Poslednjih četiri-pet decenija proveli smo ubeđujući sebe da smo poraženi, opljačkani, ugroženi i okruženi neprijateljima sa svih strana. Još u doba socijalizma, u vreme kad je stanovništvo živelo neuporedivo bolje od svih prethodnih generacija, kad je načinjen svemirski skok na svim poljima, kad se napredak mogao opipati rukom – nacionalni bardovi su udarili u lelekanje koje nije prestalo do dana današnjeg.
Samozvani očevi nacije propovedali su kako Srbi dobijaju u ratu, a gube u miru; kako je srpski narod kroz istoriju jedino ginuo i stradao, kao najveća žrtva od pamtiveka, a možda i od ranije; kako smo opkoljeni mrziteljima i neprijateljima koji nam rade o glavi; kako je čitava belosvetska politika jedna velika međunarodna zavera protiv Srba; kako su svi drugi narodi i konfesije isključivo pretnja po naš narod i njegov nacionalni identitet; kako postoje stanoviti domaći izdajnici koji u dosluhu sa spoljašnjim neprijateljima nastoje da nas unište; kako nismo aktivni subjekti istorije, već njene pasivne žrtve.
Oslobađanje od odgovornosti
Kad su temeljno preparirali stanovništvo propovedima o autoviktimizaciji, kad je nacionalistička paranoja postala zvaničan svetonazor, teren je bio savršeno pripremljen za revanšizam i osvetu nad izmišljenim neprijateljima. Doživljavati sebe kao žrtvu tuđe zlobe, istorijskih okolnosti, neke neimenovane metafizičke nesreće ili čega god – idealna je osnova za oslobađanje od bilo kog oblika lične odgovornosti. Pošto smo se napatili kao niko naš, to nas potpuno lišava etičkih obaveza prema drugima, patnicima je sve dozvoljeno.
Građani se nisu odveć bunili protiv ovog ideološkog otrova, naprotiv, gutali su ga kao lekariju za sve boljke, kao nebesku manu. Romani poput “Vremena smrti” Dobrice Ćosića ili “Knjige o Milutinu” Danka Popovića prodavali su se u astronomskim tiražima, na pozorišne predstave kao što su “Golubnjača”, “Kolubarska bitka” ili “Valjevska bolnica” mase su hrlile kao na liturgiju, crnu misu nacionalizma. U eseju “Književnost populističkog talasa” Mirko Đorđević piše o nesvakidašnjoj popularnosti Popovićevog romana, pa veli da su zabeleženi “slučajevi grupnog učenja napamet, ritualnog recitovanja na javnim skupovima – posebno na nekim lokalnim političkim zborovima”.
Istoričarka Dubravka Stojanović na Peščaniku je govorila o atmosferi koja je početkom osamdesetih vladala u pozorišnoj publici: “Ono što se dešavalo u sali, ono što se dešavalo sa publikom, govori o tome da je nacionalistički trans već bio duboko ukorenjen, jer to nije imalo gotovo nikakve veze sa pozorištem. Publika je skakala, vikala, navijala, plakala; publika koja je izlazila sa te predstave, koju su novinari pitali, govorila je da su oni ušli u bitku, da su oni ušli u svetilište i to jeste, zaista, bilo svetilište nacionalizma”.
Večne žrtve
Zapanjuje lakoća s kojom se nacionalistička euforija osamdesetih godina proširila na sve slojeve stanovništva, šireći se kao šumski požar. Hajde da su pisci, intelektualci i ostala menažerija morali da ulože nadljudske napore kako bi ubedili publiku u svoje besmislice, hajde da su građani pružali odlučan otpor zaluđivanju i ispiranju mozga, hajde da je mitomanija žrtvinga i osvete nametnuta uz pomoć državne sile, vojske, policije, kontrolisanog obrazovnog sistema, medija, ustanova kulture – pa i da poverujemo da su naši problemi lako rešivi. Pre će biti da je nacionalistička autoviktimizujuća naracija pala na plodno tle, spremno da primi klice otrovne biljke.
Mnogo pre nego što je nacionalizam došao na vlast, Radomir Konstantinović je u “Filosofiji palanke” pisao da je osećanje ugroženosti i opljačkanosti “osnovno osećanje duha palanke”, te da taj duh poseduje nagonsko-odbrambenu sklonost da oseća sebe kao tuđu žrtvu. “Kao žrtva (tuđa, a ne svoja) ja sam objekt, i sklonjen sam ovako u njega, u njegovu sudbinu koja je bolna (srećno-nesrećna) sudbina pasivnosti, ali ne manje i sudbina ove mračne sreće od sigurnosti za koju zna samo pasivnost, ali koja je sigurnost neostvarljiva jer je, idealno, izuzimanje iz egzistencije u samoj egzistenciji a, stvarno, nemogućnost izmirenja subjekta i objekta u duhu, u pravcu nekakve paradoksalne subjektivnosti objekta kao neke idealne, apsolutno pasivne, objekatske i objekatski-netvoračke egzistencije”, pisao je Konstantinović.
Mi nismo subjekti, bića koja imaju slobodnu volju i donose odluke, mi smo pasivni objekti, igračke u rukama tajanstvenih sila, slamke među vihorovima koji nas razbacuju tamo-amo, bez naše volje i krivice. Mi smo večne žrtve istorije, okolnosti, geografskog položaja, stranih okupatora, domaćih uzurpatora, zlih suseda, svetskog poretka (novog, starog i svakog drugog, prošlog i budućeg, do kraja vremena), mentaliteta, sudbine, postojanja, đavola, Boga. I zato smo kivni na ceo svet, na sve gledamo preko nišana, ugroženi i orobljeni, ogorčeni i ozlojeđeni, jer nam ništa nije dato. I zato ni za šta nismo odgovorni, a ponajmanje za sopstvene postupke.
Izliv besa u mozak
A i šta ima da se osećamo odgovornim kad nam i sam jezik, kao majka bića, poručuje da smo mi pasivni, postvareni, pretvoreni maltene u predmete, dok je za ono što činimo i zločinimo kriv neko drugi, pa čak i naša sopstvena osećanja. To se lepo vidi u ustaljenim frazama, govornim obrascima, uobičajenim izrazima koji se tiču emocija. Kaže se “obuzeo ga je bes”. Glagol obuzeti znači, između ostalog, zauzeti, osvojiti, savladati, spopasti, zahvatiti.
Dakle, bes je odnekud došao, napao čoveka, nadjačao ga i potpuno osvojio. Nije čovek kriv što je nekome rascopao glavu, već bes koji ga je obuzeo. Kako čovek da bude odgovoran za nešto što se lepo zove “izliv besa”? Kao da je bes neka nafta koja šiklja, izvor koji izbija iz stene, nezaustavljiva voda koja izvire, nesavladiva bujica, neka prirodna pojava koja ne zavisi od naše volje, koja nije pod našom kontrolom.
Kaže se i “podlegao emocijama”. Možda je i probao da se malo bori, da pruži kakav-takav otpor, ali nije uspeo, osećanja su bila višestruko brojnija i jača, pa su nadvladala nejakog borca. Zaklao komšiju u nastupu gneva – podlegao je emocijama. Normalno, dešava se, kratak mu fitilj. Kao što nas jezik lepo obaveštava, ne postoji dug fitilj, takav se nigde ne pominje, fitilj može da bude samo kratak, drugačije ne proizvodimo.
I pomenuti “nastup gneva” je iz istog foldera. Gnev je imao svoj nastup, a onaj što se tom nastupu prepustio je tek puko oruđe u rukama gneva, čudnovate pojave koju bi izgleda trebalo pisati velikim slovom, pošto je reč o živom biću sa jasnim identitetom, u svakom slučaju mu bolje pristaje pripadnost ličnim imenicama nego čoveku koji je puka stvar kojom se gnev služi.
Povodanj mržnje
Kaže se i “preplavila ga mržnja”. Mržnja je poplava, protiv nje nema pomoći, nema nikakvih unutrašnjih nasipa ni brana koji bi je zaustavili, nema ni kanala kojima bi otekla. A svakako ne dolazi u obzir nepristajanje na mržnju, stvarnost u kojoj bi čovek mogao da odbaci od sebe takvo osećanje, da ga saseče u korenu, da ga preobrati u nešto drugo, osvetli, prosvetli, sublimira. Ne, mržnja je povodanj-subjekat, čovek je puki preplavljeni i udavljeni objekat.
Postoji i izraz “nagomilana mržnja”, nepoznat neko je to mučno osećanje nabacao na gomilu, nataložilo se, čitava hrpa mržnje se odnekud stvorila, neznano otkuda. Da je pojedinac i ovde apsolutno nevin pokazuje i to što se ne kaže “nagomilao sam mržnju” ili “nagomilali smo mržnju”, nikad nema subjekta, aktivnog učesnika nagomilavanja, već je prisutna samo posledica u obliku nepreglednih gomila nenavisti.
Koristi se i fraza “ispunjen gnevom”, čovek je prazna posuda, bokal, vrč, flaša, neko u njega spolja naliva gnev, bez ikakvog uticaja njegove volje. Ni čašu niko ne pita da li želi da bude napunjena vinom, vodom, limunadom ili nekom drugom tekućinom, pa tako ni čoveka kojom će emocijom biti ispunjen.
Ponela ih osećanja
Ima još silesija sličnih fraza sa istom desubjektivizacijom ljudskog bića. Što reče pjesnik “izgubio sam glavu / potegao nož”. Normalno, čim izgubiš glavu hvataš se za čakiju, nećeš valjda da prijaviš nestanak kefala policiji ili da se obratiš birou za izgubljeno-nađeno. Potom sledi logičan nastavak: “trg’o ga za kragnu / isjek’o ga skroz”. Tu je i objašnjenje kako je došlo do ubistva: “vođen slijepim bezumljem / sludio me bol”.
Opet ista priča, bol je zlostavljao čoveka i načisto ga izludeo, iz bola se ispililo slepo bezumlje, nabacilo subjektu povodac oko vrata i povelo ga putem nasilja i osvete za preljubu. Pre toga smo imali ono o čemu smo već govorili: “e, tu bijes me obuze”. Zločin iz ljubomore s kojom stvari u jeziku stoje potpuno isto kao sa navedenim emocijama, pa imamo izraze tipa “obuzet ljubomorom”, “u napadu ljubomore”; “u naletu ljubomore”, zna se ko je subjekat koji vrši radnju, a ko objekat koji je trpi.
Postoji i zbirna fraza za sve navedene slučajeve: Ponela su ga osećanja. Čitava banda opakih emocija, naoružanih do zuba, kidnapovala je subjekta, uprtila ga na krkače i ponela u nepoznatom pravcu. Poslednji put kad su široke narodne mase ponela osećanja, krajem osamdesetih, odnela su ih u dobro poznatom pravcu – dođavola. Bila je to posebno opaka grupa emocija, među kojima se posebno izdvajaju uvređenost, ozlojeđenost, ogorčenost, mržnja, osvetnički bes, ljutnja, srdžba, resantiman i žudnja za krvlju. Dođoše i odnesoše čoveštvo u nedođin. Prohujalo sa osećanjima.
Takva nas je nesrećna sudba zadesila, ne samo da smo žrtve susednih nacija, belosvetskih zavera, Vatikana, judeo-masonerije, dekadentnog i obezboženog Zapada, istorije, geografije i još nekih školskih predmeta, nego i svojih sopstvenih osećanja. Sam jezik nas oslobađa odgovornosti za naša dela i nedela, zločinstva i nepočinstva. Nema razloga da jeziku ne verujemo na reč.