foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Rusofobija iz kremaljske kuhinje

Poplava tekstova o rusofobiji koja je zapljusnula brojne medije ipak nije pokrila sve slučajeve ovog začudnog fenomena, pa je red da se malo dopuni ta okrnjena medijska slika. Letimičnim pregledom narečenih tekstova stiče se utisak da javnost premalo pažnje poklanja slavnim ruskim medijima, a u tom čudesnom svetu s onu stranu brda ima silnih zanimljivosti. Prema anketi koju je sproveo Prvi kanal u kojoj je učestvovalo 50.000 ljudi, film Vladimira Menjšova „Ljubav i golubovi“ proglašen je najboljom ruskom komedijom. Filmski kritičar Dmitrij Dab nije se dao zavarati opštenarodnim ukusom, pa je obnarodovao da je dotični film slika i prilika rusofobije. Po njemu, popularnost koju „Ljubav i golubovi“ uživa među gledaocima nalikuje na popularnost najzlobnijih priča Saltikov-Ščedrina ili Zaher-Mazoha koji su, prirodno, takođe bili rusofobi. To je „šamar koji strancu nikada ne bismo oprostili“.

U tipične izlive rusofobije kritičar ubraja i filmska ostvarenja dvojice Andreja – Končalovskog i Zvjaginceva. Greh svih pomenutih reditelja je što rusku stvarnost prikazuju odveć mračnim bojama i daju ružnu, pogrdnu sliku sopstvenog naroda. Kritičaru se ne može osporiti budnost, ali ipak treba primetiti nedovoljnu diferenciranost termina. Ne može se isti izraz koristiti za strance i za Ruse. Prvi su svakako rusofobi, a drugi bi mogli da budu, primerice, autorusofobi, po analogiji sa srpskim izrazom autošovinisti koji koriste Dabovi ovdašnji istomišljenici.

Pojam širi od slovenske duše

Šta je još rusofobija? Na primer, kada filolog, univerzitetski profesor Gasan Gusejnov javno kritikuje sadašnje stanje ruskog jezika, govoreći kako je bilo bolje u sovjetsko vreme kada je „antizapadne bljuvotine sovjetskih televizijskih propagandista bilo lako oprati“. Ili kada se isti profesor buni protiv nekih neprijatnih delova ruske stvarnosti kao što je dekriminalizacija nasilja u porodici, pa to poveže sa odustajanjem Rusije od upodobljavanja civilizovanim zemljama, razobličavajući logiku patrijarhalnog modela: „Jer prava porodica – počiva na muškoj šaci, a ne na vašim liberalnim ljudskim pravima, ne na evropskim principima. A žene treba da znaju svoje mesto. Posebno hohluški. A ruski čovek je mužik, vojnik i Vagner sa atomskom bombom, otac, muž i stariji brat“. Hohluški je pogrdan ruski izraz za Ukrajinke. O ovom slučaju rusofobije obaveštava nas Anton Krilov koji profesoru stavlja na teret prezir prema jednom aspektu ruskog života, pa se pita kako prestupnika kazniti. A oni što su za kažnjavanje zaduženi valjda neće prečuti dostavu u formi novinarskog vapaja.

Šta je još rusofobija? Svašta može da se podvede pod ovaj pojam koji živahno svedoči o širini slovenske duše i značenja. Na primer, ako Poljaci ne vole Rusiju iz ko zna kojih razloga, tako im došlo, najverovatnije pod uticajem SAD-a, a ne zbog nekih pomalo nezgodnih iskustava s ruskom državom koja su trajala nekoliko vekova – to je čista rusofobija. Uopšte, politika koju vode Češka, Poljska, Slovačka, Letonija, Litvanija, Estonija – često je u ruskim medijima označena kao rusofobna, pogotovo ako ne se ne povinuje željama Kremlja. Čak i nesrećnu proevropsku orijentaciju Srbije ruski mediji titulišu kao rusofobiju, iako od nje nije ostao ni kamen na kamenu.

Podrazumeva se da je entitet koji ruski mediji krste sintagmom „kolektivni Zapad“ totalno ogrezao u neizlečivu rusofobiju, mada nisu svi podjednako krivi za tu nerazumljivu mržnju prema Rusima koja ima magijski karakter. Irce su, primerice, Britanci zarazili rusofobijom tokom dugih vekova kolonijalizma. Da, čak je i Angela Merkel obolela od rusofobije, mada je teško pronaći osobu u evropskoj politici koja je više usluga učinila Putinu i kremaljskom režimu.

Koncept kremaljske propagande

Šta još može da bude rusofobija? Pa recimo ako neka bivša sovjetska republika počne da preispituje period u kom je bila pod vlašću Kremlja, u tom slučaju – kako vele vrli ruski novinari – antistaljinizam vrlo lako sklizne u rusofobiju i demonizaciju Rusije. Rusofobija, antisovjetizam i antistaljinizam su pojmovi čije granice nisu baš jasno iscrtane, ali u suštini svaki malo oštriji pristup velikom Kobi i njegovom grandioznom delu spada u rusofobiju. Na primer, ako zvaničnici Uzbekistana na Dan sećanja govore samo o žrtvama staljinizma, to je čista rusofobija. Ili ako autori udžbenika istorije ne pokazuju razumevanje za pakt Ribentrop-Molotov, to je – normalno – rusofobija. I tako dalje, i tome slično.

Svi navedeni primeri rusofobije nisu novijeg datuma, nisu nastali tokom ruske agresije na Ukrajinu, već potiču iz prethodnih godina, uglavnom iz 2019. i 2021. Rusofobija je standardna tema ruske propagande već dugi niz godina. Na portalu Vzglyad tokom prošle i ove godine objavljeno je skoro 600 tekstova na temu rusofobije, a ukupno ih ima preko 2.000. Na portalu RIA Novosti ima 3.142 članka na temu rusofobije, a slična situacija je i na ostalim podobnim medijima. Lavrov, Peskov, Zaharova, pa i sam Putin već godinama svako malo kukaju na rusofobiju.

Ukratko – rusofobija je koncept kremaljske propagande, deo zvaničnog ideološkog narativa o sveopštoj mržnji prema Rusiji i svemu ruskom, sa ciljem da se kod stanovništva izazove osećaj ugroženosti od celog sveta. A onda je uloga kremaljske klike jasna i opravdana – oni su tu da zaštite ruski narod od silnih mrzitelja sa svih strana sveta, kao i od unutrašnjih neprijatelja. Treba dušu održavati u stanju neposredne opasnosti i pothranjivati totalitarističku paranoju.

Ništa novo, nagledali smo se i naslušali sličnih propagandnih floskula: ceo svet je protiv Srba, sve se zaverilo protiv nas, svi nas mrze samo zato što smo Srbi. Mantra o rusofobiji dolazi iz iste kuhinje u kojoj se smišljaju opravdanja za napad na Ukrajinu. Na primer, ono koje je pre neki dan izgovorila Marija Zaharova: Ukrajinci nisu hteli ni sa kim da podele recept za boršč, a to je – logično – čista ksenofobija, ekstremizam i fašizam. Nešto gluplje i sumanutije teško je smisliti, ali ne treba potcenjivati kremaljsku propagandnu kuhinju, biće tu još nejestivih iznenađenja.

Ruski režim, šampion rusofobije

Kremlju je rusofobija neophodna kao koncept, ali nije loše ni ako se u realnosti nađe malo zazora od Rusije, lakše je širiti propagandu ako ima bar malo uporište u stvarnom svetu, pa makar i veličine zakržljalog makovog zrna. A izazvati izvestan strah od Rusije i nije tako težak poduhvat. Pošalješ vojsku da izvrši invaziju na susednu zemlju, narediš im da sprovode kampanju terora, da ruše čitave gradove, ubijaju civile, prave masovne grobnice i počine genocid, a onda se čudiš što takva humanistička delatnost ne nailazi na razumevanje velikog dela sveta i izaziva negativne reakcije. Niko nije srećniji od Putina i njegovih saradnika kad neko pokuša da otkaže kurs o Dostojevskom ili kad građani Rusije koji beže od zločinačkog režima u inostranstvu ne naiđu na topao prijem. Eto, jesmo vam govorili hiljade puta da svi mrze Rusiju, a vi nam niste verovali.

Nema tog događaja koji ruski propagandisti nisu spremni da iskoriste zarad širenja narativa o rusofobiji. Kolumnista RIA Novosti Petar Akopov oštre reakcije iz sveta na masakr u Buči vidi kao čistu rusofobiju, dehumanizaciju Rusa, buni se protiv proglašavanja Putina đavolom, navodeći kako se u građanskom ratu proliva ruska krv na obe strane, jer su i Ukrajinci Rusi, a Ukrajina je zapravo ruska gubernija. Ne bi me čudilo da i strah i drhtanje Ukrajinaca koji se skrivaju po podrumima od ruskih bombi, granata i snajpera uskoro budu proglašeni rusofobijom. Što se plašite slavne ruske vojske koja samo želi da vas oslobodi od života?

Ruku na srce, fenomen rusofobije zaista postoji i u realnosti, a najprisutniji je u Kremlju. Nema većih rusofoba od Putina, Lavrova, Šojgua, Peskova, Zaharove i njihovih saradnika. Da se toliko ne boje sopstvenih građana ne bi ih podvrgavali represiji, ne bi ih zasipali tonama propagande, ne bi zabranjivali slobodne medije, ne bi hapsili Ruse za svaku slobodniju misao i postupak, ne bi terali učenike da snimaju i prijavljuju policiji svoje profesore koji se bune protiv rata, ne bi držali čitavo stanovništvo pod kontrolom. Ruski režim je šampion rusofobije.

Kulturna podrška genocidnom poduhvatu

Što se tiče slavne ruske kulture, neki njeni akteri postaju otvoreni navijači Putinovog zločinačkog poduhvata. Boljšoj teatar održava seriju predstava u znak podrške ruskoj armiji u Ukrajini, za početak su izveli balet „Spartak“ Arama Hačaturjana. Akcija se odvija pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture, to je veliki dobrotvorni poduhvat koji treba da pomogne porodicama poginulih vojnika (ne znam da li se tu računaju i porodice onih 7.000 mrtvih vojnika koje ruska strana odbija da preuzme od Ukrajine). Boljšoj teatar navodi i druge ciljeve – to su „podrška ruskoj publici, onima koji pomažu našoj vojsci“ i „pomoć evakuisanim licima iz Donbasa“ (koje niko nije pitao da li žele da završe u Rusiji). Ipak je balerina Olga Smirnova na vreme emigrirala u Holandiju, da ne učestvuje u ovoj sramoti.

Bojim se da će u neposrednoj budućnosti odnos prema ruskoj kulturi doživeti promene, da će mnogo više pažnje biti poklanjano imperijalnim i kolonijalnim sadržajima, da ćemo neke ruske pisce i mislioce čitati malo drugačije. Svašta čovek otkrije kad malo pomeri vizuru. Pre nego što me optužite za rusofobiju, proverite šta je jedan od vaših i mojih omiljenih ruskih pisaca mislio na temu da li Srbi, Ukrajinci, Malorusi, generalno svi ti niži Sloveni, uopšte treba da imaju književnost i kulturu na vlastitom jeziku. Ili svaka književnost i kultura nastala na manjim slovenskim jezicima – ugrožava i usporava sveopštu prosvetiteljsku misiju velike ruske književnosti i kulture u kojima leže jedini spas i nada. Toplo preporučujem sećanja Hristine Alčevske na klasika, posebno dnevničku belešku napisanu 25. maja 1876. godine.

Tomislav Marković

Marković: Babunske reči