
Možda je samo drskost beznačajna,
izgred veličine jedva nekoliko galaksija,
za svaki slučaj
dodajemo sledeće:
Smatra se dobrim tonom
da se ta sličica visoko ceni,
da se pokolenja njome ushićuju, oduševljavaju.
Ne zadovoljavaju se svi ganućem i divljenjem pred slikom, ima i zahtevnijih ljubitelja umetnosti koji vide sebe među ljudima na mostu, koji kao da su postali deo trke koja se ne okončava, koji kao da zauvek prevaljuju jednu istu razdaljinu, naizgled ograničenu, a zapravo beskrajnu, jer su se i ona i ljudi koji njome užurbano koračaju nekim čudom našli u zaustavnom vremenu. Ima posmatrača koji bi rado proveli večnost kisnući na ćupriji.
Ima onih kojima to nije dovoljno,
koji čak čuju šum kiše,
osećaju studene kapi po vratovima i leđima,
gledaju most i ljude,
kao da tamo vide sebe,
u tom trku koji se nikad ne završava,
na beskrajnom, večno prevaljivom putu
u svojoj drskosti veruju
da je stvarno tako.
Van slike Utagave Hirošigea trka nije beskrajna, put koji prevaljujemo se okončava, pljusak brzo staje, oblaci se razilaze, nebo se razvedrava i ljudi prelaze most, odlazeći za svojim poslom. Samo na slici postoji volšebno zaustavno vreme u kojem sve traje zauvek, pa čak i kratkotrajni pljusak i prelaženje mosta. Pesnikinji nije dovoljno da to konstatuje, već sebe vidi na slici, zaustavljenu u vremenu, među ljudima na mostu, u večnom bekstvu od kiše. I još u svojoj beskrajnoj drskosti i bezobrazluku veruje da je to živa istina.
Prostor slobode
Naravno, osoba koja drži do sebe, do svog društvenog ugleda, karijere, položaja, uticaja, mišljenja okoline i zdravog razuma ne može verovati u ovakve očigledne besmislice. Mislim, ne može menadžer da ode na poslovni sastanak kod direktora korporacije, pa da hvali sliku koja visi u kabinetu govoreći kako se na njoj vreme spotaklo i palo kao proštac, kako je vreme lišeno uticaja na razvoj događaja, kako je omalovaženo i obezvređeno, te kako su naizgled čelični zakoni prirode stavljeni van snage. I kako on u sve to čvrsto veruje. U najmanju ruku će moći da se pozdravi sa napredovanjem, izazvaće sveopštu podozrivost kolega i nadređenih, a možda će i popiti otkaz.
Ne mogu se ovakve sumnjive, očigledno sumanute ideje izgovarati ni sa katedre, ni sa skupštinske govornice, ni iz poslaničke klupe, ni u školi, ni u vrtiću, ni u ustanovama kulture, ni na naučnom skupu, ni na sindikalnom sastanku, ni na proslavama, ni na porodičnim okupljanjima, pa čak ni u kafani, osim ako se izgovorene blasfemije ne mogu opravdati visokim nivoom alkohola u krvi. Nije preporučljivo ovako misliti ni u samoći, između četiri zida, u nečujnom razgovoru sa samim sobom, jer su takve ideje opasne, ceo svet zna da su to puke fantazije i deluzije, i da takva uverenja vode pravo u ludnicu.
Jedino se pesnicima praštaju ovakvi ispadi i drskosti, jer su oni naivan, neozbiljan svet, večita deca, zanesenjaci, fantasti, osobe kojima glava povazdan lebdi međ’ stratusima i kumulusima. Poeziji je ostavljen prostor slobode, bar za sada, jer je niko ne shvata odveć ozbiljno. Nešto kao dečja igraonica. Odrasli, ozbiljni, pragmatični ljudi dobro znaju šta je stvarno, a šta fikcija; njima je jasno da su sve te priče o zaustavljanju vremena, o protivljenju nerazrušivom prirodnom poretku i slična nezrela bundžijanja samo bleskaste pesničke izmišljotine, maštarije, sanjarije satkane od magle i dima.
Srećom po sveopšti konsenzus o realnosti, pisanju poezije se posvećuje sve više ozbiljnih, odraslih, pragmatičnih ljudi, pa ispadi nalik ovom Vislavinom postaju sve ređi. Za razliku od budalastih pesnika i naivnih pesnikinja koji su verovali u sve i svašta i još ponešto, mi, deca ovog prosvećenog doba, popili smo svu pamet sveta i raskrstili sa sujevericama ranijih epoha, sa svim zabludama, iluzijama i predrasudama. Sve nam je jasno i više ne verujemo ni u šta. Osim u onaj red po kojem je buntovno biće Utagave Hirošigea odavno iščezlo.