Rukopis romana “Ljudske slabosti” Predraga Čudića bio je završen 1972. godine, a ugledao je svetlost dana tek krajem 1978. godine u ediciji Nezavisna izdanja Slobodana Mašića. Međutim, uvek budni čuvari naše autoritarne stvarnosti (bez obzira na trenutni ideološki predznak) nisu dozvolili da knjiga bude predugo izložena svetlosti. U savršenom društvu, sačinjenom isključivo od ljudi posebnog kova i okova domaće proizvodnje, nije bilo mesta za “Ljudske slabosti”. Već 13. februara 1979. godine Okružni sud u Beogradu doneo je odluku da se Čudićev roman zabrani, a da autor i izdavač pomognu državi da se oslobodi ove opasne pošasti tako što će zajednički snositi troškove uništenja tiraža.
Zaštita nevinog građanstva od književnog otrova
Žalba nije pomogla, ni priloženo mišljenje Danila Kiša koji je “Ljudske slabosti” stavio u red romana kao što su Hakslijev “Vrli novi svet”, Orvelova “1984” ili Zamjatinov “Mi”. Nije pomogla ni odbrana Oskara Daviča (za koga bi se teško moglo reći da je antikomunista), koji je uzaludno podsećao “da se satirična literatura uopšte, a u nju nesumnjivo spada i ova Čudićeva knjiga, ne piše zašećerenom svetom vodicom kojom plutaju po tri krepane muve na jedno umakanje pera u mastilo”. Bilo je očigledno da je Čudić prevršio meru dobrog palanačkog ukusa, pa su nadležni organi morali da reaguju i da pod hitno zaštite nevino građanstvo od književnog otrova “Ljudskih slabosti”. Knjiga je zabranjena sa obrazloženjem da se u njoj “iznose neistinite vesti i tvrđenja kojima bi se mogla uznemiriti javnost”.
Sa istorijske distance od 44 godine i kusur dana, teška srca moram priznati da su tužilac Pantelija Jerinić i sudija Ilija Simić – bili u pravu. Zadatak dobre književnosti oduvek je bio da uznemirava javnost, da remeti miran san mrtvog mora, da nagriza buđavi malograđanski spokoj, a “Ljudske slabosti” i danas, skoro četiri i po decenije nakon svog nastanka, nimalo ne liče na sedativ u štampanoj formi. A u društvu koje se temelji na opšteprihvaćenim lažima, svako ko o sveopštem simulakrumu progovori darovito, nesvakidašnje, svojim autentičnim glasom – automatski širi neistinite vesti i tvrđenja.
Sa Vaskrsijem nema izvesnosti
Junak Čudićevog romana, neizvesni Vaskrsije Mudić (od junaka ovakvog imena ništa dobro se ne može očekivati), pred čitaocima otvara dušu, srce i ostale unutrašnje organe, i otkriva svoje najintimnije muke: deli sa nama snove o utopijskom društvu u kojem ćemo ukrstiti komarca i pčelu, pa će nam novostvoreni insekt ubrizgavati med direktno u krv; pokazuje nam posmrtnu prepisku sa radnikom koji je izvršio samoubistvo jer je bio gladan; predstavlja nam genijalne projekte reforme svega postojećeg kao što je revolucionisanje sahrane (što bi ujedno rešilo i nestašicu mesa na tržištu, kanibalizam je naša šansa, mi definitivno nikada nećemo propasti); pravi planove za džepnu revoluciju; pripoveda nam kratku istoriju nastanka i nestanka domaćeg feniksa; ispoveda nam tragikomičnu hroniku svog neuspelog samoubistva; priča o osnivačkoj skupštini Saveza žrtava zubobolje; predlaže da se Drugom svetskom ratu ispeva himna; objašnjava zašto je umiranje prirodnom smrću izraz privrženosti sistemu; raspravlja o večnim dilemama ljudskog postojanja kao što je, na primer – šta je veća strast: pušenje ili čačkanje nosa; izlaže svoju čuvenu teoriju rupe koja bi nam rešila gotovo sve životne probleme, samo kad bismo je prihvatili otvorenog srca i sproveli u praksi…
Mudić se ispoveda svom zamišljenom auditorijumu, potencijalnim čitaocima, u realnom vremenu, on je narator i glavni junak sopstvene ispovesti, koji se neprestano poigrava sa čitaocem, ruga mu se, ulaguje, pokušava da ga zavede i da mu se dopadne, odmah zatim ga obmanjuje, vuče ga za nos, objašnjava mu gde ga je slagao, a potom traži da mu se bezuslovno veruje. Umesto da računa na suspenziju neverice i da čitaoca, ne libeći se nikakvih književnih sredstava, uveri da je njegova litararna fikcija nešto najrealnije na svetu, Mudić u saradnji sa Čudićem neprestano drži čitaoca u neizvesnosti.
Razobličavanja književne laži
Pripovedač sam priznaje da je nepouzdan, i to intencionalno, da obmanjuje čitaoca sa predumišljajem, ne bi li uzdrmao njegov malograđanski mir i osećanje sigurnosti, jer pretpostavlja da je čitalac osoba sasvim udobno smeštena u svetu. Ako ništa drugo, čitalac je onaj ko ume jasno da razlikuje realnost od fikcije. U romanu je ta granica zamagljena, što Mudiću omogućava da pokrene jedno od omiljenih Čudićevih pitanja – o odnosu književnosti i laži. To da “pesnici mnogo lažu” poznato je još od antike, a Čudićev junak produbljuje to nepoverenje, izlažući i samog sebe na milost i nemilost čitaocu: “Kako možete verovati onome što niste videli svojim očima? (…) Najlakše je sesti za beo papir, zamislite koliko su tu ogromne mogućnosti da se laže! Ko će upoređivati, ko proveravati, ko voditi knjigovodstvo laži i istine?!” Čudić se tog nezahvalnog knjigovodstva poduhvatio u svojim esejima.
U “Ljudskim slabostima” Mudić se razobličavanja književne laži dohvatio sporadično, u ironijskom ključu, citirajući ogled svog preminulog prijatelja Dona Dinića (kojem je tokom putešestvija na onaj svet autobusom Sandžaktransa neko ukrao novčanik) pod potresnim naslovom “Pisaću o sebi” (podnaslov: “Ja – srceparajuće bolno biće”), montirajući svoje hvalospeve Diniću sa odlomcima njegovog ogleda. Ogled po stilu neverovatno podseća na stil Dragana Jovanovića Danilova, fali mu samo par baroknih šljokica, ali radi se o istoj vrsti kiča. Pritom, Čudić nije čak ni izmislio pomenuti ogled, već je samo preuzeo odlomke realno postojećeg teksta i inkorporirao ih u svoj roman.
Misleći čovek naspram licemerja sveta
Proglašavajući sebe za nepouzdanog pripovedača, Mudić pravi dvostruki obrt, koji u krajnjem ishodu od čitaoca zahteva jednu dublju vrstu poverenja. Mudić kao da želi da kaže – književni junaci se trude da budu ubedljivi, dosledni, da imaju motivisane postupke, pisac se trudi da vas ubedi u verodostojnost onog što vam pripoveda, ali ja nisam književni junak, već realno postojeća ličnost, možda ću vas nešto i slagati, ali to je zato što realno postojim, a ljudi od krvi i mesa lažu, možda se neke od dogodovština koje ću vam ispričati fiktivne, ali moja muka i jad su realni, moj bol zaodeven u šarenu odeću humora jedina je istina o svetu.
U jednom zapisu iz knjige “O prirodi stvari”, koji je datiran 22.2.2002, Čudić se osvrće na svog veselog i nesrećnog junaka: “U traganju za sopstvenom sudbinom junak Slabosti je junak modernog vremena, nije, uopšte, važno gde on živi, u kakvom društvenom uređenju, on je suvišan čovek u socijalizmu, isti onakav kakvog su ruski socijalisti patentirali u feudalno-buržoaskoj Rusiji. On se tu zatekao gde se zatekao, ali je misleći čovek, čovek naspram licemerja sveta, bio bi suvišan u svakom društvenom okruženju, i u liberalnom kapitalizmu. Tragajući za integralnom sudbinom on traga za najadekvatnijim putevima sopstvene propasti. On je tragičan jer je smešan, smešan na jedan univerzalan način. On je planetarna karikatura čoveka.”
Kako primiti neprimljivi položaj čoveka
Iza svih tih blještavih, urnebesnih Mudićevih ujdurmi – pokušaja samoubistva prežderavanjem, autobiografske priče o tome kako se kao dete utopio u kazanu za topljenje masti i postao hrpa čvaraka, pisanja uzvodnika za list koji izlazi u dva primerka, prebrojavanja dlaka na sopstvenom telu, neuspelog putovanja na drugi svet Haronovim busom, pisanja pesme bez reči koju peva riblji hor, usputnog svraćanja do berberina na putu u komunizam, borbe za džepnu revoluciju, spaljivanja rukopisa uživo pred čitaocima i ostalih čarlama – krije se tragedija čoveka koji nema nimalo poverenja u ustrojstvo sveta, koji svet oseća kao građevinu sačinjenu od oštrih ivica i nazubljenih sečiva koji mu čim se pokrene prave bolne rezove na telu i duši, kao građevinu koja se predstavlja kao večno zdanje a temelji su joj zapravo napravljeni od magle, zidovi od vazduha, a krov od oblaka.
Slučajnošću rođenja bačen u socijalističko društveno uređenje, Mudić se buni protiv sistema u kojem je osuđen da provede život, ali to je puka slučajnost, moglo je da bude i drugačije. Njegova pobuna nije usmerena samo protiv socijalističkog sistema, već protiv svakog sistema koji je čovek u stanju da stvori, jer se svaki sistem zasniva na laži. A zasniva se na laži jer ga pravi čovek, s kojim nešto suštinski nije u redu, koji ima ugrađenu ontološku grešku u svojoj najdubljoj unutrašnjosti. Mudićeva pobuna je humorna jer je položaj čoveka bezizlazan, odnosno – postoji izlaz, znamo svi kako se priča završava, samo što taj kraj neminovno osećamo kao nepravdu.
Tamo gde nema izlaza, na dnu ćorsokaka, buja humor kao jedina i poslednja ljudska odbrana nepomičnog čoveka od “zida koji stoji pred vratima svake kuće,/ na kraju svake ulice,/ na izlazu iz svakog grada”, kako bi to rekao Vujica Rešin Tucić. Tuđ u tuđem svetu, jer nema sveta u kojem bi se osećao svoj na svome, takva mu je priroda, i čoveka i sveta, Mudić tom mrgodnom ustrojstvu svega postojećeg suprotstavlja smeh, rugajući se pre svega samom sebi, pa onda i svemu ostalom. Kako primiti neprimljivi položaj čoveka, s pravom se pitao Andre Breton. Vaskrsije Mudić je jedan od tačnih odgovora na to pitanje.
Rukopisi ne gore
Nije nikakvo čudo što je delo koje se bavi ovakvim nepodopštinama, a još je i majstorski napisano, moralo da bude zabranjeno. Čudno je što nadležni organi nisu uhapsili i Vaskrsija Mudića, tog smetenjaka našeg doba, dalekog rođaka junaka “Zapisa iz podzemlja”, i osudili ga na dugogodišnju robiju koju bi izdržavao, na primer, kao sporedni lik u nekoj kalemarskoj kupusari našeg klasika iz Nejasne Poljane.
Danas, kad su ljudske slabosti isplivale na površinu i potopile sve što im se našlo na putu, Čudićeve “Ljudske slabosti” – ta divlja orgija ironije, groteske, sarkazma, rableovskog preterivanja i crnog humora – deluju kao usamljeno ostrvo normalnosti. Nakon prinudnog uništenja knjige po nalogu suda, “Ljudske slabosti” su još nekoliko puta ugledale svetlost dana, poslednji put 2013. godine. To je još jedan dokaz da rukopisi ne gore, čak ni onda kad su sami pisci prinuđeni da finansiraju njihovo spaljivanje. Koje su sami predvideli u svom romanu.